Svaki film u kome gledate trenirane profesionalce kako rade ekshumaciju pre nekoliko decenija preminulog dede samo da bi na istom grobnom mestu ispod njegovog kovčega našli još jedan kovčeg, bez ikakvih obeležja, zakopan uspravno pa još umotan u bodljikavu žicu mora u čoveku da prouzrokuje zrnce nelagode ali i jaku znatiželju. Exhuma je film koji ovu kombinaciju sasvim razumljivog straha ali i morbidne radoznalosti eksploatiše iz sve snage kreirajući nekih 135 minuta prilično dobre zabave, uspevajući pritom da bude više neka vrsta moderne bajke o duhovima nego „čist“ horor rad.
Korejski režiser Jang Jae-hyun je i neko ko kroz celu svoju dosadašnju karijeru dosta uspešno radi upravo na tom susretu folklorne strave i filmskog horora, baveći se u svojim scenarijima i režijama doslednim istraživanjem situacija u kojima savremeni protagonisti imaju kontakte sa nečim što dolazi direktno iz narodnih verovanja i ovaploćuje se u modernom svetu kao pretnja kojoj se ne možete suprotstaviti nekakvim savremenim sredstvima. Exhuma se razlikuje od The Priests iz 2015. godine i od Svaha: The Sixth Finger iz 2019. prevashodno po tome da akcenat ovde nije na hrišćanskim ili budističkim protagonistima već da ovde narodna tradicija, oličena u šamanskim praksama i animističkim azijskim verovanjima stoje u prvom planu. Takođe, ovo je i film koji se dosta eksplicitno bavi recentnom istorijom Azije, japanskom aneksijom Koreje i traumom koju je tridesetpet godina okupacije i kulturnog ugnjetavanja ostavilo na kolektivnoj svesti nacije.
Jang je sa Svaha: The Sixth Finger imao veliki hit. Ovo je bio jedan od najgledanijih filmova godine sa više od milion gledalaca već posle pet dana prikazivanja u Južnoj Koreji pa je onda i postpandemijski povratak autora sa novim, sličnim filmom privukao veliku pažnju gledalaca kod kuće. Sa premijerom na Berlinskom filmskom festivalu i ulaskom u korejske bioskope Februara 2024. godine, film je posle velikog uspeha na domaćem terenu – najgledaniji film u Južnoj Koreji 2024. godine i šesti najgledaniji svih vremena – solidno prošao i na zapadu, sa izlaskom na BluRay disku krajem godine i prilično dobrim reakcijama publike. Ostaje da je veliki broj zapadnih zamerki na film podvukao da ovo „nije jednako dobro kao The Wailing“, ali i da je struktura pripovedanja u kojoj „pravi“ zaplet filma pred gledaoca stiže tek nakon što smo debelo zagazili u drugi sat potencijalno problematična. No, možda je najveća prepreka punom razumevanju i uvažavanju onoga što Jang radi sa ovim filmom kod zapadnjaka to koliko je film snažno baziran na folkloru i narodnim verovanjima, a što nije element samo teksta i dijaloga već i vizuelnog pripovedanja, verbalnih i gesturalnih aluzija koje likovi prave. Čak je i sama ta struktura u kojoj se film naoko završava već posle sat vremena jer je originalna misterija razrešena, spretno postavljena da gledaoca baci iz jednostavne priče o duhovima i nemirnim dušama preminulih koje pohode jednu porodicu, u nešto dublje, strašnije, traumatičnije i po mogućim posledicama mnogo veće. Ova eskalacija je interesantna i glavni je adut pripovedanja ali ona može da deluje kao da ste seli da gledate jedan film a onda autor na pola odlučio da zapravo želi da snimi nešto drugo.
Meni, da to napomenem, ova tranzicija iz individualizovanog, porodičnog horora u nešto opštije, sa istorijskim korenima i potencijalno nacionalnim posledicama nije bila problem. Jang stvari radi spretno, koristeći duže trajanje filma baš da bi ritam pripovedanja gledaoca doveo na ranjivu poziciju u kojoj će otkrovenja što stižu u drugoj polovini bila efektnija. Exhuma nije, rekosmo, prevashodno horor film ali mislim da su horor stilizacije pri njegovom kraju, ma koliko bile skromne, pa i jeftine, sasvim prihvatljive za nešto što je u osnovi priča o ljudima koji rade svoj svakodnevni posao samo da bi, bez najave, bili suočeni sa nečim što ima potencijal da razori čitavo društvo u kome oni žive.
Exhuma, dakle, priča o grupi profesionalaca koji se bave, da to tako kažemo, mrtvima. Popularna filmska i televizijska glumica Kim Go-eun igra mladu šamanku Lee Hwa-rim, sa ađutantnom koga igra mladi, lepi i na televiziji veoma zaposleni Lee Do-hyun, a koji su pozvani od strane imućne korejske porodice što sada živi u SAD, da provere šta se dešava sa najmlađim detetom koje prolazi kroz zdravstvenu krizu kojoj lekari ne mogu da nađu uzrok. U posao se upliće i Kim Sang-deok, koji je geomant i stručnjak za Feng šui, i njegov kolega Go Yeong-geun, a gde se njih dvojica karijerno uglavnom bave prodajom parcela za sahranjivanje. Vredi napomenuti da engleski prevod koristi termin „geomancer“, ali da je i istina da geomanti u zapadnoj tradiciji uglavnom rade proricanje sudbine na osnovu znakova iscrtanih na zemlji. Kimov „posao“ je nešto drugačiji i on ima više animistički odnos za tlom, u stanju je da oseti prisustvo onostranih sila, ali i da klijentima ponudi konsultacije vezano za odabir najbolje parcele, najbolje orijentacije kovčega itd. Svi ovi likovi prikazani su kao autentični profesionalci čiji su kontakti sa onostranim stvarni i mada im egzorcizam nije deo „zvaničnog“ posla, oni ga rade kada je to potrebno.
Kima igra Choi Min-shik, pozorišni glumac sa više nego tridesetogodišnjom karijerom na filmu a njegovog kolegu Yoo Hae-jin, samo nešto mlađi ali takođe veoma iskusan profesionalac. U glumačkom ansamblu koji je VEOMA dobar – vredi pomenuti i Honga Seo-juna – ova dvojica glumaca daju produkciji utemeljenje u poznatom, familijarnom, nudeći role ljudi koji nisu akcioni heroji niti standardni horor-protagonisti već pre svega „matori“ tipovi koji imaju puno iskustva i koje svi poznaju.
Filmu ovo obezbeđuje i jedan human, topao ton, a što jeste osvežavajuće i jedino može predstavljati problem ako ste kao gledalac ovome prišli očekujući nihilistički, dehumanizujući horor. No, Exhuma, uprkos mračnim temama nije takav film i ovo je po tonu bliže nekakvoj televizijskoj seriji za koju znate da će naši junaci biti na iskušenjima ali da će na kraju ipak preteći i u poslednjoj se sceni smejati jedni sa drugima, svesni da je njihov odnos sada još bliskiji i topliji, produbljen kolektivnim strahom koji su iskusili ali i solidarnim odgovorom na taj strah.
Ovo naglašavamo jer koliko god da je Exhuma meni bila osvežavajuće drugačija od standardne (pa čak i standardne korejske) horor postavke, toliko to može da zasmeta gledaocu koji bi od filma koji se bavi ekshumacijama, osvetoljubivim duhovima i, rekosmo, mrtvačkim kovčezima umotanim u bodljikavu žicu, očekivao nešto visceralnije, mučnije, katarzičnije. Exhuma IMA katarzično finale i u njemu se proliva krv (ne samo konjska) i bude tu i drame i vrištanja i straha, ali ono se pre svega usredsređuje na razumevanje simboličke prirode pretnje sa kojom se ljudi suočavaju i pronalaženja simboličkog odgovora, radije nego na nekakvu ekspanzivnu akciju.
Uopšte, film treba više posmatrati kao etnografski elaborat i meditaciju o azijskoj istoriji kolonizacije i kulturnog ugnjetavanja tokom dvadesetog veka, a koji koriste horor-rečnik da se izraze nego kao „pravi“ horor film i sve će biti u redu.
I ako se to tako posmatra, onda Exhuma nudi dosta toga lepog. Likovi su, iako ne dobijamo mnogo uvida u njihove privatne živote, svejedno životni, uverljivi, sa karakterizacijama koje su osvežavajuće „obične“. Iako se ovi likovi susreću sa onostranim kroz svoj posao, oni su ipak normalan svet, koji na kraju dana voli da sedne sa prijateljima, da proćaska, voli dobru hranu i druženje. No, kada se zateknu u situaciji da spasavaju ne samo sebi bliske ljude od strašne pretnje, već i ostatak nacije, niko od njih ne ustukne pred ovim iskušenjem i to je, naravno, lepo.
Pored odličnih glumaca, film je i vizuelno uredan. Ne nešto razmetljivo atraktivan, ali uredno snimljen, osvetljen, kadriran, montiran. Ponovo, prelazak u „čistiji“ horor pri kraju podrazumeva i dinamizaciju vizuelnog sloja filma, uključujući maske i specijalne efekte ali i ovo se radi na dovoljno sveden način da se ne poremeti tonalna doslednost toga što gledate. Rezultat svega je da Exhuma naprosto nije „strašan“ film onako kako bi to bio nekakav čist horor, ali tamo gde treba da bude strašan i da se oseti pretnja, on nema čega da se stidi.
I vizuelno i režijski su verovatno najmemorabilnije scene šamanskih rituala kojih ima nekoliko u filmu. Jang ulaže mnogo vremena i resursa u ove set pisove i rezultati su uvek atraktivni, sa kostimima, muzikom opremom, instrumentima itd. koji deluju autentično i uverljivo spajaju narodnu tradiciju sa savremenim trenutkom. Kim Go-eun je navodno dobila ozbiljne pohvale od stvarnih šamana da je njen performans u ovim delovima filma izuzetno ubedljiv i da deluje kao da se u životu zaista bavi ovakvim stvarima.
Exhuma apsolutno nije film za svakoga, ali on jeste jedan intrigantan uvid u moderne prakse sa tradicionalnim zaleđem, koje su u Južnoj Koreji itekako žive i sastavni su deo života bez obzira na modernije duhovne sisteme koji su u međuvremenu utkani u ovu kulturu. Likovi koji pripadaju budističkim i hrišćanskim tradicijama ovde ni u jednom trenutku ne dovode u pitanje šamanski „odgovor“ na demonske pretnje, a film onda dodatno celu stvar problematizuje na jednom „zemaljskijem“ planu, u tom svom traktatu o recentnoj istoriji japanskog ekspanzionizma u Aziji. A što je opet zanimljivo i spretno plasirano u nešto što na početku delje tek kao „obična“ priča o duhovima – u kojoj doduše glavnu junakinju stjuardesa u prvoj sceni smatra Japankom pre nego što joj ova eksplicitno kaže da je korejka, a što je dovitljiv način da se neke od tema filma kredibilno i organski najave pre nego što krenemo u diskusiju o egzorcizmu. Exhuma je prijatno, zabavno iskustvo ako mu se priđe sa prave strane i preporučujem ga – uz već navedene ograde –svakome ko sebe smatra ljubiteljem azijskog, pogotovo korejskog žanrovskog filma.
