Danas ćemo na brzinu pogledati dva recentna američka stripa koji u principu skoro da ne bi mogli da budu više različiti jedan od drugog (a i samo oko polovine autora su Amerikanci). Jedan je raskošni tekući serijal koga piše cenjeni, proslavljeni mejnstrim scenarista (čiji je recentni posao bio da bude arhitekta svega što se dešava u Marvelovim X-Men stripovima) a crta ga, er, jedan Škotlanđanin, vrlo programski napravljena kombinacija old school avanturističke priče i (post)modernijeg spoja fantazije, akcije i komedije (i erotike, n’est-ce pas?) a drugo je, uh, japanska geg-manga o mački koja je istovremeno lavkraftovsko drevno božanstvo. Stripovi, sestre i braćo, KO IM MOŽE ODOLETI?
Falling in Love On the Path to Hell, pošto to moramo da prvo obradimo – zakon nalaže da se drevna božanstva i mačke moraju ostaviti za kraj – je, naravno, taj raskošni novi tekući serijal koga izdaje Image Comics, neka vrsta svesnog napora da se kreira nova Saga ili, uh, The Walking Dead, sa uglednim Gerryjem Dugganom na poziciji scenariste. Duggan je već radio projekte za Image Comics, neki od njih su bili vrlo dobri (Analog, Dead Eyes) a neki su bili bizarne, opscene šale (Giant Kokju), no sve su ovo bili miniserijali i možda bliži Dugganovim imanentnim interesovanjima i senzibilitetu. Hoću reći, verujem da Duggan bolje „oseća“ kriminalistički noir nego što je verziran u edgarrajsberouzovskom avanturističkom palpu, ali baš je ovo drugo neka vrsta osnovne potke za Falling in Love On the Path to Hell i može se primetiti da se scenarista sa ovim serijalom do sada – a u trenutku dok ovo kucam, polovinom Januara izašlo je šest epizoda od čega su četiri i sakupljene u prvu kolekciju – dosta dobro zabavlja, spajajući razne palp klišee i stereotipe u eksplozivnu, akcijom i povišenim emocijama nabijenu smesu.
Njegov partner u zločinu je ovde Škotlanđanin Garry Brown, diplomac škole Joea Kuberta i čovek koji je za Image već radio Crude (sa Steveom Orlandom kao scenaristom) al i Black Road koji je pisao Brian Wood u vreme dok još nije bio, jelte, proteran iz industrije. Brown je sa Woodom radio i The Massive za Dark Horse, smenjujući se sa još nekoliko crtača i generalno je čovek sa sada već dosta iskustva pa se za Falling in Love On the Path to Hell sa dosta spokoja može reći da je u pitanju strip koji, ako ništa drugo, ima izražen karakter. Brownov old school stil, sa puno crtica i šrafura i majstorskim igrama svetala i senke podseća me na ono kako su američki stripovi izgledali krajem osamdesetih i početkom devedesetih, pre nego što će digitalni, jelte, alati početi da postaju široko dostupni, a ovo se i dosta srećno kombinuje sa kolorima Chrisa O’Hallorana, čoveka sa ogromnim katalogom radova za praktično sve najveće izdavače a u čije recentne uspehe spadaju i od moje strane mnogohvaljeni Ice Cream Man i A Righteous Thirst For Vengeance. Tim zaokružuje Joe Sabino na leteringu i ovo je njegov standardni, udobni, neprimetno odlični rad.
Falling in Love On the Path to Hell počinje iznenađujuće involviranim istoricističkim indulgencijama dok objašnjava partikularnosti istorijskog trenutka pred kraj devetnaestog veka na dva mesta: u južnoj Kaliforniji i u Japanu. To je zato što dvoje glavnih junaka ovog stripa dolaze upravo sa ova dva lokaliteta: MacRaith dolazi iz vestern okruženja i u pitanju je okoreli lovac na ucene sa neurednim brkovima i mnogo zlovolje na licu (a za koga ćemo kasnije utvrditi da ima iznenađujuće, neočekivane aspekte ličnosti, na primer to da mu je hobi crtanje) dok je Asami samurajka odrasla u okruženju koje nije sa previše simpatija gledalo na ženu iz ugledne porodice što je odlučila da kao svoj životni put izabere bušido.
Oboje protagonista na početku stripa prolaze kroz dramatične momente – i istovremeno poslednje momente – svojih života, MacRaiht sa likvidiranjem čitave grupe LOŠIH LJUDI (i to usred crkve) a što i njega samog ostavlja sa, čini se, smrtnom povredom od metka, Asami, koja proživljava poslednje dane šogunata i početak Meiđi obnove u Japanu i kojoj vrlo teško pada poniženje što ga je imperator namenio šogunu vernim samurajima, pa rešava da se sa ovog sveta ispiše uz puno krvi i amputacija. Ni jedno od dvoje protagonista ne umire, ili bare ne umire STVARNO, ali se oboje zatiču na mestu koje nije sa ovog sveta. Ostrvo na kome protagonisti nalaze i druge ljude što su im profesija ubijanje, borba i generalno nasilje je neka vrsta zagrobnog života koji služi da kuša grešne, čistilišta ispunjenog zverima i monstrumima, ali i bezumnim ne-mrtvim ljudima koji kuljaju iz pakla u određenim momentima toku noći i onda grupa psihopata, revolveraša i nasilnika kojima rukovodi indijski ubica Mohan, mora da se udružuje i očajnički brani ono što im je ostalo od „života“. Asami i MacRaight, pak, nisu SUVIŠE impresionirani Mohanom i sami po sebi nisu psihopate i strip zapravo presudno igra na kartu toga da će njih dvoje prirodno da se izdvoje iz grupe nasilnika koja smatra da nema drugog načina da se preživi nego da se bude pod Mohanovom čizmom i da će, oslanjanjem jedno na drugo nekako preteći. Naravno, strip onda treba da nam pokaže i kako se njih dvoje zaljubljuju.
Dugganova postavka nije naravno ni malo originalna. O zagrobnim svetovima ispunjenim palp avanturama, ali uz postmoderni tvist su pisali i Robert Silverberg i, notabilno, Philip José Farmer u svom serijalu Riverworld i ono što je pre letrdeset i kusur godina bio svež i zanimljiv po-mo trend u literarnoj novotalasnoj naučnoj fantastici se sada, jelte, vraća kao strip koji u uticaje svakako ubraja i japanske isekai koncepte. Naravno, NE TREBA da ovde odmah pomislite kako je Falling in Love On the Path to Hell nekakav kompleksan, filozofski ambiciozan rad kao što je na primer Alice in Borderland i, naprotiv, imamo posla sa stripom koji je mnogo jednostavniji po zapletima a čija poenta treba da budu karakterizacije.
I onda on tu malo šlajfuje. Ja volim Duggana i mislim da ume da radi jako dobre stripove, ali sa Falling in Love On the Path to Hell on kao da je očekivao da MacRaith i Asami nekako sami od sebe „kliknu“ pa su njihove „karakterizacije“ više skup nasumičnih karakteristika a njihovo zaljubljivanje jedno u drugo se dešava više jer je najavljeno u naslovu stripa nego što su me Brown i Duggan uverili da među likovima postoji neka stvarna hemija.
To je svakako problem, kao što je i da Falling in Love On the Path to Hell zapravo za sada nema stvaran „zaplet“ već više gomilu stvari koje se dešavaju i koncepata koji se objašnjavaju, pa čitalac, ili makar ja, nema neku specijalno veliku emotivnu investiciju ni u likove ni u radnju i uglavnom se stripu vraća zbog vrlo cool crteža Garryja Browna koji tu kombinaciju akcije, egzotike, erotike, pa i malo humora, radi sa ekstremnim autoritetom. Njegov prilježni rad tušem i O’Halloranovi kolori daju ovom stripu idealnu post-palp dimenziju i kako ja baš i nisam čovek koji sebe smatra suviše dobrim da čita nešto što je super nacrtano, smešteno u zanimljiv muzanscen ali nema sad neku savršenu priču, ja Falling in Love On the Path to Hell rado trošim onako kako on izlazi. Opet, možda bi ovo bolje funkcionisalo kao miniserijal od, ne znam, osam ili deset brojeva jer se već sada mogu primetiti sasvim nepotrebni odlasci u istorijske tangente da se čitaocu da više informacija o likovima, iako te informacije uopšte nisu bitne za radnju. Ovo je klasično dobijanje na vremenu i „veštačko“ produživanje stripa i neke mange sa tim mogu da se izvuku jer su pametne u drugim segmentima, ali ovde za sada ne vidim preterana opravdanja. No, strip je sasvim prijatan da se čita svakog meseca pa ako imate sklonosti ka žanru, volite da vidite krvoločnu akciju i putenu erotiku (bogami i malo hardkor pornografije) (uključujući muškarca sa muškarcem, jelte), dajte mu šansu. Image ga prodaje ovde.
Dobro, drugi strip o kome pričamo izdao je Dark Horse negde prošlog Septembra i čitav je delo jednog čoveka. Cthulhu Cat je napisao i nacrtao Pandania, japanski autor o kome ne znam ništa (doslovno ni kog je pola, mada pretpostavljam da je muškarac) sem da BAŠ VOLI mačke. Seven Seas Entertainment ima u svom katalogu nekoliko njegovih serijala i svi do jednog se vrte oko mačaka: Cats With Jobs, Yokai Cats, Monster Cats, The Evil Secrtet Society of Cats… razumeli ste. Pandania je od mačaka napravio svoj životni poziv a što je sasvim u redu jer ih on crta NEODOLJIVO, dajući im jednu ikoničnu, vrlo svedenu a vrlo slatku vizuelnu identifikaciju a što se opet sve dobro uklapa u taj „detinji“ senzibiltiet koji njegovi stripovi emituju. Možda je i preočigledno da kažemo da Pandanijin stil duguje dosta toga ikoničnosti klasičnog japanskog Hello Kitty dizajna, ali to nije ni pogrešno, pa spoj ovog pristupa i webstripovima inspirisane jednostavnosti daje u konačnici efektan, pamtljiv vizuelni identitet stripa koji je pritom zasnovan na kratkim, na gegovima baziranim „epizodama“. Prevod je radio iskusni Zack Davidson, letring uradio Steve Dutro i sve to izgleda lepo i čita se vrlo tečno.
Pandania radi u dosta klasičnom formatu, držeći se proverenog pristupa kreiranja gegova u tri scene od kojih je prva postavka, druga je radnja a treća je komični pančlajn. Ovo dobro funkcioniše već stotinak godina u medijumu stripa a sa postavljanjem pripovedanja tako da tabla ima po tri velika kaiša, autor ima mesta da se razmahne. Naravno, nisu svi gegovi ovde svedeni na trodelnu strukturu i ima tabli sa više od tri kaiša, kao i gegova koji traju nekoliko tabli i Cthulhu Cat do kraja ima i nekakav opšti zaplet, dramsku razradu i zaključak, mada je naravno sve to dosta labavo i glavni izvor užitka u stripu je praćenje simpatičnih, ljupkih humorističkih zaključaka jednostavnih postavki.
Naravno, mačke već imaju uspešne mange u Japanu pa je kreiranje tekućeg narativa vezanog za njihove ekscentrične karaktere dobro poznata i u literaturi opisana praksa. No, osnova humorističkog programa ovde je upravo ono što piše u naslovu mange: mačka koju glavni junak stripa, srednjoškolac koji živi sa svojim roditeljima i ima još jednu, „normalnu“ mačku, je istovremeno i Ktulu, drevno božanstvo iz mitosa koji je pre stotinu godina izmaštao H.P. Lovecraft i taj spoj umiljatosti i sugestije kosmičkog horora koji, da se ne lažemo, primećujemo i u društvu regularnih mačaka, je ovde onda korišćen kao težište gegova.
Fino to funkcioniše, sa mačkama koje su nacrtane vrlo jednostavno i slatko – Ktulu, naravno, ima pipke na licu i sve vreme je namršten i na ovom mestu moram da kažem da izgleda ISTO kao moja mačka Đorđina – i uobičajenim „mačijim“ programom vezanim za hranjenje, spavanje, fotografisanje, kačenje na društvene mreže, tuču sa drugim mačkama u kući itd, a koji je simpatično oneobičen i satirizovan. Kako strip ide dalje, autor uvodi duže zaplete koji se tiču pojavljivanja vernika što obožavaju Ktulua (a pritom rade u magazinu koji se bavi mačkama), ali i pojavljivanja drugih lavkraftovskih drevnih božanstava kao što su Jog Sotot ili Šub Nigurat. A koji su svi, naravno, mačke. Finale stripa je možda i neočekivano dramski razrađeno sa prikazivanjem čitaocu tajne istorije svemira i otkrićima koja na kraju menjaju iz korena to kako glavni junak, ali i čitalac posmatraju mačke, ali sa jednim toplim, prijatnim osećajem koji ostaje nakon što zaklopite ovaj strip.
Nagađam da je Dark Horse izdao Cthulhu Cat samo zato što je ovo kratak strip gde ne postoje obaveze serijskog objavljivanja, ali ovo je jedan divan paket odmerenog, prijatnog humora namenjenog gikovima i crteža/ kolora (ovo je i ful-kolor strip, što nije, jelte, standard za mange) koji su ljupki, zabavi i svakome ko IMALO voli mačke doneće puno sreće u životu. Pa izvolite: Dark Horse vam ovaj strip prodaje ovde.
