Čuo sam dobre stvari o kineskom serijalu Eye for an Eye pa sam sebi priuštio gledanje prvog dela, Eye for an Eye The Blind Swordsman (aka Mu zhong wu ren) iz 2022. godine, jedne ozbiljne istorijske drame koja razmatra nesigurnost života u istorijskom periodu obeleženom opadanjem centralne vlasti i usponom lokalnih siledžija koji kreiraju simulaciju reda i poretka kako bi se bogatili na grbači sirotinje i otimali sebi zlato, vino, žene… Šalim se, Eye for an Eye The Blind Swordsman je, naravno, akcioni film u kome glavni junak, titularni slepi mačevalac u jednoj sceni kaže mladoj ženi da ne treba da mu hrani konja senom „pošto on jede meso“. Ako je njegov konj TOLIKO hardcore, koliko li je hardcore sam glavni junak, Cheng, pitate se vi. Mnogo. Mnogo je hardcore. Mada slabo podnosi alkohol i moglo bi se reći da ovog filma ne bi ni bilo da par scena kasnije Cheng ne padne u nesvest od pića. Istina je da prvo malo vina iz mešine sipa konju u valov, pošto, jelte, nema mesa, ali pola-pije-pola-Šarcu-daje egalitarizma ovde decidno nema i Cheng popije najveći deo slatkog, osamdesetjedan dan fermentisanog napitka od grožđa koji je mlada, lepa, optimistična Ni Yan spremila za dan svog venčanja, i promptno se komira, propuštajući celokupnu tragediju u koju se svadba izmeće.
Niko do kraja filma neće Chengu eksplicitno zameriti što se teleportovao u blaženu nesvest dok se oko njega klalo i silovalo, ali Cheng je, uprkos emitovanju grube, okorele, bezosećajne persone svudda gde se pojavi, zapravo čovek sa komplikovanom prošlošću i pravedničkim čulom. Iako će odbiti zahtev Ni Yan da ode i pobije ljude koji su joj usrali venčanje, ubili brata a nju podvrgli seksualnom nasilju, objašnjavajući da je on lovac na ucene a ne plaćeni ubica, kada shvati da je njegovo insistiranje na formalizmu i upućivanje devojke na institicuije sistema dovelo do daljeg nasilja i viktimizacije osobe koja je već dovoljno propatila, Cheng preuzme pravdu u svoje ruke i kreće praktično sam na ceo klan Yuwen. Ne pre, primetićete smrknuto, što JOŠ JEDNA njemu bliska žena nastrada od njihove ruke, mučena i na kraju ubijena jer on nije na vreme primenio svoje superherojske sposobnosti. Eye for an Eye The Blind Swordsman je, dakle, po mnogo čemu vrlo old school film, uključujući tu motivaciju muškog protagoniste da KONAČNO stupi u akciju i prevenira DALJE nasilje time što će ni krive ni dužne žene iz njegove okoline biti podvrgnute ekstremnom nasilju. Ovo je stari, izlizani kliše žanrovskih pripovesti u kojima muškarac, iako ima moć, ima i komplikovane razloge što tu moć ne koristi da kreira pravedniji svet, često vezane za neka njegova razočaranja iz prošlosti, pa je onda neophodno da se na oltaru pripovedanja sadistički žrtvuju žene kako bi on progledao i konačno učinio ono što je ispravno. Sem što, jasno vam je, Cheng neće i doslovno progledati do kraja ovog filma pošto onda ne bi bilo nastavaka.
Slepi mačevalac u centru komplikovanog zapleta o nepravdi, osveti, kazni i iskupljenju je naravno jedan od najizdržljivije voljenih arhetipa azijskog žanrovskog filma. Japanski pisac Kan Shimozawa je kreirao lik Zatoičija, slepog masera i fajtera 1948. godine a popularnost ovog lika je eskalirala šezdesetih godina prošlog veka kada je produkcija Daei poverila njegovu ulogu legendarnom glumcu (i pevaču) po imenu Shintaro Katso. Daei je između 1962. i 1989. godine uradio dvadesetšest filmova o Zatoičiju a između 1974. i 1979. godine je išla i televizijska serija (takođe Shintaro Katso, i još neki glumci iz filmova) koja je za pola decenije emitovanja naređala stotinu epizoda pravoverne chanbara akcije.
Popularnost Zatoičija u Japanu je značila da će i neko u Holivudu primetiti da se nešto dešava pa je akcioni film uz 1989. godine sa Rutgerom Hauerom u glavnoj ulozi, Blind Fury rimejk i adaptacija sedamnaestog filma sa Katsom, Zatōichi chikemurikaidō iz 1967. godine. U novom veku će se i neki od najuglednijih autora novog japanskog, jelte, akcionog i akcionom filmu srodnog filma prihvatiti ovog predloška pa je Takeshi Kitano imao svoj Zatoichi iz 2003. godine a Takashi Miike je 2008. godine izbacio video-snimak pozorišne predstave Zatoichi koju je sam režirao. Iste godine je Fumihiko Sori režirao Ichi, „žensku“ verziju ovog predloška a 2010. godine će Junji Sakamoto za Toho napraviti Zatoichi: The Last, za sada poslednju „zvaničnu“ priču o Zatoičiju.
Nezvaničih, naravno imamo toliko da ne možete da se okrenete oko sebe a da mačem ne dokačite neku Zatoiči adaptaciju, imitaciju, omaž. Još početkom sedamdesetih su se radili italijanski vesterni sa slepim glavnim junacima, 1994. godine je HBO producirao Blind Justice u kome Armand Asante igra slepog revolveraša, jedan od likova u popularnom videoigračkom serijalu, Guilty Gear zove se Zato-1 (a gde se jedan na japanskom izgovara, znate već, „iči“) i upitanju je slepi mačevalac, Admiral Fujitora iz hiperpopularne mange One Piece je eksplicitno baziran na Zatoičiju, a Donnie Yen je, ako se sećate u Star Wars: Rogue One bio slepi borac koji u odsudnim trenucima pomaže našima, da bi onda isti glumac imao još jedan jasan omaž u John Wick 4.
Naravno, u Aziji je takođe bilo koliko hoćete neautorizovanih imitacija i omaža, notabilno u korejskoj produkciji sa filmom Blades of Blood iz 2010. godine, baziranim na stripu Like the Moon Escaping from the Clouds. Tako da je bilo krajnje vreme da Kinezi bace rukavicu u ring i pokažu šta znaju.
Eye for an Eye The Blind Swordsman je niskobudžetni, direct to video rad scenariste i režisera po imenu Bingjia Yang, a kome je ovo bio i prvi režijski zadatak. Yang je pored dva Eye for an Eye filma režirao još samo Fight Against Evil 2, zajedno sa Pengfeijem Qinom, a za koga je i napisao prvi Fight Against Evil. Ovo je, čini se, vrlo čvrsto uvezana, efikasna ekipa – pošto na kraju krajeva, Miao Xie (odnosno Mo Tse), glavni glumac u Eye for an Eye igra glavnu ulogu i u oba Fight Against Evil filma. Miao Xie je, može se reći, i najveći adut, pa i najveća zvezda ove produkcije, čovek rođen 1984. godine ali sa karijerom koja traje već duže od trideset. Ljudi sa boljim pamćenjem će se setiti da je Miao Xie još kao desetogodišnji dečak igrao praktično drugu glavnu ulogu u The New Legend of Shaolin iz 1994. godine, rame uz rame sa jednom od najvećih zvezda azijskog borilačkog filma svih vremena, čovekom koga znamo pod imenom Jet Li. Iste godine je Miao Xie zabeležio manju ulogu pored jednako važnog hongkonškog superstara, face koja je obeležila najkultnije filmove Johna Wua, Chowa Yun-Fata a u filmu The Return of the God of Gamblers. Naredne godine će Miao Xie imati novi duo sa Jetom Lijem u My father is a Hero a onda će, nakon Teenage Master iz 1995. godine napraviti pauzu da završi škole pa se vratiti glumi 2003.
Miao Xie je, dakle, neka vrsta vunderkinda, neko ko je borilačke veštine trenirao od rane mladosti i pored pobeda na više turnira istesao svoju tehniku na toliko visok nivo da su producenti smatrali da je dostojan parnjak jednoj od najvećih zvezda hongkonškog/ kineskog akcionog filma u uzrastu od svega deset godina. Iako je igrao i u nekim prominentnijim produkcijama kao što je The Thousand Faces of Dunjia kog je 2017. godine režirao legendarni Yuen Woo-ping, ali i Ip Man: The Awakening iz 2021. godine, Miao Xie je poslednjih godina pre svega pouzdani direct to video profesionalac kome, čini se, zaslužena slava na nekom višem nivou za sada izmiče. Nadajmo se da će serijali Eye for an Eye i Fight Against Evil napraviti dovoljno buke u kineskoj kinematografiji da se i neki budžetniji producenti sete ovog čoveka kada budu pravili kastinge…
Miao Xie ovde, naravno, nema ni prostora ni nužde da demonstrira nekakve velike glumačke kapacitete. Njegov lik, Cheng je, rekosmo, stereotipno mračni, ćutljivi antiheroj koji gleda svoja posla i sa okolinom komunicira frktanjem prostoproširenih rečenica kada baš mora. Ovee nema čak ni scene osmeha koja je praktično neizbežna u „pravim“ filmovima o Zatoičiju. Imajući u vidu da kroz ceo film – sem u jednoj sceni – njegov lik ide zatvorenih očiju, Miao Xie se zapravo dobro snalazi, nudeći svedenu ali jasnu facijalnu mimiku i karakteristične poze koje sugerišu osluškivanje i intelektualni rad kojim se primljena zvučna informacija obrađuje a zatim pokreće akcija.
Ideja da slep čovek može ne samo da se bori protiv ljudi koji vide, već i da bude u toj borbi skoro natprirodno superioran je, naravno, fantazijska u punoj meri i ubedljivost sa kojom nas Miao Xie uljuljkuje u ovu fantaziju je hvalevredna. Gledalac će poverovati da Cheng zaista ima tako oštar sluh da prepoznaje kakva i sa koje mu strane opasnost preti i da uvek nalazi idealnu reakciju na istu, slažući na gomilu desetine protivnika koji misle da će sa „slepcem“ lako da izađu na kraj. Miao Xie u filmu na više mesta demonstrira svoju wushu ekspertizu, nudeći izvrsno tehnički izvedene poteze, slikane kvalitetno od strane čak trojice ljudi koji potpisuju fotografiju, a onda i izmontirane dinamično, da se akcentuje pomenuta borilačka ekspertiza a ne da se njen nedostatak sakrije, kako je to slučaj u mnogom (zapadnjačkom!) akcionom filmu gde glavni glumac možda zna da glumi (možda i ne zna, ako je u ptitanju Keanu Reeves) ali decidno ne zna kung fu.
Eye for an Eye The Blind Swordsman je i inače vizuelno veoma prijemčiv. Iako skromnog budžeta, ovo je film u kome je svaki kadar bogato komponovan, sa kvalitetnom scenografijom i kostimima ali i radom kamere koji sugeriše jasnu ambiciju da se svemu podari dah spektakla. Vizuelno pripovedanje je veoma dobro i čak su i tranzicioni kadrovi snimljeni i montirani sa puno pažnje, a svaka nova scena, novo okruženje su uvođeni dugim, perfektno vođenim švenkovima kamere na kranu, uz promišljanje svakog detalja, od kostima likova na sceni do osvetljenja. Utoliko, Eye for an Eye The Blind Swordsman je neka vrsta podsećanja da istočnoazijska kinematografija, poglavito kineska, ne mora nužno da počiva na raskoši, ali da je voli i ovaj film svoj mizanscen istorijske drame kreira sa mnogo apetita, izgledajući i zvučeći skuplje nego što zaista jeste.
Naravno, pomažu i veoma lepi, upečatljivi glumci. Dve pomenute žene igraju Wei Man Gao i Di Zhag, obe rođene polovinom devedesetih i obe prelepe, sa distinktnim crtama lica i distinktnim karakterima koje glume. Ni Yan koju igra Wei Man Gao je mlada žena čiji je najsrećniji dan u životu obeležen strašnom traumom a koja zatim nastavlja da proizvodi nove traume i šteta je što prema kraju filma ova glumica, koja na početku pleni energijom i ekspresivnošću mora da bude svedena na pasivnu, traumatizovanu žrtvu čiji je jedini posao da bude zahvalna muškarcu koji je sveti. Di Zhang prolazi marginalno bolje uglavnom jer barem dobija spektakularan kraj, ali mislim da je i njena interpretacija žestoke, sposobne žene koja je Chengu neka vrsta hendlerke i nalazi mu poslove, govoreći mu da samo što, evo, nisu skupili dovoljno para da mu se izleče oči, odlična i da je zaslužila više prostora u filmu.
No, Eye for an Eye The Blind Swordsman je kratak film, sa jedva sedamdesetsedam minuta trajanja, a od čega je odjavna špica dobrih pet. Ovde nema mnogo prostora za razrade, pogotovo što je osnovni zaplet možda i prekomplikovan za ovo trajanje. Ali mislim da se Bingjia Yang solidno snalazi u pripovedanju, otkrivajući gledaocu pozadinu nasilja koje gleda na organske načine, kroz dijaloge i akciju protagonista radije nego kroz nekakve statične infodampove. Kada u jednoj sceni Cheng muči pripadnika Yuwen ekipe, gledalac uz inventivan vizuelni program dobija i potrebne informacije da razume šta se to i zašto dogodilo pa da Cheng ima obavezu da ode u utvrđenje klana Yuwen i tamo se obračuna sa nekoliko desetina naoružanih muškaraca koji su umislili da su lokalna sila i da se na njih nikakvi zakoni ne odnose.
Sve je to u smislu zapleta i motivacija vrlo standardizovan jelovnik, ali film definitivno osvaja gledaoca brzim, propulzivnim kretanjem radnje i tom lepom vizuelnom dimenzijom. Akcija je, rekosmo, energična dobro snimljena i montirana i Cheng čak, uprkos svojoj hardcore personi, do pred kraj filma gleda da ljude uglavnom mlati koricama mača (koje koristi i kao „pipajući“ štap za slepe) i da ne pušta krv dok to nije apsolutno neophodno, pa se u ranijim scenama vidi dosta wushu poteza sa blokadama, polugama, torzijama i frakturama, bacanjima i preciznim udarcima koji protivnike onesposobljavaju ali ih ostavljaju u životu. Ima tu i ukusno urađenih wire-fu momenata a, naravno, kada sranje opali o fen, i Cheng prelazi na naredni nivo pa je pomenuta scena mučenja (i, kasnije, pogubljenja) urađena maestralno. Finalni obračun, po snegu (verovatno digitalnom) koji mu daje jedan raskošan estetski sloj, i gde Cheng, između ostalog, potegne vino iz mešine, pljune ga prema protivnicima, pa mačem udari o metal da napravi varnicu i zapali grupu neprijatelja je, naravno, veoma dobar i jedina zamerka koja se na akciju može dati je da bi bilo lepo da je ima više.
Eye for an Eye The Blind Swordsman ne pomera granice wuxia filma, ali je u pitanju veoma kompetentno urađen istorijski akcijaš koji izgleda jako dobro i gledaočevo vreme poštuje, ne smarajući kojekakvim tangentama i filozofijama. Žal što se klišei o ženama-u-frižideru ovde koriste bez ikakvog odmaka ostaje, ali ako je i drugi nastavak filma, urađen prošle godine, na ovom nivou kvaliteta, biću vrlo zadovoljan. O tome neke od narednih nedelja.
