Sa priličnom dozom zadovoljstva sam došao da izvestim da je tekući DC-jev serijal Birds of Prey, a na osnovu prvih sedamnaest izašlih brojeva jedan vrlo solidan superherojski „team book“ koji svoju ne-baš-preteranu kreativnost u domenu zapleta, radnje i generalnih koncepata kojima se bavi, nadoknađuje obilnim količinama prijatnog stripovskog feminizma. Nije ovo, da se neko ne uplaši, ni nekakva pamfletska literatura niti nekakav simbolični napor da se pokaže da, eto, i žene mogu da imaju supermoći (ali prvo da vidimo kakve su im sise) već jedan relaksiran, devojački provod u kome niko ne diskutuje o tome da li žene zaista mogu da budu HEROINE kao što su to njihove muške kolege i sve je natopljeno toplom, podržavajućom atmosferom sestrinstva.
Naravno, malo je i iznenađujuće da uopšte imamo tekući serijal Birds of Prey u trenutnoj, jelte, DC-jevoj rotaciji. Nije da DC ne čini napore da ima stripove sa ženskim superheroinama, pa poslednjih godina imamo dosta solidnu dijetu serijala o Poison Ivy, Supergirl, Power Girl, Wonder Woman itd. koje sve pišu ugledni autori i autorke (Leah Williams, G. Willow Wilson, Tom King…), da ne pominjem Catwoman o kojoj sam još onomad pisao i koja se i dalje skoro drsko dobro drži, ali poslednji pokušaj da se Birds of Prey izdaje kao tekući serijal, začet u Rebirth eri ovog izdavača, okončan je za manje od dve godine 2018. i notabilno je da ni posle izlaska filma koji je nosio ime tima u svom naslovu, DC nije pokazao neke velike ambicije da se dalje bavi ovom naglašeno ŽENSKOM ekipom.
Naravno, DC je prolazio i kroz prilična iskušenja na kadrovskom i organizacionom planu zahvaljujući pretumbavanju korporacije kojoj pripada ali verujem da je u ovom slučaju razlog što nas je bog, ili makar neki asistent Davida Zaslava pogledo i barem prećutno odobrio da se ide u novi BoP prevashodno to da je za scenaristkinju dobijena Kelly Thompson. Na svom prvom velikom DC poslu.
O ovoj sam ženi mnogo puta pisao i u pitanju je dugogodišnja Marvelova vedeta sa veoma cenjenim radovima na stripovima o ženskim likovima kao što su Captain Marvel, Jessica Jones, Black Widow i, notabilno Kate Bishop verziji Hawkeyeja a koji je serijal i bio nominovan za Ajznera. Iako je radila i muške likove (pišući malo i Spajdermena), njen rad izvan Marvela je bio relativno sveden, ali dosta zapažen (IDW-ov serijal Jem and the Holograms, Archie Comisova Sabrina the Teenage Witch, Mighty Morphin Power Rangers: Pink za Boom! Studios i jedan strip o Nancy Drew za Dynamite) i zapravo je iznenađujuće da žena sa vrlo visokim ocenama za svoj rad u korporativnim stripovima i sa tuđim licencama ima tako malo creator-owned stripova. U koje bih, da bude jasno ubrojao samo Black Cloak o kome sam nedavno sa radošću pisao…
No, možda Thompsonova zapravo samo voli superheroje i druge američke ikone a teško je naći ikoničkiji tim sastavljen isključivo od ženskih likova u DC-ju od Birds of Prey. Iako nikada ovaj tim nije imao slavu ili prepoznatljivost jednog Justice League, Legion of Superheroes ili Teen Titans, Birds of Prey je dobar primer stripa koji je uvek, od samog početka imao karakter i osobeni šmek, jedan naglašen identitet i temu. Kao što su Doom Patrol ili Suicide Squad timovi definisani pre svega temom a manje članovima, tako je i ovaj strip, a koga je isprva pisao nedavno preminuli velikan Chuck Dixon od početka bio označen kao „girls doing it for themselves“ autlet, gde će ženski likovi raditi jedni sa drugima, sarađivati jedni sa drugima, biti tu jedni za druge i, unutar samog stripa ali i izvan njega, unutar industrije, pokazati da su ženske superheroine validne, da imaju legitiman protagonizam, da nisu samo eye candy u stripovima koji i inače forsiraju fizički izgled i lepotu, i da mogu da imaju hemiju unutar grupe i tima a koja neće ni na koji način zavisiti od prisustva ili odsustva muških likova.
Naravno era u kojoj je ovaj strip pisala Gail Simone a dobar broj epizoda naacrtala Australijanka Nicola Scott se smatra definišućom za ovaj tim – sa dobrim razlogom – pa je onda i film od pre pola decenije uprkos stavljanju Harley Quinn u prvi plan praktično MORAO da se osloni na likove iz stripa iako su Huntress ili Black Canary srazmerno malo poznate današnjoj publici. No, film je imao i notabilni nedostatak na ime nepostojanja lika Barbare Gordon/ Oracle a što je, verovatno bilo na ime pripremanja filma o Batgirl tj. Barbari Gordon koji je potom bačen u đubre da nikada ne ugleda svetlost dana. I tvrdo jezgro fanova je dosta gunđalo na ime svega ovoga.
I onda je i činjenica da za ovu strip-inkarnaciju Birds of Prey Thompsonova nije stavila Barbaru Gordon u tim na samom početku bila malo alarmantna. Srećom, Birds of Prey ne samo da je zabavan, dinamičan superherojski strip sa mnogo akcije i rotirajućim članstvom titularnog tima a što nam dopušta susrete i sa nekim ugodno egzotičnim karakterima, već je u njemu nađeno i pravo mesto za Barbaru Gordon i, štaviše, već druga priča u serijalu se vrti baš oko nje i napora ostatka tima da, skačući kroz izmenjene realnosti u „džepnoj dimenziji“ koje kontroliše psihopatska osoba sa strahovitim natprirodnim moćima, pronađe drugaricu i odvede je na sigurno.
Reklo bi se da Thompsonova za ovaj serijal naglasak pokušava da stavi na karaktere i odnose među njima. Zapleti su tu, funkcionalni su, ali nisu ni naročito originalni ili maštoviti, niti su mnogo više od okvira u koji se stavljaju dijalozi između likova i mnogo akcije. U prvoj priči Dinah Lance, aka Black Canary okuplja tim, novu verziju Birds of Prey da bi sa ostrva Amazonki, Temiskire, oslobodila svoju usvojenu sestru, Sin. Ovo bi u drugim uslovima bio običan smash ’n’ grab, ali naravno, sve se dešava u trenutku kada se u širem DC univerzumu dešava rat između SAD i Amazonki i stvari su delikatne. Naravno, u DRUGIM drugim uslovima bi Black Canary, koja je ne samo povremena članica Lige pravde već joj je i predsedavala, samo okrenula telefonom koleginicu i saborkinju Wonder Woman, objasnila joj da njene Amazonke greškom drže zarobljenu njenu sestru i sve bi se rešilo uz kafu i princes-krofne za sat vremena.
Thompsonova pravi dosta literarnih pirueta da onemogući ovo razumno i najlogičnije rešenje i da učini plauzibilnim to da će Black Canary, jedna od decidno najpravičnijih heroina DC univerzuma, okupiti tim sastavljen od udaračica, siledžijki pa i bivših profesionalnih ubica kako bi ih povela na misiju infiltracije na inače prijateljsku teritoriju gde bi, bez znanja Wonder Woman, i bez, nada je, žrtava spasli Sin. Da bi ovo bilo plauzibilno, saznajemo da je Sin zapravo u riziku da je posedne tuđinski, interdimenzioni entitet koji onda može da uništi čitav svet i da nema vremena da se to objašnjava Amazonkama…
Dakle, kako rekoh, sami zapleti nisu jača strana ovog serijala do sada, ali ni ne moraju da budu jer je vođenje narativa unutar tog skeleta zapleta uglavnom odlično a akcentuacija na odnosima likova je dobro odmerena. Naravno i ansambl je okej i ovde imamo finu kombinaciju poznatijih i manje poznatih likova. Podrazumeva se da Harley Quinn dobija prvorazredan tretman u prvoj priči (posle je nema) i skoro da krade čitav šou, ali iako ovde nema Huntress, tu su favoritkinje čitalaca sa istančanijim ukusom kao što su Big Barda i Batgirl (Cassandra Cain). Odnos ove dve, svake na svoj način žene sa traumama, je jedan od najlepših delova ovog serijala, čak i više od odnosa ispunjenog razumevanjem i sestrinskom toplinom koji imaju Black Canary i Barbara Gordon, verovatno jer ovaj gledamo kako nastaje i razvija se dok se ovaj između dve Birds of Prey veteranke podrazumeva i bez njega ne bi ni bilo ovog stripa.
I, generalno, ovog stripa ne bi bilo bez tog generalnog tematskog utemeljenja u sestrinstvu, u podržavajućem odnosu između žena koje rade težak, zahtevan posao za koji se retko dobija zahvalnost a često se trpe povrede i gubici. Naravno da Thompsonova piše i u komičnom ključu i da strip PUCA od akcije, ali je u njegovoj srži uvek to da su žene, koliko god individualno moćne bile, u nebranom grožđu ako ne uviđaju koliko je podrška drugih žena bitna. Prva priča ovo možda i najmanje akcentuje, ali druga je eksploracija odnosa u jednoj vrlo nakrivo nasađenoj porodici koja se cela sastoji od sestara u senci autoritarne, ambiciozne majke a treća se doslovno bavi eksploatacijom snažnih žena od strane neoliberalne startap kompanije sa državnim ugovorima i nula etičkih skrupula.
Dobro, teme su jasne, ali da naglasimo još jednom da Thompsonova ovo vrlo solidno vodi, a što NIJE podrazumevana stvar kada su u pitanju stripovi u kojima nemate jednog glavnog junaka nego ansambl, a još se manje podrazumeva kada ansambl menja članice od priče do priče. Dinah Lance/ Black Canary je sidrište za čitaoca i njeni monolozi u titlovima uokviruju naraciju ali Thompsonova ovo ne piše kao strip o Dini Lance i pravi zaista častan napor da likovi dobiju prostora da se izraze, da rastu razvijaju se, stupaju u interakciju, menjaju odnose jedni sa drugima. I, ima ih toliko da će svako naći svog favorita – uključujući Vixen, Wildstormovu Zealot, ali i manje poznate Amazonke koje trećoj priči ovog serijala donose jedan lep preliv lezbijske butch energije. Naravno, Cassandra Cain koja je ovde na putu neke vrste izlečenja ima jednu od centralnih pozicija i to je prelepo.
I kad kažem da scenaristkinja solidno vodi naraciju mislim i da je ovo superherojski strip sa dobrim tempom, jasnim tačkama zapleta, dobrim odnosom ekspozicije, karakterizacije, akcije i humora. U svakoj priči je jasno šta su prepreke koje tim treba da reši, kakva pretnja je nad glavom našim junakinjama, zašto se ide na ovu ili onu stranu a dijalozi, iako ih je dosta, ne usporavaju tempo i čak i kada scenaristkinja koristi mnogo prostora da pripremi pančlajn šale, kao što je u prvoj priči gde Black Canary – uprkos tome što je svesna da to nije dobra ideja – pristaje da Harley Quinn poveri rešavanje transporta do Temiskire, isplata na kraju bude okej. Da ne pominjem kako (doduše kradući fore iz Venom filmova), dobijamo iznenađujuće duhovitu razradu lika same Sin i, uh, bića sa kojim je ona u simbiozi.
Isto je i sa akcijom. Ovde se tuče mnogo i dobro i Thompsonova je svesna sa kakvim ikonama ima posla pa se unutar prve priče ideja o tome da će Wonder Woman da uleti i razbaca Birds of Prey kao da ih nema razmatra vrlo ozbiljno a onda je sukob između nje i Big Barde prosto EPSKIH razmera. I ostala akcija u serijalu je BUČNA ali dinamična i scene borbe nisu samo diorame sa mnogo likova i bez kinetičke energije.
A tu valjda moramo da kažemo i da, Thompsonovoj svaka čast, ovaj serijal EKSTREMNO profitira od izvrsnih crtača koji su angažovani da ga crtaju. I, odmah ću reći, ovo je jedan od onih stripova gde u sedamnaest brojeva imamo previše različitih crtača koji se smenjuju i sama Thompsonova kaže da je to solidna glavobolja u organizaciji rada, ali ovo je i sve vreme jako dobro crtan strip i skoro da mi nije problem kada vidimo snažne razlike u stilovima između brojeva. Ili, čak, u okviru jednog broja: činjenica da u drugoj priči protagonistkinje prolaze kroz promenljive realnosti je sasvim solidan izgovor za promenu art direkcije i rezultati su na momente (u crtanofilmovskoj realnosti, recimo) IZVRSNI.
A što nije sad za neočekivati, jer ovo su crtali ljudi kao što su Javier Pina, David Lopez, Jonathan Case, David Guidry, Robbi Rodriguez, Sophie Campbell i Sami Basri (sa povremeno Vicenteom Cifuentesom na tušu i Adrianom Lucasom na kolorima), a gde strahovit rad Jordiea Bellairea na kolorima (u većini epizoda) i Claytona Cowlesa na leteringu daje svemu dovoljnu meru grafičke konzistencije. Ozbiljno, svi crtači su odlični ali moram ispred svih da istaknem čoveka koji je nacrtao prvu priču a onda ostao da radi naslovne strane. Leonardo Romero je sa Thompsonovom već u Marvelu radio Hawkeye i zapravo je i sada u Marvelu na Friendly Neighborhood Spider-man pa valjda zato na ovom serijalu radi samo naslovnice. No, njegov rad na prvih šest epizoda ovog stripa treba da se zapamti kao jedan od najboljih momenata u istoriji Birds of Prey. Romerov crtež sa tankovijastim linijama i old school karakterizacijama se NESTVARNO dobro uklapa sa Bellaireovim kolorom, dajući stripu strahovitu kinetičku energiju ali i jedan duh, pa i humor koji su tu čak i u scenama najveće drame (i Cowles, naravno ovde daje svoj nemali doprinos). Ako kažem da sam za neke scene pomislio „OK, ovo bi i Jack Kirby pogledao i klimnuo glavom sa odobravanjem“ valjda je jasno KOLIKO je Romero izvanredan za superherojski strip i koliko je dobro da je on zadao osnovni ton ovog serijala. Romera sam već strašno ishvalio za The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem, pa je ovo samo da se potvrdi da se radi o vanserijskom crtaču i da smo privilegovani što prisustvujemo njegovom radu u realnom vremenu.
Birds of Prey za sada ide odlično i nije opterećen tekućim krosoverima. Thompsonova dobro rukuje rotirajućim ansamblom, ima jasnu ideju o osnovnim temama stripa i njegovom „glasu“ i čak i kada su neki od likova isuviše „fini“ (Dinah Lance pre svih) ovo se kompenzuje spadalačkom energijom drugih karaktera (Big Barda ovde dominira) i sve na kraju bude kako treba. Ne morate čak biti ni eksplicitno feministički zainteresovani da biste u ovome uživali ali ćete na drugu stranu verovatno izaći kao simpatizer. Možda i saveznik! Amazon vam serijal prodaje ovde.
