Batman: Justice Buster je pomalo neobičan serijal, već i utoliko što je ovo jedna od onih situacija gde jedan od najvećih američkih superheroja – i jedan od najprepoznatljivijih likova u globalnoj popularnoj kulturi – dobija vrlo propisnu „japansku“ obradu ali na drugu stranu izlazi ne naročito radikalno promenjen. Manga, koju japanski izdavač Kodansha u Japanu publikuje od kraja 2020. godine treba da se završi u toku ove, dok će zapadna publika sve moći da pročita u četiri kolekcije od kojih su dve već dostupne a dve će izaći do kraja godine. Što je standardna dinamika, osim što ove kolekcije, ili, uopšte, bilo koju verziju ovog stripa na Engleskom jeziku uopšte ne izdaje Kodansha, uprkos svom robusnom prisustvu na američkom tržištu, već je za ovo zadužen DC, vlasnik licence, ali koji, što se tiče kreativnog dela projekta, kao da se uopšte nije mešao u ovaj posao. Pomalo je sve to zbunjujuće ne najmanje jer se čini da je nekako u toj podeli posla između dva izdavača u dve države, gde jedni imaju prava na likove i univerzum, a drugi se za njihov račun bave proizvodnjom stripa, serijal upao u marketinški procep u kome tavori barem od jeseni prošle godine. Nije da DC baš KRIJE da ovaj strip sada izlazi na Engleskom jeziku, ali promovisanje kolekcija se dešavalo skromno i diskretno, dok je dostupnost stripa i u digitalnoj formi putem DC-jevog pretplatničkog onlajn servisa DC Universe Infinite dobra stvar, ali taj servis, nagađate, i dalje nije dostupan čitaocima iz naših krajeva.
Ne kažem da DC želi da ga piratuju, ali uz minimalno reklamiranje kolekcija i zapravo više buke podignute oko nekih drugih manga radova koji su dostupni na DC Universe Infinite, Batman: Justice Buster pomalo nezasluženo stoji u zapećku. A ako ste ljubitelj istovremeno mange i Betmena, nekako je red da znate ima li ovaj strip dovoljno pedigrea i kvaliteta da vas navede na rastanak od izvesne sume novca. Pa da vidimo…
Zašto bi Betmen uopšte bio u japanskom stripu? Razlozi su brojni i ciničniji među nama bi rekli da je sasvim očigledno da od početka stoleća prevedene mange konzistento prodaju više kopija na američkom tržištu od stripova nastalih na severnoameričkom kontinentu. Naravno, to što neko čita One Piece ili Naruta apoluto ne znači da ga interesuje da čita američke superherojske stripove koji su urađeni u stilu mange, a što je lekcija koju je Marvel dobro naučio kada je početkom veka imao svoju Marvel Mangaverse inicijativu koja nije donela revolucionarne promene u pogledu prodaje stripova kakvim se neko tamo izgleda nadao.
Mnogo je izglednije to da je Betmen naprosto toliko veliki lik da čak i u Japanu ima dovoljno njegovih ljubitelja da bi pravljenje stripa o Betmenu od strane japanskih autora, publikovanog u japanskom magazinu (Morning) i na Japanskom jeziku bila razumno isplativa kreativna i ekonomska rabota. Iako scenarista ovog stripa, Eiichi Shimizu kaže da japanska publika generalno ima samo neodređena znanja o američkim superherojskim stripovima i da je daleko verovatnije da će prosečan japanski potrošač popularne kulture Betmena znati po filmovima a ne po stripovima, istina je i da Betmen ima sada već višedecenijsku istoriju u mangama.
Štaviše, prva manga o Betmenu, urađena je još šezdesetih, uz punu licencu i DC-jev amin a njen autor, Jiro Kuwata, već tada cenjen autor japanskog superherojskog stripa, bio je inspirisan priličnom popularnošću američke televizijske serije o Betmenu i Robinu koja je emitovana i na japanskoj televiziji pa je ovaj strip bio njena svojevrsna adaptacija. U Americi je ovaj strip sakupljen u kolekciju tek 2008. godine (u Japanu nikad jer se verovatno nije dovoljno dobro prodavao), ali i pre toga je bilo zanimljivih projekata u kojima su japanski autori radili sa Betmenom kao predloškom, kao što je učestvovanje Katsuhira Otoma u antologiji Batman: Black & White, ali pre svega Batman: Child of Dreams koga je napisao i nacrtao Kia Asamiya i koji je nakon japanske edicije dobio i američki prevod 2003. godine. Odmah 2008. godine smo imali i Batman: Death Mask Yoshinorea Natsumea, pravljen za poseban DC-jev imprint CMX koji je bio fokusiran prevashodno na prevode japanskih stripova. Na platformi DC Universe Infinite se može naći i Batman and the Justice League, autorke Shiori Teshirogi, koji je originalno na Japanskom izlazio između 2017. i 2019. godine i koji je uprkos vrlo slatkom crtežu klasifikovan kao „seinen“ strip, dakle, namenjen mladim odraslim osobama radije nego adolescentima.
I Batman: Justice Buster se vodi kao seinen manga, iako je ovo po svemu što se u njemu može videti praktično nerazaznatljivo od shonen stripova koje volite da čitate. Dakle, ovde nema ni nasilja ni psovki ni golotinje koji su na bilo koji način „odrasliji“ od bilo čega što biste videli u Chainsaw Man ili Kaiju No. 8 i jedina vidna razlika u odnosu na ove serijale je što je ton stripa ozbiljan, mračan i uzdržan, bez za shonen stripove uglavnom uobičajenih klizanja u humor.
Scenarista Eiichi Shimizu i crtač Tomohiro Shimoguchi su svoja imena u istoriju japanskog stripa već upisali preuzimajući na sebe da rade prvu ikada mangu rađenu po Ultraman predlošku 2011. godine i to je postiglo vrlo veliki uspeh sa nekoliko sezona animirane adaptacije i još uvek tekućim stripom. Shimizu kaže da je njihov pristup jednom klasičnom i decenijski voljenom japanskom propertiju kao što je Ultraman bio i blago ikonoklastički i da im je namera bila da „poremete ustajale, tradicionalne“ elemente Ultramana, time što su u strip uneli dosta ukusa američkog superherojskog stripa.
No, kad čitate Batman: Justice Buster, utisak je upravo obrnut: ovo je serijal koji Betmena stavlja u grafičku opremu mange i usvaja tempo pripovedanja mange sa malo teksta po stranici i dosta truda uloženog u to da se prenese snažna atmosfera stripa, ali to na stranu, ovo je neobično tradicionalan Betmen po nastupu, mirisu i ukusu.
Shimizu navodi The Dark Knight Returns, The Long Halloween i Batman: Year One kao glavne uzore za Batman: Justice Buster i uticaj ovih klasičnih priča iz Betmenove istorije je vidan pre svega u tom mračnom tonu koji prosto emanira sa svake table ove mange.
Ovo je jedan u dobroj meri Back-to-Basics Betmen, ne u smislu da ima samo beterang i kabl sa kukom od opreme – naprotiv, korišćenje napredne digitalne tehnologije je deo zapleta stripa – ali u smislu da je ovo Betmen koji svoj posao radi tek neke tri godine, da je fokusiran na Gotam, dakle, da sebe vidi kao zaštitnika grada i građana od uličog kriminala, da sukobi sa superzločincima kao što su Firefly ili Killer Croc predstavljaju susrete sa nepoznatim (Croc bukvalno u ovom stripu od urbane legende prerasta u stvarnu pretnju) i gde je Betmen legitimno u riziku da pogine svaki put kad izađe da se pozabavi pravdom. Opsesija nasilnom smrću njegovih roditelja je još uvek sveža i deo je njegovih misli i na javi i u snu, a iz do sada dostupnih epizoda na Engleskom vidimo da je zapravo najveća motivacija Brucea Waynea da se bavi superherojstvom privođnje pravdi počinioca ovog zločina.
Otud je Wayne/ Batman u ovom stripu vrlo zatvoren lik, ćutljiv, fokusiran na posao, opsesivno i pomalo nezdravo usredsređen na pronalaženje pravde. Momenat u kome mu Supermen ponudi da se pridruži Ligi pravde što je on sa još nekoliko superheroja osniva u nadi da će zajednički biti u stanju da se suprotstave većim pretnjama je vrlo definišući za ovu verziju Betmena jer ga Wayne glatko oduva, iritiran idejom da Supermen i kolege pravdi pripisuju nekakve visoke filozofske atribute. Za njega je, barem u prvim delovima ovog stripa pravda pre svega osveta, gotovo nerazaznatljiva od nasilja, usmerenog protiv onih koji su za nasiljem prvi posegli.
Naspram ovom Betmenu stoji Joker*, koji je u ovoj verziji interesantan na ime toga što nije – još uvek – zločinac, već više neka vrsta urbanog viđilantea koji iz sve snage pokušava da navede Betmena da budu tandem. Betmen to ne želi, smatra Jokera nestabilnim ali i zainteresovanim za superherojisanje pre svega iz narcističkih pobuda i njihova dinamika je interesantna.
*o čijem ćemo separatnom manga serijalu neki drugi put
Drugi likovi, poput komesara Gordona, batlera Alfreda, Luciusa Foxa, Killer Croca, Pingvina, Deathstrokea ili Two Facea su bliski svojim mejnstrim verzijama i po vizuelnom dizajnu i po karakterizaciji ali najzanimljivije odstupanje od predloška je svakako „Robin“, a koji u ovom slučaju nije dečak-pomoćnik već sofisticirani AI model koji Betmen postupno trenira da mu pomaže u borbi protiv zločina. Robin je, koliko vidimo, namenjen ne samo taktičkim odlukama na terenu, gde može da donosi odluke u borbi većom brzinom od Betmenovog intelekta i aktivira prave gedžete na vreme, već i sofisticiranijim, filozofskijim promišljanjima prirode zločina, sa ultimativnom namerom da se na osnovu obrađivanja velike količine podataka zločin predupredi i pre nego što se desi.
Ovo je, s obzrom da je strip krenuo da izlazi pre četiri godine u Japanu, sasvim aktuelna tema imajući u vidu eksploziju promocije veštačke inteligencijeu poslednjih par godina. Veliki deo ovoga je opsenarstvo od strane istih techbro likova koji su dve godine pre toga pokušavali da nam prodaju WEB3 i NFT maglu, ali „prediktivni algoritmi“ za predviđanje zločina, ali i korišćenje veštačke inteligencije u pravosudnim procesima već izvesno vreme se nalaze u raznim eksperimentalnim programima u raznim državama i dobro je videti strip o Betmenu koji se hvata u koštac sa pitanjima kao što su „šta je pravda“ i „ko može da određuje šta je pravedno a šta ne“.
Drugi glavni zaplet se tiče mladog Dicka Graysona, koji je relativno nedavno izgubio roditelje i koji pokušava da pronađe stvarnog zločinca pa, iako se Bruce Wayne i on još uvek nisu upoznali u epizodama koje sam ja pročitao – a Grayson je doslovno dete pa i nije realno da će se tek tako sresti sa gotamskim milijunašem – jasne su paralele između njih dvojice, sa traumama koje su proizvele kompulzije a koje opet, možda, do kraja stripa mogu da dovedu i do definisanja pravde pomerene jedan korak dalje od puke osvete.
Sve je to, možda i malo iznenađujuće, dosta standardan program i reklo bi se da su Shimizu i Shimoguchi vrlo zadovoljni time da mogu da rade prilično klasičnog Betmena koji je samo malo udaljen od centra i jedva da se kvalifikuje da bude nekakav Elseworlds naslov. Ovde definitivno nema nekakve manga-ekscentričnosti niti u zapletima, niti u karakterizaciji, niti u grafičkom dizajnu.
No, da ne bude zabune, strip izgleda veoma dobro ali i veoma distinktno ako se poredi sa američkim savremenicima. Shimoguchi organizuje pripovedanje vrlo „japanski“, sa naglašavanjem atmosfere, sa puno kinematski režiranih scena i sa akcijom koja je prikazana vrlo detaljno, razložena na mnogo pojedinačnih kadrova, vođena tokom mnogo konsekutivnih strana. Njegov dizajn samog Betmena je očigledna ekstrapolacija Millerovih i Mazzuchellijevih radova iz osamdesetih sa jednim finim, elegantnim korakom dalje u smeru futurističkog hi-tech Betmena ali ne tako da se izgubi njegova gotska osnova. Shimoguchijev Betmen ne nosi samo „kostim“ i jasno je da je dobar deo opreme koju ima na sebi oklop, ali i dalje njegovom konturom dominira ogromni crni plašt koji mu daje onostranu aromu.
Batman: Justice Buster je strip koji možda i nema nekakav ogroman razlog da postoji. Japanska publika je dobro uslužena Ultramanom i drugim domaćim radovima, a za zapadnu publiku ovo može da bude istovremeno i nedovoljno različit Betmen od onoga što ona inače čita, ali i previše „egzotičan“ strip gde su odrasli ljudi crtani kao da su tek ušli u pubertet a titulatni Justice Buster je od oklopa postao oklopno vozilo. I to čamac.
No, Batman: Justice Buster je, kad se razgrnu sva očekivanja i filozofiranja, zapravo vrlo solidan strip. Ne revolucionaran, ne čak ni nekakav svež pogled na Betmena, ali strip koji se pažljivo fokusira na njegovu opsesiju pravdom i osvetom, prikazuje glavnog junaka kao tvrdu, zatvorenu osobu gonjenu kompulzijom ali spremnu da uči, i onda smešten u izuzetno lepo urađeno okruženje sa ozbiljnim likovima i interesantnim zapletima. Vredi to čitati, pogotovo ako volite Betmena, mangu, ali prevashodno priče o Betmenu koje nisu opterećene decenijama „lorea“. Ovde nema Ra’s Al Ghula i njegove Lige ubica a Liga pravde se samo stidljivo pominje jer protagonist nije spreman da izađe iz svoje ograničene, mučne egzistencije u kojoj je svaki dan procesija napora i kušanja što na kraju kao rezultat daje ne smanjenje već naprotiv, povećanje stope kriminalitet u Gotamu. Ovo je, dakle, Betmen koji je sve vreme na ivici i nekako je tu „stvarniji“, opipljiviji i interesantniji. Proverite. Amazon kolekcije prodaje negde ovde.
