Ili sam ja bio mnogo dobro raspoložen ove nedelje – ipak se tu uhapsilo dosta svačijih favorita, ma koliko to bila puka, jelte, performativna šarena laža – ili je STVARNO ona bila prepuna odličnih izdanja. Misli, TRI Dying Victims izdanja, i sva tri odlična? Pa meni se vrti u glavi! OK, NARAVNO da sam preskočio Killswitch Engage, ja sam star čovek, ne zamerite (probao sam) ali i bez toga, dobili smo gomilu izvanrednih albuma klasičnog heavy metala, par budućih death metal klasika, jedan američki blek metal album koji mi je za promenu od početka do kraja SJAJAN a i originalni bubnjar Iron Maiden ima novi album sa svojim, jelte, „novim“ bendom (osnovanim pre 38 godina). Bogata ponuda, pa da izvolimo.
Deo 1: BLACK METAL
Koliko je sladak novi EP kolumbijskih Misanthrope? Mnogo! I nisam siguran da je uobičajeno da se za blek metal koriste takvi epiteti ali Apokálypsis NecroKosmos – MMXXV, prvo izdanje benda posle četiri godine šutnje, a šest godina posle drugog albuma, je naprosto to: slatko, sa lepim, melodičnim pesamama, prijatnom, pitkom produkcijom i jednom iskrenošću u izrazu koja prečesto nedostaje blek metal kolegama naučenim da glume da su „grim and frostbitten“, „depressive and suicidal“ itd. Ovo je dah svežine koji preporučujem od srca:
Za slučaj da je iko ikada bio u neodumici šta svira nemački Vae Victis, treba podsetiti da se njihov debi album, tamo 2008. godine zvao Black Fucking Thrash Metal. Molim lepo. Za aktuelni EP su malo sofisticirali izraz pa se on zove, uh, Pointless Violence a što isto dobro opisuje njihovu muziku. Ali ovo mislim u pozitivnoj konotaciji, Pointless Violence je ploča jendostavne ali energične, zabavne muzike, gde se prostački rifovi ponavljaju sa jednom đavolskom ubeđenošću da poenta JESTE u nasilnosti i ti rifovi su uglavnom dobri u svojoj prostoti, a tempo i žustrina izvedbe odrađuju ostalo. Četiri pesme (i intro), solidan studijski zvuk, vrlo pristojno sve u svemu:
Od francuskog blek metala očekujemo atmosferu, dekadentnost, imaginativnost i sve to uglavnom dobijamo na debi izdanju (posle jednog demo snimka) pariskog dvojca Dernier Souffle. Abyss je nešto između EP-ja i albuma, sa četiri pesme (ali su dugačke!) i jednim intermecom i ako na stranu stavim mrljav, užasan miks koji je nažalost dosta standardna priča za atmosferični blek metal, pesme su DOBRE. Autor muzike, Alastor je svirao u par propisno pravih bendova (Glorior Belli, Temple of Baal) a sa ovim se očigledno odvažio da pusti na volju kreativcu u sebi i to je, možda ne EKSCENTRIČNO za francuske kriterijume, ali svakako dovoljno inventivno za moje potrebe. Pevač Nico Bontemps (ako je uopšte moguće da se iko preziva Bontemps!!!) je aktivan u lionskom death metal projektu Sin of Wrath i on vrlo dobro radi preko matrica koje pravi Alastar. Jednom kad se atmoblek bendovi izleče od ovakve produkcije gledaće unazad na ova rana izdanja i krstiti se šta su radili, ali da se niko ne zabuni: ovo je prilično dobar materijal:
Jer, evo, glejte, bavarski duo Gràb se isto vodi kao atmosferični blek metal pa imaju miks koji je, jebem mu mater, ne samo „prirodniji“ nego prijatniji za uho na keca. Instrumenti ni ovde nisu napravljeni da imaju sad nekakav veliki „punch“ ali na gitarama se čuje okidanje, bas je definisan, bubnjevi nisu zakopani u miksu pa da se čuju samo kao iritantni incidenti i sve je nekako odmah smislenije. A da se razumemo ni pesme nisu loše. Ovo je, iako, rekosmo atmoblek, sa puno melodija i sjete, i dalje propisan blek metal, bar po mojim kriterijumima, abrazivan, teksturiran, konfrontativan. Drugi album benda se zove Kremess i mislim da nudi zrelu, odraslu muziku koja i dalje ne napušta mladalački teatar blek metala:
Imamo i debi album švedskih Kryptan, a što je projekat dvojice članova klasičnog benda October Tide i, pa, i ovo je atmosferični blek metal. Ali koji sviraju ljudi sa decenijama iskustva, pritom Šveđani, pa sve ima malo više, da tako kažem, težine i zrelosti. Album Violence, Our Power, dakle, nije prosto ređanje molskih akorda i monotoni kreketavi šapat već dosta studiozno napisana ploča memorabilnih rifova i tema sa dinamičnim aranžmanima i puno zanimljivog teatra. Da je miks malo dinamičniji, još bi mi se i više dopadalo ali svakako je i ovako fino:
Ruski Cross Bringer je negde između blek metala i hardcorea i to je sasvim okej mesto da se na njemu bude i stvara. Album Healismus Aeternus ima samo pet pesama, ali one jesu poduže i ne mogu da kažem da se bend ne trudi. E, sad, produkcija je muljava (iako se čuje bas a što je ipak dostignuće) a bend za moj ukus preterano forsira tritonuse i deluje kao da misli da će ove harmonije same da odrade posao i da ne moraju da se pišu pravi rifovi. Dobro, ima neki rif tu i tamo i to da je bend pošteno agresivan a istovremeno emotivan i atmosferičan takođe ume da izvadi stvar:
Blek metal je za mene uvek najbolji kada napada bez milosti i puni obe cevi patronama sa nihilizmom pre nego što vam ih ispali u lice. Debi album američkih Scour, naslovljen samo Gold, radi baš ovo. Ako nikada niste čuli za ovaj bend – a imali su nekoliko EP-jeva do sada – možda će vam pažnju privući to da na jednoj pesmi gostuje Gary Holt iz Exodus i Slayer, što valjda ukazuje da ovo nisu neki anonimusi. I nisu, jer Scour čine članovi Agoraphobic Nosebleed, Misery Index, Cast the Stone, Pig Destroyer, Lock Up a peva im, oh, pa jedan Phil Anselmo. I, da se razumemo, ja sam čovek koji nikada nije mogao da svari Panteru, koji Anselma smatra klasičnim „meatheadom“ ali njegovi izleti u ekstremni metal, bilo da je u pitanju doom, grindcore ili, kao ovde black metal, su češće zanimljivi nego nezanimljivi. Da pojasnim, Gold je vrlo dobar. Ovo je baš onako „američki“ blek metal kako meni ima smisla, sa muzikom koja od evropskih predložaka uzima agresiju i intenzitet ali se ne zanima za tu neku hladnoću i hermetičnost. Gold je, dakle, OZBILJNO razbijanje sve vreme, ali je i u pitanju dobro napisana ploča koju sviraju odlični muzičari gladni da se dokažu u žanru u kome nisu do sada ostavili previše traga. Meni je to prelepo:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Švajcarce Kahfa smo već slušali. Njihov fazirani, a opet uredni stoner rok sa pevanjem na Francuskom je u lepoj formi i na novom EP-ju, Contact koji, kao i prethodni, ima odličan omot. Ima i četiri jezgrovite, energične pesme jednostavnog, poletnog gruva. Kahfa ne traže neke velike neistražene prostore u svojoj muzici ali se lepo osećaju u onim poznatim:
Satanic Ritual Glorification je ime benda malo, kako da kažemo, DIREKTNO, a i ime albuma Morbid Orgies je, što bi Ameri rekli „on the nose“. No, bend je, tvrde, iz Portlanda u Oregonu i… sasvim je ovo ugodno. Više je u pitanju okultni rok a pesme su kratki džemovi sa puno klavijatura i da nema poneki satanski sempl mislili biste da je u pitanju old school psihodelija sa mrvicom šugejza. Lepo je:
Stone Cream su Grci i to je skoro sve što treba reći. Album Stonified Blues je standardno grčki kvalitetan stoner rok sa debelom, kvalitetnom produkcijom, dosta bluza ali uvek sve napravljeno da bude utegnuto, spremno za rok-radio stanice ili automobilske saund sisteme. Ima milion ovakvih grčkih bendova i svi su dobri. Stone Cream se ne izdvajaju bogznačim ali su i oni DOBRI:
Karla Kvlt je hamburški trio koji svira dronujući doom metal. Ili tako nešto. Album Thunderhunter je spor, repetitivan, težak, sa militantnom bas gitarom i gitarom koja fino farba te mračne teme, ali i sa odličnim ženskim vokalima koji, kada ga ima, dodaje finu novu dimenziju inače iznurujućem krljanju. No, bend nije primitivan, muzika ima dinamiku pa i eleganciju i ovo se vrlo lepo troši:
Za čist drone tu su Wrekmeister Harmonies, žensko-muški duo iz države Njujork a čiji je album, Flowers in the Spring briljatna eksploracija zvuka, tesksture, ali i tonalnosti, atmosfere i, uh, emocije? Da, da, emocije, ovo nije apstraktni drone metal/ ambijent već muzika koja osetno diše i nudi mnogo prostora za vaše učešće i kontemplaciju. Jako dobra ploča:
Londonski Wren sviraju „atmosferični sludge metal“ a što je kombinacija za koju nisam verovao da će me raditi. No, album Black Rain Falls uspeva da bude i težak, agresivan i abrazivan sa jedne a onda i kontemplativan, prozračan i atmosferičan sa druge strane i Wren apsolutnio znaju šta rade. Post metal često dođe do pola i stane a Wren idu do kraja, do jaja:
Idol Lord je kalifornijski bend koji na albumu The Other Side zvuči nekako iskreno u svom relativno lo-fi rokanju i rolanju. Ovo je očigledno ploča snimljena sa ljubavlju prema fuzzu, masnim gitarama i drogiranom gruvu, bez ikakvih ambicija da se to nekako PRODAJE i bude POPULARNO, ali je baš zato prijemčivo i ugodno. Naglašava se da je ovo spoj uspomena na detinjstvo provedeno slušajući klasični rok, adolescenciju provedenu ložeći se na pank i iskustava odraslog života u metal okruženju pa je i album baš to, spoj sve tri komponente u nečem ličnom i prirodnom.
psychedelic source records su se naduvali i snimili džem u kome njih šestorica improvizuju i to je naravno prelepo. Jer ipak pričamo o mađarskoj A reprezentaciji psihodeličnog roka a album, naslovljen Hasssh! Je urađen na osam kanala i objavljen bez masteringa. KAKO I TREBA DA BUDE. Zvuk je zato topao, prirodan i drogiran onako kako su drogirani imuzičari koji ga izvode a pesme su dugački, kosmički džemovi. Znate ove ljude i nema potrebe za opširnim elaboracijama. Navalite, plaća se po želji:
Da se ne opustimo tu nam je i novi, treći Yawning Balch. Nazvan samo Volume Three, ovo je dugački džem naših momaka podeljen na dve kompozicije (dvadeset i četrnaest minuta) i, mislim, sve je kako očekujete, dosta dobro. Ovo su ipak neki od najvažnijih muzičara u desert rocku i stoner rocku, izdavač je opet Heavy Psych Sounds Records i neobaveznost ove muzike joj ne oduzima dubinu:
Atomic Peat su nemački hard rok/ stoner rok bend sa albumom veoma solidnih pesama, Demons and other friends. Atomic Peat nemaju neke velike konceptualizacije u onome to rade, mada vrlo pažljivo objašnjavaju priču iza nastanka svake od pesama u opširnom tekstu koji ide uz album, i ovo je pre svega muzika koja nastaje iz, jelte, iskustva življenja. I dobra je, sa finim gruvom, melodičnim refrenima, dobrom produkcijom. Lepo:
Kanađani SweetBeast imaju album odličnog, relaksiranog ali intrigantnog stoner roka, Illusions. Ovo je prilično old school i po zvuku i po pesmama, sa bluzerskom osnovom, drogiranim solažama i promenama tempa koje danas naprosto nisu moderne, ali bendu to leži, i podugačke pesme dosta profitiraju od priličnog svaštarenja u aranžmanima. Ima šmeka, to je glavno:
Prima Materia su dve žene i jedan muškarac uz Oklenda u kaliforniji sa debi EP-jem Stone by Stone i mada se kamenje pominje u nazivu izdanja, ovo je više post metal sa doom metal dimenzijom. Ali odličan. Ovo pre svega nije preporoducirano u miksu i prepumpano u masteringu kako to često biva slučaj u post-metal krugovima a i pesme su lepe, sa propisnom dinamikom i vrlo prijatnim, melanholičnim ali DOSTOJANSTVENIM harmonijama a i temama. Krljački deo propisno dobar, vokali izmešani muško-ženski i harmonični, ma PRELEPI, pa ovo moram da preporučim IZ SVE SNAGE:
Imamo i novo izdanje Ripple Music. Temple of Discord je počeo kao solo projekat za gitaristu Mattiasa Marklunda iz švedskih vikinških progresivaca Vintersorg pa je u međuvremenu morfovao u pravi bend. Marklundu je ovo prvi bend u kome i peva, a Todd iz Ripple Music je na osnovu demo snimka od pre par godina rešio da ljudima objavi debi album. I to je sad In The Ashes, ploča modernog hard roka sa malo progresive, dosta melodije ali sa teškim, moćnim zvukom. Temple of Discord nije mnogo „diskordant“, naprotiv, dosta je melodičan, ali ovo nije stoner rok, ovde nema naglašenije bluz baze i muzika je čak na momente bliska nekakvom popu, samo sa, jelte, čvrstim rok centrom. Sa Ripple Music se generalno ne greši pa nećete ni sada:
I kao da to nije bilo dovoljno, i prošlogodišnje Ripple vedete, Temple Of The Fuzz Witch imaju novo izdanje za ovu nedelju. Detroitski doom metal kraljevi za ovu priliku dele ploču sa monteralskim doom’n’bass trijom Seum a album se zove Conjuring i apsolutna je lektira. TotFW su uobičajeno sjajni sa tri pesme spore, slojevite, teške ali inventivne muzike koja lako pređe u blek metal kad treba. Odličan materijal, bez obzira što izlazi na „manje važnom“ izdanju. Seum isto imaju tri pesme i ovo je mračno, vrišteće orgijanje bubnjeva, basa i glasa, sirovo ali ne nasumično. Moć:
Weedianove kompilacije generalno preskačem u ovim pregledima. Čovek je institucija stoner roka i radi NEPROCENJIVO važan posao predstavljanja publici nacionalnih scena, ali moja je pretpostavka generalno da ga svi zainteresovani verovatno već znaju i da nije ni neophodno da, kao, ja ukazujem na njega. Izuzetak pravim ove nedelje jer je najnovija Weedian kompilacija Trip to Serbia, dakle prezentacija rada stoner rok bendova mile nam domovine. I ovo je ipak MONUMENT jer svaki zainteresovan, ali čak i upućen slušalac ovde može da nađe nešto važno i novo za sebe. Četrdeset bendova, uključujući „velike“ i etablirane kao što su Jewy Sabatay a onda i gomila aktuelnih, novih, dolazećih imena. Odličan izbor i lektira za svakoga koga makar malo zanima ovakva muzika a ima neke veze sa Srbijom. I naravno naplaćuje se po želji:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Moshead iz Škofje Loke u Sloveniji sebe opisuju rečima „Łepi sŁatki momci!“ što možda ne sugeriše odmah da sviraju vrlo kvalitetan thrash metal. A sviraju. We Were Led Astray je drugi album benda, osam godina nakon debija, uredan, odlično napisan i vrhunski odsviran. Vokali prvo privlače pažnju svojim aranžmanima, ali sve je ovde zaista napisano dobro i promišljeno aranžirano i mada se Moshead ne kite nekakvim „prog“ etiketama, ovo je sveže i progresivno što se mene tiče. A krlja:
Recimo da Radiant Grave idu u ovu sekciju iako je njihova muzika kombinacija thrash, black i death metala. No, mislim da je neposrednost i komunikativnost thrasha u prvom planu pa, eto, debitantski EP ove ekipe iz Belingema u državi Vašington treba da čuju svi, al pre svega trešeri. Onward ima tri pesme, dobro je napisan, odsviran i snimljen i bend ima, pre svega, dosta izražen karakter, iako je muzika napravljena kombinovanjem žanrova. Meni se to dopada a i sviraju brzo, što je uvek dobro:
Čist thrash metal dobijamo od čeških Exitus koji, da se razumemo, postoje od osamdesetih godina prošlog veka pa tako i zvuče. No, bend je posle 1991. godine napravio solidnu pauzu – sve do 2018. – pa im je Killing Breed tek drugi album. Ali, mislim, DOBAR. Ako volite baš pravi, nepatvoreni thrash sa kraja osamdesetih, gde je već tehnika bila unapređena a songrajting ambiciozan, Exitus su TO, sa modernom produkcijom i dosta dobrih ideja u pesmama. Nema ovaj bend sad neki OSOBEN šmek, ali Exitus su jako dobri u ovome što rade, nudeći muziku kakvu danas prave zaista samo bendovi koji su ponikli osamdesetih i onda pažljivo i dosledno razvijali svoj stil. Mislim na, na primer Flotsam & Jetsam ili Xentrix. Exitus su dobri koliko i ovi bendovi i ako volite, treba da ih čujete:
Rodno i rasno mešoviti Mad Is Mad iz Filadelfije na istoimenom EP-ju imaju četiri pesme dosta ekscentričnog panka i hardkora koji na zanimljive načine kombinuje očekivano i poznato sa neočekivanim i egzotičnim. Nije ovo BAŠ kao da ste uzeli Captaina Beefhearta da radi pank, ali nije ni predaleko od toga i materijal, odlično osmišljen, odsviran i produciran donosi dah svežine svakome ko voli pank, hardkor ili naprosto ekscentričan rokenrol:
I Owe This Land A Body je dobro ime za bend, posebno kad je u pitanju „tranny hardcore“ kvintet iz Minesote. EP Cowards That Be ima još igara reči u naslovima pesama (npr. TERF War) a muzički je heavy, mračan, vrlo solidno odviran i produciran i podseća da powerviolence (a što svakako jednim delom ovi ljudi sviraju) ne mora da bude samo garažna buka sa mikropesmama. Fino:
Worst Pain su Indonežani a The End Has Come im je EP sa dve pesme vrlo solidnog hardkor treša negde između klasičnog krosovera i modernije, gruverskije varijante. Dobar snimak, dobra svirka, karakterne pesme, sve kako treba:
Masters of War su strejt edž hardkor ekipa iz Sijetla a EP New Grievances je, pretpostaviću njihov debi. Nije ovo rđavo, sa malo gruva, malo zanošenja u emo stranu, ali sa generalno poštenim, old school šmekom u svirci i suvom, dopsta prirodnom produkcijom koja godi mojim ušima. Iskreno i ljudski:
Gaytheist su hardcore ekipa iz Portlanda u Oregonu a koja je meni zanimljiva na ime kombinovanja ekspresivnog, poprilično veselog panka i noise rocka u nemirnim, bučnim thrash komadima. Album, snimljen posle poprilične pauze, ima i odlično ime: The Mustache Stays, a muzika je uglavnom stalno iznenađujuće inventivna u tome kako meša melodiju i momačko riljanje.
Spy su hardcorepunk ekipa iz Bej Ejrije a Seen Enough im je EP sa šest kratkih pesama nasilne ali zapaljive svirke. Spy nisu neki sprinteri, ali ovo nije ni uobičajen metalizirani hardkor kako je to danas očekivano, već je ovo više pankerski materijal ali sa JAKO heavy zvukom, koji vas ostavlja sa osećajem da morate pod tuš IZ OVIH STOPA:
E onda imate Piss Ant, koji su „corn fed hardcore“ ekipa iz Indijane. Dakle, baš klasičan siledžijski metalizirani hardcore. Ali dobar. Demo naslovljen C.F.H.C. PROMO ima tri pesme toksične muškosti, slavljenja nasilja i vatrenog oružja što ja kao, jelte, odgovorna osoba, sve osuđujem, al da trese – trese. Jaki mošerski rifovi, dobar gruv, brutalan vokal, dobra, teška produkcija, pa eto, nek se čuje:
I Fear the Dark iz Mineapolisa su tu negde, samo njihova muzika je bliža death metalu, a i oni je opisuju sa „brutal hardcore“. I zaista, EP, Everlasting Perdition ima dosta Cannibal Corpse fora ubačenih u „normalan“ thugcore zvuk pa ako to zvuči primamljivo, izvolite:
Drugi tip metaliziranog hardkora donose nam, uh, Kär/nij. Ova dva Kanađanina fino kombinuju hardcore i thrash u tri pesme na EP-ju Vultures, vozeći brzo, energično ali MAŠTOVITO, sa dobrom produkcijom i dinamičnim, zanimljivim aranžmanima. Puno ideja i, eh, sofisticiranosti se ovde čuje pa treba da poslušate:
slolerner iz Memfisa sa naslovom i omotom svog EP-ja Math is the Bastard prave šalu koja će biti smešna samo ljudima čije pamćenje seže trideset i više godina u prošlost i u dosta opskurne rukavce istorija hardcore i grindcore žanrova, ali TIM BOLJE. I ovo je onda, prirodno, trio sa dve bas gitare i bubnjevima i mada ne zvuči ISTO kao Man is the Bastard, dovoljno je dobro da meni bude, jelte, DOBRO:
Drugs of Faith su bend u kome Rich Johnson iz Agoraphobic Nosebleed, jelte, takođe peva (i ovde svira i gitaru). I mislim, njegov glas daje ovom bendu karakter, ali ostatak muzike je iznenađujuće neupečatljiv, pogotovo imajući u vidu da je Asymmetrical album na koji se čekalo deset godina. No, hajde, NIJE OVO LOŠE, to je grindcore/ grindthrash kakav očekujete od ljudi iz orbite Agoraphobic Nosebleed, dakle, poprilično zreo, i mada ploču kolje dosta sirov i muljav miks, kad su pesme kratke, brze i jezgrovite, bude to fino:
Lapsaria iz Toronta krljaju vrlo solidan blackened hardcore na EP-ju R.J.L.W.B.. Ovo je za razliku od mnogo drugog blackened hardcore zvuka, koji voli da bude melodičniji i melanholičniji, dosta blisko crustgrind vrednostima, mračno, jednostavno, sirovo, sa stručnim upadima u blek metal atmosferu kada je to oportuno. Dobar, debeo zvuk, pet dobrih pesama, odličan materijal:
FUCKTHEDEA/TXHOLDEM je EP teksaških ATM. Bend kombinuje sludge metal, death metal i hardcore na dosta srećan način i ovo su dve agresivne, karakterne pesme jakog, teškog zvuka i solidnih rifova. Fino, fino producirano a i plaća se koliko želite:
I Wield iz Arizone su negde između death metala i hardcorea ali oni možda više vuku na grindcore. Bend (tj. jedan čovek) ima jedan album ali uglavnom izdaje EP-jeve pa je najnoviji naslovljen Vile Desire i ima tri pesme solidne, dobro producirane krljačine.
Jor DAN je thrashcore bend dvojice ortaka iz Tulse a koji se zovu Jor i Dan. DOVITLJIVO. Demo nazvan DEMO ima sedam pesama i zapravo je napisan i produciran dosta ambiciozno sa tvrdim, teškim underground zvukom koji sadrži i elemente grindcorea i death metala i dosta svežih ideja u pesmama. Dobra kombinacija stilova, dobra energija, pristojan studijski rad:
Koravidanje su dva tipa iz Kvebeka koji prave gadan, gadnom pornografjom inspirisan grindcore. I, dobro, gadnih porngrind bendova imamo KOLIKO HOĆEMO pa onda i jedno deset puta više na internetu i većina kurcu ne valja, šta čini Koravidanje posebnim? Pa… jedan ipak promišljen pristup muzici koja je kombinacija normalnog grindthrasha i poluhumoristčkih dosetki, sve sa kombinacijom programiranih i pravih instrumenata,semplova itd. Originalno je, čak i u tome kako dizajn omota aludira na goatse mem ali na jedan, uh, svež način. A i album se zove L’Amour Grind a ne nešto odvratno. Eto, plaćate koliko hoćete:
Pit of Dicks iz Notingema su tri lika koja spajaju grindcore sa sludge metalom i to bude, naravno, jako agresivno. No, EP Guttural Loves (sačuvaj Alahu) je dobro napisan i vrlo kvalitetno odsviran i ostavlja utisak zrelosti i ozbiljnosti pa od mene dobija solidnu preporuku:
Homeskin su ekipa iz Teksasa koja se vraća posle duže pauze i minialbum Soul Washed Bleach (osam pesama, al uglavnom kratkih) je ZANIMLJIV. Ovo je delom grindcore, delom blackened grind, delom false grind/ mathcore, ali bend nije samo mašinski sklopio parčad tih ekstremnih žanrova nego je sve to deo jednog jasnog identiteta i ma koliko da su pesme izlomljene i nepamtljive, one pričaju jasne narative. Plus, vokali će vas progoniti u snovima. Dobra ploča, dobar bend:
Indonežani Babyfrog na svom trećem albumu sipaju jako besan deathgrind. Naslovljen Resistance, ovo je materijal političkog bunta i socijalnog neizdrža, posredovan kroz petnaest ubitačnih pesama niskog štima, brzog tempa i jakog zvuka. Odličan album, odličan bend, smrt kapitalizmu i diktatorima:
L’Antre Deux Terres su black-death trio iz Francuske sa dostas iskustva sviranja u drugim bendovima. Debi izdanje, EP Anima je, mislim, tipično francuski pogled na ekstremni metal, sa svom energijom i težinom koje želite ali i malo tog nekog dekadentnog odmaka. L’Antre Deux Terres ne prave PREVELIKI odmak od sredine terena ali dovoljno da zvuče originalno. Da im je produkcija malo dinamičnija bilo bi i bolje ali i ovako je dobro:
A Marrowomb je black-death projekat jednog čoveka iz Ilinoisa po imenu Frank Lato. I sad, za album Phisenomie je Lato napisao svu muziku i tekstove, odsvirao sve gitare i otpevao sve, ali je na bubnjevima onda tu Kevin Paradis. I mada je Francuz poznat po tome da voli da svira sa mnogo različitih projekata po svetu, on ipak drži nivo i ne svira sa BILO KIM. Hoću reći, Marrowomb je DALEKO iznadprosečan jednočlani black-death projekat za 2025. godinu, pun dobrog, moćnog rif-rada, opakih vokala i brzog tempa, a odsviran FURIOZNO. Ima tu još nekih gostiju i ovo je veoma dobar album koji bih svakom ljubitelju Anaal Nathrakh preporučio od srca:
Ako ste sebi u zadatak stavili da bar jednom u par meseci kupite izdanje od pogleda na čiji će omot ukućani spontano da bace peglu i da se sa zebnjom pitaju kakva je muzika, onda imate brazilski Putrid Impetus kao dobre kandidate. Njihov debi EP, Fatal Necrotic Ecstasy je klasični brutal death metal opsednut patologijom, bolestima, propadanjem tkiva, omot je odvratan (ali nema seksualne konotacije, dakle SKORO DA JE OKEJ) a muzika je simpatično napisana, sa puno slatkih rifova, blastbitova i znojave, časne svirke, a bez preterenih kompresija u postprodukciji. Sasvim je ovo solidno:
Reanimated su novi njemački death metal bend i mada nisu baš na prvu loptu tako DISGUSTING kao prethodni bend, EP Vomit The Plague nudi solidan, mračan old school death metal program sa nazivima pesama poput Infant Decapitation ili Flesh Collector. Zajebano, ali rifovi su solidni, produkcija odlična, i materijal u celini kvalitetan. Neoriginalan, al bije:
Wraith Drain iz Portlanda u Oregonu tvrde da je njihov Demo 2025 izdao mali, agilni izdavač Bleakhouse ali sajt Bleakhousea ne zna ništa o tome. Enivej, pretpostavljam da ne bi izmišljali tako nešto a materijal je vrlo dobar. Ovo je nestašan, prljav i prgav death metal sa dosta hardcore elemenata, onako, gruverski, plesan, sa dosta finom produkcijom i više lepih rifova nego što veliki broj „mejnstrim“ death metal bendova ume da stavi na ceo album. Tri pesme i odlična zabava, a daunloud plaćate samo koliko sami odaberete:
Bend se zove Crawling For Breath, album se zove Crawling For Breath, ali se pesme su na Grčkom i nemam POJMA o čemu su. No, bend spaja death metal i crustcore na jedan dinamičan, zanimljiv način i ovih jedanaest komada su kao jedanaest metaka ispaljenih iz nekog velikokalibarskog pištolja pravo u moje srce. Dobri rifovi, jak tempo, solidan zvuk, sve bez masnoća, suva krtina, pa, evo, ko ima kondicije nek navali:
Brazilci Cadaveric Remains pak nemaju nikakvih „modernih“ elemenata u muzici, spojeva sa hardkorom i slično. EP God of All Plagues je tvrdoglavi, staromodni old school death metal, ali ima lepe rifove u svoje tri pesme, produkciju koja ne vređa uši i sve je odsvirano sa puno strasti i zlovoljne odlučnosti. Meni to prija, ali ja sam star čovek pa je to nekako i normalno.
Imamo još old school death metala. Grotesque Ceremonium iz Ankare na svom trećem albumu, Beyond The Masters, podsećaju da je death metal u svoje vreme umeo da bude ozbiljno satanistička muzika, pre nego što su blek metalci preoteli TAJ barjak i sa njime odmah sleteli preko bankine u ambis. Enivej, nije ovo ni najbolje produciran ni najmaštovitije napisan album svih vremena, ali je TR00 i ima okultnu, satansku dimenziju koja zavodi tim svojim neumoljivim gruvom i bolesnim melodijama i sve nekako posle par minuta dođe na svoje mesto. Bude tu čovek ozbiljno hipnotisan do kraja:
Još old school death metala? Ima! Evo, dovoze nam ga i iz Francuske. Gruesome Pledge na svom debi EP-ju, The Aftermath voze spori, teški gruv i mračne, evokativne melodije i to što je produkcija takva kakva je – dobar miks generalno ali PREGLASAN bubanj – bude mi i malo žao. Ali ovo se svejedno lepo sluša jer je pitko i zabada iz sve snage u vanglu. Plus, plaća se po želji:
Rhythm of Hell su indonežanski death metal bend sa malo hardcore i deathcore elemenata ali, onako, UKUSNO umešanih u prebijanje. EP Sakrilegium ima četiri pesme i to je baš onako pošteno odrađeno, kako Indonežani jedino i znaju. Solidno napisano, svirka iz sve snage, produkcija OKEJ i ovo je izdanje koje se sluša sa puno pozitivnih emocija:
Za čist deathcore tu su Amerikanci Restricted a njihov EP Forensic Testing je, pa to, čist deathcore, bez skoro ikakvih devijacija od plana, dakle, bez proggy ili simfonijskih ambicija, čak i bez skretanja u nekakav teatralniji metalcore izraz. Ovo je, prosto, niska breakdown rifova, od kojih dobar deo ima samo jedan ton, poštena, nadrkana, dobro producirana, sa uglavnom dobrim vokalima. Ne slušam često deathcore, al kad slušam volim da ga ovako zakolje i da ne filozofira:
Malo sam poskočio kada sam video da je izašao novi Dehydrated al onda sam se setio da to nije TAJ Dehydrated i da je uostalom, TAJ Dehydrated sa death metala prešao na deathcore i da je meni sada MNOGO manje zanimljiv. Enivej, OVAJ Dehydrated je iz Slovačke i ima iza sebe tri albuma, od kojih je poslednji bio pre četiri godine. Novi EP, Victim nije sad neko ČUDO kreativnosti ali ovo je vrlo ugodan old school death metal koji podseća da je ovaj bend počeo još ranih devedesetih pa i dalje zvuči kao da su devedesete. I to u najboiljem mogućem smislu, ovo je prijatno primitivno i simpatično spontano,sa teškim ali organski teškim zvukom i poštenom, znojavom svirkom. Nema laži, nema prevare, samo rifovi, promuklost, treskanje:
Xenotrone su tehnički thrash metal bend iz Ukrajine sa dosta death metala u svojoj muzici, pa ako volite bendove tipa Death ili Cosmic Jaguar treba da obratite pažnju. Debi album, Into the Void ove mlade momke zatiče kako citiraju Harlana Ellisona i obrađuju Nirvanu a to je stvarno dovoljno da ih čovek namah zavoli. Nije ni muzika loša i mada bend ima dosta jeftin miks i mnogo prostora da sazreva, sve je nekako SIMPATIČNO:
You’ve Got Red on You je split album čikaških Necronomicon Ex Mortis i losanđeleskih Bloodfeast Ritual, a istovremeno aluzija na frazu iz filma Shaun of the Dead. Naravno da se oba benda inspirišu horor filmovima, Necronomicon Ex Mortis vrlo eksplicitno, trudeći se da iskombinuje ’80s „šred“ sa ’90s rifovima i njihova strana ovde zvuči uredno i zabavno. Bloodfeast Ritual daju „čistiji“ death metal, sa niskim štimom, blastbitovima i nevaljalim rifovima ali onda imaju i jednu pesmu koja zvuči kao filmska muzika i to je fantastično:
Nijemci Kavernist svoju muziku, ispravno, nazivaju „cave metalom“ a i demo snimak nazvan samo demo im zvuči kao da je snimljen u pećini. I to ne nekoj luksuznoj! Mislim, OK, ovo je relativno jeftin snimak ali muzika je simpatični, jednostavni, pankerski metal sa četiri pesme između death metala i, kako i sami kažu, stenchcorea. Meni je to dopadljivo! A plaćate koliko hoćete ako hoćete.
Mađari Sin Of God su skoro deceniju pauzirali sa izdanjima ali se vraćaju tako UBISTVENIM trećim albumom da ne možete da uradite išta drugo do da aplaudirate iz sve snage. Blood Bound je ploča brutalnog death metala koji skoro da ne zna drugi tempo do najbržeg, ali je napisana okretno, nadahnuto, puna zanimljivih rešenja, producirana bogato i generalno će leći svakome ko voli Vader, Hate Eternal i slične bendove. Hoću reći, ovo je i tehnički izvanredno i idejno izdašno a po intenzitetu je blisko srčanom napadu koji od vaše supruge pravi udovicu, ili, da kažemo to lepše, srećnu, slobodnu ženu. Pa vi vidite. Bubnjar Sacramental Blood, Balázs Botyánszki RAZARA, ali ceo bend je odličan i ovo se ne propušta:
Ne znam zašto postoji bend koji se zove Obnoxious Concoction pa još da ima i album Obnoxious Concoction, ali evo ga. Sa sve Sudijom Dredom na omotu. Dalja forenzička istraga utvrđuje da je ovo projekat gitariste omiljenih nam death metal rastafarijanaca Gorgon Vomit, Omara Raje, a ovde on peva i uhvatio se sa ekipom iz Lidsa. I, mislim, britanska death metal scena postaje sve bolja i bolja. Ako ovakvi bendovi vrebaju ispod površine, budućnost je svetla jer je Obnoxious Concoction eksplozivna ploča, sa mnogo VEOMA žustre svirke ali i sa pesmama koje imaju thrash metal bezobrazluk spakovan u death metal kostim. Koliko to jebe keve morate da čujete sami ali da se razumemo: MNOGO. Mnogo jebe keve:
Belgijanci Fractured Insanity cepaju baš pošten death metal na svom albumu Age of Manipulation. Ovo je ekipa sa stažom od preko dvadeset godina a u pitanju je peti album pa se čuju izgrađenost zvuka, dobra tehnika, ali i karakter. Ovo je suštinski brutal death metal, dakle sa puno denflovanih hromatskih rifova i blastbitova ali bend nije jedan od onih dosadnih brutal death projekata gde sve zvuči isto sve vreme i ovde pesme imaju teme, melodije, dinamiku, pevač je zanimljiv i sve se to vrlo lepo posluša a uz slušanje se polomi sve po kući:
Pissgrave iz Filadelfije su ljudi po mom ukusu. Njihov treći album (za nešto više od decenije rada), Malignant Worthlessness je varvarska, divljačka ploča koja ipak ima i disciplinu, pa i solidnu produkciju. No, muzički, ovo je brutalno čekićanje, polivačina bolesnim rifovima i bušenje blastbitovima. Bend ne izmišlja neke nove forme (ili fore) u death metalu, ali svirka sa ovakvim intenzitetom i opipljivom zlovoljom čoveka ozbiljno nadahne. Bez mnogo filozofije, ali sa MNOGO resantimana, Pissgrave zakucavaju svoje poente ekser po ekser u lobanju slušaoca:
Desanguinate su tech-death ekipa iz Arizone a EP Desanguinate im je prvo izdanje i, pa, lepo je. „Tech“ komponenta ovde ne treba nikoga da poplaši, ovo je death metal koji POŠTENO krlja i lomi sve ispred sebe a produciran je sasvim korektno i to da bend ima tu tehničku dimenziju je utkano u pesme sa razumevanjem. Mislim, kompleksni su to aranžmani, ali ovde nema egzibicija radi egzibicija i sve je napisano kako treba. Vrlo lep način da se predstavite svetu:
Ah, kad smo već kod tech-death metala… Sećate se da smo ožalili švedske Spawn of Possession koji su se raspali 2017. godine sa svega tri, ali vrlo uticajna albuma u karijeri? E, pa, četvorica od pet članova ovog benda su sada u Retromorphosis, dok im bubnjeve svira Amerikanac, KC Howard iz Odious Mortem i, naravno, debi album ove ekipe je SAVRŠEN. OK, da li je savršen ili samo MNOGO DOBAR je malo i stvar ukusa, ali ja naprosto volim kada je tehnički napredan death metal napravljen tako da se sva ta sviračka ekspertiza ulije u dobro napisane pesme a Psalmus Mortis je baš takva ploča. Naravno da ona dosta liči na ono što su radili Spawn of Possession, ali izneseno na naredni nivo sa briljantnim proširenjem klasičnog death metal vokabulara ukusnim naklonima klasičnoj muzici a bez odlaska u nekakve „simfonične“ ekscese. Osnova je ovde uvek brz, energičan, razarački death metal, ali je svirka lepršava, razdragana, virtuozna a opet bez masturbatorskog fokusa, uvek u službi dobro napisane i aranžirane kompozicije. Jednom rečju: izvanredno. Ne propustiti.
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Bong-Ra ima novi album i to je sada kombinacija breakcorea i metala. Da budem iskren, mislim da Jason pravi bolju muziku kada odvoji žanrove, dakle, da je većina njegovih breakcore izdanja ali i njegovih metal izdanja bolja nego što je Black Noise ali to ne znači da Black Noise ne može da se posluša. Svakako ima nečeg makar perverznog u ovom zvuku i Jasonovim očigledno sasvim iskrenim zaranjanjima u dubine podsvesti da tamo nađe nešto, jelte, strašno i dragoceno u isto vreme, i ja to poštujem:
Seventh Station se na Bandcampu vode kao slovenački bend ali u stvarnosti je ovo internacionalna postava u kojoj sviraju ljudi iz Slovenije, SAD, Izraela, Belorusije, Turske, UK, i na kraju Belgije. Možda ih i znate jer Seventh Station sviraju od 2008. godine a ako ih ne znate, evo da kažem: kad neko krene da vam prodaje muda za bubrege i nekakav djent album gde su gitare naštimovane u nekom egzotičnom ključu ponudi kao primer progresivnog metala, vi ga odvalite po pičci OVOM pločom. A ova ploča je On Shoulders of Giants, EP sa pet pesama koje zvuče kao da Marko Brecelj džemuje sa Mr. Bungle dok im Laibach i Let 3 mrtvi razvaljeni dobacuju sa kauča. Odlično odsvirano, ali to se podrazumeva, ali ovo je i izvrsno napisano, nudeći ne samo virtuoznost nego i vrhunski teatar. Pre ja ko:
Imamo još prog-metala a u vidu albuma The Escapologist koji je delo Jasona Bielera, gitariste i pevača Saigon Kick. Nisam siguran da li je Jason Bieler and The Baron Von Bielski Orchestra, kako mu se aktuelni projekat zove, solo partija ili tu još neko pomaže – Jason namerno konfuzno piše o albumu da nas zbuni – ali muzika na The Escapologist je kompleksna, bučna, dinamična. Nije ona sve vreme meni dovoljno zabavna – skreće u televizični pop zvuk – ali kad se otkači ruka, kao u singlu Savior, to apsolutno mora da se čuje:
I Srbija ove nedelje ima čime da se ponosi. I tu ne mislim samo na SUPERHEROJSKE marševe studenata od grada do grada i onog natčoveka koji je krenuo da prepešači 100 kilometara na štakama (pa dobio na poklon hodalicu od DOBRIH LJUDI). Hoću reći, lazarevački Claymorean imaju novi album, šesti po redu, i Eternal Curse je na neki način najzrelije izdanje koje stručno spaja korene benda u epskom metalu sa jednom propulzivnom, energičnom heavy/ NWOBHM razradom. Produkcijski je ovo vrlo dobro, i Stormspell Records, izdavač, sasvim ponosito može ovo da stavi uz izdanja Narvala ili Palantíra i da svi zadovoljno klimnu glavom. Claymorean zvuče odlično i pesme su napisane kako treba, sa pamtljivim glavnim temama ali i sa dosta rada u aranžmanima, ukrasa, truda oko detalja. Svaka čast:
Braća Bugari, Drive Your Life imaju četvrti album, Raise Your Power i ovo je korektan, ugodan paket dobrog hard ’n’heavy rokenrola. Radi se o ekipi iskusnih muzičara sa mnog drugih projekata, no Drive Your Life karakteriše vrlo izgrađen, da ne kažem rekonstruisan zvuk metala sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, dakle, i hardrokerski pošten, i hevimetalski himničan, pa sa čak i elementima groove metala. Bend svira odlično, ima dobru produkciju i činjenica da nema baš mnogo originalnosti u zvuku ne smeta previše jer je ovo izuzetno siguran, kvalitetan nastup:
A tri člana tog benda sviraju i u power metal postavi Shadows Out Of Time koja takođe ima novi album. The Dark Mountain je druga ploča za bend osnovan pre nekih sedam godina i donosi osam pesama poštene, kvalitetne svirke. Shadows Out Of Time sebe vidi kao melodični power metal bend ali ovde nema „pop“ produkcije i grandioznih teatralnih aranžmana kakve često čujemo od, recimo, italijanskih power metal kolega. Umesto toga, naglasak je više na rifu, gruvu, energičnosti, sa ukusno ubačenim melodijama i refrenima. Produkcija vrlo slična gore opisanom albumu, dakle, KVALITET na sve strane:
Te italijanske power metal kolege koje sam pominjao gore su, ove nedelje, The 7th Guild, svojevrsna supergrupa italijanskih power metalaca predvođena sa tri pevača a od kojih je glavni Tomi Fooler iz Skeletoon, a i ostala dvojica su u uglednim power metal bendovima. Debi album ovog projekta, Triumviro je pompezan i cheesy do neizdržljivosti ali to ide uz ideju da će ovo biti metal odgovor na tri operska tenora. E, sad, ima tu par dobrih pesama (npr. otvarač, Holy Land), a ako vam je imunitet spram ovoliko cheesea veći nego meni i album bi mogao ceo da vam bude dobar. Mislim, da mi se ništa ne sviđa ne bih ni pisao o ovom albumu ali istina je da je ovo ploča na kojoj se vrlo brzo pomeša koja je koja pesma jer sve zvuči isto, svirano u istom tempu, sa istim harmonijama i pompeznim, diznijevskim temama. Što, da se razumemo, u malim količinama ja sasvim rado trošim, ali devet komada je devet komada:
Isti italijanski izdavač ima i četvrti album benda Twins Crew a koji nisu Italijani nego Šveđani, pa je i njihov power metal MALO manje cheesy. Ali MALO. Blizanci iz naslova su gitaristi Dennis i David Janglöv i oni sviraju te lepe harmonije, pevač Andreas „Lillen“ Larsson peva kao da je u Helloweenu, a pesme su okej. Bendovi na Scarlet records često nisu sasvim po mom ukusu – suviše pompe, prebudžena produkcija – ali umeju da napišu pesmu koja će mi se dopasti. U slućaju Twins Crew to bi bila Warrior Of North, a vi svakako poslušajte i ostatak. Ako volite power metal ima tu dosta štofa:
Heh, Airforce imaju novi album, naslovljen Acts of Madness. Ko nije dovoljno pratio na času treba da se podseti da je ovo projekat bubnjara Douga Sampsona, dakle, čoveka koji je svirao u Iron Maiden na njihovim najranijim snimcima, notabilno na demo snimku The Soundhouse Tapes, tako da je time, jelte, zaslužio da uđe u legendu. A i za razliku od Clivea Burra i Nickoa McBraina i dalje je živ i u stanju da svira, tako da, u suptini se isplatilo što ga je Steve rano izbacio. Enivej, Acts of Madness je treći album benda koji je prvi album izdao pre devet godina iako postoji od 1987, i ako očekujete uredan, pristojan i ne mnogo inventivan NWOBHM koji podseća na Iron Maiden ali nema nužno Maidenovu propulzivnost, pa, baš to ćete dobiti. Mislim, meni je ovo pitko bez rezervi, dakle, rifovi, dobar tempo, portugalski pevač Flávio Lino koji pokazuje da mu je Dickinson priličan uzor, sve je to okej. Nema tu originalnosti, ne pronalazi se ništa novo u ovom stilu i abum se zatvara obradom Maidenove Strange World koju verovatno ni Steve biše ne pamti da je napisao, toliko je beznačajna u njihovom opusu, ali, mislim, PRIJATNO je:
Fer je reći da nisam baš mnogo očekivao od norveškog jednočlanog heavy metal projekta Morax jer, jelte, ta jednočlanost uglavnom radi kod blek metalaca koji ŽIVE za izolaciju i samoću ali u propisnom rokenrolu se brzo potone u self induglenciju. No, debi album ovog projekta, The Amulet, je prilično dobar. Ovo jeste jedan, da kažemo, intimniji, hermetičniji pogled na heavy metal ali pesme imaju lepe rifove, dobre teme, himnične refrene i Remi Andrè Nygård, koji sa drugim postavama svira black thrash i vikinški metal, se pokazuje kao vrlo nadaren kompozitor, ali i dobar izvođač u globalu. Uključujući vrlo korektne, karakterne vokale. Vala, svaka čast, majstore, ovakav debi album bi sebi MNOGI poželeli:
Isti izdavač, High Roller Records ima i drugi album rimskih Vultures Vengeance, naslovljen Dust Age i mada NIŠTA ne može po moći imena da se poredi sa time kako im se zvao prvi album (The Knightlore iz 2019. godine), muzika je prilično solidna. Mislim, ovo je melodični heavy/ power metal sa groznim miksom, ali je groznost miksa drugačija nego što je uobičajeno za ovakve bendove pa se to nekako simpatično potire. Pesme su svakako teatralne i dramatične, gitare su NEMIRNE jer Tony T. Steele, autor sve muzike ne voli da iko ikada ima vremena da se počeše dok se svira, ali ko voli ovakve stvari, uživaće:
E sad idemo na Dying Victims Productions. Prvo njihovo izdanje za ovu nedelju je debi album španskih Sinner Rage i kombinacija jednog od najpouzdanjih izdavača u poslu i novog izdanka španske heavy metal scene svakako donosi pobedu već u prvom minutu meča. Powerstrike je nostalgična, ali zdrava, punokrvna ploča klasičnog heavy metala sa svim himničnim kvalitetima muzike koju slušamo još osamdesetih, sa dobrom produkcijom i fino napisanim pesamama. Nema ovde neke reinvencije tople vode, sve je baš kako ga pamtimo iz zlatnog doba i ako išta želite da kritikujete to bi MOŽDA bio naglasak pevača Aritza Martineza. Ali to bi uradili samo neki IZUZETNO sitničavi ljudi. Ovo je DOBRO:
Isti izdavač ima i novi EP švedskih Armory i ovo je, da se razumemo, PREDOBRO. Black Star je sa svoje dve pesme, nadam se najava novog albuma jer je ovo izuzetno sigurno napisan heavy/ speed metal oštar u napadu ali i melodičan i pun pametnih aranžmanskih trikova, čak i dok se sav oavploćuje kroz moćna krešenda. Izvrsno je:
I vi znate da Dying Victims ne vole ništa više od postizanja het-trikova pa imamo i drugi album teksaških Mean Mistreater a koji je RAZARANJE. Mean Mistreater su prošle godine debitovali albumom izdatim u sopstvenoj režiji, a nova ploča, Do or Die, pokazuje da je i bend svestan kakvu je šansu dobio kada su ihDying Victims prepoznali. Ovo je klasičan, zdrav heavy metal bez preterivanja sa cheeseom ali definitivno METAL, dakle, ne hard rok, ne stoner bluz ili nešto slično. Riovi su ovde nepoćudni, ritam energičan a pevačica Janiece Gonzalez je fenomenalna. Njen glas mi je delovao poznato pa sam malo prevrnuo arhive i video da sam je već slušao kad je gostovala War Cloudu na jednoj pesmi (obradi Rock Goddess), pre dobrih pet godina. Janiece je jako dobra, ali bend je apsolutno šampionski napisao i odsvirao pesme, i sa kvalitetnim, old school ali ne naglašeno staromodnim zvukom, ovo se sluša sa najvećim uživanjem:
ALBUM NEDELJE
Iz uobičajenog pre-mortem stupora me je ove nedelje trgao debi album kanadskog kvarteta Villain koji je odmah tražio svu moju pažnju glasnim, bezobraznim heavy metal prženjem tačno na pola puta između neonskog raja i asfaltnog pakla. Ko su ovi ljudi, pomislio sam, koji ovako ZNAJU a ja prvi put čujem za njih? Daljom istragom utvrđeno je da ovde sviraju neki prilično jaki likovi, konkretno Jake Gracie, bubnjar u Riot City ali i Caleb Beal iz Breaker i, ranije, iz Skull Fist. Breaker sam nedavno hvalio za recentna EP izdanja, a Riot City su snimili dva albuma koja smatram vrhuncima heavy metal ponude u 21. veku tako da je fino čuti da je Villain skoro tačno na pola puta. Ovo dakle, ima himničnost i visokooktanski broj Riot City ali onda i uličnu prljavštinu Breakera (koje, na drugom albumu RC svakako počinje da manjka). I dobro, produkcija je jeftinija ali TAKO TREBA, sa dosta srećno pogođenim ’80s šmekom, a pesme su odlično napisane i vokali (Calebovi i Jakeovi) su odlični. Kanada skoro da PRETERUJE sa količinom kvalitetnog heavy metala poslednjih godina i opasno se bliži Španiji u borbi za status najprivilegovanije heavy metal nacije kod mene, pa ako ste i sami Kanađanin, ili metalac i metalnog roda, Don’t Be A Hero, inače snimljen tokom pandemije i zapravo stariji od recentnih izdanja Riot City i Breakera, je lektira.
