Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Početak 2025. godine podseća na staru dobru poslovicu da bez starca nema udarca. Dok čekamo dugo najavljivani prvi solo album Marshalla Allena (koji bi, u trenutku dok ovo čitate trebalo da je već izašao), krepkog stogodišnjaka što posle nebrojenih decenija izlazi iz senke Sun Ra (AKO SUNCE UOPŠTE MOŽE DA BACA SENKU A U ŠTA NISAM SIGURAN) i ovaploćuje se kao kompletan autor, stigao nam je i novi album još jedne legende najsvetlije epohe jazz avangarde. Roscoe Mitchell Quartet: Gratitude: One Head Four People je ploča neustrašive slobodne improvizacije, trodimenzionalni muzički krajolik i izlomljeni psihodelični kaleidoskop zvuka, onoliko odvojena od „idioma“ da ne možete posle minut (ili petnaest minuta) slušanja da kažete u kojoj je dekadi nastala, ali i onoliko prirodno smeštena u opus svog autora koliko to očekujemo od jednog od najvećih imena free jazza uopšte.
Roscoe Mitchell još nema sto godina, ali sa pune osamdesetčetiri nalazi se u zrelim godinama i ima iza sebe raskošan, prebogat muzički curicullum vitae kojim malo ko može da se pohvali, živ ili mrtav. Wikipedija, recimo, navodi da je All About Jazz 2004. godine čikaškog saksofonistu i kompozitora opisao kao nekog ko je duže od 35 godina na prvoj liniji moderne muzike. A to je, primetićemo, bilo pre više od dve decenije. Mitchell se na sve strane naziva „američkim ikonoklastom“, a što je citat Jona Parelesa iz Njujork tajmsa iz članka napisanog još 1983. godine. Pareles u tom tekstu kaže da se „Mitchell kvalifikuje za ikonoklasta. Koristi ideje iz zapadne i nezapadne klasične muzike, kao i džez tradiciju, da piše muziku koja svinguje kao luda ili, namerno, uopšte ne svinguje.“ Ovaj članak, inače prikaz nastupa Mitchella sa svoja dva benda, Sound i Space u njujorškom klubu Sweet Basil u Grinič Vilidžu, zatiče Parelesa prilično nespremnog da izađe na kraj sa slobodnom improvizacijom koju će čuti na nastupu Spacea, pa autor poseže za opisom instrumenata („zapanjujuće kontrabas ćemane“), i zaključuje da „izgleda kako bi muzika Spacea profitirala od malo editovanja, mada ima delova sa jedinstvenim, neumoljivim tokom“.
Pareles i dalje piše za Njujork Tajms – uostalo mlađi je od Mitchella punih trinaest godina – ali u nedelji u kojoj je ovaj album izašao on se naravno bavi Gremi nagradama i njegov generalni autput ovih dana više se interesuje za Bad Bunnyja i FKA Twigs. U međuvremenu Mitchell ne prestaje da otkriva nove muzičke kontinente.
Mitchellovu biografiju, naravno, najviše vezujemo za čikaško Udruženje za unapređenje kreativnih muzičara (AACC) i Art Ensemble of Chicago koji je spontano izronio kroz saradnje muzičara u ovoj asocijaciji. Iako ne eksplicitno rasno kodirani, naravno da su i AACC i AEOC bile grupe pretežno afroameričkih muzičara, inspirisane džez revolucijom koja se dešavala u Njujorku, ali namerne da traže sopstveni zvuk i izraz.
Tako je i bilo; muzika ovih kolektiva je imala značajno manje ekstrovertne energije koja je karakterisala njujorški free jazz – čak i u njegovim najradikalnijim momentima koje bi produkovali Albert Ayler, Cecil Taylor ili Ornette Coleman – i bila radikalnije usmerena ka dekonstrukciji ne samo „standardnog“ zapadnog muzčkog nasleđa (u domenu klasične, narodne i popularne muzike) , već i afroameričkog. Muzika Art Ensemble of Chicago je podrazumevala istraživanje muzičkih tradicija drugih kultura i podneblja, a onda i NJIHOVU dekonstrukaciju i reasamblaž (da zloupotrebimo rečnik plastičnih umetnosti) unutar jednog agnostičkog ali JAKO ZAINTERESOVANOG muzičkog svetonazora koji će biti veoma istraživački nastrojen, veoma intenzivan u izvedbi. Takođe sklon korišćenju instrumenata koji ne samo da nisu bili deo standardne zapadnjačke ponude već koji, strogo uzev, nisu ni smatrani pravim instrumentima.
Ovo vredi imati na umu jer je Gratitude: One Head Four People ploča koja čitav ovaj prethodni pasus prezentira u zvučnoj sferi tako da će vam se u glavi zavrteti već posle trideset sekundi a sa onostranim ćete se sresti pre isteka prve kompozicije, Ruckus, koja traje malo manje od devet minuta. I što rekoše Wu-Tang Clan: bring da muthafuckin’ ruckus, jer Roscoe Mitchell ni posle šezdeset godina improvizovanja nije rashladio svoju strast.
No, Gratitude: One Head Four People i dalje zvuči kao prirodna ekstrapolacija onoga što je Mitchell radio pod okriljem AACM i kao jedan od članova AEOC: ovo je muzika koja tradicije secira na sitne komade a onda ih sklapa logikom čiste intuicije, brza i dinamična a istovremeno i gotovo naučno distancirana tako da strast nikada ne pređe u glumu i da se sve one metafore o orgazmičnim klimaksima u free jazzu osete posramljeno jer su klimaksi na ovoj ploči bolji od bar 85% orgazama koje ste ikada imali.
Hoće se reći, ovde zaista nema ni prisenka pokušaja da se volumenom nadomesti kreativnost a intenzitetom prikrije odsustvo dubin., Mitchellovi saradnici svi sviraju sa strahovitom posvećenošću i koncentracijom, ispunjavajući zvučnu sliku neverovatnom gustinom gestova, nota, tekstura, obezbeđujući da slušalac veliki deo vremena ima utisak da sluša najmanje tri ploče odjednom a da su one nekako – neobjašnjivo! – sinhronizovane jedna sa drugom. Sam Mitchell je odmereni sensei koji se ne nameće svojim sviranjem na saksofonu već pronalazi za sebe prostore između instrumenata za koje vam se čini da su već zauzeli svu dostupnu kubikažu u sobi, i onda svira duboke, zvonke solaže koje vas drže svojim melodijama a sve vreme vam rendaju kožu sa lica svojom hrapavom teksturom. Mitchell svira bas saksofon na ovom albumu i lako je, naravno, njime proizvesti ton od koga vam malo zavibriraju zubi u vilicama, ali treba onda znati malo ga zalomiti i izvući bluz krešendo iz tog instrumenta. A Mitchell to zna.
Kada ne svira saksofon, Mitchell je na udaraljkama i Gratitude: One Head Four People je ploča PREPUNA udaraljki, a ne najmanje na ime toga da bubnjeve i druge perkusije ovde svira Weasel Walter. Ovo naravno, podseća da njegova proklamacija „Fuck hardcore, I like ice cream“ kojom je odgovoro na moju (najmanje napola šaljivu) optužbu da je izdao hardkor jer se seli iz Čikaga u Kaliforniju pre više od, uhhh, dve decenije, i sama nije bila skroz ozbiljna. Izuzetno talentovani bubnjar (i multiinstrumentalista) i kompozitor je tokom protekle dve decenije radio strahovito zanimljive stvari u domenu avangardne, improvizovane muzike u rasponu od free jazza do ekstremnog metala, seleći se iz Čikaga u San Francisko, pa posle u Njujork, zatim ponovo pokrenuo svoj celoživotni projekat The Flying Luttenbachers, a sada vidimo da se vraća svojim čikaškim korenima. Mada je ovaj album snimljen u Viskonsinu, ne kaže se kada (negde 2024. godine), miksovan u Aprilu i onda na CD-u izašao krajem Decembra, ali ko od nas UOPŠTE danas kupuje diskove? Bandcamp izdanje je dakle, ono kako će većina nas čuti Gratitude: One Head Four People I TREBA DA GA ČUJE.
Jer, Weasel Walter je ovde potpuno U PLAMENU, nudeći svoj trejdmarkovani brzi, nervozni, četvorodimenzionalni stil svirke, sa izvanrednim odnosom intenziteta i pažnje da ne preplavi zvučnu sliku i zakloni ostale muzičare. Njegovi rafali i pulsiranja su stalno interesantni i podsticajni za ostatak ansambla a prigušen, topao zvuk udaraljki znači i da ovde nema neželjenih amplituda u intenzitetu i distorzija snimka. On i Mitchell ovde razmenjuju mnogo perkusionističkih salvi i ovo skoro da je mogao biti album sa samo njima dvojicom u studiju.
Ali srećom nije, jer su i drugo dvoje muzičara izvanredni. Kontrabasista Damon Smith je svoju reputaciju zaradio svirajući sa pomenutim Cecilom Taylorom, takođe pomenutim Marshallom Allenom, sa Peterom Brötzmannom, Johnom Tchicaijem, Elliottom Sharpom, Jimom O’Rourkeom, Williamom Hookerom, Jaapom Blonkom, ali i sa Rock in Opposition prvoborcima Chrisom Cutlerom i Fredom Frithom. Na sviranje električnog basa ga je inspirisao – nagađate, to je ta generacija – Mike Watt iz The Minutemen, pa je jedna stvar vodila drugoj i čovek je vrlo rano u karijeri sarađivao sa Henryjem Kaiserom a što će onda odrediti i skretanje u free jazz i improvizaciju, prelazak na kontrabas, inspirisanje Peterom Kowaldom, pa kasnije saradnje sa Weaselom Walterom pored drugih. Smith je urnebesan kontrabasista i njegova svirka na ovom albumu je fantastična, sa svom silom proširenih tehnika koje on koristi da drži korak sa uzvitlanim perkusionistima, ali i dubokim tonom, bogatim teksturama koje pariraju Mitchellovom bas-saksofonu. Ima ovde par momenata kada sviraju samo Mitchell na saksofonu i Smith na kontrabasu i, TAKO JE, ovo bi mogao da bude album na kome sviraju i samo njih dvojica.
Ali nije. Jer, čak i da nema Waltera, tu je Sandy Ewen. A da vam kažem, ova Kanađanka (danas u Teksasu, gde je i studirala) razvaljuje tu gitaru. Ali baš razvaljuje. Ne da ćete u prvih pola sata uopšte biti svesni da ovde postoji gitara – ako niste pročitali ovaj tekst ili, jelte, spisak muzičara na Bandcampu – jer Ewenova uopšte nije zainteresovana za akorde, pa čak ni za klasičan zvuk gitare. Opremljena stereo-pedalom (i, prilično sam siguran, sa još dosta pedala), ova gitaristkinja zvukom rukuje kao što bi nekakav keramičar rukovao glinom (ili pica-masjtor testom?), razvlačeći ga ispred nas, bacajući ga unaokolo i onda ga umotavajući i oblikujući u nove forme sa svakom sledećom sekundom. Nije da su ove vizualne metafore nelogične: Sandy Ewen je po uskoj vokaciji vizuelna umetnica koja je završila arhitekturu a nakon prilično dinamičnih deset godina izlaganja (mahom na solo izložbama) po Teksasu, počela je da radi fotografije i video-art pa joj je to sada glavno vizuelno interesovanje pored muzike a gde redovno snima i objavljuje, solo ili sa ljudima kao što su Roger Turner, Alan Tomlinson, Lisa Cameron, Alex Cunningham itd. Njeni „mikrokolaži“, kako ona naziva svoje skulpture/ slike su rađeni ili od polimera ili u kombinaciji materijala i izgledaju jako zanimljivo, a njeni video radovi je prikazuju kako eksperimentiše sa raznim pristupima, od kreiranja kratkih filmova pa do video instalacija.
Sve zajedno to, jasno je, zvuči INTENZIVNO i gusto, i čoveka može da prepadne iako nikada nije preglasno i Roscoe Mitchell Quartet decidno NE hvata na snagu, ali ovo jeste muzika izuzetne semantičke gustine i mnogo zvuka. Ali samo do momenta kada to nije i zapravo druga polovina albuma sadrži tri kompozicije sa nazivima Sustain and Ring (1, 2 i 4) a koje će posle već svedenije kompozicije Shiver što im prethodi biti eksploracije zvukova – uglavnom zvonkih metalnih udaraljki – izolovanih u prostoru, disciplinovane, uzdržane i prelepe. Kada se čitav bend za The Final Bell Vrati u igru, to je krešendo kakav ovaj album zaslužuje ali i ona vrsta krešenda koja vas ostavlja gladnim za još. Nadamo se da Mitchell i ova (ili neka druga) ekipa muzičara imaju još mnogo materijala u pripremi jer malo ko danas svira OVAKO moćno: