E, pa srećno – svima koji slave – poslednje Sretenje u okupiranoj Srbiji. Ili tako nešto, ne znam ja te hrišćanske običaje. Ove nedelje su najveći albumi koji su izašli bili striktno izvan moje sfere interesovanja ali se svejdeno pojavila gomila odličnih albuma, od španskog stoner roka preko brazilskog krosovera, japanskog grajndkora i ruskog disonantnog death metala do pouzdanog poljskog blek metala. A Šveđani su izdominirali. Ajmo:
Deo 1: BLACK METAL
Masačusetski Necralant najavljuju novi album EP-jem In His Likeness gde je naslovna pesma nova a tu je i jedna stara ponovo snimljena. Naravno, zvuk je i dalje dosta sirov, jer je ovo bend koji ozbiljnog izraza lica objašnjava da je nastao usred hladne zime u Novoj Engleskoj, ali Necralant i pored sirovosti u produkciji imaju dosta simpatičnih osobina u muzici koje ih vade. Ovo je i melodična muzika, ali su pesme pravljene da budu grube, agresivne, sirove, old school, dok satanski, jelte, stihovi, svemu daju jednu simpatičnu teatralnu dimenziju. Volim bendove koji sviraju prosto a ubedljivo i Necralant su jedan od njih:
Nemački Membaris postoje već četvrt veka a sjajno nazvani Black Plasma Armour (sa sve britanskim spelingom!) im je šesti album i DOSTA je dobar. Bend zaista zvuči iskusno i rutinirano na dobar način, prosipajući strahovito enegične, brze a opet i melodične i atmosferične kompozicije koje bi trebalo da pomire i old school ekipu i novomilenijumske blek metal fanove. Ovde ima i rifova i atmosfera, i agresije i introspekcije a pesme znaku da potraju, znaju da odu i u smeru avangarde, sa sve klavirom i raznolikim zvučnim dizajnom. Raznovrsna ploča koja ipak ne odstupa od pravovernog blek metal puta:
Sewage Bath iz Atlante sviraju sirov black-death metal i još nemaju album, ali demo Hell Riot Returns, snimljen posle četiri godine tišine je SOLIDAN. Muzika je old school i pošteno oznojena, tematika propisno štrokava i satanska a čak je i produkcija, jeftina kakva jeste, sasvim okej da slušaocu prenese estetske intencije benda. Ako ne volite preproducirani moderni blek metal prepun tananih emocija i introspekcike i radije slušate muziku uz koju se radosno cepaju drva, evo je:
Debi album normandijskih Ignis Tellus je onako, standardno očekivan francuski blek metal. A to mislim u najuzbudljivijem smislu jer iako Ignis Tellus ne rade sad nešto EKSTRAVAGANTNO novo, ovo je i dalje maštovita, melodična, po atmosferi i harmonijama originalna, pamtljiva ploča uzbudljive muzike. Ode, kako se album zove je i solidno produciran, ali kvalitet pesama je ovde u prvom planu:
Italijanski duo Mörkvind je na svom trećem albumu odlutao podaleko od „blek metala“ kako ga ja, jelte, zamišljam. Versunkenes Reich je album naturističkog, melodičnog, shoegaze-post-rocka sa puno hipnotičkog ponavljanja, naglašenim klavijaturama i sanjalačkom atmosferom. OK, vokali su „grim and frostbitten“ i produkcija je krš, sa adekvatno pankerski opuštenom svirkom tako da sve to na gomili ima jedan za mene zapravo neočekivani šarm. Nenametljivo a nekako simpatično:
Jednočlani projekat iz Finske, Vermilia je nešto bliži „pravom“ blek metalu najviše jer ima (malo) deblju produkciju, disciplinovanije programiran bubanj i puno epskih tema i rifova sa nimalo stidljivim zahvatanjem u folklor i pagansku baštinu severa Evrope. No, i ovo i ono se ubraja u atmosferični blek metal ako vam je to bitno. Vermilia je jedna žena, Julia Mattila, koja nije samo muzički naobražena već je i vizuelna umetnica, no sa ovim projektom radi ozbiljno već nekih osam godina i Karsikko je treći ful album za njega. I, mada nisam očekivao da mi se posebno dopadne, komadi kao što je Veresi, sa svojim MOĆNIM, himničnim izvbođenjem zapaljive folk teme su me osvojili. Poslušajte:
Mellom su dvoje muzičara iz Frankfurta sa debi albumom zanimljive smeše blek metala, death metala i, kako kaže i izdavač, „urbane melanholije“. The Empire of Gloom nije tek još jedan atmoblack/ blackgaze album, naprotiv, ovde ima mnogo opasnog death metalskog rif-rada (David Hübsch, autor muzike i svirač instrumenata ovde inače svira u više death i thrash metal bendova), a blek metal komponenta muzike je i sama agresivna i dinamična, no, taj melanholični sloj je onda stručno ušniran u materijal i sve ima jednu skladnu, prijemčivu formu. Dobro producirano, a pevačica Skadi je odlična, ali kvalitet pesama je u prvom planu:
Simpatični su teksaški Nocturnal Spawn na svom prvom EP-ju, posle dva singla prošle godine, Emissaries of the Other Side. Emissaries of the Other Side ima pet pesama, plus intro, i to je blek metal odmerenog tempa i skoro rokerske opuštenosti. Dakle, ni najbrži, ni najagresivniji, ni najsatanskiji, ni najšugejzerskiji, ovo je blek metal finh rifova zanimljivih harmonija, koji zna da udari sprint kada treba ali se u njemu ne iscrpljuje, a zna i da ide sporo ali to ne deluje namešteno i glumljeno. Jeftina a efektna produkcija i mnogo KARAKTERA kažu da ovaj bend treba da čujete, a ako biste i da kupite, sami određujete cenu:
Za nešto značajno agresivnije i MNOGO po mom ukusu tu je novi Rotten Age. Poljaci sviraju već, evo, sedamnaest godina, Funeral March im je četvrti album i KIDA. Mislim, ovo je kao da ste se vratili u 2003. godinu i slušate Marduk, Dark Funeral, Setherial, 1349 i tako tu ekipu kako se takmiče ko će brže. Rotten Age sviraju užasno brzo i eksplozivno ali pritom imaju odlično napisane pesme, živ, dinamičan zvuk sa bubnjarem koji IZGARA za našu stvar (Krzysztof Klingbein je sešn bubnjar koji je do sada snimio više black i death metal albuma nego što je pola vas čulo u životu) ) i utisak koji ceo album ostavlja je o velikoj strasti, velikoj ubeđenosti u svoje ideje. Te ideje su mračne, nisu lepe, ali muzika je naprosto zavodljivo moćna. Fenomenalno:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Živi album njujorških Clouds Taste Satanic naslovljen Birmingham 2024 izašao je prošle nedelje otprilike u trenutku kada sam završavao rad na prethodnom pregledu pa sam već tada ubeležio da se o njemu piše odmah za, jelte, naredni. Enivej, Birmingham 2024 je snimljen u Birmingemu, onom originalnom, u Engleskoj i prelep je. Mislim, ako znate CTS znate kakvo je ovo, ako ne znate, to je vrhunski instrumentalni psihodelični doom metal. Eto, rešeno. Zvuk odličan, pesama četiri AL TRAJU i uživaćete BEZMERNO:
Ko voli funeral doom metal, ali da je melodičan, evo mu ga četvrti (mada po drugoj računici treći) album francuskih Inborn Suffering. Ovo je kolekcija pesama sporog tempa, tužne atmosfere, trajanja od preko deset i jedanaest minuta, producirana sa iznenađujućim uhom za dinamiku i to meni prija. Album, istina je, ne pati od mnogo, jelte, originalnih ideja ili originalnog hvatanja u koštac sa imanentnom monotonijom funeral dooma, ali ako ne očekujete neku revoluciju, Pale Grey Monochrome je vrlo pitak album:
Poljaci Volt Ritual imaju vrlo ukusno spremljen EP, Swamp Lake City, sa dve pesme spore, epske a melodične dezert rok/ stoner rok muzike. Ovo je melodičnije od klasičnog bluzerskog stoner roka, ali i dalje puno gruva, a produkcija i svirka su uobičajeno kvalitetne, po poljskom, jelte, visokom standardu. Lepo:
Oregonski were-jaguars su projekat Chada Rauschenbergera iz C.I.A Hippie Mind Control u kome on po potrebi svira sve. Novi album, The Eternal Shadow je ipak urađen u sada već ustaljenoj trio postavi i odličan je. Ovo je psihodeličan, hipnotičan rokenrol sa progresivnim elementima, ali suštinski sveden na power-trio meru i usredsređen pre svega na kreiranje psihodelične, snolike atmosfere. A opet ima i žestine, taman koliko treba. Vrlo prijatno:
10 Slip su iz Sidneja ali taj je Sidnej u Kanadi. Svejedno, 10 Slip sviraju ne kao Kanađani, ne kao Australijanci nego kao Ameri, sa dosta bluza i southern groove prizvuka u svom teškom roku. Album Tense Lip (kapirate?) ide sporo, gazi teško ali nije hermetičan i baziran je na klasičnim temama i melodijama. Bend ih izvodi sa puno karaktera i to je jako prijatno a i album plaćate PO ŽELJI:
Vrlo napušen stoner dolazi nam iz države Vašington na albumu Earthworks benda Earthworks. Ovo je lepo napisan gruverski, jednostavan, ORGANSKI stoner rok sa mrvicom dooma, koji, onako nisko naštimovan i jako nafaziran, valja sabatovske rifove i sve je to dosta standardna ponuda (uključujući jeftinu skoro garažnu produkciju) ali onda odozgo stižu vrlo bluzirani, vrlo topli ženski vokali Mercedes Macomber i to je apsolutna diferencija specifika ove postave. Lepo!
Finski kvartet Viesti se do nedavno zvao Aurora ali sa novim imenom je stigao i novi logo sa preslatkom sovom. Enivej, kao Aurora imali su jedan demo a sada imaju EP This Cursed Journey’s End. Ovo je i nova postava benda jer je prekid u radu i usledio nakon odlaska basistkinje u Švedsku i traženja zamene. This Cursed Journey’s End ima tri pesme, recimo doom metala, mada se za Viesti može reći da sviraju sve između blek metala i hard roka. A što je u stvari najbolje kod njih: ovo nisu readymade doom metal rešenja i matrice nego muzika koja pripada ovim ljudima viđe nego, jelte, drugim ljudima. Lepo. Pošto je ovo jeftin, DIY uradak onda se i naplaćuje koliko date, ali je DOBAR:
Księgi Wieczyste je split EP poljskih bendova TOŃ i Weedcraft i ima tu raznih lepota. Weedcraft su relativno „običan“ stoner, sa dve hipnotičke pesme ali TOŃ su originalniji sa eelementima popa i folka u svom stoner roku i preporučujem izdanje prevashodno zbog njih.
Ne znam da li naslovom albuma – Born to ruin – Šveđani Klastos prizivaju Brucea Springsteena ali muzički ovo nema mnogo veze sa Bossovim stadionskim rokenrolom. Umesto toga, Klastos valjaju mastan, zapaljiv sludge metal i ovo je prilično agresivna ali i prijemčiva muzika sa dobrim rifovima, dobrim gruvom, i nepreterivanjem u nekakvim kompresijama u postprodukciji. Odobravam i dopada mi se da su pesme fokusirane na centralni rif i, sa puno ponavljanja, efektno hipnotične:
Cavernous je nekakav kanadski sludge-doom projekat iz Kanade, verovatno sa samo jednim članom. EP Ancestral Throes je korektan u smislu da ima okej gruv, težak zvuk, dosta strasti u izvođenju. Muzika je neoriginalna, ne previše maštovita, ali pristojno curi i sluša se bez napora tako da je to sve okej!
Sreća da su tu Zagrepčani Negative Slug sa novim EP-jem, da plaknemo uši. Mislim, dve pesme na Chokehold & Protect su mučne, agresivne, abrazivne, ali imaju KARAKTER. Sludgecore je ovde upotrebljen da čoveku uđe pod kožu i natera ga da se oseti prljavo iznutra, zvuk je jeftin a efektan a druga pesma je obrada Come to Grief. Sve sjajno, a naročito vokal!!!!!!!!
Ditch iz Haga kažu da su počeli kao neobavezni dogovor da se svira jedan kafanski koncert na neki nacionalni praznik a evo ih sad, PRAVI bend. Ali nisu loši. Album The Traveler ima lep, topao zvuk, neužurban, prijatan gruv, ugodno, melodično ali nenametljivo pevanje. Ovo je pre svega zasnovano na dobrom bluz-rifu i sve raste oko njega, bez nekakvih out-of-the-box ambicija ali sa vrlo autentičnim, proživljenim izvođačkim slojem. Zvuk takođe lep, prilično prirodan, i ovo je album koji se sluša relaksirano ali nije plitak već samo DOBRO VASPITAN. Plus je prva pesma posvećena Džabi Hatu, svačijem omiljenom krajm-bosu iz galaksije tamo daleko. I to se broji:
Jedna od zanimljivijih doom metal ploča ove nedelje dolazi iz Švedske a radi se o drugom albumu benda Apocalypse Orchestra. Ovo je kombinacija dooma sa srednjevekovnim folk motivima i tradicionalnim instrumentima i simpatična je, pitka. Mnogo melodična za MENE, ali ako niste ja, a niste, vredi da poslušate. A Plague upon Thee, kako se album zove ima i pristojan miks u kome gajde i hurdigurdi vrlo lepo sede uz distorzirane gitarčine tako da, udrite:
Argentinskog stoner roka smo dobili poprilično ove zime a Astral Pigs su doneli jedan od boljih albuma okultnog roka i metala uopšte u poslednjih nekoliko meseci. Mislim, The Uncomplete Offering ima jeftinu produkciju, i sve pesme su vrlo slične po formi, ali ta forma je neodoljiva, sa hipnotičkim gitarskim rifovima, lepim klavijaturama i okultno-psihodeličnim vokalima koji dolaze odnekud sa one strane. I cena od koliko date je časna:
Tørmø su PRELEP stoner rock bend iz Španije i u skladu sa pravilom da Španci sviraju mastan, kaloričan, neodoljivo zarazan rokenrol, baš to i dobijamo na dva EP-ja koje je bend simultano izdao. Entropy i Pandemia zajedno imaju šest pesama i ako mogu da ih podelim arbitratno, Entropy je za nijansu melodičniji i melanholičniji a Pandemia za nijansu rokerskiji i bluzerskiji. No sve je ovo vrlo gruvi teški rok sa divnim gitarama, sjajnim klavijaturama i fenomenalnom pevačicom. Sve je odlično, nemam ništa sem superlativa za ovu ekipu:
Šveđani Möuth imaju divan debi album, Global Warning. Ovo je spretno i prirodno uklopljena kombinacija gruverskog stoner roka i melodičnijeg post-metala, producirana vrlo pristojno tako da bude glasna ali da ipak ima i dinamiku, i odsvirana junački. Möuth su sveži, originalni i nekako istovremeno i zreli i razoružavajuće jednostavni. Prelepo:
Belgijanci Pothamus su bliži normalnom post metalu sa albumom Abur koji je sav eteričan, melodičan ali hermetičan, muzikom koja se od slušaoca distancira iako je svirka mišićava, energična, čak tribalna. Pothamus nisu sad nešto naročito revolucionarni ali ovaj spoj, kako sami kažu, muzike i metafizike ima svog šarma, i zvučno i koncepcijski sa kombinacijom kraćih, energičnih pesama i monumentalnih dužih komada koji mogu malo i da smore ako ste nervozni ali, eto, imaju neku eleganciju:
Tu su negde i Švajcarci Orgo čiji EP s’allier à l’errance ima samo dve pesme ali su to dve pesme od po jedanaest i dvanaest minuta, spore, teške, mučne, sa puno te neke katarzične drame i emocije koja ne leči kada se izrazi ali ako se ne izrazi biće još gore. Solidan zvuk i materijal koji je abrazivan i hermetičan ALI DOBAR:
Francuzi iz Boroda, Carcolh, pak, sviraju „tradicionalni doom“ i onda im je i treći album, Twilight Of The Mortals napravljen tako da se dopadne svakome ko voli, pa, doom metal. Ovo je čisto, uredno, sa finom produkcijom, lepim heavy rifovima, melodičnim, clean pevanjem i zbilja će biti prijemčivo i ljudima koji naprosto samo vole teški rok. U tom nekom smislu, ovo jedva da se kvalifikuje za etiketu „ekstremni“ metal ali teško da je to mnogo bitno. Pitko je, ugodno je, ne preteruje sa dramom i teatrom i lepo se posluša:
Rodeo Kids su iz Ontarija ali zvuče kao da su iz Teksasa na albumu Rodeo Kids. OK, ovo je kombinacija fuzz rocka i nekakve indie punk alternative, ali zvuk je svakako hrskav, pesme kratke i šmekerske, a refreni su jebeno zapaljivi. Ako volite old school grunge sa naglašenijom pank osnovom, tipa Mudhoney i Nirvana, Rodeo Kids su zapravo negde na toj liniji i odlični su.
Heavy Psych Sounds records i ove nedelje časno sa petim albumom benda Warlung koji JESTE iz Teksasa. The Poison touch na papiru deluje opasno, ali ovo je izuzetno prijatan, melodičan heavy psych rokenrol, sa svim potrebnim emocijama i gruvom da vam ulepša vikend. Album je, mislim, prikladan i za old school heavy metalce jer Warlung imaju baš pamtljive refrene i energiju koja nije u skladu sa onim kako ja shvatam moderni radio-friendly rok zvuk, ali početkom osamdesetih bi bili ČUDO. Strašan album, svakako:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Day40 su iz Londona ali ovo je bend članova bugarske dijaspore pa ako vam se sluša moderan thrash metal sa zdravom dozom slovenske duše, OVO JE TO. Bend je prvi i jedini album snimio pre jedanaest godina ali novi EP, The Yellow Emperor je prilično ubedljiv i sa strane zvuka i sa strane pesama koje imaju i melodičnost i himničnost a i krljaju. Eto!
Eternal Warrior aka Guerrero Eterno su se iz rodnog Perua na Floridu preselili još pre prvog albuma koji je izašao krajem 2023. godine i tada sam pisao da zvuče vrlo američki. Novi album, Witching Thrash ne menja ništa supstancijalno, nudeći i dalje old school thrash metal spakovan u modernu, kvalitetnu produkciju. Ovde nema mnogo poigravanja sa formatom, ali Peruanci rade vrlo solidne pesme, sa dobrim rifovima, enegičnom svirkom, odličnom produkcijom i sa uličnim šmekom koji svemu daje potrebnu vitalnost. Lepo je:
Kad vam Brazilci Sacrifix naslovom svog novog EP-ja kažu Let’s Thrash, vi odgovarate „Yes, sir“ i ulećete u mošpit. Bend već ima dva albuma iza sebe i svirački je vrlo zreo, muzika im je old school i ugodno patinirana a produkcija je pristojna ako ne već IDEALNA. Čak je, smejaćete se, nekako i toplija na pet pesama koje su snimljene u prostoriji za probe. Svakako, ko god da voli klasičan latinoamerički thrash metal ovde nema šta da se misli: rifovi vladaju, ritam je čvrst, bend zna šta radi.
Sublind su iz Luksemburga ali kolju taj thrash metal kao da su iz Bej Ejrije. EP Metalmorphosis počinje jebeno brijućim rifovima i pesmom koja se zove Thrash It! i od te tačke se vozimo bez kočnica i u pogrešnoj traci sve dok ne sletimo sa druma. Sublind su ovde šest starih pesama odsvirali sa OVIM znanjem i modernom produkcijom i to je sjajan spoj mladalačke napaljenosti i zrelije, odmerenije svirke. Napred i navali:
Jedna od tragedija našeg doba je i da (nemački) bend koji se zove Taste of Doom svira ne doom metal nego crossover thrash. Ali se bar dobro zajbevaju. Para Bellum je debi album za bend koji svira duže od dve decenije i ovo je zajebantski thrash metal ljudi koji su verovatno vozili skejtborde kada su počeli da sviraju a sada sede i piče Kol ov Djuti jedni sa drugima svaki Petak uveče. Muzika nije originalna ali je duševna, produkcija je kućna ali pristala i sve je simpatično ali neobavezujuće:
Rusi Hungry Wölf su već imali jedan živi album pre par godina al šta im teško da snime još jedan. Live In Reborn je snimljen u Tatarstanu, u klubu Reborn u Kazanju i ovo je četrnaest pesama slatkog d-beat black thrash provoda. Bend dobro zna šta svira i to svira perfektno, zvuk je pristojan (za andergraund standarde) i ovo je stilski ujednačena a opet ne monotona predstava koja se završava obradom Bathory kako i dolikuje. Takođe kako i dolikuje, plaća se koliko hoćete:
Francuski dead moments zvuče jako nervozno, besno, na ivici eksplozije na albumu dead fucking moments. Ovo je pank rok jako sirovog zvuka i pesama koje su prijemčive ali ekstremno BESNE. To da traju možda predugo za svoje jednostavne postavke je izraz ambicije benda i pošto je ovo živi album, vredi pomisliti da su ljudi sve ovo odradili na bini, krvareći za naše zadovoljstvo:
Motorloaf su valjda negde između Motorheada i Meat Loafa? Enivej, ovaj hardkorpank bend iz Atlante ima solidnih trinaest pesama na albumu No Happy Endings, kombinujući dobar, energičan tempo i pristojno melodične teme za jednu ugodnu, zapaljivu smešu. Ovo je ona vrsta hardkorpanka gde dobijate pamtljive, melodične refrene i generalnu demonstraciju umešnosti u svirci i pisanju pesama a da nema „pop“ dimenzije ili nekakvih „komercijalnih“ pretenzija. Motorloaf suprosto DOBRI a ovo je odličan album:
BlastForge iz Kruševca su baš vredni pa posle EP-ja koji smo slušali prošle nedelje imamo i novi. Toxic Blueprint ima isto dve pesme i ovo je ako mogu da primetim neku razliku, malo bliže thrash metalu. Ali je i dalje u pitanju dobar, težak, besan metalizirani hardcore sa kućnom ali pristojnom produkcijom, mošerskim rifovima i mnogo MNOGO besa. Ovaj materijal ima i mrvicu više industrial metal elemenata i to se sve pozdravlja iz sve snage. Slušajte BlastForge:
Imamo još domaće produkcije, naime minialbum sastava Cold Burn pod nazivom Dream is Over. Ko zna, znaće i da je ovo izgubljeni Eyesburn album rađen 2016. godine pa nikada dovršen na ime razlaza tadašnje postave. No, svi su ostali ortaci pa je pretprošle godine krenulo remiksovanje a prošle je dosnimljena i jedna nova pesma i ovo je jedan fini monument beogradske rok scene, sa za Eyesburn jedinstvenom kombinacijom roka, panka, metala, regea… Ta nova pesma je, doduše, bluz sa sve slajd gitarom i klavirom i ne bih je nazvao hajlajtom materijala ali ostalo je legendarno:
Mental Terror su nemački metalizirani hardcore kvintet gde muškarci sviraju a žene pevaju i to je idealna podela posla. Mislim, pre svega zato što pored JEDNE žene koja ovde razara promuklim vrištanjem, imamo JOŠ JEDNU ženu koja radi to isto. Muzika je standardni moškor, naštimovan nisko, spor, težak, mučan a vokali su PAKAO. No More Place to Be mislim nije ni gramatički ispravan naziv za EP ali KOGA BRIGA?
Francuski sludgecore momci, Death Cult imaju album, Death Cult MMXXV koji ima skoro sve, i jak zvuk i težinu i brzinu i sporinu, i vrištanje, i malo melanholije u gitarskim harmonijama sred svog tog meltdauna, i jedino nema neke preterano sveže ideje. No, ja sam stara i ogorčena osoba i možda vama ovo zazvuči POTPUNO sveže i autentično i pogodi pravio u srce. Meni je okej, da se razumemo, a po ceni od daj šta daš je sasvim fer:
Peace Pipe iz Oklahome su ekipa nadrkanih nativnih Amerikanaca pa je i EP Campaign of Hatred jako agresivan, sa srednjetempaškim, metaliziranim hardkorom koji bend izvodi kao da ubacuje svoje neprijatelje u mašinu za mlevenje mesa i agresivno gleda po kujni gde je onaj kupus da se zaviju sarme. Bend sebi pripisuje slamming death metal elemente, i ima ih, ali je ovo manje apstraktno, više ulično i time efektnije:
Ne znam odakle su The Grundles, ali pretpostavićemo da su Kanađani. U svakom je slučaju njihov hardcorepunk na albumu Going To Camp vrlo prijatna varijacija na ’80s hardcore thrash, melodična koliko treba, sirova koliko treba, metalizirana koliko trebe, ali u svakom trenutku puna energije. Kogod da voli Attitude Adjustment, Lethal Aggression, Gang Green i tako te majstore, ovo je uporedivo dobro a ima svoj zvuk. I plaća se koliko hoćete:
Atropelo su vrlo tipičan brazilski crossover thrash bend sa jasnim korenima u zvuku prethodnika kao što su Ratos De Porao i Cólera. EP MENTIRA ACIMA DE TUDO, ILUSÃO ACIMA TODOS je pošteno trešerska, kvalitetno snimljena ploča sociopolitički angažovane trešagije po šnitu starih majstora i ako volite šnit starih majstora ovde se nećete razočarati. Produkcija, takođe, VRLO solidna:
I dalje smo u Brazilu za novi album trija Perfura Tímpanos. Ovo je prelep, 100% neprskan hardcore thrash bend u kome bubnjar peva a pesme su kraće od minut. Naravno, svira se velikom brzinom, ali i pesme su napisane da budu napaljive, sa ložačkim refrenima i generalno sadržajem koji pumpa krv i izaziva lučenje hormona više nego što je zakonom predviđeno. Cada Dia Mais Tosco E Sem Sentido ima devetnaest pesama, produciran je, jelte, JEFTINO i divan je:
Northern su ulični, mošerski hardkor bend odnekud iz Kanade. Demonstration of Hate je, jelte, demo sa tri pesme i to je metalizirani hardkore tribalnih kvaliteta i sasvim solidne produkcije. Rifovi su dobri a TO JE NAJVAŽNIJE:
First year in the basement nije „pravi“ album već kompilacija dva demo snimka njemačkog benda Septic Vomet, ali su ti demo snimci buli izdati samo u po pedeet primeraka na kaseti pa ih ni vi ni ja verovatno nismo čuli. Bend ima jedan pravi album iz prošle godine u katalogu a ovu kompilaciju izdaje Fucking Kill Records i, mislim, ja Chrisovom ukusu implicitno verujem. A onda se pokazuje da Septic Vomet naprosto znaju znanje. Ovo je podrumski grindcore/ deathgrind odrađen časno, u znoju lica svog, sa pesmama od minut i po, bolesnim, iskrivljenim rifovima i MOĆNOM, energičnom svirkom. Zvuk je sasvim okej za kontekst, i bend apsolutno ispunjava sve moje potrebe za old school grindcore užicima kakve sam imao početkom devedesetih a danas su sve ređi. Prejako:
Rusi Некроспора na istoimenom albumu sviraju takođe nekakav deathgrind i to nije loše. Gruverskije je i rifaškije od Septic Vomet ali je i sporije, naravno, no, ko voli, dopašće mu se. Produkcija sirova, aranžmani sirovi, svirka ubedljiva i mada ovde nema sad ne znam kako originalnih ideja, koncept je zdrav, izvedbe autentične a plaća se koliko date:
Kosuke Hashida je tokijski thrash i death metal gitarista (npr. u World End Man) a solo pravi grindcore. Pošto ovo izdaje HPGD, unapred znate da je kvalitetnije i naravno da Hashida sa albumom Outrage isporučuje dobru produkciju, maničan tempo, energiju i agresiju upakovane u disciplinovane grindthrash aranžmane. Malo je čoveku potrebno da bude srećan a to malo obuhvata brze, proste rifove, ekonomične pesme i generalnu želju muzičara koji sve ovo izvodi da prestigne samog sebe:
Finski grindcore majstori Napalm Ted su prošle godine imali odličan novi album a sada ih evo opet sa uglavnom koncertnim materijalom koji demonstrira koliko su JEBENO dobri uživo. U pitanju je split sa peruanskim crustgrind projektom Demonio Tallán ali koji svoju polovinu albuma još nije stavio na Bandcamp pa ne znamo kakva je. No, Napalm Ted su fantastični i ovo treba slušati, kupiti, OBOŽAVATI. Jako dobar bend koji, mislim, ne dobija tako mnogo pažnje – apsolutno zaslužene – jer se tvrdoglavo drži andergraunda. I zbog toga ih poštujemo:
Kladio sam se sa samim sobom da bend sa imenom SIDS ne može da bude dobar, pogotovo jer je to skraćenica od Sudden Infant Death Syndromem kako je naslovljen i EP koji ovde slušamo, ali izgubio sam opkladu. Mislim, ovo je DOBRO. SIDS proizvode vrlo pristojan slamcore, sa beatdown osnovom ali i sa vrlo ubedljivim slamming death metal elementima. Rifovi su dobri, gruv pristojan a produkcija više nego okej. Eto:
Ima bendova koji naprosto intuitivno razumeju u marketing. Evo, bend nazvan Pipewrench, iz Teksasa pritom, ima EP (demo?) naslovljen Jobsite Fight Muzik i nije uopšte potrebno da pročitate pojašnjenje „bluecollar slam“ da bi znali da li vam se ovo dopada. Enivej, DOPADA mi se, ovo su dve pesme smešanog beatdown hardcorea i slamming death metala, kratke, gruverske i agresivne. Bend radi TAČNO ono što piše na pakovanju i nema laži ni prevare. Još se i plaća po želji!
Novi EP sastava Insectile sa Floride, Flight of the Swarm je lepa prezentacija njihovog pristupa death metalu, sa melodičnijom osnovom, skoro heavy metal kvalitetom u solažama i harmoničnim momentima, ali sa energičnim, agresivnim death metal programom najveći deo vremena. Spakovano u produkciju koja nije IDEALNA (bubnjevi) ali nije ni loša (sve ostalo), ovo se pre svega na ime kvaliteta pesama vrlo lepo posluša:
Ophidian je petstoti paralelni projekat za svoja dva člana, Nijemca Thomasa Prassera (Goatthroat itd.) i Šveđanina Håkana Stuvemarka (Wombbath itd.). U tom smislu debi EP, Thou Shalt Be Forever je prijatan ali prilično neesencijalan komad melodičnog severnjačkog death metala sa zanatski smisleno napisanim pesmama, prihvatljivom produkcijom i čak i nešto simpatičnih ideja ali i sa jednim rutinerskim šmekom koji – bar mene – malo i zamara. No, ako niste ja, a verovatno niste, ja ovo i ne čitam kad ga jednom napišem, ovda probajte, NIJE LOŠE:
Indonežanima Putrescent je Butchery of Disembowelment debi album i ako ste pomislili da taj nemaštoviti, generički naslov sluti na istu takvu muziku, pa… niste u krivu. Putrescent nisu nimalo loši u tehničkom smislu, i obezbediće vam brutalni, gazeći brutal death metal („Ultimate Chaotic Brutality“ kako se sami hvale) za vaše pare, ali ovo je skoro na korak od toga da ste tražili od algoritma da vam izbaci brutal death metal album a on se nije baš MNOGO trudio. Možda je delom i do zvuka koji je jako komprimovan pa se gitarski rifovi i ne razaznaju i mada sam siguran da ljudi ne sviraju sve vreme isto, sve ZVUČI isto. No, u pogledu teksture, težine, smene nemilosrdnih blastbitova sa teškim, sporim brejkdaun momentima, Butchery of Disembowelment je sasvim korektna ponuda. Fali mu iskra nadahnuća ali može da odradi posao:
Rusi Soah imaju sasvim prijatan debi album, Eternal Deathforms. Iako je ovo death metal sa death metal štimom, rifovima i gruvom, neposrednost u izrazu i nekomplikovanje u aranžmanima ga čine, mislim, prijemčivijim za slušanje i širem krugu ljudi od samo death metal publike. Ako volite teški, metalizirani hardcore, ekstremniji thrash metal itd, Soah su, mislim, odlična ponuda. Ovo je lepo produciran, karakteran album koji samo curi a ima i jednu obradu Morbid Angel. Dakle IMA SVE:
Za još ruskog death metala tu su Obscureviolence sa debi EP-jejm Refuting the Flesh. Ovo je projekat članova Horror God, Cage of Creation i drugih postava i ovo je, u skladu sa reputacijom, zahtevan death metal za publiku prefinjenijeg ukusa. Ako volite puno kompleksnih aranžmana, disonance, energičnost ali u službi složenih narativa, sve to miksovano tvrdo ali sa ipak nekakvom dinamikom, Obscureviolence isporučuju vrlo solidan materijal. Ovo nije BAŠ onoliko „out there“ kao Artificial Brain ili Blood Incantation ali Obscureviolence nisu ni predaleko, nudeći surovu, abrazivnu muziku koja ima i mnogo cerebralnih dimenzija. Meni odlično:
Carnificem su argentinski melodeath sastav sa jednim albumom iza sebe i aktuelnim split EP-jem sa Kolossus. Koji je to Kolossus? Ruski! I njihov zvuk je bliži blek metalu ali je melodičan, eksplozivan i inventivan a što je više nego što mogu da kažem za 99% blek metala koji sam čuo ove nedelje. Dve pesme, jeftina produkcija ali sviraju da sve PRŠTI. Ali onda su Carnificem IZVRSNI. Ovo je zapravo blackened melodic death metal, sa iznenađujuće lepim odnosom melodičnosti i disonance, dinamičnim aranžmanima, brzom, energičnom muzikom, strastvenom svirkom. Čak i relativno jeftina produkcija ovde ništa ne smeta jer su pesme napisane STRUČNO i cure kao medovina. Sjajno:
Cavernous Maw, death metal duo uz Minesote, su svoj prvi EP, Primitive, snimili u vrlo partizanskom aranžmanu snimajući gitaru i bubanj u prostoriji za vežbu a onda dodajući vokale na gajbi. Šok je da ovo zvuči SASVIM dobro, kao i da je muzika u stvari solidna. Mislim, death metal spakovan u pesme od dva i tri minuta je ponekad osvežavajuć predlog, sa energijom, gruvom i dosta svežih koncepata i ideja koje Cavernous Maw ispaljuju na slušaoca sa puno ubeđenja. Vrlo dobar početak a videćemo kuda će bend dalje.
Cryptual iz Milvokija nemaju još uvek album ali EP Convulsing Above The Ground ima sedam pesama pa je skoro album. Ovo je jednostavan, sirov ali ne glup ili nespretan death metal. Muzika ovde dolazi iz stomaka i nema intelektualne pretenzije ali bend ima zanat u rukama i zvuči autentično u svirci, isporučujući moć, energiju i znojčinu. „Produkcija“ je naglašeno sirova i jeftina ali to unapređuje ugođaj i od mene ovo dobija jake preporuke:
Ja i nisam neka publika za melodeath ali Cantu Ignis iz Kolorada su izrazito solidni. Novi minialbum, The Fathomless Dominion, sa šest pesama spretno spaja melodični death metal, blek metal, ali i, generalno hard ’n’ heavy zvuk, dosežući u nekim momentima – kao u naslovnoj pesmi, recimo – ultimativni krosover koji bi trebalo da je dobar za jako široku publiku. Zabavno i raznovrsno:
Fucking Kill records ima još lepote za nas ove nedelje. Ciriški death metalci Trephining još nermaju pravi album, ali dok ga ne snime, Cranial Offerings će dobro poslužiti. Ovo je snimljeno prošle godine uživo i jebe kevu. Mislim, pričamo o prljavom, štrokavom old school death metalu kao ispalom iz nekog fanzina iz 1992. godine, sa svom jeftinom (a dobrom) produkcijom koji to podrazumeva ali i sa svim STAVOM i KARAKTEROM koji možete da zahtevate. Odlično je:
Filipinski Comatose na svom trećem albumu, The Unhallowed Congregation zvuče kao da im je mastering radio neko sa vrlo oštećenim sluhom pa je za svaki slučaj naglasio srednje i visoke frekvencije i time dosta fatalno oštetio zvuk na inače korektno miksovanoj ploči. No, čovek se brzo navikne a muzika je dobra, ovo je agreisvna, satanistički death metal visoke tehničke kakvoće ali pre svega sa dosta dobrih rifova i puno mošerskog ugođaja. Agresivno je to ali istovremeno prijemčivo. Satanisti su divan svet (Edit: PRTZ. Album je u međuvremenu nestao sa Bandcampa ali tekst ostavljam za momenat kada se, neizbežno, opet pojavi):
Summoned iz Raleja u Severnoj Karolini imaju novi EP posle pet godina pauze i prete da im je ovo NAJTEŽE izdanje do sada. I, uh… Jeste. Torment Nexus ima samo tri pesme ali ovo je vrlo tehnički kvalitetan, a po intenzitetu NEUMOLJIV death metal sa malo black metala da zamiriše i, mislim, slušanje je kao da ste zagrizli u najljuću papriku koju ste ikada osetili a onda istovremeno ponovo počelo NATO bombardovanje. Pesme su, da se ne zbunimo, napisane vrlo pristojno, producirano je odlično i ovo je povratničko izdanje kakvo svako sebi može samo da poželi:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Pigpen iz Sijetla nas mole da spustimo svoja očekivanja, no EP Agony and Irony je vrlo solidan komad psihotičnog, bučnog, u efekte natopljenog noise rocka koji EVENTUALNO može da se unapredi boljom produkcijom. No, muzika je dobra, izvedbe moćne i najjači među nama će ovo slušati sa apetitom. A svako će moći da plati jer se plaća koliko ko može da da:
Beogradski surfcore projekt The Belgrade Beaches ima još jedan EP, Burnow Samurai i ovo je do sada najbolje produciran i najbolje napisan materijal. Mada, naravno, granice formata počinju da se primećuju i sa ove dve pesme je autor, ko god bio, mislim, došao do prirodnog plafona snimanja kod kuće na kompjuteru (ili telefonu) i ovo treba da bude demo od koga će krenuti kada uđe u ozbiljniji rad. Zdrava surf osnova je tu, ideja ne manjka i sada je ovoj muzici potrebna prava produkcija. Cena je ovde, i dalje, pošteno, koliko date a ja se nadam pomeranju celog projekta na naredni nivo:
Serpents Of Pakhangba iz Mumbaija sebe nazivaju art metal bendom i, mislim, OK. Album Air and Fire je kombinacija srednjetempaškog metal gruva, indijske klasične muzike, religioznih napeva iz indijske, ali i drugih azijskih kultura. Dakle ovde ima i raznih tradicionalnih instrumenata, ima mongolskog alikvotnog pevanja i mada je sve to, u 2025. godini zapravo manje egzotično nego što bend, verovatno, misli, ovako na gomili nije uopšte loše i fino curi:
Prehistoria iz Indijane su ekipa vrlo zaposlenih muzičara koji kombinovano sviraju u gomili bendova. Nije neko veliko iznenađenje onda da im debi album, Cryptic Halo, zvuči vrlo zrelo, muzički, produkcijski i tehnički uglancano. A ni kompozitorski nemamo na šta da se žalimo, ovo je power metal koji ima popriličnu dozu progresivne ambicije u svojoj srži pa pored himničnih, melodičnih refrena i herojske atmosfere dobijamo i dosta kompleksne aranžmane i jedan ozbiljan svirački, jelte, fleks. Produkcija jer pritom čista, utegnuta a opet ne mrtvački nedinamična i ovo je jedna od najboljih power metal ploča koje sam čuo poslednjih nekoliko meseci pa je preporučujem iz sve snage:
Šveđani Crazy Lixx imaju novi album za Frontiers i ovo je izvanredno dobra rekonstrukcija ’80s hair metala. Da se ne lažemo, Thrill of the Bite, kako se album zove, je ploča kakvu bi Motley Crue VOLELI da mogu danas da snime, bezobrazna, ulično-šarmantna a opet hiperkvalitetno aranžirana i odrađena sa visokim nivoom zanata. Jako dobro:
Isto iz Švedske su Spiders i oni svojim novim albumom, Sharp Objects potvrđuju da na svetu malo ko svira taj rok/ glam rok/ pank rok/ hard rok bolje od Šveđana. Ekipa ovde beznapornno proizvodi nisku od jedanaest rokenrol himni sa finim, živim miksom, autentično energičnom svirkom i odličnim vokalima pevačice Ann-Sofie Hoyles i ko god da voli ’70s vajb odsviran moderno i ubedljivo, ovde će imati mnogo razloga za sreću:
Šveđani ove nedelje jaki. Doduše, novi album Dynazty nije skroz po mom ukusu, ali ako volite power metal koji je VRLO himničan, bombastično produciran, vama će se Game of Faces dopasti. Meni je ovo na momente OKEJ a na momente na korak od toga da kažem da je sve napravio AI, no valjda nisu svi mrzovoljni kao ja, pa, eto, poslušajte:
Raven proživljavaju drugu mladost pa bend koji je počeo sa svirkom pre pedeet i jedne godine na novom EP-ju, Can’t Take Away The Fire zvuči energičnije od bar 70% onog što sam čuo ove nedelje. Naravno, Mike Heller na bubnjevima je veliki adut u njihovom rukavu, ali to kako se braća Gallagher, oba duboko u sedmoj deceniji života sjajno uklapaju sa mladim muzičarem koji svira ekstremni metal u svojim drugim projektima je naprosto pokazna vežba za druge muzičare. Ovo je napaljen, zdrav, vitalan heavy metal koji ide brzo, nokautira sve na svom putu i jako se dobro zabavlja. EP ima pet studijskih pesama i tri žive i SVE su kidanje:
ALBUM NEDELJE
Katalonci Löanshark posle osam godina rada imaju debi album, No Sins to Confess i ovo je onako dobra i ubedljiva rekonstrukcija NWOBHM zvuka kako smo već i navikli da očekujemo od moderne španske heavy metal scene. Sve što treba je tu, energična svirka i rifovi, solidan, napumpan a ne i prepumpan miks, pesme koje vešto voze između ulične agresije i neonske romanse – ukratko, Löanshark su REAL DEAL i ovo je power trio koga bi svaka bina na svetu poželela da ugosti. Ako volite ovakav zvuk, ove godine bolja ploča nije izašla:
