Jedan od svakako najzanimljivijih radova u američkom strip-mejnstrimu prošle godine je u Decembru dobio svoju kolekciju. The One Hand and the Six Fingers – kako se kolekcija zove – je, moglo bi se ustvrditi, i jedini „pravi“ način da se čitaju stripovi koji su tokom godine izlazili u skoro pa nepotrebno komplikovanom maniru. Naime, The One Hand i The Six Fingers su bila dva odvojena miniserijala od po pet brojeva, sa dva različita kreativna tima, a koja su izlazila paralelno između Februara i Jula prošle godine i već i reputacijom svojih autora izazvala dosta interesovanja. Ono što nije BAŠ SVAKOME bilo najjasnije je redosled kojim je trebalo čitati epizode (evo da pomognem: krenete od prve epizode The One Hand pa nastavite sa prvom epizodom The Six Fingers i onda tako redom do kraja), pa je kolekcija rešila ovaj problem dajući „oficijelni“ red čitanja epizoda. Naravno, sama udobnost pakovanja koje dva serijala spaja u jedan i čitaocu daje jasnu i konzistentnu naraciju u jednom paketu se podrazumeva.
Doduše „jasna i konzistentna naracija“ je nešto što treba da se primi sa malo rezerve pošto još od početka izlaženja oba serijala niti Image Comics, a koji su ovde izdavači, niti autori nisu udarili na sva zvona da se radi o zapravo jednom narativu, gde dva tima koordinirano prave jednu, jedinstvenu priču, pripovedanu iz dve perspektive. Verovatno je ideja bila da se postigne nekakav organski marketing, sa čitaocima koji će sami primetiti da se stripovi događaju u istom (fiktivnom, futurističkom) gradu i onda shvatiti da postoji jasna narativna spona. Čak su i autori su u obraćanjima javnosti insistirali da oba serijala mogu da se čitaju odvojeno, bez uvida u onaj drugi, a da će oni koji čitaju oba moći da očekuju izvesne nagradice i migove koji će im dati pristup široj slici.
Ovo je zanimljiv način publikovanja stripova, nešto što generalno nije uobičajeno za američke radove izvan superherojske sfere, a pogotovo je retko za stripove koji se dešavaju u potpuno novom, za njih izmaštanom svetu koji, dodatno, nije predviđen da kasnije bude poprište drugih priča. Na kraju The One Hand and the Six Fingers će čitalac svedočiti radikalnim promenama koje je svet pretrpeo i zapravo je razotkrivanje prirode tog sveta i delanje da se njegov status kvo iz korena izmeni sržni deo narativa.
Naravno da su ovakve smicalice morale da padnu na pamet ljudima koji ionako imaju solidne filozofske ambicije u svojim stripovima. Dan Watters i Ram V, Londonci koji ekstenzivno rade u američkom stripu, su poslednjih godina postali vrlo prepoznatljivi superherojskoj publici na ime svojih sve cenjenijih radova za DC. O Ramu smo već pisali mnogo puta a u DC-ju je on nakon završavanja izvanredno ocenjenog rada na Detective Comics prešao da radi novi The New Gods i u trenutku dok ovo kucam, posle dve izašle epizode, konsenzus na, jelte, internetu, je da je ovo jedan od najboljih stripova koje DC objavljuje. Watters još uvek čeka svoj VELIKI momenat u DC-ju, ali radio je već dosta stripova za ovog izdavača a trenutno mu je na staranje poveren Nightwing koga je prethodni scenarista, Australijanac Tom Taylor pretvorio u prvorazredni superherojski sadržaj, obezbedivši mu popularnost i uticaj kakve ovaj lik verovatno nikada u istoriji nije imao. Dakle, Wattersu se VERUJE.
No, Ram V i Dan Watters su i ljudi sa dugim i cenjenim istorijama rada u creator-owned vodama. O Ramu svake godine ispišem barem dva ili tri teksta ispunjena divljenjem i superlativima pa je najlakše da kliknete na ovaj link i vidite o kojim sam sve njegovim stripovima pisao, a posebno bih naglasio These Savage Shores sa kojim je ovaj autor – inače diplomirani hemijski inženjer – praktično sebi izgradio ime u strip-industriji i prokrčio put za briljantno filozofski intonirane Blue in Green, The Many Deaths of Laila Starr ili Rare Flavours. Watters je sa svoje strane imao interesantne projekte poput Imageovog Home Sick Pilots, pisao je i Incal za Humanoids a strip sa kojim mi je pomerio dobar deo mozga bio je Coffin Bound, takođe za Image. Ram V i Dan Watters su dobri prijatelji a koji i dele mnogo zajedničkih interesovanja za istraživanje egzistencijalnih pitanja i The One Hand and the Six Fingers je baš onakav spoj žanrovskog gikovanja i filozofiranja kaka biste od njih dvojice očekivali.
No, sa grafičke strane smo, hitam da kažem, dobili možda još veći spektakl. The One Hand je crtao Laurence Campbell, Britanac sa dugom istorijom rada za 2000AD ali i sa decenijskim povremenim angažovanjem u američkom stripu. Campbellov stil nije klasičan superherojski, njegovi su crteži mračniji, bliži kriminalističkom, noir izrazu ili hororu – pisao sam ovde zapenušane pohvale njegovom radu na Old Haunts – pa je i on srazmerno malo radio superherojštinu, češće na stripovima kojima više pristaje taj gritty izgled (tipa Moon Knight, Punisher, Wolverine). Verujem da će ga uspeh The One Hand and the Six Fingers učiniti traženijim u severnoameričkom stripu i da ćemo ga češće viđati, idealno na mračnim, trilerskim radovima obojenim paranormalnim tonovima.
A kad već pominjem boje, Campbella je i ovde kolorisao veteran Lee Loughridge (a koji je sa V-om sarađivao na Detective Comics) i njihovi pristupi se uklapaju toliko prirodno kao da su delili matericu još u prenatalnom periodu. Loughridge je svestran kolorist ali vredi primetiti da mu je horor verovatno najveća pasija pa je onda i njegovo sinhronizovanje sa Campbellom koji u ovom stripu radi stvarno strašne stvari sa svetlom i na praktično svakoj tabli impresionira promišljenim, disciplinovanim, kinematskim kompozicijama, jedna od najboljih stvari u čitavom ovom paketu.
No, no Watters nema na šta da se žali. The Six Fingers je nacrtao Sumit Kumar, indijski ilustrator koga smo postali svesni kada je sa V-om radio These Savage Shores i zapanjio nas je visceralnošću ali i LEPOTOM viktorijanskog horora smeštenog u Indiju. Kumar je dalje dobio dosta tezgi za DC, na Man-Batu, The Vigilu itd, ali mi je veoma drago da ga vidim na novom creator-owned projektu. Lee Loughridge je kolorisao i njegove crteže ali Kumar ima sasvim drugi stil u odnosu na Campbella, sa mnogo slobodnijim radom „kamere“, mnogo dinamičnih promena rakursa, mnogo nepredvidljivijim lejautom tabli, i veoma je zanimljivo kako se na ime kolora i leteringa (a i bez gledanja znate da je sve uradio Aditya Bidikar, kompletirajući indijski triling asova za ovaj projekat) The One Hand and the Six Fingers jasno prepoznaje kao jedinstven rad koji se dešava na istom mestu, u istoj istorijskoj eri. Ima nečeg imanentno SNAŽNOG u tome da gledamo kako dva crtača crtaju iste stvari u okviru istog narativa – čak se na jednom mestu ponavlja čitava scena sa sve dijalozima a u kojoj se po prvi put sreću protagonisti jednog i drugog serijala – a daju im drugačiji senzibilitet, čuvajući konzistentnost generalnog dizajna i „prirode“ sveta u kome se narativ odvija, ali uklapajući „osećaj“ koji svet ostavlja na čitaoca sa prirodama samih glavnih likvova.
Ti glavni likovi su prilično dobro, arhetipski izdefinisani do mere da se čovek skoro ne može oteti utisku da je već čitao neke prethodne doživljaje ova dva muškarca i da su mu oni fundamentalno poznati, a da je ovo čemu svedoči samo njihova poslednja avantura. Jedan od njih je ostareli policijski inspektor, Ari Nasser, čovek malo reči, mnogo akcije, sa nekoliko visokoprofilnih krivičnih istraga u svojoj biografji a koji pred odlazak u penziju biva suočen sa spoznajom da njegov najvažniji slučaj, za koji je mislio da ga je pre nekoliko godina rešio, neobjašnjivo PONOVO postaje aktuelan. Brutalno, psihopatsko ubistvo i sakaćenje upareno sa obrascem nerazumljivih simbola na zidu sugeriše da je u pitanju isti počinilac kao i pre – osim što je počinilac i dalje u zatvoru gde ga je Nasser pre toliko vremena smestio. Naravno da je Nasseru njegov posao sve – od društvenog života on ima samo povremene susrete sa nekom vrstom robotske prostitutke – i da se on hvata za ovu slamku kako bi ubedio šeficu da ga još ne šalje u penziju. U pres materijalima i najavama ove kolekcije je The One Hand and the Six Fingers reklamiran kao kombinacija Blade Runnera, Matrixa i Black Mirror, ali sam serijal The One Hand, pogotovo uz taj crtež Campbella i Loughridgeve kolore ima i jak vab patološkog detektivskog narativa, nešto kao da je David Fincher uzeo da režira True Detective
Sa druge strane TOG, jelte, crnog ogledala, tj. u serijalu The Six Fingers je glavni junak Johannes Vale, neko ko na prvi pogled ne bi mogao biti različitiji od okorelog pandurskog profesionalca. Vale je mlad, studira arheologiju i opsednut je otkrićem koje je njegov pokojni otac, takođe arheolog, napravio pre svoje smrti a koje bi, Johannes je ubeđen, moglo, ma MORALO da iz korena promeni percepciju istorije civilizacije na Zemlji. Njegovi profesori nisu baš toliko ubeđeni i savetuju ga da malo iskulira i da se više bavi normalnim kurikulumom a manje juri fanding kako bi kroz ekspediciju na terenu potvrdi očeve nalaze, ali Vale je skoro pa opsednut čovek. Možda i blago autističan, sa svojim strahovitim fokusiranjem na ono što ga zanima, a što u pozadinu baca i njegovu vezu sa devojkom – koja će ga onda, da se razumemo, vrlo rano u stripu ostaviti – i sve druge aspekte života i rada. Vale inače radi u fabrici koja se bavi pakovanjem goriva što ga grad Neo Novena – a gde se priča oba serijala dešava – koristi za mnoge svoje energetske potrebe i tamo se zapravo najpre vidi da svet u kome ovi ljudi žive nije isti kao naš. Roboti, odnosno „cogovi“ kako ih žargonski zovu u ovim stripovima, su deo ljudskog društva i tržišta rada na mnogo dublji način nego što je iko na početku svestan (i to ne mislim samo na čitaoca), sa humanoidnim mašinama koje su zadužene za obavljanje uslužnih delatnosti ili opasnih poslova, oslobađajući ljude da se bave finijim stvarima u životu. Dakle, ona utopija koju nam već decenijama obećavaju razne iteracije techbro vizionara, a koja nikako da dođe. Mada, naravno, kada vidite ovaj strip, shvatite da svaka utopija ima svoju cenu.
Ima ovde dosta pekićevskih promišljanja o tome koliko je humanoidnu mašinu koja po svemu što možemo da kažemo, zapravo ima kapacitet za emociju, empatiju, patnju itd. gotovo isti kao „pravi“ ljudi fer tretirati samo kao zamenjivu alatku i jedna od najzanimljivijih komponenti narativa je otkrivanje koliko su cogovi zapravo prisutniji u ljudskom društvu nego što su ljudi svesni, koliko su nezamenljivi i koliko društvo zapravo fatalno zavisi od njih a da im ne pridaje dužan značaj. Johannes Vale je onaj lik u ovoj pripovesti koji će početi da vidi „pravu“ stvarnost ispod površine koja sve druge drži u nekoj vrsti pacifikovanog društvenog stazisa lišenog revolucionarne energije ali i evolutivnog potencijala, no Ari Nasser je onaj preko koga ćemo zavisnost ljudi od cogova videti u praksi. Vale se tokom stripa, između ostalog kroz ulazak u bizarni svet visoke umetnosti, pretvara u nek vrstu, jelte, virtuelnog proroka/ digitalnog mesije koji vidi pravilnosti i obrasce i prepoznaje stvarnu strukturu sveta, njegov „izvorni kod“, ali Nasser je, onako asocijalan i ćutljiv kakav jeste zapravo lik kroz čiju emotivnu zavisnost od pomenute robotske družbenice za čije društvo plaća i sa kojom vodi zanimljive, pa i simbolikom nabijene razgovore taj gde ćemo osetiti stvarni ljudski očaj i izgubljenost u samoći visokotehnološkog društva budućnosti.
No, način na koji je ovaj svet sagrađen i prezentiran čitaocu je jedna od najjačih strana ovog stripa. Neo Novena isprva izgleda kao običan moderni grad – Campbell i Loughridge nam u prvoj epizodi daju vrlo klasičan noir sadržaj, sa gradom koji je procesija visokih zgrada, nemih, brutalističkih fasada i vrištećih neonskih reklama. Kiša, automobili sa razmazanim farovima koji izgledaju kao da su napravljeni u Azziji krajem dvadesetog veka, kompjuterski monitori sa „debelim“ leđima koja sugerišu katodne cevi, sve je vrlo „žanrovski“ uređeno da bude old school i ni na koji način ne ostavlja utisak da se radi o nekakvoj dalekoj budućnosti. Kumar i Loughridge onda u The Six Fingers daju jednako „retro“ ili makar savremen izgled stripu, sa glavnim junakom koji koristi registrator za papire da pripremi svoju prezentaciju, umesto nekakvog fensi računara, vozi se natrpanim tramvajem, radi u fabrici koja ne deluje posebno futuristički, kao što to ne deluje ni bolnica u kojoj završava nakon incidenta na poslu.
Tenzija između toga da svet izgleda kao da je od nas pomeren dvadesetak godina u prošlost (mobilni telefoni su „flip phone“ tipa i nigde nema smartfounova ili tableta) i toga da nam tekst saopštava kako se radi o osam vekova udaljenoj budućnosti nije samo estetska i zapravo je fundamentalni element razotkrivanja misterije u srži ovog stripa i prepoznavanja stvarne prirode ovog sveta, tragedije u kojoj svi, ne znajući, žive, ali i mogućnosti dosezanja slobode koja se pomalja na samom kraju. Ali naravno da nećemo ovde ništa spojlovati.
Watters i V u The One Hand and the Six Fingers barataju sa srazmerno razgaženim, prepoznatljivim konceptima i već to da se strip lako opiše kao kombinacija vrlo poznatih filmskih i televizijskih predložaka sugeriše da ovde poenta nije u originalnosti okruženja ili osnovne koncepcije. Autori, zapravo, rade sa već poznatim trudeći se da izbore prostor za SVOJU priču. Naravno, oba glavna lika – i njima odnosni ansambli – su interesantna i imaju snage da iznesu svoje respektivne zaplete, dajući nam emotivnu, potresnu završnicu, ali ključno je svakako to da V i Watters pronalaze način da unutar vrlo poznatih međa i iz popularne kulture preuzetih rešenja stignu do svog zaključka i kažu nam nešto o prirodi ljudskog, o žrtvi koja mora da se podnese kako biste se ZAISTA osećali čovekom, a što nismo čuli na drugim mestima. Nije, dakle, The One Hand and the Six Fingers konceptualno najoriginalniji strip koji sam čitao prošle godine, ali je žanrovski izuzetno siguran u realizaciji a filozofski se zadovoljava originalnom i časnom varijacijom na poznatu temu pre nego nekakvim revolucionarnim eksperimentisanjem. I to je sasvim u redu. Uz izvanredan vizuelni program, ovaj kvalitetni žanrovski triler sa filozofskom nadgradnjom od mene ima snažne preporuke. Image će vam ga prodati ovde.
