Pre zvaničnog početka da samo skrenem pažnju na to da preko na Knjigovanju brat Sodomizer piše kratke prikaze novih metal izdanja i da uglavnom pokriva nove albume i to, srećnom slučajnošću, često one koje ja propuštam jer sam slabog karaktera i uostalom loš čovek, pa je vrlo zgodno da se povremeno bacite i tamo i proširite vidike koje vam ja sužavam. Evo link: https://knjigovanje.weebly.com/muzika
A , dakle, ako ste danas u Nišu i nemate vremena za metal, to je u redu. Da čestitamo oslobađanje, jelte, Južne pruge svima koji slave a i svima koji ne slave jer je ovo što se dešava u Srbiji, ipak valjda nekakav nepovratan skok u nešto ipak malo bolje. Mislim, svet izgleda sve gore i gore – videli smo juče meltadun u ovalnom ofisu – ceo zapad i ceo istok podržavaju „stabilokratu“ u Srbji koji je zemlju ukanalio više nego iko u istoriji (a bilo je jakih kandidata), ali iz nekog razloga sve ovo što klinci rade nam proizvodi optimizam. Pa ako ćemo da propadnemo, nek bar bude uz osmeh, jelte. I, onda, neka od glavnih izdanja za ovu nedelju (tipa Architects, Brainstorm, Havukruunu, Avantasia…) meni naprosto nisu zanimljiva tako da ćete za potrebe čitanja o njima morati da svratite negde drugde (a rekosmo već gde), ali zato imamo MNOGO lepih drugih stvari. Mislim, pa da je izašao samo novi Fâché ja bih već PEVAO (OK, neartikulisano vrištao) a imamo i još masu dobrih stvari, uključujući iz Srbije, Slovenije i Hrvatske. BALKAN NAĐEN JAK OVE NEDELJE. A JOŠ I REZIDENTSI SVIRAJU METAL ŠTA JE OVO LJUDI MOJI LUDNICA. Pa ajmo:
Deo 1: BLACK METAL
Bretonci Venefixion svoj novi EP, Anointed In Nazarean Blood započinju introm od skoro minut i po i taman kad sam se spremao da se edžektujem, kreće druga pesma i to je već DOMAĆINSKI. Ovo je, očigledno, satanistički blek metal koji reže, krši i ujeda. Dakle, puno opakih rifova, žestok ritam, brz tempo, ali onda i malo epskih tema da se podsetimo da blek metal nije samo thrash metal sa lošom produkcijom a i produkcija je SASVIM okej, u smislu da se ovde gitare lepo čuju, bubanj je definisan, vokali su opasni i agresivni i ništa nije zatomljeno i izgaženo kompresorima. Šteta što su samo dve prave pesme ali s druge strane NE ZNA SE KOJA JE BOLJA. Navaljujte:
Rusi Frostlagte Måne su se u relociranju iz Moskve u Oslo smanjili sa kvarteta na duo, mada je i novi, peti album, Matthæus Decem Triginta Quattuor, sniman u Moskvi 2023. i miksovan 2024, snimljen u toj istoj duo postavi. Bend kaže da ne želi da objašnjava čime je album inspirisan, i da note govore više od reči, ali znajući da se već druga pesma zove Fuck Off the Moscow Black Metal Scene, možemo da nagađamo da rastanak sa starim kolegama nije bio prijateljski. Enivej, album ima samo pet pesama, od kojih je prva zapravo intro ali su te pesme podugačke, supstancijalne i uglavnom DOBRE. Ugyldigråter i Monotheisth prave istovremeno hladan, hermetičan, ali i žestok, agresivno konfrontativan blek metal koji se zasniva na rifu i demonskim vokalima i to prija mojim ušima i srcu. Ovde je produkcija moderna i dobra – bez preterivanja sa kompresijama, bez „atmosferične“ muljavine – ali pesme odišu old school filozofijom i to je prelepo. Najvažnije od svega, bend očigledno ima šta da kaže i trudi se da muzika to odražava. Lepo:
Postoji samo jedna nacija na svetu koja voli da daje bendovima imena na Nemačkom više od samih Nemaca. Tako je: Poljaci. Todestag je… nekakav blek metal projekat iz Poljske koji je svoj demo Malediction snimao od 2022. do 2024. godine i evo ga sad pred nama. Ovo je generalno vrlo „poljski“ po estetici, dakle, epski, melodično, sa dosta promena dinamike i ritma, ali je pritom snimak jako sirov a svirka jako organska pa mi je zato nekako sve na gomili drago. Ovde kad bubnjevi krenu da sviraju brzo, to se sve ruši. A i treba:
Šveđani Voodus imaju drugi album, solidnih sedam godina nakon prvog, ali ovo je, kako od Šveđana ja i očekujem, suvi kvalitet. OK, Voodus sviraju malo melodičniji blek metal od onog što ja idealno volim, no, Emanating Sparks je drusna, čvrsta ploča energične svirke a gde su teme povremeno i atmosferične, ali ovo nije album prevashodno melanholije i kontemplacije. Dakle, ima melodije, ima atrmosfere, ai ima i puno znoja i krljanja. Kako i treba da bude:
Uvek kad naletim na bend sa tako kul imenom kao što je Chaotic Goat poplašim se da će muzika biti bezveze i da je dobro ime PROTRAĆENO. Ali ovog puta to nije slučaj i ovaj meksički on-and-off projekat na svom debi albumu, Ceremonia Fosal del Interfecto zvuči kako treba. Dakle, sirovo, besno, old school. Ovo je, naravno, blek metal stare škole, pagansko-antihrišćanske orijentacije, sa užasno jednostavnim rifovima i pesmama koje se na okupu drže na snagu i zlovolju a ne posredstvom nekakvih kompleksnih, dovitljivih aranžmana. No, ljudi imaju dovoljno karaktera da to izguraju a onda dođe na red i malo orkestracija koje zvuče korektno i fino to sve bude. Izvolite:
Ruinous Power je novi kanadski projekat članova Egregore, Mitochondrion i još pregršt drugih bendova, i na svom debi albumu donosi dopadljivu, anarhičnu ali prilično efektno iskombinovanu smešu black, death pa i thrahs metala. Extreme Danger: Prototype Weaponry je ploča naglašene naučnofantastične dimenzije ali poput blackened death metal sabraće iz SAD, Xoth, i Ruinous Power spretno kombinuju tehničkiju svirku sa atmosferičnijim kompozicijama za kreiranje jednog prijemčivog „tuđinskog“ ambijenta. Ima ovde i agresivnijeg i bržeg rada ali ima i kontemplativnijih pasaža i svojevresna sirovost zvuka posebno pomaže da se album u ovakvim momentima ne pretvori u puki pozadinski zvučni tapet. Ovo je izdao italijanski I, Voidhanger Records, kredibilno podsećajući na svoj kredo („Obscure, unique, and uncompromising visions from the Metal Underground“), nudeći jednom osobenom, „malom“ projektu šansu da zaigra pred zainteresovanom publikom. I to je divno:
Isti izdavač ima i novi album jednočlanog black-death projekta iz Ohaja, Venomous Echoes. I, mislim, da bude jasno, Ben Vanweelden je čovek sa milion drugih solo projekata, ali sa ovim u kombinaciju brutalnih disonantnih gitara i agresivnih ritmičkih eskapada ubacuje i duvačke instrumente. Muzika na trećem albumu (za tri godine), naslovljenom Dysmor je dezorijentišuća, ne nužno HAOTIČNA ali svakako bez respekta za rokenrol ili pop strukturu kompozicije, sa slobodno asociranim aranžmanima ali disciplinovanom izvedbom. Ovo je, da to kažemo akademskim rečnikom, jedan solidan mindfuck ili, eto, ako BAŠ volite taj termin, avangardni metal gde se u svakom trenutku može desiti bilo šta, ali se uglavnom dešavaju stvari koje IMAJU SMISLA. Ko ima inklinacija ka metalu koji je vtrd, glasan i abrazivan ali je i strukturalno zahtevan i očekuje od slušaoca koncentraciju i izdržljivost, ovde ima čemu da se poraduje.
Simpatičan je nizozemski jednočlani Schavot na svom trećem albumu, Verstrikt in halflicht. Čovek iza ovog benda, Floris Velthuis, je bubnjar uglednih Asgrauw i ima još masu nekih svojih projekata sa strane, a Schavot je melodičnija, folk muzikom informisana forma blek metala i na ovom albumu se fino čuju i iskustvo i strast autora. Naime, pesme su grandiozne i dosta bogato aranžirane, sa puno neočekivano zanimljivh tema i melodija, a sve je pritom i jako žestoko i srčano odsvirano. Miks nije IDEALAN za moj ukus ali je dovoljno dobar da se čuje bas gitara i da se generalno te lepe teme koje Floris pravi probiju na površinu. Vrlo zanimljiva ploča melodičnog blek metala i jedno lepo osveženje u ovom podžanru:
Dobro, od benda sa imenom Christ Dismembered ne očekujete nekakvu melodičnost niti svežinu ali ovi Australijanci napominju da imaju i „gotsku komponentu“ i mada je dobar deo muzike na njihovom drugom albumu, Ov Vampiricy klasično bombardovane iz orbite, ima tu zaista dovoljno melodičnijih tema da ne bude monotono. Ja se naravno uvek na keca primim kad je muzika u velikoj meri sasstavljena od blastbitova, ali Christ Dismembered imaju stvarno dovoljno ideja da ovo lepo diše i sluša se sa uživanjem:
Ako pažljivo pratite no-fi black-metal-punk scenu svesni ste jednočlanog projekta Skimask iz Mineapolisa. E, pa, isti čovek, Dylan Strait, sad ima i, hm, black-metal-punk projekat Total Poison u kome je takođe sam i svira, hajde da kažemo MALO melodičniju formu ove muzike od Skimaska. Minialbum Witching Holocaust ima vrlo, jelte, jeftinu produkciju ali ima i puno srca i poneki sladak, melodičan rif u tom potpunom urnebesu svirke neverovatnom brzinom a i u miksu se ČUJE BAS GITARA a što ne mogu da ne istaknem. Slatko je a plaća se po želji:
Mystic Glory Order je, koliko se da videti, jedan čovek odnekud iz SAD, sa niskom izdanja koja su počela prošlog Avgusta i do sada ih ima već četiri. Nije sad nešto neuobičajeno za jednočlane, DIY blek metal projekte da izbacuju nove albume svakih par meseci ili nedelja, ali The Struggle for Existence, aktuelni album ovog projekta me je iznenadio kvalitetom. Mislim, ovo JESTE, dosta sirov, jednostavan blek metal ali je zapravo svirački vrlo utegnut a pesme su melodične i melanholične ali bez gubljenja čvrstine i žestine zbog kojih ja, eto, i slušam metal. Pritom i sama produkcija je iznenađujuće pristojna i adekvatna ovakvoj muzici pa eto, vredi čuti. Daunloud plaćate koliko hoćete a za koji dan će i kaseta biti nabavljiva:
Insidious Possession su bend iz Dominikanske Republike, a njihov prvi propisni EP je zapravo poduži materijal sa sedam pesama, naslovljen Secta Bestial. OK, prva i poslednja pesma su intro i autro ali samo autro traje preko četiri minuta takoda znate da su ovde ambiciozni ljudi na delu. Sama muzika je mračni, satanski, old school black/ speed sa jeftinom produkcijom ali mnogo srca. Pesme su mogle da budu kraće ali bend zaista ima ambiciju da se pokaže na svakom polju i šarm ove ploče je ipak ogroman:
Arkaist je novi duo dva prilično iskusna francuska blek metal muzičara a debi album, Aube Noire je onda, jedna vrlo korektna ploča. Ne mnogo više od toga, ovde nema mnogo iznenađenja u tom strejtforvard testerisanju sa malo nordijske hladnoće i zapravo najveće iznenađenje je da Arkaist više zvuče kao norveški bend iz 1999. nego kao eksponenti ipak prilično eksperimentalne, avangardne francuske blek metal scene. Nema na ovom albumu mnogo originalnog ili inventivnog, plus zvuk je mučno mrljav, ali sve to ipak zvuči zdravo i autentično i kao takvo se može slušati:
Ofnus iz Kardifa su osnovani 2021. godine a imaju, evo, već drugi album. NEKI LJUDI RADE DOK SE MI ZAJEBAVAMO. Valediction je simpatična i prilično originalna varijacija na atmosferični blek metal time da su atmosfere zapravo prilično okultnog tipa pa je album u globalu nekakav funkcionalan spoj starije, paganskije, okultnije, satanskije izmaglice i tih nekih modernijih aranžmana. Ima to dosta šmeka, a i produkcija mu iznenađujuće dobro paše pa Velšane moram da pohvalim i preporučim:
Pošto sam preskočio novi Havukruunu – nešto mi nije legao – evo ipak nešto iz Finske. Tyhjä je projekat dvojice članova Republic of Desire a III im je treći album i ovo je, za Fince praktično tipično, odlična ploča blek metala koji je oštar kao nož a sladak kao šećer. Dakle, melodično ali ne umiljato nego opasno, svirka žestoka, produkcija ajde, okej, a generalni utisak prvorazredan:
Vultur sa Sardinije ove godine pune dve decenije rada i obeležavaju jubilej vrlo ubedljivim trećim albumom, Cultores de perdas e linna. No, bend iza sebe ima i masu kraćih izdanja, splitova, živih albuma i ovde se čuje jedna veoma velika kilometraža, izgrađenost zvuka itd. No, Cultores de perdas e linna pritom nije neka prekomplikovana, prefilozofirana blek metal disertacija već album besne, energične svirke i pamtljivih, pa i melodičnih rifova. Produkcija je dosta muljava kako je to danas običaj – mada se bas gitara čuje i zapravo je miks prilično pristojan – ali svirka je UBITAČNA a pesme su zaista zrele i pamtljive. Izvrsno:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Nisam siguran kako u 2025. godini iko na svetu, a pogotovo bend iz Amerike snimi album koji zvuči kao no-budget demo iz 1980. godine ali Squäll iz Moskve u Ajdahu su uspeli. Pretty Soon We’ll All Be Dead je inače ploča odlične muzike koja bluzersku stoner rock osnovu spaja sa pankerskom egzekucijom, kvalitetno osmišljena, dobro odsvirana, i čak je i produkcija promišljena, sa radom na boji instrumenata, puno dinamike. Zašto to sve zvuči kao sedmi presnimak sa kasete je velika misterija, ali nema veze. Kad se odvrne dovoljno glasno čuje se koliko je ovo dobra ploča, pa ODVRĆITE:
Acid Magus iz Pretorije imaju novi album, Scatterling Empire i njihov „garage doom on shrooms“ zvuči lepo i dostojanstveno ovde. Koliko god da se bend, jelte, verno drži garaže, istina je i da je ovo dobro producirana ploča čija teška psihodelija dolazi kroz moćne, bogate gitare i vrlo jak gruv. No, bend ne voli da sve svira u istom tempu i intenzitetu pa je album dinamičan a opet prirodno, spontano gruverski urađen, sa odličnim psihodeličnim vokalima tako da, nema greške, POGOTOVO po ceni od koliko sami odredite:
Švedski duo Sealclubber svoj stav prema životu objašnjava parolom „Beer, cigarettes and rock and roll“ pa ne treba da čudi da je album One Way Ticket kolekcija petnaest pesama prljavog, sirovog sludge metala gde se ne zna je li štrokaviji zvuk (album deluje kao da je snimljen u garaži na Amigi 500, ali ŠVEDSKOJ garaži a zna se da je tamo standard ipak visok) ili tekstovi koji su spektakl nihilizma. Nesuptilan, grub album ali vozi. A plaća se po želji:
Sleeping Green su iz Rurske oblasti u Njemačkoj a zvučaću užasno podlo ako kažem da je kod njihovog EP-ja Interstellar Surfing Bird najbolji naslov. MOŽDA I NIJE, no, muzika je instrumentalni post-stoner-rock-metal i, mislim, prijatna je ali ovo u dobroj meri zvuči kao grupica ortaka koji džemuju i dobro se provedu, no za publiku ne ostaje MNOGO. Ali možda sam samo ustao na levu nogu jutros pa poslušajte sami. Da nema NIČEGA ovde ne bih o njemu ni pisao:
The Freeks iz Los Anđelesa mi zvuče mnogo smislenije jer je njihov album Studio/Live II procesija izvrsno napisanih rokenrol pesama sa bluz osnovom i energičnom garažnom razradom a ta energija žive svirke u studiju svemu dodaje ekstra preliv eksplozivnosti i spontanosti. Bend je izvanredan, sa odličnim zvukom, besprekornim višeglasnim pevanjem, briljantnom ritam sekcijom, odličnim korišćenjem gitara i klavijatura a pesme su rokenrol himne i mislim da je u prvom planu pre svega jedan izražen KARAKTER. Ovo su ljudi koji ŽIVE i njihova muzika je suma iskustava tog života a ne kontemplacija „na suvo“ i to se odmah oseti. Jako dobro a tu je i hiljadita obrada pesme (I’m Not Your) Steppin’ Stone koju većina zna u verziji Monkeesa iako je već to bila obrada a posle su je svirali i Pistolsi, Minor Threat, The Queers… I ovde je odlična a ovo je sjajan album kome je titula albuma nedelje izmakla ZA MRVU:
Allegra Orchestrina Hellephant su italijanski, recimo eksperimentalni doom metal bend, sa albumom Behemoth koji govori o biblijskom čudovištu koje će, u ovom scenariju, uništiti svet. Muzika je dosta rastrzana, haotična, ali ima šmeka, ima gruva i mada je zvuk HEAVY sam miks je dosta slojevit i instrumenti su lepo razdvojeni što pomaže da se čovek ne pogubi u tom, jelte haosu. Pevanja nema, ali su pesme dovoljno interesantne:
A Obsidian Scapes su nemački bend kome debi album izlazi ovog meseca, no su ga upravo najavili EP-jem Obsidian Scapes sa dve pesme od kojih jedna NEĆE biti na albumu. Dobar tizer, jer muzika je prilično dobra, spajajući pompezniji, epskiji doom sa krljačkim death metalom. Produkcija je sirova, svirka strastvena i bend zvuči sveže i ubedljivo tako da, navalite. Ima i vinil:
Gravavgrav / Ligation je split EP japanskih Gravavgrav i finskih Ligation a izdao ga je finski Iron Corpse. Praktično sve potrebne informacije već imate ali evo da dodamo da oba benda sviraju sporu muziku negde između doom metala i noisea i da je slušanje ovog materijala mučno, iskušenjima ispunjeno ali katarzično iskustvo.
Ako to nije bilo dosta muke i užasa, evo, Negative Slug imaju novi živi album, Live Exorcism IV. Zagrepčani nam zaista ne daju da odmorimo, pre par nedelja su imali odličan novi EP a ovo je sada sedamnaest pesama black-noise-sludge-metal pokolja. Mislim, ovaj je album svakako agresivniji i bliži panku pa i grindcoreu od recentnog autputa Negative Slug, ali, mislim, ŠTA TU IMA LOŠE? Lo-fi kvalitet zvuka se perfektno uklapa uz sirove, jednostavne pesme i njihovu brutalnu izvedbu a kome nije dosta da sluša originalne pesme, ima obrade i to kakve: prva je Satanova Iza Zida a na kraju ide Barbarian od Electric Wizard. Pakao. A plaćate ga koliko želite:
Svesni smo da japanska heavy psych scena ima mnogo više da ponudi od redovne dijete izdanja koja stižu od Borisa i Hebi Katane, ali joj nemamo tako lak pristup pa je zadovoljstvo čuti još jedan odličan bend kako pravi, jelte, prodor na zapad. Lightning Swells Forever su iz Kobea a album Delirium im je IZVRSTAN. Ovo je perfektno odmerena kombinacija teških, bluzerskih rifova, psihodeličnih atmosfera, jednostavnih, garažnopankerskih vokala, sve snimljeno u jednoj jednostavnoj, prirodnoj postavci. Zvuk je bogat, snažan, ali ploča nije prošla neko preterano studijsko peglanje i album nudi jedan baš klasičan power trio ugođaj za koji ste oprilično sigurni da će vas zateći i kada ove momke budete gledali uživo. Izvanredno lepa ploča:
Bongsilisk su slovački navareni stoner sludge trio (njihove reči) a album Pater, Filius et Cannabis Sanctus ima samo tri pesme, sa više od pola sata trajanja. Nema ovde mnogo filozofije, to je sve spor, lepljiv, prijemčiv gruv, dobro produciran sa puno ponavljanja rifova koji nisu neko čudo inventivnosti ali rade posao. Ima onda i mirnijih delova i mada je sve kao nekakav džem sešn urađen sa dobrom produkcijom, posluša se sa uživanjem:
Mudlarker su britanski stoner/ sludge kombo sa živim albumom, doduše snimljenim u studiju, naslovljenim Live at KJM. Ovo je kalkulisano urađen produkt, sa pesmama sa recentnog studijskog albuma, kako bi se publici dala ideja kako bend zvuči uživo, kakvu energiju ima itd. I, mislim, dobro je. Zvuk je korektan a svirka takođe pristojna, sa pesmama koje neizbežne sabatovske elemente raspoređuju ne sad nekim NEVEROVATNO maštovitim redosledom ali se to lepo sluša i tapka nogom uz muziku:
Kunk su iz grada La Plata i za razliku od većine argentinskih stoner rok bendova koje trošim poslednjih godina, imaju MALO uredniji zvuk i produkciju. Ne mnogo, EP nazvan samo II je i dalje dosta sirov ali ovo su tri pesme rifova i gruva koje će se dopasti i ljudima što možda ne bi slušali garažni horor kakav uobičajeno dopremaju iz Argentine u naše slušalice. Ovo su tri pesme kvalitetnog pshodeličnog, faziranog rada, sa prijemčivim, himničnim prelivom i, mislim, ne propušta se a cena je koliko date:
Nema ničeg simpatičnog u vezi sa EP-jem Worldwide kalifornijskog sastava Gruel. Ovo je mučan, brutalan sludge metal sviran kao death metal, sa pet teških, mračnih, agresivnih pesama koje će vam prijati ako ste ovih dana razmišljali o samopovređivanju a stidite se da odete kod lekara (a nemojte da se stidite). Plus bend je stavio cenu od 666 dolara za daunloud, dakle, možda se sprema i vinil???
Ironrat su pak bredfordska ekipa metalaca iz raznih bendova a koja pod ovim imenom svira gruverski, simpatični stoner/ doom. Drugi album, Beneath It All stiže deset godina nakon prvenca i prijatan je, melodičan a HEAVY, sa jako lepim gitarskim zvukom, dobrim vokalima i tačno odmerenim odnosom gruva i melanholije. Nije nešto specijalno inovativno ali je fino skrčkano i napisano pošteno tako da nema greške:
Simpatični su i DayGlo Mourning iz Atlante koji, uprkos imenu koje više asocira na nekakav pank, sviraju prijatan, težak a priateljski nastrojen stoner/ doom. Treći album, Devourer ima bogat, jak zvuk i lepu kolekciju rifova, sve iskombinovano sa elegantnim gruvom i zanimljivim pristupom pevanju. Meni je ovo pitko i preporučujem ga bez ograda:
megaritual je jedan tip iz Australije koji na albumu Recursion spaja gruverski psihodelični rok sa indijskim ragama. Nije da to niko, jelte, nikada nije pokušao, ali Dale Paul Walker, koji je sve ovo napisao, snimio, miksovao i masterovao, je napravio ploču dopadljivih, gruverskih, pevljivih komada i mada je produkcija prilično CHEAP, album apsolutno hvata na šarm i ozbiljno pobeđuje:
Magnetic Eye se vraćaju u igru izvrsnim debi albumom sastava Bronco iz Severne Karoline. Naslovljen isto Bronco, ovo je album lepljivog, bluziranog stoner roka i doom metala koji ima i elemente agresivnijih žanrova – vokali su posebno „ekstremni“ – i produciran je prilično tvrdo, ali je uvek prijemčiv, gruvičan. Bronco vole da koketiraju sa mrakom, tminom, doomom, jelte, i ima ovde satanskih vokala i đavoljih rifova, no nekako sve to zvuči dobronamerno i prijatno i ja ne mogu da skinem osmeh s lica dok slušam:
Ako su vam Bronco suviše „rokerski“ nastrojeni, Ter Ziele su ekstremnija, hermetičnija verzija sličnog zvuka. Debi album nizozemske ekipe, Embodiment of Death se karakteriše pre svega kao post metal iskombinovan sa blackened sludge metalom, ali, mislim, SVE JE TO DOOM METAL. Sporo je, teško je, mučno je, vokali su promukli vrisak a gitare su melanholične onda kada vam ne mrve kosti u prah a unutrašnje organe ne pasiraju u kašu. Ko voli, znaće da uživa:
Ima šest godina otkada sam pisao o dvojcu Year of the Cobra iz Sijetla a Johanes i Amy su samo rafinirali svoj izraz i sad su prilično big deal. Treći album, nazvan isto kao i bend je na neki način, mislim, prodor ovog izvrsnog projekta u nekakav ne-baš-mejnstrim ali viši ešelon metalskog andergraunda i, da se razumemo, to je zaista novi početak. Čuje se i u muzici da je bend napravio mali otklon od sirovog doom metala i prišao bliže nekakvom noise rocku ili alternativnom roku, panku itd. i to mu ODLIČNO stoji. Ovde i dalje nema gitare, Amyin bas obavlja sve te dužnosti a njeno pevanje je sad još bolje nego pre, dok Johanes provajduje savršeni, teški, poletni gruv i muzika je naprosto perfektno zaokružena. Odličan miks čini ove pamtljive, keči pesme iskombinovane sa heavy zvukom praktično ikoničkim pa ne propustite:
I meksički Bisonte su žensko-muški doom metal dvojac ali ovde žena svira bubnjeve a muškarac svira gitaru i peva, i debi album, Mother Tempest je melanholičniji, sporiji, bliži klasičnim doom metal formama. No, opet, format dvojca garantuje izvesnu spontanost, jednostavnost i ma koliko da su pesme zapravo ambiciozne u temama i njihovom razvoju, ta spontana dinamika dvoje muzičara je ono na čemu album počiva. Dobro to zvuči u šest autorskih pesama i jednoj obradi Melvinsa, sa melanholičnom atmosferom ali poštenom, sirovom svirkom koja je u temelju cele muzike, bez produkcijskih budženja, bez studijskog peglanja. Ranjivo i iskreno:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL*
*ima i jedno metalkor izdanje, ali nije Architects
Distorted Evil je sjajno ime za svaki metal bend a pogotovo onaj koji svira blackened thrash metal. Ova ekipa dolazi iz Santa Fea , ima nekoliko demoa i kraćih izdanja i još nema album. A TREBA. Jer novi EP, Chaos Of The Mind zvuči sjajno. Bend ovde pošteno zakolje četiri komada zlih rifova, finog tempa, brutalnih vokala (koji najviše zvuče kao Carcass!!) i pristojne produkcije. Ništa preterano, ništa iznenađujuće, već baš kako valja.
Blue Collar War iz Virdžinije su neka kombinacija groove i thrash metala koja je meni OKEJ. Bend postoji preko dvadeset godina i ima osam albuma, što nije malo, ali ovaj osmi, Artificial Unintelligence je nekako lo-fi i pankerski i to mu daje šarma. Mislim, kad bend u 2025. godini zvuči kao da je 1995, to je nekako dopadljivo:
The Wrath Project su njemačko-američko-kanadski thrash projekat sa dva albuma u katalogu. Novi EP, The Indoctrination ima donekle promenjenu postavu i pet pesama sasvim okej cepačine. Ovo nije ISUVIŠE inventivno, a vokali su dosta monotoni, no, svoj primarni zadatak – a to je pomeranje slušaoca – ove pesme itekako ispunjavaju. Ritam je zapaljiv, zvuk i miks su odlični, rifovi rade posao i ko nije došo da filozofira nego da se šutira biće USLUŽEN:
Bili ste nevaljali pa su francuski trešeri Pavement Punishment došli da vas ponovo kažnjavaju na trotoaru (koji je, primetimo, FRANCUSKA REČ) posredstvom EP-ja Path to Nothing. Ovo su četiri pesme plus intro ozbiljno besnog materiala koji nije zapravo ni toliko brz ni toliko spljeskan u masteringu kako to zna da bude slučaj u ovom mračnom stoleću u kome živimo, nego taj svoj bes posreduje kroz rifove, dinamične aranžmane, dosta jednoličan ali efektno razjaren vokal. Meni sve to vrlo paše, pogotovo uz vrlo solidan miks pa, evo poslušajte:
Ako ste sinoć gledali kako Donald Trump i JD Vance kao dvojica siledžija koji klincu na ulici „prodaju ciglu“ agresivnim nastupom pokušavaju da Volodimira Zelenskog navedu da potpiše sporazum u kome će SAD imati pristup ukrajinskom rudnom bogatstvu a da zauzvrat ne daju bezbednosne garancije, onda ste u pravom raspoloženju za slušanje drugog albuma ukrajinskog treš metal dvojca Surgical Invasion. Naslovljen Death Before Dishonor ovo je album ratne muzike, pun energije ali i ipak slojevitije emocije. Vidi se da su ovo pravile široke slovenske duše, jelte, sa pesmama koje imaju dinamiku i raznovrstan harmonski pristup i mada mislim da Andre i Alex možda idu i previše u širinu u aranžmanima gde često zaboravite kako je pesma počela jer je muzika otišla u sasvim drugu stranu, album se svejedno solidno drži i slušaocu pruža pristojan program:
Opasna treš metal ploča nam stiže iz Kosta Rike sa petim albumom sastava Chemicide, naslovljenim Violence Prevails. Ovo je em dobro producirano, em odsvirano ŠAMPIONSKI brzo, precizno i eksplozivno, em su pesme napisane tako da spoje old school thrash metal prodornost sa novim, svežim idejama. Rezultat je album koji bi svake druge nedelje bio, jelte, album nedelje BAREM u okviru thrash metal ponude, ali ove nedelje Chemicide nisu imali sreće jer su naspram sebe zatekli jedne od utemeljitelja celog žanra u strahovitoj formi. Ali Violence Prevails je svejedno izvanredna ploča koja nudi strahovitu količinu dobrog metala i završava se unapređenom verzijom Metallicine 72 Seasons a onda i obradom Dischargea, dezinfekcije radi. I sve je fenomenalno!
Malo je falilo da se upiškim od sreće kada sam video da izlazi novi Hirax. Thrash metal veterani su album Faster Than Death najavili prvo živim demom od pre dve godine, i EP-jem od prošle, koji su se isto tako zvali, ali sada kad je album tu, to je takva KRLJAČINA da prosto ne možete da verujete da je ovo bend koji je počeo sa radom pre više od četrdeset godina. Mada naravno, ovde je samo jedan član originalan. Ali enivej, svirka je URNEBESNA, pesme su varljivo jednostavne ali aranžirane precizno, sa osećajem za svaki detalj, rifovi su pravoverni, ritam superiorno brz, produkcija je živa i njena sirovost je zapravo apsolutni estetski imperativ ovakve muzike, a Katon W. de Pena peva kao da mu je i dalje dvadeset godina, iako je napunio šezdeset i jednu. Thrash metal sa OVOLIKO karaktera je danas prava retkost i Hirax na najbolji način podsećaju kako je to STVARNO zvučalo našim zapanjenim ušima kada se osamdesetih brana provalila. Naravno, senku na sve baca objašnjenje Neila Metcalfa da je on napisao ceo album, a da je postava koja je svirala na albumu sva otišla iz benda (uključujući njega) jer je Katon narcisoidni ludak sa kojim je nemoguće raditi a koji čak i tvrdi da su album snimili novi članovi Hiraxa koje je u međuvremenu pokupio, no… uprkos ovakvom karambolu NE TAKO RETKOM U ROKENROL SVETU, Faster Than Death je jebeni klasik, pa izvolite:
Endraw su Francuzi a EP Try Again ima dve pesme death metala izmešanog sa hardcoreom koje dobro tresu. Zvuk je zdrav i težak, bend raspoložen, svirka žustra, vokali su zverski (a dovoljno ljudski) i rifčine samo polivaju. Bend pritom dobro odmerava koliko se svira brzo, koliko se mošuje, pa je ovo užitak od početka do kraja:
Misantropía je debi album za čileanski Nefasto. Ovaj dvojac iz Arike cepa solidan thrash/ crossover/ d-beat/ grindcore (nepotrebno precrtati), sa pesmama od dva minuta, sirovom, a dobrom produkcijom i puno pravoverne zlovolje. Pesme poput Esclavos, Sangre ili Muere Fascista, Muere, su sve što vam treba da vas dovede u propisno raspooženje za ulični bunt, pa izvolite, plaća se koliko želite:
Imamo i Adacta iz Bratislave koji su snimili živi album Live in Katowice u, jelte, Poljskoj. Ovo je metalizirani d-beat hardcore, sa malo skandinavske melodičnosti ali sa mnogo više klasične težine, tvrdoće i mračnosti. Dvanaest pesama besomučnog krljanja sa vrlo solidnim zvukom i kvalitetom samog benda je sasvim dovoljan razlog da i ovde odrešite kesu i platite KOLIKO ŽELITE:
Za ekipu koja više voli moškor, tu su Bad World iz Kalifornije. EP Cold Rolled Steel / Unstoppable Force ima dve pesme sredjetempaškog gaženja, sa dobrim rifovima i bogatom, „metalnom“ produkcijom. Ipak, sama muzika čuva tragove panka u sebi i to je čini, jelte, prijemčivom:
Imamo i xforever warx iz Solt Lejk Sitija i valjda su iksevi na početku i kraju imena dovoljna indikacija: ovo je VRLO metaliziran straight edge hardcore koji udara jako i pada teško, ali ima nas koji to volimo. EP nazvan samo II ima tri pesme i to je ozbiljna „edge metal“ krljačina sa puno dobrog rif rada i meljućim srednjetempaškim gruvom. Sve to a po ceni koju sami odredite!
Blind su iz Oklahoma Sitija a trpaju vrlo težak, vrlo agresivan metalizirani hardcore. Ovo je na nekom zajebanom secištu između „normalnog“ nabod-kora, haotičnog hardkora, death metala i grindcorea sa jako teškim, jako ispresovanim zvukom, death metal rifovima, ispadima ekstremne brzine. EP Minus One (a kad vidite omot, kadar iz Andaluzijskog psa, znaćete čega je to „minus jedan“) ima tri pesme apsolutne agresije ali DOBRE apsolutne agresije pa ako vam to deluje kao obećanje lepog provoda, izvolite:
Onda imamo i Taste Of Blood iz Solt Lejk Sitija i njihov demo snimak, Demo, ima pet pesama teškog metaliziranog hardkora. Nemam ništa specijalno da primetim u vezi ovog izdanja; gruv je težak i mošerski, gitare su jednostavne i tvde, vokal je grub, siledžijski… Vrlo standardna ponuda modernog moškora, sa sasvim okej produkcijom pa ko voli, ima čemu da se poraduje. Sem ceni od pet dolara ALI NE MOŽE SVE DA BUDE BESPLATNO:
cassetta su iz Kalifornije a EP In Darkness Our Roots Will Rot je kombinacija metaliziranog hardkora, metalkora, deathcorea i death metala. Smućkano ali pristojno sa četiri pesme disonance, brejkadunova, napadanja iz zaleta… Bend je pun entuzijazma, ima solidan zvuk i ko voli nabrojane žanrove, treba da posluša:
I Moskovljani Rifts tresu metalizirani hardcore ali i oni su bliži nekakvom thrashcore formatu nego danas uobičajenom mošerskom stilu. Album Hatenap natrpan je do vrha teškim, moćnim pesmama od minut i po i dva minuta (pa se završava pesmom od šest i po), koje baštine pržeće trešerske rifove, kratke, efektne solaže, jak tempo i dobre vokale. Gitare su, kako slušate album, zapravo neočekivano napredne za ovakvu muziku, sa izlaskom iz uobičajenih harmonija i tehnika a da se opet težina i silina ne izgube, plus je produkcija neočekivano adekvatna da se u muzici Rifts čuju sve suptilne ideje koje bend ima. Odličan album, a cena od koliko date je superprijateljska:
Puljani Dead Lesh imaju novi album, Krah & Trn i vrlo je to dobro. Stavljam ga u hardcore deo današnjeg prikaza, mada je ovo jednako i posthardkor/ alternativni rok album po nekakvom osnovnom izrazu, no, u celini su rifovi bogati i jaki, svirka energična a pevanje i tekstovi vrlo osvežavajući. Odlični Dead Lesh a nude vam se po ceni koju sami odredite, pa odredite pravično, vredi za album pun ideja i raznovrsnosti kao što je ovaj, a da je istovremeno tehnički besprekoran:
Ne znam šta se desilo losanđeleskom jednočlanom projektu Trench Gun za ovih par godina. Iako sebe i dalje opisuje kao industrial metal, novi EP, You’re A Try-Hard je radnički i seljački hardcore punk/ grindcore sa ritam mašinom i kućnom produkcijom. Usmeren, ovom prilikom, na ismevanje Elona Muska ovo je DIY projekat koji možemo da pozdravimo od sveg srca i podsetimo se kako je lepo da ovakvi muzički opusi danas mogu da se naprave na telefonu koji imate u džepu i da zvuče bolje od garažnog grindcorea iz osamdesetih. Makar, jelte, produkcijski. No, naivnost i neposrednost koju J. Pablo Torres ovde ispoljava nazivajući Elona „tryhardom“, fašistom itd. naprosto greje srce, a ovo se plaća koliko hoćete:
Hardcore Malparido je split EP dva kolumbijska hardkor benda i ovo je prelep, old school thrashcore, kakav su nekada spremale naše bake. Ozbiljno, i Destro i Bombas X Minuto sviraju kao da su odrasli slušajući finske hardkor kompilacije iz ranih osamdesetih pored, naravno, gomile latinoameričkog panka i hardkora i mada im je zvuk NEŠTO kvalitetniji, ne bi mnogo štrčali na, recimo, albumu Propaganda – Hardcore ’83 a koji je nama back then bio lektira. Oba bend a između ostalog obrađuju onaj drugi i to je nekako prelepo i solidarno i sav sam se raznežio. Pank!
State Power iz Utrehhta sviraju dobar metalizirani hardkor, oslanjajući se svakako više na old school krosover treš formule nego na moderniji gangsterski, mošerski stil. EP Final Hour ima pet pesama odličnog gruva i superbrzih ispada, sa dosta osvežavajućim pristupom gitarskoj tehnici, dobrom produkcijom, dobrim vokalima. Sve je odlično pa navalite:
Berlinci Peachy Perverts kažu da ne treba da ih pratimo sem ako ne tražimo pakao. Ali EP Peel Sessions je sve samo ne pakao, odnosno, vrlo je prijatan, ako volite brzi, eksplozivni old school hardcore thrash. Pesme su ovde sve kraće od minut, tempo je brz, ali muzika je razgovetna, komunikativna i vrlo keči. Naravno da ovo nije „pravi“ Peel Sessions jer, jelte, John Peel je počivši već dvadeset godina, ali se bend potrudio da unese duh klasičnih albuma snimljenih u BBC-ju koje smo slušali kasnih osamdesetih, pa je napravio i takav omot i ovo je mnogo dobro. Ako volite Intense Degree, Heresy i slične bendove, ovo se ne propušta:
Spoiled je krosover treš sastav iz Rima i AAAAAA KOLIKO SU DOBRI. Debi album, Collapse je očigledno inspirisan najljućim herojima krosover talasa osamdesetih godina prošlog veka, pa je sve kao da slušate Ratos De Porao u naponu snage, samo producirane tehnologijom koju nudi treća decenija dvadesetprvog stoleća. Pesme su brze, oštre, sa neizdrživo ložačkim refrenima i ubitačnim rifovima, ima ih petnaest i ako od ovoga ne poželite da izletite na ulicu i porušite nenarodni režim, možda vam i nema pomoći. NE PROPUSTITI:
Za ljude koji vole da je sve teže, mračnije, bliže death metalu, tu su manhajmski Hellknife, „crust metal bend“ osnovan pre deset godina, a sada sa četvrtim izdanjem (a drugim albumom), Flames of Damnation. I to je ODLIČNO. Ovo je taman na idealnom mestu između d-beat panka i death metala, sa jednostavnim, zapaljivim rifovima, idealnim tempom, ali onda i sa propisno niskim štimom, brutalnim vokalom i taman toliko metal stilizacija da se sve oplemeni. Deset pesama pravoverne krljačine za krivovernu publiku:
Da se ne kaže da uopšte ne pokrivam metalcore, evo ga EP You Can’t Fix Everything projekta Lila, a što je ekstrakurikularni rad Nicka Bollocka iz benda Sabella. Naravno da je i ovo mučan, težak, agresivan, frenetičan metalkor rađen u downtempo maniru, sa disonantnim, abrazivnim gitarama i maničnim muško-ženskim vokalima. Sve je ovde u konstantnom mučnom gruvu, bez mnogo varijacija u tempu ali to ponavljanje na ritmičkoj ravni, pakleni rifovi i vrišteće vokalne razmene daju muzici ubedljivu ritualnu dimenziju i meni nepogrešivo prebacuju mozak u jedan primalniji režim rada. Odlično je:
Gastritis/Salamoreznica je split album slovenačkih bendova Gastritis i Salamoreznica, naravno, i sa takvim imenima znate da je ovo grindcore. I to onaj gadan, na granici sa noisecoreom. Gastritis su goregrind ekipa iz sela Smrjene, pa su njihove pesme nešto duže, vokali neljudskiji a koriste i semplove na srpskom za uvode. Salamoreznica su dva lika sa klasičnim grindcore programom i trinaest pesama od kojih samo jedna prebacuje minut. Ovo je izdao mali DIY izdavač Black Tar Pneumonia Prod. Iz Slovenije koji kaže, citiram, Fuck everyone who listens and supports. Pa vi vidite. Plaća se po želji:
Za uredniji, tehnički kvalitetniji grindcore/ grindthrash/ powerviolence idemo do Gruzije. ЖЭСТАЧАЙШЫхПЕРАТРАХ su duo koji sebe reklamira i rečima da niko ne zna kako izgledaju ali da su već legende i, evo, ne znam ni ja kako izgledaju ali EP Б.О.Г. sa svojih pet pesama nudi odličan program brze, žestoke, old school krljačine. Dobri rifovi, odličan bubanj, kvalitetno aranžirani komadi od po minut-dva, sve je odlično a cena je koliko date. Ne propustite!
Maxshit su malezijski grindcore „nove generacije“ a što kod njih znači da je muzika na novom, drugom, EP-ju, Dead Inevitable prilično klasičan „tehničkiji“ grindcore, samo sa nižim štimom i mrvicom haotičnog hardkora u miksu. Dakle, kao da ste uzeli nekakav Rotten Sound i ukrstili ga sa Wormrotom. I, mislim, prilično je odlično. Produkcija nije preterano skupa, ali je muzika jednostavna a efektna, svirka vrlo srčana a opet životna, sa dinamikom i ljudskim, jelte, dodirima koji sve oplemenjuju a kako i pesama ima deset ovo je jedna bogata ponuda koju iz sveg srca preporučujem:
Naravno da najjači grindcore i ove nedelje stiže iz Kanade pošto Fâché imaju novo izdanje a Fâché UVEK isporuče. Ovog puta imaju split sa argentinskim Impugned, i bolji su nego ikada sa osam pesama urnebesno brze i divljačke svirke, bez smaranja sa „atmosferom“, brejkdaunima ili bilo čim da nam skrene pažnju sa keči rifova, dementnih vokala i apsolutnog i elegantnog krljanja. Kao i uvek, plaćate po želji a što je POSEBNO prelepo. Impugned sa svoje strane (koju su nazvali Raw Vomit of Heartbreaking Reality) ipak traže tri dolara da biste je posedovali, ali VREDI jer su ovo četiri pesme vrhunskog grindcore razbijanja, na uglavnom istim koordinatama kao i kolege iz Kanade, ali sa za mrvicu dužim pesmama i razrađenijim aranžmanima. Sve je izvrsno:
Evo nam ga dugo najavljivani peti album finskih Cannibal Accident. Naslovljen samo Disgust on sadrži i materijal sa recentnog EP-ja Scorched Meat Tactics i generalno nudi dvadeset pesama sažižućeg deathgrinda. Produkcija je dobra, bend napaljen i karakteran a pesme dovoljno različite i maštovite da se ne slepe u nerazaznatljivu masu zvuka i buke. Dakle, ima rifova, tema, melodija, ima i humora ali je svirka znojava i mrtva ozbiljna, kako i treba da bude. Lepo je:
Corrosives iz Bafala svoju muziku opisuju samo kao „extreme muzic“ što je osvežavajuće agnostično, mada naravno da je EP Wasteland kombinacija death, thrash i black metala. Sirova, jeftina, ali zapravo tehnički vrlo korektna, sa četiri pesme koje imaju dobre rifove, čvrstu svirku, zvuk koji radi u korist onoga što se napisalo i sve je TAMAN kako treba. Moš IZ treš a ovaj komad slatkoće plaćate po želji:
Francuzi Skaphos najavljuju svoj treći album, Cult of Uzura za početak Maja ali ga najavljuju time što su praktično stavili tri pesme sa istog na raspolaganje kao nekakav avansni EP. I mislim, ne bih se mnogo smarao time, ali ovo je DOBRO. Skaphos sviraju odlično, dobro su producirani a njihov black-death metal je uverljiv i kvalitetan sa dosta maštovitih rešenja i iznenađujuće uspelog šaranja kroz muzičke žanrove pa, evo, slušajte, preorderujte, veselite se (Edit: a, neće moći. Sklonjeno ipak. Dobro, nek tekst stoji do Maja!!!!!!!!):
Virulent Invocation je death metal kvartet iz Australije koji je do juče imao samo jedan demo iz 2021. godine a sada se apgrejdovao i ima EP naslovljen V.I. koji, uh, i dalje malo zvuči kao demo. Mislim pre svega na mastering, ali zapravo pesme su napisane vrlo dobro, odsvirane profi, snimljene kako treba i ovo je death metal koji ne izmišlja neke nove forme (ni fore!) ali je vrlo siguran u toj kombinaciji mošerskih rifova i promenljivog ali uvek čvrstog ritma. Bend povremeno uvali i neku blek metal harmoniju da malo osveži program, ali ovo je uglavnom tvrdi, kvalitetni death metal.I neka je!
Dios iz Barselone ni sami nemaju album, ali su tokom poslednje tri godine naređali dosta kraćih izdanja. Najnovije je minialbum Roods From God („rood“ je posebna vrsta raspeća) sa pet pesama dosta karakternog death metala. Dios su očigledno vrlo zainteresovani za religijske teme pa im je i muzika ne baš, jelte, sakralna i filozofska, ali ovo je death metal bez izražene agresivne dimenzije, bez, jelte, insistiranja na brutalnosti. Bend koristi sve standardne tehnike, ali muzika im je ekspanzivnija i ima svoj identitet pa to ovaj projekat čini posebno zanimljivim:
Endrah iz Sao Paola svoj death metal nadevaju sa dosta mošerskog, uličarskog hardkora i to je dosta uspešna kombinacija. Treći album benda stiže solidnih trinaest godina nakon prethodnika i naslovljen Bloodshed and Violence prilično jasno komunicira svoje poente i pre nego što čujete prvi takt. Nema ovde neke, da se razumemo, revolucionarne muzike ali kvalitetan death metal i hardcore gruv je variran na dovoljno načina u deset ponuđenih pesama, produkcija je dobra, bend na visini zadatka. Pa tako:
Drugi album francuskih Aryoch definitivno pati od prejeftine produkcije, pogotovo što bend iz sve snage nastoji da svira GRANDIOZNU kombinaciju brutalnog death metala i simfonijske muzike. I, sa strane komponovanja to je sasvim okej i kombinacija rešetajućih bubnjeva i denflovanih rifova sa gudačima, duvačima i horovima je pitka. No, bend ima niskobudžetni produkcijski ambijent, pa je već i ta metal komponenta vrlo svedena a digitalni orkestar i hor u pozadini su pogotovo jeftini. Ako album The Passage tretiramo kao demo onda to veoma vredi da se posluša:
Iako su kostarikanski Sight of Emptiness vrlo melodičan melodic death metal bend, ima nečeg u njihovom zvuku što mi se dopada. Valjda nisu melodični na onaj dosadni način na koji je to danas mnogo melodeath kolega, sa ređanjem istih akorda i harmonija, a i pesme na novom albumu, Above the Noise su napisane sa dosta truda oko aranžmana pa su promene tempa, ritma, tonaliteta itd. česte i prilično funkcionalne. Ovo je miskovao i masterovao Thomas Johansson u svom studiju u Švedskoj gde je bend album i snimio i sve i zvuči prilično švedski pa vredi da se čuje:
Fleshcommander svoju muziku opisuju sledećim rečima: „Death threats against innocent civilians since 2024.“ Slatko! Bend je iz Dortmunda, Demo 2025 ima pet pesama i intro i u pitanju je teški, nisko naštimovani, debeli death metal old school provinijencije. Dakle, lepljivi, heavy rifovi, jak gruv, brzi delovi koji nisu MNOGO brzi ali dinamizuju svirku, pa ako volite Morgoth ili švedske kolege ovo ima lepo da se posluša. A cena je koliko sami date, ako odlučite da date:
Za još old school demencije tu su zagrebački Gutswamp sa svojim debi EP-jem Virulent Pleasures. Ovo je bogat materijal, sa pet pesama prljave, sirove death metal pičkaže, producirane jeftino ali efektno i odsvirane tako da ćete za trenutak imati utisak da ste u paklu i da je u paklu jebena žurka. Bend se i zahvaljuje Hogaru iz Motuusa, tako da, ljudi na svom mestu. Odlično a plaćate po želji:
Ukrajinski Обрій sviraju već duže od deset godina, već sam ih i pominjao, ali Йосип im je debi album. No, vredelo je da se toliko krčka pošto je odličan. Ovo je kombinacija vrlo niskog štima i teškog zvuka po uzoru na skandinavski death metal sa bržim, lepršavijim, hardkoru bližim pesmama i to fino radi, nudeći neizlizane, pamtljive rifove, dobru energiju, odlične vokale i generalno odličan gruv. Ako volite severnjački death metal, Обрій su sa ovim albumom napravili nešto što će vam se dopasti:
Teksašani Cerebral Desecration sa novim EP-jem, najavljuju novu, solidifikovanu postavu i nekakve začetke rada na narednom, trećem albumu. Za to vreme, muzika je ovde… solidna. Bend je sada prišao bliže melodičnom death metalu ali ovo je i dalje solidan gruverski, mošerski death metal, kome, istina je, te melodičnije teme i daju najveći deo karaktera tako da… u redu je:
Brutal Torment su američko-finski projekat sklopljen od članova MNOGO drugih bendova, uglavnom death metal provinijencije pa i debi album ovog benda, Lair of Iniquity, nudi apsolutni i čisti death metal. Ne sad nešto preterano inventivan ali tehnički vrlo izbrušen, sa dosta pristojnog rif-rada, mošerskog gruva i brutalnog zakucavanja. Pritom, produkcijski je ovo prilično sirovo a što je ipak plus u ovoj epohi izglancanih i beživotnih brutal death metal mikseva i mastera. Ovo su članovi i bivši članovi Flesh Consumed, Deeds of Flesh, Horde Casket, Skinned, Vile, Monstrosity itd. itd. itd, dakle, kilometraža je ogromna pa i album zvuči kako treba, autentično, ubedljivo, beskompromisno:
Za ne mnogo inventivniji ali STRAHOVITO brutalan brutal death metal tu su argentinsko-čileanski Demonic Hatred sa nekom vrstom rekonstrukcije svog demo snimka Malevolent Depravity koji su izbacili krajem Januara. Malevolent Degeneracy uzima iste četiri pesme, dodaje im nove vokale, remiksuje ih i ubacuje još jednu pesmu a što je dovoljno da ja ovo tretiram kao legitimno novo izdanje. I, mislim, dakle, KRŠ, LOM, BRUTALNOST, blastbitovi ko kiša, rifovi hromatski i lepljivi, ovo je za publiku koja sluša Mortician i želi da je ta muzika JOŠ MALO brutalnija. Ne moram ni da naglašavam da ovde muziku uglavnom radi Christian Badia iz Massacred ali da je Demonic Hatred iz nekog razloga zreliji projekat od Massacred iako se bavi gotovo identičnim poslom rezurekcije, rekonstrukcije i omažiranja Morticiana u urnebesno lo-fi uslovima. Jebiga, čovek UME, na kraju krajeva, Hatefilled je bio izvanredan goregrind projekat, tako da, drago mi je da imam novi razlog da ga hvalim posle nekoliko razočaravajućih Massacred izdanja. Nadam se novim, mrtvijim, šmekerskijim Demonic Hatred radovima u što skorije vreme a do tada, izvolite, ovo se plaća koliko želite:
Da me neko pita da na mapi pokažem Guam, ne bih umeo, ali da budemo fer, ja na mapi ne bih umeo da pokažem ni Leskovac tako da… nisam nadležan. Enivej, najjači tech-death metal bend iz Guama je Atdemacia (tvrde članovi benda Atdemacia) a njihov debi album, Order of the Black Rose je sasvim korektan. Nije ovo ni prenaglašeno „tehnička“ muzika, samo je disciplinovana i producirana malo preterano, jelte, nedinamično, ali pesme su okej, death metal je ovde agresivan a uredan i meni je jako pitko:
Ritual Ascension su death doom metal iz Minesote a debi album Profanation of the Adamic Covenant im je veoma ubedljiv. Naravno, ovo je muzika crnja od crne rupe, sa ne samo sopstvenim gravitacionim poljem već i sa zubima u centru tog gravitacionog polja ali bend ovo piše i svira vrlo ozbiljno i kvalitetno i ako volite metal koji je EKSTREMNO hermetičan i može čoveka da autentično uplaši, ovo je to:
Obično ne pišem o singlovima u ovim pregledima jer, jelte, nema vremena za sve, ali Indonežani Gerogot svoj singl Presage zakitili tako BRUTALNIM omotom da sam morao da klilknem a kad sam već kliknuo i preslušao tu jednu pesmu (i njenu instrumentalnu verziju na B strani), ne mogu a da ne kažem da je, naravno, Indonezija OPET pokidala. Gerogot su klasičan brutal death metal indonežanske škole, tehnički izvrstan, produciran odlično i sa fokusom na agresiji i nemilosrdnom prebijanju. No, ovo je pritom i iznadprosečno kvalitetno napisano i mada ne izlazi izvan granica vrlo standardnog brutal death zvuka, I NE MORA jer je tako dobro. Nadam se da je ovo najava za skori novi album mada izdavač – Comatose Music – samo kaže da bend ulazi u studio kasnije ove godine. DAJTE ŠTO PRE DOK SMO JOŠ MLADI:
Iznenađujuće kul konceptualni death metal album snimljen od strane samo jednog čoveka stiže iz Kanade. Akllaska je naziv benda na keziku Kečua a na kome su i sve pesme jer je Akllaska Huknin konceptalni album koji ispreda alternativnu istoriju o tome kako su Inke pobedile španske konkvistadore kada su ovi došli do Amerike i autor, José-Gabriel Bazan-Gauthier, član više montrealskih bendova, ovime odaje počast svojim Inka precima. Enivej, ovo je death metal/ deathgrind sa kratkim ali efektnim pesmama, napisan pristojno, sa pristojnim zvukom i jednim zrelim i ne prekomplikovanim pristupom žanru. Ugodno, pitko i kul:
Grave Infestation su Kanađani ali zvuče kao Šveđani i to Šveđani iz ranih devedesetih. A što je, jelte, moja preferirana verzija Šveđana. Album Carnage Gathers, drugi za ekipu iz Vankuvera je zaista prilično kao da slušate neki izgubljeni biser švedskog death metala iz vremena kada su Grave i Entombed harali scenom, pun lepih, evokativnih rifova i odvratnog pevanja. I produkcija je dosta old school i sirova pa se ovo sluša sa UŽITKOM:
Imamo i prave Šveđane. Sanghrial su projekat sa dva člana Entrails i trećim članom koji svira u Seid ali je ovde zapravo glavni proizvođač muzike i očigledno da je patio da snima death metal. Debi album, Human Depletion je prilično strejt swedeath ploča bez nekih velikih ideja i revolucionarnih preokreta, ali zvuk je težak, rifovi su jednostavni i prijemčivi a bend svira pošteno i znojavo. Plus, pesme su kratke i svih devet se ispuca za 32 minuta što albumu mnogo daje na efektnosti. Lepo:
Dark Descent Records imaju i drugi odličan album ove nedelje a to je treća dugosvirajuća ploča finskih Sepulchral Curse. Naravno, Sepulchral Curse sviraju dosta „blackened“ inačicu death metala pa je Crimson Moon Evocations prilično melodična, epska ploča. No, težina, žestina i kvalitetnina su očuvani i ovo je baš dobra kombinacija hedbengerskog, teškog death metala i epske blek metal širine. Divno:
Blown Apart su sa Floride (oni je zovu „Gunshine State“ pa se i iz toga vidi da su, jelte, gangsteri) i njihov debi album, Blown Apart je niska uličasrskih slamming death metal komada. A što je ipak osvežavajuće jer ova muzika ume da bude dosadno hermetična i lepo je kad ima bendova koje vraćaju tamo gde joj je mesto, među narod i u mošpit. Dobra produkcija i etitjud koji će prijati i hardcore publici tako da, po ceni koju sami određujete ovde nema mnogo prostora za grešku:
Empty Throne je neka vrsta međugradske death metal supergrupe u kojoj sviraju ljudi sa sadašnjim ili bivšim angažmanima u desetinama bendova uključujući Angerot, Possessed, Abigail Williams, Vale of Pnath, Ardent Nova, Xatshur… Bend je imao jedan EP 2021. godine ali sada sa debi albumom upadaju na žurku sa svom big dick energijom koja je potrebna da svi obratimo pažnju. Hoću reći, Unholy je meni veoma dobar album strejtforvard death metala sa blek metal elementima, jedna tehnički impresivna ali prevashodno krljačka ploča u stilu koji je nominalno melodični death metal, ali koji je u svojoj interpretaciji melodeath postavki mnogo bliži nekakvom old school pristupu. Dakle, ovde nema metalkoraških refrena i melanholičnih harmonija, a svirka je furiozna i to što neke pesme prebacuju sedam i osam minuta ne dovodi do gubljenja energije ali ni fokusa. Ovo je vrsno napisan i pefektno odsviran/ produciran death metal kome mejdnovske harmonije čine dobro ali nikada ne zasenjuju vratolomnu , moćnu krljačinu. Sjajno:
Prošle nedelje sam hvalio taj neki novi talas britanskog death metala, pa evo da upišemo i Vacuous iz Londona. Njihov drugi album (prvi je bio pre tri godine) zove se In His Blood i pošto ga je izdao Relapse, jasno je da je bend prešao na sledeći nivo igre. Pričamo o mračnom, kavernoznom ali opet dosta jednostavnom, pa i prijemčivom death metalu koji više brine da su mu rifovi zanimljivi i pamtljivi, da je gruv prirodan i tečan nego da piše najkomplikovanije pesme na svetu. I ide im, i pored tog dosta hermetičnog zvuka, ovaj album nose odlični rifovi i žustra, dinamična izvedba. Meni je veoma prijao:
Death metal ponuda ove nedelje zakitila se i debi albumom benda Metaphobic iz Atlante. Ovo je izdao Everlasting Spew pa je tu odmah jasno da nema zezanja i Deranged Excruciations je ploča dobre tehnike ali pre svega mračne, hermetične atmosfere i mrtvačkog a prijemčivog gruva. Metaphobic su deo tog nekog novog talasa death metala koji, mislim, predvode Gatecreeper i gde zvuk nije EKSPLICITNO ukršten sa hardcoreom (kao kod recimo Peeling Flesh) ali preferira jasan, čist gruv i dobre rifove, pa iako i dalje petlja sa mrtvačkim harmonijama i superkomprimovanom produkcijom da bi bio konfrontativan, ima svedenije aranžmane i „normalnim“ klincima bližu formu od nekakve death metal klasike. I to je sasvim okej. Metaphobic pritom pišu odlične pesme a da krljaju – KRLJAJU.
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Wesmaguhl nisu možda baš po mom ukusu ali njihov debi album, In the Mist of Thoughts ima neku svoju priču, neki svoj identitet i dopadljiv je u tome kako ih oblikuje i prikazuje. Bend je iz Grenobla, u Francuskoj i kombinuje flautu i lep ženski vokal sa nisko štimovanim metalom. Suštinski, ovo je folk metal, ali sama muzika je mračnija, bliže groove metalu ili thrashu a pukne tu i neki death vokal, pa i blastbit balansa radi. Žena koja peva svakako je jak adut za ceo album, i mada žanrovski mišmeš koji bend pravi, rekoh, ne mora da bude sasvim u skladu sa mojim potrebama, ima tu štofa:
Nisu po mom ukusu ni Umbra Animae iz Trstenika, ali IZ TRSTENIKA SU i mora se pohvaliti ambicija da se na našim prostorima pravi melodični, epski, folk-metal sa keltskim elementima i dosta akustičnih instrumenata. Album Elegy of Souls je debi dugosvirajuće izdanje posle više od decenije rada za ovaj projekat i vrlo to pristojno zvuči, pa ako volite raspevan, epski metal, produkcijski urađen kvalitetno, ovo je vrlo dobra ponuda:
Ženevljani Critical Heartbeat imaju živi album, Revolution Live ali ovo nije samo na koncertu odsviran album Revolution iz 2023. godine već kombinacija pesama sa tog albuma (ne svih) i sa debija Scream iz 2018. godine. Critical Heartbeat su, recimo nekakav alternativni metal, jer njihova muzika ne naginje klasičnom ’80s cheeseu, ali je istovremeno i prilično neposredna i ne luta kroz mnogo kontemplativnih staza i bogaza. Ovo je uglavnom čvrst, pošten metal za radnike i seljake, odsviran u znoju lica svog i meni se to, uz sve idiosinkrazije žive svirke, prilično dopalo:
Kada sam osamdesetih godina prošlog veka imao svoje prve kontakte sa opusom već tada kultnih njujorških The Residents nisam očekivao da će skoro četrdeset godina nizvodno ovaj bend snimiti album koji prilično legitimno upada u definiciju metala. But here we are. Album, naslovljen Doctor Dark je neka vrsta avangardnog spoja metala i opere, kako to Rezidentsi već, jelte, rade, inspirisan dokumentarnim filmom Dream Deceivers iz 1990. godine koji se bavio suđenjem Judas Priestu za navodne subliminalne poruke na njihovom albumu Stained Glass iz 1978. godine. Zvuči dekadentno ali James Vance, mladić iz Nevade je nakon nekoliko sati pijenja alkohola i pušenja kanabisa, te slušanja ovog albuma, uzeo sačmaru, zagrizao cev i ispalio sebi hitac u usta samo da bi ostao živ ali doživotno unakažen. Ako ste čitali kultni Vertigov strip-serijal Preacher iz devedesetih, lik Arsefacea je direktno inspirisan Vanceom. Enivej, Residentsi su godinama razmišljali kako sve to da uglazbe i na kraju se ovaj album materijalizovao kao kombinacija priče o Vanceu i Jacku Kevorkianu, originalnom „Doktoru Smrti“, američkom lekaru jermenskog porekla poznatom po zalaganju za legalizaciju asistiranog suicida kao humanog ali i pravičnog načina da ljudi koji to žele odu sa ovog sveta. OK, sve su ovo teme koje su bile mnogo aktuelnije pre trideset i više godina, KAO I SAMI REZIDENTSI, ali Doctor Dark je uobičajeno odlična ploča benda kome, kad smo već tu, distorzirane gitare i militantni ritmovi zapravo vrlo prirodno leže. Album je vrlo teatralan – bukvalno – sa mnogo elemenata klasične i filmske muzike i avangardni pristup metalu Reszidentsima leži isto koliko i avangardni pristup rok i pop muzici koje su baštinili tolike decenije. Ako sebe klasifikujete kao zahtevniju, radoznaliju metal-osobu, ovo je za vas:
Ha, pa slatki su Rimljani Hydin na svom prvom demo snimku, First Slash. Ovo su dve pesme herojskog hevi metala, prljavog, nagaravljena lica i jeftinog zvuka, ali je sve ovo vrlo SRČANO, refreni imaju neodoljivi cheesy šmek i tehnički kvaliteti muzičara su neupitni. Mislim, druga pesma traje skoro osam minuta a u njoj se baš svašta desi. Utoliko, objavljujem da su Hydin bend po mom ukusu, i rado ću ih slušati i na narednim snimcima:
Tubal Cain iz Viskonskina svoj stil metala zovu „Raw School Street Metal“ i to je, tako, svakako prilično retro kombinacija klasičnog (i prljavog) heavy metala sa malo proto-blek metal štroke. Drugi album benda, Slime Abyss, dakle, nije za čistunce, pogotovo ne one koji traže upeglanu produkciju, školovane vokale itd. Ovo je sirovo i okrenuto striktno andergraundu ali ipak baštini epsku tradiciju heavy metala u svojim temama i rifovima tako da bi razne vaše potrebe mogle da budu zadovoljene slušanjem ove ploče:
La Interminable Lucha je prvi EP za čileanski Asedio a posle par demo snimaka i jednog živog split EP-ja sa komšijama Hemisferio (koji su se u međuvremenu raspali). La Interminable Lucha je svakako ugodna ploča brzog, energičnog a melodičnog metala vrlo old school šmeka, negde na prelazu između klasičnog NWOBHM-a u speed metal. Produkcija je osvežavajuće tanušna, nekako vrlo u skladu sa old school muzikom, a bend zaista zvuči autentično, pišući epske street metal komade u kojima čovek poput mene neumereno uživa. A i žena! Pritom pesama je šest pa ovo nije nimalo skromna ponuda. Odlično je:
Wanderer su portugalski kvartet u kome sviraju dva člana Lyzzärd pa i ovaj bend svira sličan heavy metal, samo sa više speed metal elemenata. Wanderer ima jedan album iza sebe, a sada su snimili dve pesme kao promotivni materijal, nadam se za novi album. Stranger/Feral Child (Live Session At The Wizard Studio) je, dakle, demo snimljen uživo u studiju i zvuči sirovo, nostalgično, svirački zrelo a estetski prijatno old school i cheesy. Meni je ovo, naravno, prelepo, a vi, ako ste kao ja, takođe možete očekivati uživanciju. Plaća se koliko želite:
Ova godina bi mogla da donese rekordan broj dopadljivih albuma u heavy metal stilu. Christian Mistress iz Oregona (i Vašingtona) imaju četvrti album, Children of the Earth i ovo je vrlo, vrlo simpatična kombinacija klasične heavy metal cepačine i blago okultnih tema. Pevačica Christine Davis pruža veoma dopadljivu izvedbu (ako već ne nužno tehnički PERFEKTNU) a bend je energičan i raspoložen, sa puno entuzijastičnog gitarskog rada Tima Diedricha (iz Power Castle) i na rifovima i na solažama, i sa generalnim dobrim raspoloženjem koje svi kreiraju. Jako slatko, jako pitko, obavezno slušanje za svakog ko voli heavy metal ali i, uopšte, optimističnu muziku:
Novi nemački heavy metal projekat Bitter Price ima vrlo prijatan demo snimak, The Orwohaus Tapes sa dve pesme klasičnog a zrelog i promišljenog materijala. Prva asocijacija su Iron Maiden zbog vokala Albana Shamanea, pa je i muzika taj neki prirodno ekstrapolirani NWOBHM kakav Mejdn sviraju u kasnijim fazama svoje karijere. Pesme su, dakle, prigodno epske ali istovremeno i mišićave, dinamične, sa očuvanom street metal komponentom i mada je produkcija relativno skromna, bend zvuči odlično i spreman je za velika dela.
A nemački heavy metal veteran Udo Dirkschneider našao je dopadljiv način da proslavi četrdesetogodišnjicu izlaska albuma Balls to the Wall njegovog benda Accept. Balls to the Wall Reloaded je snimljen pod imenom Dirkschneider a pored Udovog glasa koji vam je poznat verovatno koliko i zvuk žuborenja sopstvene mokraće, čućete i Michaela Kiskea, Rippera Owensa, Milleta Petrozzu, Biffa Byforda, Doro Pesch i brojne druge goste. Udo se ne zajebava sa pesmama i one su manje-više neizmenjene u odnosu na originale, osim što imaju modernu, dobru produkciju i što ipak četiri decenije sviranja ovog materijala svemu daje jednu finu patinu. Lepo je i nemate šta da mislite.
ALBUM NEDELJE
Imamo dva albuma nedelje JER JE TAKVA NEDELJA. Dakle, meni je debi album međugradskog američkog projekta Owlbear pre dve godine bio jedna od najboljih ploča heavy metala koje sam čuo cele sezone pa sam srećan što mogu da izvestim da je drugi album, Feather & Claw jednako prijemčiv, energičan i pitak. Katy Scary (iz Klaymore) ovde peva još bolje a ostatak benda trese baš kako smo i navikli. Iako ne „eksplicitno“ transrodni metal bend kao na primer Transgressive (u kome svira i basistkinja Owlbear, Leona Hayward), Owlbear imaju dve „čiste“ trans žene u postavi dok je bubnjarka Estee Slaughter pre „drag queen“ po sopstvenoj klasifikaciji i nekako je mislim i bitno da bend u kome imate tri osobe kvir rodnog identiteta svira čist, zapaljiv i nepatvoren hevi metal i piše neke od najboljih pesama u ovom žanru koje ćete čuti ove godine. Ne, NARAVNO, zato što trans žene i krosdreseri imaju nekakav sistemski problem u pisanju hevi metal pesama – nemaju POBOGU – nego jer to, nadam se, na najjednostavniji način ruši mit o hevi metalu kao o mačo muzici rezervisanoj za muževne muškarce i žene koje su ili sestre-svetice ili, jelte, kurve. Ovo nikada nije bilo tačno, a još manje je tačno u 2025. godini i Feather & Claw će vam svojim poletnim, energičnim, melodičnim pesamama i himničnim refrenima, nadam se, izbiti poslednje tragove tih zabluda iz glave i usput vas ludo zabaviti:
Drugi album nedelje i album apsolutno odšrafljenog, okultnog i DROGIRANOG heavy psych doom metala donose nam rimski Heavy Psych Sounds Records (kakvo iznenađenje, hehe), a bend koji iza toga stoji je čileanski Ocultum. I mnogo su dobri. Ovo je prljav, opasan drug-doom, žestok, napaljen a opet i drogirano relaksiran, apsolutno metalizian a okultno hermetičan, sa sve bizarnim efektima na vokalima i pesmama od jedanaest minuta. Album, Buena muerte traje manje od četrdeset minuta ali trebaće vam i cigara i tuširanje i osam sati sna posle njega. Ali onda ćete i vi hteti ponovo. Budući klasik i takmac za album godine koji će ozbiljno ugroziti moje favorite Las Historias što pripremaju novu ploču za ovu sezonu, a ako ne verujete meni, evo šta kaže John Davis iz Conana: „Honestly, if you think that Doom is dying and is becoming too modern and dependent on generic reference points, then you should check it out because Ocultum will fucking KILL you.“
