Da ne filozofiramo mnogo. Svi znamo šta je danas i zašto smo tu gde jesmo. Što kažu pametniji: ako još niste izabrali stranu, izabrali su je za vas, pa vi vidite. Evo malo svežeg metala iz proteke nedelje da vidamo junačke rane ili slavimo herojske pobede, ali sutra ne sme da bude isto kao i danas. Vidimo se na ulici. Budite bezbedni i ljuti.
Deo 1: BLACK METAL
Galgenfrist je klasičan primer gikovskog blek metala u kome jedan momak iz Nemačke sedi i piše pesme sa srednjevekovnih melodijama i teksotvima o „zamkovima, ruševinama, tmini i mržnji“. No, demo snimak koji smo dobili na uvid, Nebelfestung, nudi iznenađujuće SOLIDNO napisane pesme. Produkcija je, naravno kršina, ovo je kućni snimak u pravom smislu te reči, ali ta naglašena sirovost ovoj muzici daje patinu i šarm a muzika je melodična, melanholična i energična u tačno idealnom odnosu pa se ovo sluša sa uživanjem. Iskreno i, jelte, iz srca, koliko god da se loži na mrak i mržnju, ovo je jako prijatno:
Donekle sličan program dobijamo na split albumu Decimation of the Spirit a koji dele nizozemski Marrow of Man i oregonski Nightmare Effigy. U pitanju su u oba slučaja jednočlani blek metal projekti sa naklonom melodičnim, pa, u slučaju MoM, i srednjevekovnim temama, te sa jeftinom, sirovom produkcijom. Ali su oba benda tr00 i pesme su pristojne. Imam ja neku granicu do koje mogu da slušam taj moderni, melodični blek metal sav u atmosferama i melanholiji, naravno, ali ovaj EP me do nje nije odveo i sasvim je prijatan u onome što nudi:
Imamo gomilu bendova koji se zovu Moria jer je Tolkin popularan među gikovima, a najnoviji je Moria iz Poljske, jedan čovek ali puno talenta. Debi album, Path Of The Dead je odlično produciran, odlično napisan i zanimljiv black i black death metal opus sa za poljsku očekivanim nivoom kvaliteta na svim frontovima. Muzika ima i epsku dimenziju i znojav mošerski rad, zvuk je zdrav, pesme su kompleksne a pitke i sve je vrlo lepo:
Veoma su slatki masačusetski Necralant sa svojim trećim albumom Uphevil. Ovo je pripremano četiri godine pa su pesme vidno raznovrsne a da je sve opet suštinski pitak, neposredan satanistički blek metal koji voli melodiju, ali je sirov u duši. I produkcija je takva, ne nešto preterano skupa ali ni preterano jeftina, taman kako treba da sve zvuči živo i ubedljivo, pa se album sluša sa osmehom i u dobrom raspoloženju:
Nisam očekivao da bend Helvitnir, norveško-švedsko-maltežanski projekat okupljen da svira vrlo strejt blek metal kao sa početka ovog veka i daškom melodičnosti, na svom debi albumu zvuči ovako… obično? Wolves of the Underworld je ugodan, prijatan album, posebno meni koji volim ovakav stil, ali je istovremeno urađen samo sa zakonskim minimumom mašte i inventivnosti u pisanju pesama. Imajući u vidu da je ovo bend koji je svoju postavu solidifikovao prošle godine kada je u nju došao Hellhammer iz Mayhem da svira bubnjeve, čovek bi očekivao nešto više… avanturističkog duha ili makar radoznalosti. Umesto toga ovo je niz savršeno korektnih pesama kakve ovi muzičari pišu u snu i kakv se su drugi muzičari napisali a onda sebi rekli da mogu bolje i ostavili ih na hardu da čekaju neka gora vremena. Malo je i do zvuka koji uprkos trudu osobe nadležne za miks da se svi instrumenti čuju (i, evo, bas-gitara se čuje, čak i akustična gitara koja prangija preko električne) na kraju sve u masteringu natrpava na gomilu i aktivno me odbija od slušanja, ali je malo i do toga da ovde zaista fali inspiracije. Izdavač, ugledni Dusktone navodi da je ovo za ljubitelje Marduka, Setheriala, Dark Funerala i Necrophobica, ali album meni najviše zvuči kao restlovi koje su Dark Funeral ili Naglfar snimili tokom sesija za album a onda ih izbacili sa izdanja da ne kvare opšti utisak. Možda sam jutros samo ustao na levu nogu ali ovo je tek prihvatljivo.
Artavoz su blek metal duo iz, pretpostavljam po imenima, Gruzije, sa debi albumom Lashkari Satanis i ovo je jako simpatično. Ljudi, inače sa iskustvom sviranja u više takođe prilično nepoznatih bendova, ovde rade melodični, srednjevekovnim temama inspirisani blek metal sa prstohvatom dungeon syntha i to su lepe, fino napisane pesme evokativnih melodija i poštene, znojave svirke. Produkciujska svedenost ovde radi u korist muzike koja za štimung i atmosferu poseže za harmonijama i temama radije nego za nekim velikim efektima i budženjima a dungeon synth kompozicije su old school, kratke i slatke. Vrlo lep album i odličan debi:
Za debi album dvojca Ordo Karnivorum sam pre dve godine pisao „Ordo Karnivorum su dva ozbiljna Rusa (ili bar tako izgledaju na slikama) sa debi albumom, Noir a koji nudi vrlo kvalitetan moderni blek metal.“ Ne naročito iznenađujuće, ozbiljnost i kvalitet su očuvani i na novom albumu, The Restless i ma koliko da je ovo zaista i dalje moderni blek metal, na pola puta između atmosferičnog šugejza i post-metala, Ordo Karnivorum i dalje pišu vrlo dobre pesme, umeju da atmosferu temperiraju distinktnim rifovima i sviraju energično i ubedljivo. U produkcijskom smislu je ovo takođe vrlo jako mada je mastering preglasan za moj ukus i muzici poprilično zaravnjuje dinamiku, no bend je sada ful kvartet i svirka je odlična. Jako, jako solidna ekipa koju vredi i dalje verno pratiti:
Gerhana je malajska reč za pomračenje a istoimeni malezijski bend ima vrlo prijatan demo naslovljen In the Abyssal Depths. Mislim, „prijatan“ ako volite sirovi, mračni blek metal koji od atmosfere ima reminiscencije na stare horor filmove a od rifova propisan thrash i punk asortiman. Sve je to sklopljeno sasvim lepo, odsvirano najpoštenije moguće i producirano adekvatno sirovo tako da je meni bio užitak da ga poslušam:
Grčki duo Mournful Moon načelno nije po mom ukusu što se tiče stilskog opredeljenja, ali… ispostavlja se da im je drugi album, Twilight, My Passion prilično odličan. Ovo je sirov a melodičan blek metal sa izraženom gotskom crtom i nekako je ta kombinacija jednostavnih aranžmana, svedene produkcije i svirke sa emotivnim gotskim temama i melodijama dobitna. Ovo mogu da slušam u krug, da ga pevušim i da uživam. Ko je TO očekivao?
Naravno, debi album benda iz Ohaja, Genocidal Rites je MNOGO bliži mojim normalnim preferencama. Naslovljen Genocidal Upheaval of Subservient Abrahamic Law i očigledno usmeren da sruši avramske religije kako zna i ume, ovo je komad bestijalnog, energičnog blek metala koji pakuje dvanaest pesama u dvadesetosam minuta, ima solidan zvuk i ubedljiv nastup. Pesme su naravno brutalne i agresivne, ali imaju dinamiku, promene tempa, neku atmosferu. Solidno!
„The time has come…“ kažu u najavi svog debi albuma čileansko-nemački Vel´Har, a ja ne mogu da u sebi ne dodam i jedno „and so have I“ pošto sam nedopustivo previše vremena u životu proveo igrajući Devil May Cry 4. „Devil“ je, naravno sasvim adekvatan svat da se zazove u pogledu albuma Proskynesis jer on i počinje apstraktnim a atmosferičnim introm dužim od četiri minuta koji se zove Invocatio. Ima još tih „filmskih“ momenata na ploči a ostalo je prilično solidan, satanistički ali moderan blek metal sa mnogo mračne, spooky atmosfere i smenama sporije, evokativne svirke sa junačkim jurišima napred. Iako snimano u švedskoj, ovo niti je preproducirano niti ulickano preko neke prihvatljive mere, sa legitimnim ljuljanjima u tempu tokom brzih delova što moram da cenim. Ima to dušu, a veoma je epski, cheesy i nekako MILO:
Mislim, kad vidite da se druga pesma na EP-ju Svirep zagrebačkih Svirep zove Corpse Paint and Bullet Belts nećete morati da čujete ni jednu jedinu notu pre nego što izvadite pare. Jer, NARAVNO da je ovo old school blek metal sa elementima thrash i speed metala, ali, možda neočekivano, i kompozicijski i svirački i produkcijski je i moderniji i kvalitetniji nego što očekujete. Očekujte mnogo jer Svirep RULAJU:
Volite li baš, ono, pravi war metal? Bluthammer iz Nemačke računaju da volite pa im je EP Iron Eagle Division pet pesama u manje od četvrt sata konstantnog black-death šamaranja. Produkcijski i svirački ovo je disciplinovanije od klasičnih war metal brljotina a što doduše znači i da se čuje da su rifovi JAKO prosti, ali u tome je i šarm ovog izdanja: prost rif, pošten blastbit, sotonski vokal i sve je na svom mestu. Daunloud se ne plaća:
Švicarski industrial black metal duo Borgne ima deseti album, Renaître de ses fanges i ovo je veoma pošteno i na liniji onoga što je bend do sada radio samo još ubedljviije i sigurnije. Pričamo o agresivnom blek metalu kod koga „industrial“ komponenta znači da su bubnjevi programirani i da ima dosta klavijatura, te da se mnoge fraze ponavljaju priliačn broj puta ali sve to važi i za običan blek metal. Borgne sve to rade jako autoritativno i tu je njihova diferencija specifika, sa podugačkim fino napisanim pesmama koje idu napred neumoljivom žestinom i ne uzimaju taoce:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Ima više bendova sa imenom Mourning Star jer, jelte, primamljiva je to igra reči. Kolumbijski Mourning Star nastao je pre dve godine nakon oduševljenja Candlemassom, a sa željom da se klasični doom metal spoji sa malo adekvatnih death metal elemenata. Demo (ili EP) Mourning Star sa tri pesme pokazuje da je napravljen srećan spoj pa se ovde doom metal atmosfera i gruv venčavaju sa malo death metal rifova kao ispalih iz Bolt Thrower kuhinje. Produkcija ovog materijala je, jelte, vrlo jeftina i ovo neće slušati niko ko nije ozbiljno investiran u andergraund, ali meni se sve to vrlo dopada, od tih bolttroverovskih rifova, preko pitkih aranžmana pa do zvonkog ženskog vokala koji svemu daje meru epskog. Plaćate koliko želite, a ako bend nastavi da marljivo radi postaće legendaran:
Torpedo Torpedo deluje kao šaljivo ime za nekakav kafanski kaver bend ali ova ekipa iz Beča, osnovana 2020. godine zapravo svira vrlo ozbiljan, melanholičan stoner rock/ heavy psych sa solidnom dozom post-rock nežnosti u zvuku. Debi album, Arrows of Time je elegantna, neužurbana procesija pesama koje idu polako, teme razvijaju dostojanstveno i ne moraju da gaze preteško da bi zvučale epski. Ima ovde distorzija i buke, naravno, ali su to alatke a ne krajnji cilj. Lepa ploča:
Imamo i drugi album švajcarskih Gentle Beast, jednu prijatnu ploču rifaškog, bluzerskog stoner roka odsviranog i snimljenog sa osećajem dza dinamiku i postepeno građenje svog argumenta. Naslovljen Vampire Witch Reptilian Super Soldier (…From Outer Space), album zapravo uopšte ne zvuči naglašeno šaljivo i prijatna kombinacija atmosferičnih rifova sa melodičnim refrenima ga vozi sigurno i bez gubljenja koraka:
Za nešto teže, ali sa ipak dosta elegancije tu je drugi album britanske postave Rustorm. Ovo su u suštini dva tipa sa istorijom sviranja u thrash, progressive i sludge bendovima i idejom da u ovom projektu spoje doom, industrial i groove metal. Novi album, Gravity, tri godine posle debija je zapravo zaista malo kao da slušate Godlfesh sa doom vokalima. A što, jelte, nije nimalo rđava ponuda. Zvuk je jako težak a muzika smišljeno monotona, no to se sve lepo temperira vokalima koji su na idealnoj sredini između doom metal melodičnosti i crustcore laveža. Ima ovo neke lepe epike u svojoj svedenosti i generalno je ugodno:
Return From The Point Of No Return je novi album grčkih stoner rok veterana Nightstalker posle šest godina pauze i pošto ovo izdaje Heavy Psych Sounds Records, znate da je big deal. Nightstalker imaju zdrav, kvalitetan zvuk i psihodelične, gruverske pesme, produkcija je čista a energična i sve je od prve do poslednje note jako ukusno. Album za uživanje:
An Evening With Knives su ajndhovenski alternativni stoner bend sa dosta zdravim, ložačkim gruvom. Novi album, End of Time ima dosta propisnih heavy metal rifova ali je u osnovi uvek zdravo rokersko nabadanje i mada ovo nije tipičan sastav za Argonauta Records, naravno da se kvalitetom uklapa u njihov katalog:
„Alternativno“ je kako bih opisao viđenje doom metala i kod finskih Hanging Garden. Novi EP, The Unending je definitivno PREVIŠE melodičan i teatralan za moj ukus, ali je ovde standardna doom i melodeath matrica vrlo dosledno ekstrapolirana sa mnogo nestandardnih instrumenata i aranžmanskih rešenja u kombinaciji. I onda to svakako vredi da se čuje:
I Museum Of Light iz Sijetla u svojoj muzici imaju dosta elemenata alternativnog roka, mada su težina i energija koju isijavaju najbliže onome što zovemo post metalom. No, ovaj trio ima srazmerno kratke i jezgrovite pesme koje se ne gube u širini svoje melanholije, a pritom su i dosta rokerske tako da je to prilično originalna i zdrava kombinacija. Abum Diviner ima čak jedanaest pesama ali to je sve ekonomično, promišljeno, dosta raznovrsno i ugodno
Naravno da bend sa imenom Smoke Sun svira stoner rok. Nemački projekat nudi prijemčivu kombinaciju doomerskih rifova i melodičnog, upečatljivog pevanja na (mini)albumu Aclys, sa dosta zdravim, hrskavim zvukom pa, evo, poslušajte:
A Poljaci Leash Eye eksplicitno sviraju stoner rok namenjen vozačima i kamiondžijama. Album Destination: 125 je ploča energične svirke, hardrokeskih rifova, himničnih refrena, koja će se dopasti svakome što voli da podigne kriglu piva i tapka nogom u klubu dok bend trese sa bine, svestan da klasične rokerske fore nikad ne izlaze iz mode. No, album je napisan i aranžiran JAKO DOBRO i ovo nije tezgica koju čujete i zaboravite. Naprotiv, pesme su odlične, pevanje sjajno, orgulje imaju smisleno mesto u aranžmanima i ovo svako ko voli rokčinu i rokačinu mora da čuje:
Jesse Stilettö su uprkos imenu bend a ne čovek. Bar tako tvrde! Dolaze iz Mineapolisa i debi abum, Jesse Stilettö, im je fina kombinacija hard roka i space rock psihodelije. Iako pričamo o suštinski retro konceptu Jesse Stilettö se ne iscrpljuju u rekonstrukcijama tuđe muzike i pišu kvalitetan i smislen sopstveni materijal pa onda i obrada Blue Oyster Cultove Stairway To The Stars legne sasvim prirodno u miks. Vrlo solidno.
Nomadic Rituals su, pak, bend za publiku koja mrzi svu tu rokerštinu i priznaje samo nihilistički, mrveći, ružni sludge doom metal kao relevantan. Ekipa iz Belfasta ima šest pesama na albumu Fust i prvo što moram da pohvalim je da ovo nije izmasterovano tako da vam aktivno ozledi bubne opne. Nomadic Rituals žele da vam bude neprijatno ali zato što su pesme mračno intonirane i imaju mrtvački (a prijemčiv) gruv i brutalne vokale, a ne zato što im je mikseta cela bila u crvenom sve vreme. Dakle, živ zvuk, solidan gruv, a pesme poduže, teške, ali zanimljive. Dobitna kombinacija:
Rwake iz Arkanzsasa nisu snimili studijski album skoro deceniju i po pa se zato njihova šesta dugosvirajuća ploča zove The Return of Magik. Izašao ponovo za Relapse, ovo je vrlo lep spoj sludge i doom metal osnove sa malo ekspanzivnijom, eksperimentalnijom nadgradnjom tako da i old school publika bude zadovoljna ali da se privuku i novi slušaoci, skloni hardcoreu, posthardcoreu, mathcoreu, progresivi. Pritom, ovo nije sad neki high-concept komplikatorski materijal nego ploča koja ROKA i ima neodoljiv gruv. Ali pametan:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Sardinijski sastav The Wrestlers debituje istoimenim albumom i ovo je odmah ploča kakvu bi sebi poželeo bilo koji mladi thrash metal sastav. Naprosto, muzika je ovde jednostavna, neposredna, ložačka, pesme su napisane dobro, bez previše filozofiranja, a svirka je odlična. Naravno, produkcija je dosta jeftina,ali bend ima karakteran, ubedljiv izraz i zvuči iskusnije nego što biste očekivali (mada je istina i da se pod ovim imenom, sa promeljivom postavom radi već sedam godina). Pritom, iako sam potencirao jednostavnost, ovde se da čuti sasvim dovoljno klasičnog heavy metal uticaja spojenog sa pankerskom neposrednošću da bend zvuči zrelo daleko preko granice koju biste očekivali imajući u vidu mladost. Odličan album i fantastičan prvenac:
Breakneck iz Nove Škotske ne sviraju nešto preterano brzo i lomljenje vrata je kod njih više rezultat opakih mošerskih rifova srednjeg tempa. Bend je negde između crossover thrasha i Slayera a EP Breakneck ima šet pesama (plus intro) dobrog zvuka i divljačke svirke. Kad je ovako dobro i ne mora da bude brzo:
Heathen i dalje u postavi imaju dva originalna člana iako je sanfranciskanski thrash bend osnovan pre više od 40 godina a debi album imao 1987. Heathen nisu bili preterano produktivni, sa samo četiri studijska albuma do danas i jednom povelikom pauzom u radu, ali sudeći po njihovom aktuelnom živom albumu, nisu izgubili entuzijazam. Bleed the World: Live je ploča kvalitetnog ’80s thrash metala koja, istina, počinje pesmama sa najnovijeg studijskog albuma iz 2020. godine, ali ima i stari materijal i zvuči sigurno, ubedljivo, snažno. Ovo je i u old school momentima vrlo dobro, sa podsećanjem da je thrash metal osamdesetih mogao da bude ne samo melodičniji nego što je danas „dopušteno“ već i da je prostor za eksperimentisanje donosio mnogo iznenađujuće svežih rešenja. Vrlo lepo:
Recimo da i treći album takođe sanfranciskansih Nite ide u ovu sekciju iako Nite ne sviraju thrash. No, njihova kombinacija rokerskog, old school heavy metala sa „blackened“ formatom je svakako najbliža DUHU thrash metala. Nite su nov bend, osnovan 2018. godine a Cult of the Serpent Sun im je treći album za pet godina i ovo je pitka, zabavna kolekcija rifova i mošerskog gruva. Blackened kumponenta je tu za publiku koja ne bi ni u ludilu slušala „običan“ heavy metal, ali sve to zajedno ima šarma i lepo curi:
Tiktaalika možda ne zvuči kao me za thrash metal bend ali ova ekipa iz Londona na debi albumu, Gods of Pangaea svira i dosta thrasha, unutar svog progresivnog metal formata. Plus pogledajte taj crtež na omotu: ČIST THRASH. Ovo su dva člana progresivnog benda Haken, plus bubnjar Darby Todd koji je zabeležio svirke sa Devinom Townsendom, Joeom Lynnom Turnerom, Keejem Marcellom, pokojnim Garyjem Mooreom itd. Uprkos ovom vrlo old school pedigreu, muzika koju Tiktaalika voze je moderna, moderno producirana sa thrash metal osnovom i dosta progresivnih ideja u tretmanu tema, melodija, aranžiranju pesama itd. Ovo je debi album za projekat osnovan ove godine – mada suštinski nastavak solo albuma Charlieja Griffithsa iz Haken a koji je on izdao pre tri godine – tako da će biti zanimljivo videti kako će se sve u budućnosti razvijati:
Pesme na drugom albumu pariskih Burning Dead su predugačke za ono što bend ima da ponudi u smislu pisanja i aranžiranja, ali moram da hvalim ambiciju. Into the Abyss je u suštini ploča srednjetempaškog thrash metala koji hoće da sačuva uličnu relevantnost ali i da ima složenije kompozicije i to je nekako simpatično. Rifovi su jednostavni ali imaju šarma, ritmovi su hedbengerski a pevačica Drina Hex (aka Monika Dunaj) je kad peva manje ubedljiva nego kad vrišti pa je dobro da uglavnom vrišti a tada je ODLIČNA:
Iako njemački Outburst naslovom svog debi albuma, Devouring the Masses, aludiraju na ime drugog albuma kultnih Vio-Lence, muzički ne liče na njih. Outburst su više old school speed-thrash u zvuku i pristupu, tehnički korektni ali filozofski okrenuti sirovosti, štroki, panku. A što je sasvim okej i ovo je ploča sasvim prijemčivog speed i thrash metala koja će vas zabaviti, razgaliti, možda i nadahnuti:
Wolfenstein iz Bafala izgledaju i zvuče kao da su ispali iz osamdesetih ali nisu. Ovo je mlad bend a Capital Punishment, debi album je, jelte, ploča snimljena SADA. No, njenih 27 minuta sirovog thrash metala su 27 minuta LEKOVITOSTI. Ovo je divljački i tehnički u idealnom odnosu, producirano krvoločno i ispaljeno u smeru slušaoca sa najgorim namerama. Ako vam nedostaju bendovi poput Bloodcum ili ranih Nuclear Assault u vašoj metal dijeti, Wolfenstein su bukvalno spas:
Iako termin killscreen zvuči opasno, u pitanju je pre svega izraz iz sveta videoigara. Bend killscreen sa Floride, sa svojim albumom killscreen ne pokušava da se predstavi opasnijim nego što jeste ali nudi zanimljivu kombinaciju panka i stoner roka u osam pesama rokanja i rolanja. Veliki deo publike ovde verovatno neće lako svariti jeftinu, sirovu produkciju, ali bend svira momački, trudi se da pesme budu inventivne i ima ovde mnogo štofa. Plus, kupovina je po ceni koju određuje kupac pa ako vam se dopadne možete momke da ispoštujete LJUDSKI:
Cult of Power su iz Rusije, debi album im se isto zove Cult of Power i ovo je metalizirani hardkor koji zvuči pankerskije od onog što inače slušamo pod ovakvim etiketama. Album ima metal (uključujući black i death metal) elemenata ali su pesme u principu jednostavne, rifovi prosti i prijemčivi a sama izvedba je relaskirana i ne odiše siledžijstvom koje je skoro pa pravilo za metalizirani hardkor danas. Vrlo solidno:
A Demonize iz Raleja u Severnoj Karolini sviraju dosta trešerski metalizirani hardcore. EP An End to the Means sa svoje četiri pesme zvuči kao da je ispao iz ranih devedesetih ili poznih osamdesetih, nudeći perfektnu kombinaciju pank direktnosti i thrash ukrasa. Jeftino snimljeno ali ima šmeka:
Ukko’s Hammer iz Denvera ne stavljaju tag „stenchcore“ da njime opišu svoj debi album, Ukko’s Hammer, ali ova muzika je BAŠ to, ružna, prljava kombinacija sirovog metala i mračnog panka, kao nešto ispalo iz Ujedinjenog kraljevstva i poznih dana osamdesetih godina prošlog veka. No, produkcija je dobra, pesme su pisane ambiciozno i aranžirane zrelo i Ukko’s Hammer nisu nekakav drunkpunk eksces, već vrlo kvalitetan bend namenjen ljudima koji cene autentični andergraund:
Hrvatsko-ukrajinski Boneash zato svira vrlo pristojan melodičniji crustcore. Album Remnants sa svojih trinaest pesma ima sve nežne, melanholične harmonije koje možete poželeti sebi u prolećno jutro, navučene preko energične D-beat osnove. Ugodno je od početka do kraja sa odličnom svirkom, dobrom produkcijom i bez nekih velikih ambicija da se luta daleko od efektne, funkcionalne osnovne postavke. Cena za daunloud je koliko date:
Ako vam je teško da dočekate novi Propagandhi koji je ove nedelje najavljen, možete žeđ malo utažiti slušanjem albuma Return of the Ham lasvegasovskih Battering Ham. Ovaj šaljivi trio svira IZUZETNO dobar melodični hardcore sa jasnim korenima u Propagandhi/ NOFX zvuku, sa mrvicom metala dodatom u miks, a album traje manje od sedamnaest minuta, sa deset pesama energične, melodične svirke i komičnih tekstova. Zabavno:
Brazilska jednočlana old school grindcore atrakcija Agamenon Project je napravila godinu dana pauze pa se vraća three-way split albumom #01_25 – Agamenon Project x Sistema Bestial x JankaxNeni. Zna se kako AP zvuči a ostala dva benda su još više lo-fi i ovo je izdanje samo za publiku iz najdubljih andergraund kazamata. Plaća se po želji, of course.
Ahhh, Chain Snatcher iz Litl Roka imaju novi album, Nothing to Lose. Pošto je u pitanju powerviolence ekipa, onda i ovih deset pesama jedva prebacuje petnaest minuta ali ovo je i prilično originalan powerviolence sastav koji stručno spaja pankersku jednostavnost, moškor siledžijstvo i powerviolence kompaktnost u jednu, uh, kompaktnu celinu. Sve što sam do sada čuo od Chain Snatcher bilo je odlično ali ovaj album je najbolji i muzički i produkcijski i u smislu autentičnosti. Sjajno:
Mislio sam da bend sa imenom Concrete World ima da bude ulični metalizirani hardcore, ali Demo 2025 sastava iz Severne Karoline zapravo nudi podrumski, ali ne i nezanimljivi apokaliptični goregrind. Drugim rečima, bend zvuči kao rani Regurgitate, sa „produkcijom“ koju morate naučiti da volite, bolesnim, disonantnim rifovima i neljudskim vokalima, ali tekstovi su zapravo tematski negde na drugoj strani i to je osvežavajuće. Cenu sami određujete:
May Darkness Come je peti album za španski death metal sastav Mass Burial i mada ne razumem kako bend sa više od dvadeset godina iskustva završi sa produkcijom koja zvuči kao da je album sniman na dečijim igračkama radje nego na pravim instrumentima, sama muzika je okej. Ovo je besan, divalj death metal bez mnogo velikih ideja i ambicija da se izmišlja topla voda, ali… šamara i to je dovoljno. Plus, naravno, svirka je više nego korektna i kad se malo naviknete na taj čudan mastering, bude to odlično:
Ignominious iz Ohaja u svom death metalu imaju i malo groove metala a što, ako mene pitate nije IDEALNO, ali ako volite groove metal onda će to celu ponudu učiniti slađom. Novi EP ovog kvarteta, 400 Million Tons of Flesh na omotu ima džinovskog aligatora koji proždire automobile, a četiri pesme koje se tu čuju su, pa, zabavne, dobro producirane sa čak refrenima za koje je zamislivo da će ih publika izvikivati na koncertima zajedno sa bendom. Simpatično je:
Švedski Eldfödd i njegov demo Beyond the Fire je, naravno, mnogo više po mom ukusu. Ovo je razarački old school death metal švedskog ukusa a koji pravi samo jedan čovek, lica namazanog korpspejntom, ali ga pravi ODLIČNO. Demo ima dve pesme koje zvuče kao da ste uzeli Dismember i Unleashed iz 1993. godine i rekli im da imaju pola sata i dvadeset dolara da naprave demo. Rezultat je spoj IZUZETNE ekspertize, bolesno ložačkih melodija i nezauzdane energije, spakovan u korektnu ali vrlo jeftinu produkciju. Neki ljudi su NEPRAVEDNO mnogo talentovani a Sebastian Tamstedt je jedan od njih i nadam se da će sa ovim projektom (ili nekim drugim) ostvariti andergraund slavu koja mu po svakoj osnovi pripada. Demo plaćate koliko hoćete, i ne smete ga propustiti ako volite švedski death metal:
I prvi album benda Tentacult iz Sakramenta mi je bio odličan pre dve godine a sada imamo nastavak, ponovo na Transylvanian Recordings i to je i dalje odlično. Tentacult svoj death-doom metal sviraju sa više elegancije, promišljenosti pa i melanholije od većine kolega i Untamed Revulsion sa svojih šest pesama ide odmereno i metodično gradi atmosferu, puštajući da evokativne teme slušaocu napumpaju očekivanja da bi onda prešli u ozbiljna prebijanja. Zvuk je sada više „heavy“ nego na prvom albumu ali je sve i dalje prilično živo i dinamično i ovo je jako dobra i sveža, još malo pa progresivna ploča u svojoj žanrovskoj niši. Jako dobro, ne propustite:
Confronting Rot su dva momka iz Santjaga sa debi EP-jem Deranged i ovo je simpatična kombinacija disonantnog death metala i melodičnih, šrederskih solaža. Nekako svako ovde dobija nešto za sebe: hardkor mošeri puno vratolomnih momenata sviranih i srednjim i brzim tempom, a gitarski gikovi lepe komponovane solaže. Produkcija je možda i neočekivano solidna imajući u vidu da je ovo prvo izdanje benda iz Čilea ali očigledno je iz kvaliteta pesama da ovo nisu početnici pa se onda tu išlo i u pravi studio, doveden je pravi sešn-basista da odsvira itd. Vrlo dobro:
Za brutalni tehnički death metal ćete se obratiti bendu Thanatophobia, takođe dvojcu koji čine jedan muzičar iz Rusije i jedan iz Belorusije. Ova dva čoveka zajedno sviraju i u blek metal triju Ater Sanguis ali Thanatophobia im je glavni propjekat sa evo četvrtim albumom u tri godine. I nije to loše mada nije ni sad otvaranje nekog novog horizonta; ovo je tech death koji se trudi oko pesama i ima jeftinu ali vrlo funkcionalnu produkciju, gde „brutalna“ komponenta formalno postoji ali je muzika dinamična, slojevita, nije sva u crvenom sve vreme i zapravo ima prostora za atmosferu, kontemplaciju, refleksiju. Na momente me Thanatophobia podseti na eksperimentalnije bendove iz ove branše tipa Afterbirth i Artificial Brain i to je solidna pohvala kada dolazi od mene, a Twilight Space Theatre je album vrlo vredan malo vaše pažnje i vremena:
Enmity / Trojan je split EP bendova Enmity i Trojan. Ovi prvi su death metal sastav sa Balija ali nimalo nalik na uobičajeni indonežanski death metal koji ovde promovišem. Muzika Trojan je jednostasvnija, gruverskija, bliža srednjetempaškom hardkoru a pritom producirana dobro i naštimovana nezamislivo nisko. Nešto ovako teško odavno niste čuli. Enmity su, pak međunarodni projekat (Francuska, Grčka, Indonezija, Jordan) i njihova muzika je srednjetempaški gruverski death/ thrash. Dakle za nijansu su komunikativniji i zvuče kao mračnija Sepultura iz poznijih faza što NIJE LOŠE. Solidan materijal sa obe strane, dobri, iskusni muzičari i pristojna produkcija:
Buried je ekipa iz Finiksa u Arizoni koja na zanimljive načine spaja sabatovski proto-doom metal sa death metalom po uzoru na, recimo Death. EP Infect & Replicate ima četiri pesme dobrog gruva koji osvežavajuće NIJE zategnut do pucanja i ispunjen notama i udarcima tako da nema prostora za vazduh već, pa, to, gruverski, prijemčiv, a opet HEAVY i šmekerski intoniran. Dobar zvuk, puno karaktera, DOBAR BEND:
Iako se Cartilage iz San Franciska računaju i u grindcore, njihov najnoviji EP, Tales from the Entrails: A Necrology je zapravo izvrstan primer za to kako se grindcore, goregrind i death metal kombinuju u nečemu što zvuči kao da su Carcass nastavili sa svojim šloki old school grindcore zajebavanjem paralelno sa razvojem svoje melodeath karijere. Dakle, ako volite Carcass iz bilo koje faze, Cartilage će vam biti zanimljivi jer preuzimaju DOSTA od britanskih uzora, ali nezavisno od toga, ovo je izdanje sa odličnim zvukom, vrlo ubedljivom, vitalnom svirkom, puno lepih rifova:
Već par meseci gledam najave za novi album CrusHuman iz Merilenda, a čiji je crtež na omotu veoma efektan. Mislim, čim vidite kako Besides IZGLEDA, znaćete i kako zvuči. Ovo je death metal bez mnogo velikih stilizacija, neposredan, zasnovan na dobrom rifu i gruvu, razgovetan i zavodljiv. Iako sviraju i nešto brže od njih, CrusHuman će sigurno biti simpatični svakome ko voli Obituary ali i svakome ko voli death metal čija je agresivnost lepo izbalansirama plesnom prijemčivošću. Horror Pain Gore Death Productions kao izdavač ovde garantuju kvalitet a bend sa devet pesama u ni pola sata muzike garantuje da vam neće dosaditi. Kip it old skul!
Ritual of Decay iz Finiksa imaju vrlo težak zvuk na novom EP-ju, Among Riotous Eaters of Flesh, sa niskim štimom i debelim gitarama i sve je vrlo blisko švedskom chainsaw death metal zvuku, sa rifovima koji kombinuju teksturu i evokativnu melodiju, zverskim vokalima, mošerskim programom. Ali bend je pritom veganska dvojka iz Arizone a tekstovi mu se bave pravima životinja. Što se kaže, Hey, Siri, show me a perfect death metal band for generation Z outcasts, i Siri izbaci ovo:
Slušali biste death metal – lože vas tehnička nabrijanost i avanturizam u komponovanju i aranžiranju muzike – ali vam smetaju teme tekstova koje su uglavnom zasnovane na prepričavanju 3-4 horor filma? Za vas su Ade iz Rima, death metal bend koji se bavi rimskim carstvom u svojim tekstovima. Supplicium je četvrti album ekipe, posle šestogodišnjeg perioda u kome su se izbacivali samo singlovi i ovo je IZVRSNO. Pričamo o death metalu koji ima i energiju, brzinu i agresivnost sa jedne ali onda i maštovitost, melodičnost, entuzijastična istraživanja folklorne tradicije sa druge strane. Zvuk i svirka su vrlo dobri ali same pesme su ovde glavne zvezde sa tradicionalnim instrumentarijem koji se fino kombinuje sa električnim asortimanom:
„Ali Mehmete“, kažete vi, „ja sam fina devojka i volim muziku za koju se obučeš u večernju toaletu da bi je slušala sa dignitetom! Imaš l i ti neki death metal koji se u klapa u to?“ E, pa, naravno da imam, dobro je da ste pitali, jer, evo, švajcarski Kerberos imaju drugi album, Apostle to the Malevolent i to je jedna zabavna orgija simfonijskih aranžmana i proggy death metal rifova. Mislim, ovaj bend se ne šali i kod njih su simfo i operska dimenzija vrlo izražene, ali pesme su napisane da budu ZABAVNE, miks lepo razdvaja instrumente a mastering ne oduzima muzici dinamiku pa je ovo ekstremno pitko i prijatno izdanje:
Dobro, a da li imamo ove nedelje death metal zasnovan na egiptološkim istraživanjima? Ali da nisu Nile? Imamo! Rusi Ibu en Waab imaju vrlo ugodan debi album, Funeral Texts Of Tombs koji konceptualno ne smišlja ništa novo što pomenuti Nile nisu već smislili ali je sve nekako VRLO DOBRO ovde. Svirka je energična, živa, ubedljiva, pesme su klasični death metal komadi ali sa dobrim „severnoafričkim“ rifovima, a produkcija je puna, kvalitetna. Meni je ovaj album zvučni „comfort food“ i preporučujem konzumaciju u neumerenim količinama:
Bukvalno ne razumem kako od silnih sajd-projekata članovi švedskih Wombbath još imaju vremena i da prave nove albume matične postave, ali evo, Håkan Stuvemark, Johnny Petersson i kolege su izbacili sedmi album, Beyond the Abyss, ponovo za singapurski Pulverised Records i ovo je naravno, vrlo ubedljiva ploča švedskog death metala u prepoznatljivom Wombbath stilu. U prvom redu moram da pohvalim produkciju koja nije tako smuljana kako se na nekim recentnim izdanjima Stuvemarkovih i Peterssonovih projekata znalo čuti, ovo je metal koji jeste naštimovan nisko ali zvuk ima zdrav frekvencijski opseg i svirka zvuči dinamično. Pesme ne donose ništa REVOLUCIONARNO novo, ali kombinacija melodičnosti, epike i pankerske neposrednosti koja karakteriše zvuk Wombbath je i dalje prisutna i RADI POSAO. Mislim, sve nekako zvuči kako treba i bend je pristojno inspirisan da isporuči tako da, izvolite:
Gutnoose iz Čikaga sviraju NARAVNO slamming death metal pa je istoimeni debi EP malo više od deset minuta propisne lomljave, dobro producirane i ubedljivo odsvirane. Ovo je „uličnija“, hardcoreu bliskija verzija slema koja ne samara tehnikom i orijentisana je pre svega na konstantni brutalni moš, pa su pesme kratke, rifovi ložački, teme pesama uglavnom vezane za nasilje. Ako volite Peeling Flesh i celu tu podgrupu ekstremnog metala koju oni simbolizuju, Gutnoose su TAČNO za vas:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Ugly music for beautiful people je slogan pod kojim bristolski Autoslaughter promoviše svoj demo naslovljen Joy – Live Demo 2025. Ovo je živi snimak, napravljen pred publikom i osobeni spoj metala, nojza, emoa itd. je u vrlo solidnoj kondiciji na ove četiri pesme. Trio proizvodi jako mnogo buke ali smisleno, sa dosta emocije i zadovoljava potrebe širokog, jelte, slušalačkog spektra. Sirovo, surovo a duševno i naravno po ceni koju sami odredite:
Hahah, o božesvetijebem, u koju uopšte sekciju smestiti split album Invader / Mystvale kad su šveđani Invader i sami ekipa koja meša death metal, crossover thrash i hardcore, a onda je sa druge strane finski Mystvale koji radi dungeon synth? Eklektična kombinacija, ali znate šta? ODLIČNO je. Invader prže energičan metal na idealnoj sredini između death metala i crustcorea, sa teškim, zdravim zvukom i mošerskom pravovernošću a bez gubljenja u baroknim aranžmanima dok je Mystvale za najmanje tri-četiri pedlja iznad dungeon synth proseka koji čujem slučajnim uzorkovanjem na Bandcampu. Mislim, čovek zna da napiše PESMU a onda toj pesmi svedeni, jeftini sinti aranžman daje DUŠU. Svaka čast:
Black & Damned su možda malo previše cheesy za mene, ali nemački power metal je cheesy po definiciji pa onda valjda svako zna šta da očekuje na trećem albumu ove petorke iz Štutgarta. Naslovljena Resurrection, ovo je ploča epskih tema, teatralnih gestova, ispeglanog, ne baš dinamičnog zvuka, ali ako volite po neki dobar rif, stručno „šredovanje“ u solažama i te himnične refrene uz koje prosto vidite orke kako nadiru preko brega dok u jednoj ruci stežete mač a u drugoj štit, ovo je za vas:
Kad smo već kod cheesy muzike, drugi album danskih Trold zvuči kao da ste uzeli saundtrak neke igre sa SNES-a i napravili JuTjub rekonstrukciju njenih tema u modernom blackened folk metal stilu. Mislim, supersimpatično je sve to, ali je skoro pa infantilno u tome koliko je preslađeno i napisano a pogotovo producirano da bude na prvu loptu. Ali nije da kod mene to ne pali, jelte, pa ću reći da je I Skovens Rige sasvim ugodno provedeno vreme:
Prvi album francuskih heavy metalaca Hush, izašao tamo negde 2008. godine zvao se Erotic Game pa je sada razočaranje da se treći zove samo generičko Forever More, a sad čak imaju i pevačicu u bendu pored pevača Teda! No, to što nema mnogo erotike u najavi ne znači da je ovo rđava ploča. Naprotiv, solidna je, sa modernim heavy metalom izmešanim sa malo ’80s šmeka za jednu sasvim urednu i zabavnu kombinaciju. Produkcija je jako bučna, pevanje na Engleskom ume da budu malo i čudno, ali su melodije dobre, refreni ložački, energija poštena:
ALBUM NEDELJE
Dva albuma nedelje jer danas IMA DA SLAVIMO pa makar izginuli. Prvi je iz Njujorka i, uh, nemam skoro ništa novo da kažem o bruklinskim Sanhedrin povodom njihovog četvrtog albuma. Ovo je i dalje PERFEKTAN spoj klasičnih heavy metal ideja i jedne iskrene, neposredne razrade tako da svaka pesma na Heat Lightning zvuči kao da je nastajala od nule, kroz umetničku obradu životnih iskustava članova ovog fantastičnog trija, radije neko kao deo već etabliranog muzičkog žanra. Erica Stoltz (ex-Amber Asyslum ali i članica neverovatnog Hammers of Misfortune) je i dalje aposolutna zvezda ovog projekta, sa autoritativnim sviranjem bas gitare i izvrsnim pevanjem, ali ceo bend je sjajan, i tako je osvežavajuće čuti heavy metal koji je otresao sa sebe poluvekovne naslage obaveznih sastava i žanrovskog nameštaja i zvuči ponovo NOVO:
A Rumuni VokodloK su svoj debi album snimili još 2003. godine, pa posle pravili veliku pauzu i evo sad nastavka u novj postavi 22 godine kasnije. Ali The Egregious Being je vredelo čekati jer ova ploča puca od invetivnosti, spajajući folklorne elemente sa zujećim, oštrim black death metalom. Ovo je producirano pažljivo, da se ne pretera sa budženjem ali nije sirovo ni po kom osnovu a pesme su raznovrsne i zanimljive, pune odličnih rifova i ubedljivog krljanja:
