Kako sam nekako i pretio, pogledao sam i drugi u nizu u komadima pronađenih, strpljivom hirurškom intervencijom sklopljenih i publikovanih ranih filmova čileanskog režisera Raúla Ruiza, a što je pojekat koji je na sebe posle njegove smrti preuzela njegova supruga, udova, ali i celoživotna dragocena saradnica, montažerka, a onda i samostalna režiserka Valeria Sarmiento. Socialist Realism (ili, u originalu El realismo socialista) je važan film da ga pogledaju svi koji su ikada razmišljali o revoluciji, o društvu u kome radnici konačno dobijaju poštovanje koje im pripada jer njihov rad je doslovno jedino što od potencijala zarobljenog u materijalu i kapitalu gradi set u kome živimo, ali i o društvu u kome pripadnici srednje klase sa nesumnjivim simpatijama prema levičarskom, marksističkom uređenju društva moraju da prođu kroz ozbiljne transformacije (i, ne manje važno, konfabulacije) kako bi bili onako dobri saveznici u revoluciji kako sebe zamišljaju. Ovaj je film, mislim, još važniji za nas danas i ovde jer se u srpskom društvu trenutno dešava neka vrsta socijalne transformacije ili u najmanju ruku etičkog ustanka u kome se prevrednuju mnoge do sada uspostavljene vrednosti. El realismo socialista je film o tome šta se dešava posle, dakle, nakon što je druptvena transformacija uspela a diktatura proletarijata nije baš USPOSTAVLJENA ali deluje kao neizbežan naredni stadijum društvenog uređenja. Spojler: nije se desila. Nigde. Ni u Jugoslaviji a svakako ne u Čileu koji je, i to da se podsetimo, MNOGO kraće od Jugoslavije uživao plodove socijalističkih reformi i mnogo brže a i mnogo brutalnije dočekao da klatno odleti u drugu stranu i da zemlja upadne u fašističko-neoliberalnu diktaturu predvođenu vojskom a podržavanu od strane jednih SAD. Mi smo bar imali četiri i po decenije nesavršenog, na momente izrazito brutalnog a svakako kasnije u birokratiju potonulog socijalizma, ali… prošli smo ipak bolje od Čileanaca. Za ono posle smo sami krivi, n’est-ce pas?
Možda je Čile imao tako kratak period socijalizma i zato što on nije u društvo uveden revolucijom već, da kažemo, regularnim putem, kroz izbore. Presednik Eduardo Frei Montalva, predstavnik hrišćanske demokratske opcije je nakon svog izbora apsolutnom većinom 1964. godine svoje reforme nazvao „revolucijom slobode“ uvodeći programe obrazovanja, građenja stambenih objekata za radnike i seljake, organizovanja zemljoradnika u sindikate, implementiranja agrarne reforme, ali ovo nije bila „stvarna“ revolucija. Tokom narednih godina se Frei suočavao sa sve većim otporom i od levice koja je smatrala da njegov program reformi ne odgovara zaista na potrebe naroda, ali i naravno od konzervativne desnice koja je reforme videla kao preterane i atak na slobode. Kao što se zna, senator Salvador Allende, kandidat Socijalističke partije (i šire levčarske koalicije Narodna sloga, odnosno Unidad Popular) na predsedničkim izborima 1970. godine je, i pored svega 35% glasova na opštenarodnom glasanju, kroz glasanje u kongresu i odbijanje hrišćanskih demokrata da se protiv njega udruže sa desničarima dobio mandat i krenuo sa širokim programom podrške radničkoj klasi i seljacima, ali je posle ni dve godine morao da gasi ozbiljne vatre vezane za strmoglavo opadajući privredni rast izazvan reakcijom domaćih i međunarodnih kapitalista koji su, oštro suprostavljeni njegovom socijalističkom programu, izvlačili novac iz banaka, ali i opremu iz fabrika.
Allende se ovde snalazio kako je znao, zamrzavanjem plata, ali i štampanjem mnogo novca da nadoknadi odsustvo stvarnog kapitala na tržištu vrednosti, nacionalizacijom mnogih strateških industrijskih jedinica, stavljanjem banaka pod državnu kontrolu, raspuštanjem sudova i uvođenjem socijalističkog sudskog sistema i grupa narodne milicije (MIR), ali nezaposlenost je nezadrživo rasla. Čak i tako, inicijativa da se nacionalizuju rudnici bakra, koja je poticala od prethodnog predsednika, je pod Allendeovim vođstvom jednoglasno izglasana u kongresu i možda je mogla i da bude slamka spasa za posrćuću latinoameričku ekonomiju, da se Nixonova administracija ovde nije umešala, štiteći interese proverbijalnog krupnog kapitala i kroz međunarodne restrikcije nametnute Čileu ubrzala ekonomski pad, a kroz podršku vojnim pučistima taj pad i implementirala 1973. godine. Poznato je da je Henry Kissinger otvoreno rekao da su SAD „indirektno“ pomogle Pinochetov državni udar, ironično, iste godine kada je ovaj čovek dobio Nobelovu nagradu za mir na ime pregovaranja o prekidu neprijateljstava u Vijetnamskom ratu. Kissingeru su, da ne budemo sad i ovde nejasni, ruke krvave do lakata a ovo je i samo jedna od stvari koje treba da imamo na umu u kontekstu navodne nominacije srpskih studenata za Nobelovu nagradu za mir.
Da ne idemo preterano u širinu, zna se da je Pinochetova vlast bila izrazito neoliberalno orijentisana i neka vrsta in vivo eksperimenta za Čikašku školu neoliberalne ekonomije pa i danas mnogi citiraju Pinochetov režim kao primer uspešne, zdrave ekonomije koja se najbrže oporavila od svih južnoameričkih privrednih sistema nakon latinoameričke dužnike krize osamdesethih godina prošlog veka. Naravno, možda nije zgoreg podsetiti da je Pinochetov režim gore pomenute rudnike bakra držao pod striktnom državnom kontrolom – dakle, sve suprotno od neoliberalne doktrine – kao ni to da je u pitanju bila čista, nepatvorena diktatura. Pinochetov „karavan smrti“ je u danima posle državnog udara 1973. godine išao po zemlji helikopterima i ubijao neprijatelje novog režima (bar 72 egzekucije su urađene na ovaj način) a, pored dodatnih dve hiljade ubijenih drugim sredstvima, skoro trideset hiljada ljudi je mučeno po zatvorima…
Sav ovaj bekgraund je bitan da se u pravilan kontekst stavi prvo život Raúla Ruiza i Valerije Sarmiento koji su 1973. godine izbegli u Argentinu pa u Francusku iako, za razliku od nekih drugih čileanskih autora svoje generacije Ruiz nije bilo prenaglašeno politički angažovan u svojim radovima (ali jeste bio član Allendeove Socijalističke partije), ali onda i sam film El realismo socialista, koji je snimljen 1973. godine i nikada postprodukcijski dovršen baš jer je u državi izbio vojni udar a svako ko je imalo delovao sumnjivo, a Ruiz je bio i svojevrsni funkcioner u partiji, imao dobrog razloga da spasava glavu.
Iako je za razliku od prethodnog Ruizovog filma o kome smo pričali, koji, kada je Sarmientova prikupila sve rolne, nije imao ni snimljen ton, El realismo socialista nađen u boljem stanju (dakle, imao je ton), reč „nađen“ ovde navodi na malo krivi put. Sarmientova je, da bi sklopila ovih 77 minuta crno-belog futidža, morala da pretura ne samo po muževljevoj fizičkoj zaostavštini već i da juri razne funduse raznih arhiva po raznim državama i da onda od svog tog materijala napravi nešto što podseća na viziju koju je njen pokojni muž imao.
Stvari svakako komplikuje to da Ruiz za ovaj film, kao ni za neke druge rađene sličnim postupkom (na primer La expropiación iz 1974. koji je uspešno spasen iz Čilea i montiran kako je autor želeo) nije imao napisan scenario već samo postavku scena i generalnu ideju šta likovi u scenama treba da rade. Dijalozi, improvizovani na setu su bili „režirani“ utoliko što se unapred znao „ton“ scene – Ruiz je u jednom intervjuu naveo primer da dve osobe razgovaraju, jedna priča glasno, druga priča tiho a ta što priča tiho je zapravo ona koja u ovom odnosu ima moć – kao i to koja je klasna razlika između aktera, kakav će naglasak koji od njih imati, kakav mu je stil govora. U tom smislu, Sarmientova nije imala ni jasnu hronologiju kojom bi trebalo poređati scene pa je i finalni produkt neka vrsta kombinacije satiričnog kvazidokumentarca koji do kraja sklizne u – praktično – nadrealistični horor.
Postoji i izvesna mera konfuzije u recepciji ovog filma na ime toga je li ovo „dokumentarni“ ili „igrani“ film, reflektovana već i time da je domaću premijeru ovaj film imao prošlog Maja na festivalu Beldocs, posvećenom,dakle, dokumentarnim filmovima. Ne tvrdim, da ne bude zabune, da su selektori festivala bili u zabludi, misleći da je ovo dokumentarac – sajt Beldocsa korektno karakteriše ovaj film kao „docufiction“ – ali mi je sasvim zamislivo da će ljudi koji nemaju direktnog iskustva sa socijalističkim društvima ovo intuitivno percipirati kao dokumentarac i možda se samo na kraju trgnuti kada budu suočeni sa nasilnim, očigledno „igranim“ krešendom.
Puni planirani naslov filma – Socijalistički relaizam kao jedna od lepih umetnosti – zapravo potkazuje Ruizove namere, želju da ovo bude umetničko delo mnogo više nego dokumentaristička persiflaža i, pogotovo ako imate iskustava sa socijalističkim sistemima i društvenim mentalitetom, ovo je očigledna i dobar deo vremena urnebesna, ali i bolno realna, satira na socijalizam i njegove napore da peva o slobodi onako kako su sužnji pevali o njoj.
Ruizov inicijalni plan je bio da ovo budu dve priče u istom filmu, o dva protagonista iz dva različita miljea i da te dve priče budu razdvojene poemom koja će označiti sredinu filma i biti lirički most između dva narativa. Kao savetnik za film u Socijalističkoj partiji, Ruiz je kasnije pričao da je svakodnevno susretao slikare, filmadžije, pesnike itd. koji su u partiju dolazili da pitaju šta je partijska linija koju treba da prikažu u svojim delima. Ovo odsustvo imanentne estetske potrebe za izrazom ga je, očigledno, dovoljno žuljalo iako je bio na u tom trenutku pobedničkoj strani.
Poema je na kraju odbačena, ali je Ruiz i dalje imao dve priče o dva glavna junaka a koje su, plan je bio, imale da se dotaknu samo jednom u toku filma koji bi trajao duže od četiri sata tako da taj dodir između dve strane čileanske realnosti bude sekundaran u odnosu na totalitete tih realnosti. Već iz tog objašnjenja je, valjda jasno, gde je bila Ruizova estetska pozicija u radu na ovom filmu, no, da bude još jasnije, čak i u ovoj MNOGO kraćoj verziji gotovog materijala od one koju je autor imao na umu, ta razdvojenost između dve vizije socijalističkog, jelte, realizma Čilea ranih sedamdesetih je upadljiva i kreira brojne simbolički potentne kontraste.
Film, da bude jasno, uključuje u svoju minutažu i „prave“ dokumentarističke snimke, uglavnom optimističnih grupa radnika, radnica i srednje klase na ulicama čileanskih gradova, verovatno u periodu neposredno nakon Allendeove pobede i najavljenih reformi i ovo, praćeno poletnom narodnom muzikom gledaocu prenosi nepatvoreni revolucionarno-reformski optimizam, nimalo nesličan onom koji danas mnogi od nas osećaju gledajući na tviterima, instagramima i tiktokovima telefonske snimke protestnih okupljanja u malim mestima po Srbiji, parole i transparente studenata, solidarnost između generacija, klasa i ljudi iz sasvim različitih društvenih slojeva.
Kontrast ovim snimcima čine Ruizovi vrlo metodični prikazi dva distinktna miljea u aljendeovskom, socijalističkom Čileu. Jedan se tiče radnika, pravih, nepatvorenih proletera, koji žive u radničkom naselju i zaposleni su, makar formalno, u fabrici koja trenutno ne radi a vlasnici i menadžeri iz nje iznose sve što vredi. Drugi se tiče srednjeklasnih intelektualaca sa levičarskim otklonom, ekipe koja je iščitala Marksa, diskutovala Lenjina, dizala obrve na Kropotkina i pitala se o Bakunjinu, a koja danas živi u društvu o kome je tokom studija sanjarila.
Ruiz je u istom intervjuu gde je objašjavao odsustvo ispisanog scenarija za ovaj film pričao i o tome da je u pravljenje filmova originalno i ušao jer je, citiram: „imao utisak da filmovi mogu nasilno da pred nas dovedu čileansku realnost: mesta, lica, načine govora koji nam se inače ne prikazuju“. On je video vrednost po sebi u idiosinkrazijama klasa sa dna društvene lestvice ali i provincijalaca koji nikada nisu bili predmet filmske obrade ili makar ne u svojstvu protagonista, svakako ne prikazani onako kako stvarno žive. Njegovo objašnjenje je bilo da ljudi ne treba da čitaju ispisan scenario već da pokretima, naglaskom, govorom, svim onim elementima koji čine nečiji identitet, prikažu svoje likove.
El realismo socialista, dakle, radi baš to, ali tako što te svoje likove smešta u jedan praktično do apsurda zaoštren kontekst, prikazujući rastakanje socijalističkog sna iznutra. El realismo socialista nije, da bude vrlo jasno, prikaz raspadanja aljendeovske bajke isključivo pod pritiskom domaćih kapitalista koji rade sve na tome da ona ne uspe, već u većoj meri prikaz mentaliteta koji je vuku ka dnu u samom, jelte, proletarijatu i poštenoj inteligenciji. Danas, kada znamo koliko su neliberali i fašisti mnogo i ozbiljno ulagali u uništavanje socijalističkih režima u Južnoj Americi možda smo skloni da sve greške koje su ovi pravili posmatramo sa manje osude i da naglas kažemo kako je ovim zemljama trebalo nešto više vremena i nešto više podrške, ali to ovu Ruizovu kritiku ne čini manje relevantnom. I jugoslovenski film je imao nekoliko vrlo pristojnih radova koji su kritikovali negativnosti jugoslovenskog socijalizma (U ime naroda Živka Nikolića kao najlakši primer) i mislim da je svakoj budućoj socijalističkoj inicijativi važno da ima ova podsećanja na to koje se sve opasnosti kriju „iznutra“ u društvu koje pokušava da izgradi sistem što u svakom momentu podupire ideju socijalne pravde.
Ruiz je ovo zasta snimio pre svega kao procesiju scena koje stoje same za sebe, u najvećem delu se ovaploćuju kroz razgovore i imaju sopstvene poente i pančlajne, ali Sarmientova je film izmontirala tako da se dva distinktna narativna toka odvijaju logičnim hronoliškim redosledom i kulminiraju u toj nasilnoj završnici koja skoro da podsvesno predviđa Pinochetov karavan smrti. Narativ o proleterima čija fabrika polako nestaje pred njihovim očima dok oni pokušavaju da se dogovore sa predstavnicima Narodne sloge o tome šta će država duradi i da li sami radnici da je preuzmu pod svoju kontrolu pre nego što iz fabrike bude odneseno sve što vredi je jedna ozbiljna, a istovremeno urnebesna disekcija sudara ideologije, prakse, socijalističke teorije i brutalne realnosti, birokratizovane proceduralne religije i borbe za život radnika koji počinju da uviđaju da svi komiteti, delegati, plenumi itd. na kraju njih ostavljaju golog dupeta na vetrometini dok oni koji su i do sada držali sredstva za proizvodnju ta sredstva sada otuđuju pred nosom nove, navodno radničke vlasti.
Ima tu još dobrih scena, između ostalog vezanih za ulazak novih stanovnka u radničko naselje i susret, ponovo, teorije koja podrazumeva klasno svesnog i društveno odgovornog pojedinca, sa praksom u kojoj smo svi mi ipak samo ljudi, grešni i počesto pogrešni.
U drugoj grani filma, naravno, susrešćemo ljude koji eksplicitno kažu da radnicima fali klasna svest i da im je potrebna ona proverbijalna poštena inteligencija da ih usmerava. U jednoj od najizrazitije didaktičkih (i urnebesnih) scena grupa srednjeklasnih levičara ima neku vrstu grupne terapije/ seanse verbalnog tapšanja jednih drugih po plećima gde svaki od ovih ljudi u svojim treidesetim godinama otkriva kako je postao, jelte, levičar. Poslednji koji govori pokušava da naglasi da on samo sumira ovo što su drugi rekli i da on to radi bez ikakve osude, ali ga svejedno besno prekidaju kada ukaže da je svima zajedničko potpuno odsustvo iskustva proleterskog života ali i stvarne levičarske prakse, a što je i nama danas, sa našim tviterima i instagramima preko potrebno podsećanje.
El realismo socialista je briljatno sklopljen film od napabirčenih scena improvizovanih od strane savršeno ubedljivih glumaca čiji je stvarni život nesumnjivo informisao razgovore što ih njihovi likovi vode sa sve formalnim oslovljavanjem sa „druže“ („kompanjero“, naravno zvuči toplije i smešnije od onog što smo mi ovde koristili četiri i po decenije), stalnim uzajamnim proveravanjem ko je verniji Narodnom jedinstvu, ko je član a ko simpatizer i jednom atmosferom opšteg – neizgovorenog – prihvatanja da niko više ne veruje u srećan kraj. Ako sebi želimo srećan kraj, vredi da se podsećamo tuđih iskustava a ovaj sjajni film bezmerno pomaže u tome, pa skočite do MUBIja i počastite sebe.
