Danas samo ugodni tonovi i prijatna pričanja jer čitamo What If… Minnie Became Captain Marvel?, najnoviji (u Novembru izašli, a u Novembru ja ovaj tekst i kucam) strip iz Marvelovog aktuelnog serijala svojevrsnih krosovera između klasičnog Dizni stripa i klasične marvelovske superherojštine. Već smo pisali o Paji Patku koji igra ulogu Wolverinea, i najavili da će biti još Pajinih „what if“ ekstravaganci, ali ko je uopšte OČEKIVAO da Mini dobije šansu da se ovaploti kao jedna od najmoćnijih superheroina Marvelovih stripova?
Naravno, Captain Marvel, odnosno Carol Danvers poslednjih godina u Marvelovom strip-izdavaštvu uživa visokoprofilan tretman kao što je i inače običaj sa likovima koji dobiju sopstveni film (uz notabilni izuzetak Ms. Marvel Kamale Khan, koja je uprkos seriji i filmu The Marvels poslednjih godina svedena na kameo pojavljivanja i skromne miniserijale). Captain Marvel je svakako imala sasvim solidnu strip-produkciju i u ranijim godinama ovog stoleća, ali to je tada bilo pod naslovom Ms. Marvel i autori su bili mahom muškarci. Od momenta kada je film ušao u predprodukciju, stvari su se iz korena promenile, Marvel kao da se setio da ima jedan snažan i zanimljiv lik, praktično ženskog supermena sa vrlo „marvelovskim“ unutrašnjim protivrečnostima i konfliktnim lojalnostima i krenuo u ozbiljnije profilisanje Carol Danvers ne samo sa bitnim rolama koje će odigrati u stripovima o Avengersima i velikom broju company crossover događaja u poslednjoj deceniji, već i sa sopstvenim serijalima koji su dati na staranje uglednim ženskim autorima poput Kelly Sue DeConnick i Kelly Thompson za dobrodošlu dozu feminizma. Korporativnog feminizma, naravno, ali ipak nekakvog feminizma koji će Marvel ponosno staviti i na naslovne strane kolekcija, citirajući prikaze i time ipak dati nekakav doprinos borbi protiv sve toksičnijeg alt rajt uticaja na rodnu a time i klasnu borbu.
No, What If… Minnie Became Captain Marvel? zapravo ide solidan broj koraka unazad, ne nužno u distanciranju od feminizma, već u smislu da je ovo strip koji se vraća na same početke superherojskog rada Carol Danvers, a kada je ona nosila ne pseudonim Captain Marvel već Ms. Marvel.
Zapravo, istorija imena Captain Marvel je iznenađujuće komplikovana, posebno ako ste ipak u svu tu superherojštinu ušli preko MCU filmova i mislite da imate dobro razumevanje života kapetanice Marvel, njene veze sa vanzemaljskim rasama kao što su Kree i Skrull i njene generalne trajektorije od žene koja je pilotirala borbenim avionima za USAF do superheroine koja štiti nejač i bori se za pravdu po čitavom svemiru.
Jer, Carol Danvers ne da nije prvi Captain Marvel u Marvelovoj istoriji, nego nije ni drugi iako se pojavljivala u stripovima o originalnom Kapetanu Marvelu krajem šezdesetih, kao jedan od sporednih likova. I da bude jasno, ona nije ni treći pa ni četvrti, peti ili šesti Kapetan Marvel. Carol Danvers je sedma po redu osoba koje je ime Captain Marvel ponela tek, dakle, 2012. godine, kada je serijal o njoj počela da piše Kelly Sue DeConnick i gore pominjani citat se upravo odnosi na to da je Kelly Sue od ove superheroine sa karijerom u tom trenutku dužom od trideset godina, napravila „feminističku ikonu“.
I, da bude jasno, mislim da je ovo učinilo neviđeno mnogo na promeni percepcije ne samo ove superheroine već i ženske superherojštine generalno. Promena imena iz Ms. Marvel, izbacivanje roda i usvajanje (ionako nezasluženo) maskulinog prefiksa „Captain“ je naravno jedna stvar, ali promena kostima i generalnog imidža i stava protagonistkinje su bili prava mala revolucija. Nakon godina u kojima je Danversova nosila izrazito „ženski“, to jest veoma seksualizovani kostim sa pripijenim crnim čizmama do iznad pola butina, trikoom bližem fetiš nego ginmnastičkoj opremi i plastičnim operskim rukavicama, da ne pominjemo dugu rasutu plavu kosu, vrišteće crvene usne i OGROMNE grudi, gde je, dakle, izgledala kao vrlo izrazito muška fantazija o „jakoj i ženstvenoj ženi“, sa preuzimanjem imena Captain Marvel došao je i novi imidž. Nema se šta, da se razumemo, zameriti ženstvenosti Carol Danvers u „novom“ izdanju, čak i ako ste vrlo konzervativan muškarac, ali ovo je daleko feminističkija, daleko više COOL verzija jake i ženstvene žene, sa modernom kraćom kosom, pripijenim kostimom koji više deluje kao kul svemirska uniforma nego kao kostim za striptiz i bez prenaglašenih dojki i usana. I uspeh filmske Carol Danvers, bazirane na ovom izgledu (i stavu) stripovskog predloška je potvrdio ispravnost tog pristupa.
Ceo ovaj uvod pravim da bih istakao kako je What If… Minnie Became Captain Marvel? jedno zapravo iznenađujuće konzervativno vraćanje na izvor i prepričavanje originalog četvorobrojnog miniserijala Ms. Marvel iz 1977. godine, samo smešteno u univerzum u kome su Diznijevi i Marvelovi likovi zabavno splajsovani jedni sa drugima.
Da ne budemo nerazumeni: taj originalni miniserijal o kome pričamo su pisali Gerry Conway i Chris Claremont, dvojica od najboljih scenarista koji su ikada radili za Marvel U ČITAVOJ NJEGOVOJ ISTORIJI (ili barem dvojica među meni najomiljenijima ikada) a koji su i bilo notabilno progresivni u svojim stavovima, deca kontrakulture šezdesetih namerna da se kroz stripove dotaknu pitanja rasne diskriminacije, rodne ravnopravnosti, krosovera između kultura… U tom smislu, to da se serijal (i lik u serijalu) nije zvao Captain Marvel (iako je Danversova supermoći dobila u akcidentu koji je njen DNK splajsovao sa DNK originalnog Kapetana Marvela) već Ms. Marvel je za 1976. i 1977. godinu bio zapravo manifestno progresivistički gest. Ovaj je prefiks u to vreme imao značajnu političku težinu jer je zamenjujući i „missis“ i „miss“ uklanjao transparentnost bračnog stanja ženske osobe i stavljao je na ravnu nogu sa muškarcima koji su bili „mister“ bez obzira na to jesu li oženjeni ili ne. Vama to sad zvuči smešno, pogotovo ako ste uvek smatrali da „Ms.“ u superherojskom pseudonimu ima latentno pežorativnu notu, ali originalne intencije i korišćenje ovog imena bile su nedvosmisleno plemenite i imale izraženu feminističku dimenziju, makar onoliko koliko su to mogli da naprave progresivistički orijentisani muškarci.
Enivej, Carol Danvers je u ono vreme bila novinarka, zapravo urednica magazina Women Magazine, a koji je bio publikacija Daily Buglea i njena superherojska priča je počela nekom vrstom konfuzije jer ni sama Carol nije bila svesna da je stekla supermoći niti je shvatala šta joj se dešava. A što je IZRAZITO late ’70s šmek superherojštine.
What If… Minnie Became Captain Marvel? su uradili uglavnom Italijani osim što je zaplet kreirao (adaptirajući originalni miniserijal) Amerikanac Steve Behling. Behlinga verovatno ne znate jer je njegov rad za Marvel mahom vezan za pisanje proznih knjiga za osnovnoškolsku decu a baziranih na Avengersima i drugim propertijima kuće ideja. Behling piše i druge knjige za decu a radio je i neke stripove za decu, notabilno Spidey and His Amazing Friends: Team Spidey Does it All! namenjen BAŠ mladoj publici (tj. onima koji posle slikovnica u ruke uzimaju svoje prve stripove).
Behling nije ime koje očekujem da iko prepozna, ali ostatak ekipe je veoma jak i ovde ponovo na poslu imamo tim koji je radio i Paju Patka kao Wolverinea. Dakle, scenario je razradio Luca Barbieri, crtež je obezbedila izvanredna Giada Perissinotto, kolorist je opet Lucio Ruvidotti a letering je uradila Laura Tartaglia. Ovaj je tim na What If… Donald Duck Became Wolverine? Prikazao mnogo potencijala ali ta je priča imala dosta izražene probleme sa samim pripovedanjem koje je favorizovalo ekspozicjju u odnosu na stvarnu radnju i akciju. Ovom prilikom smo dobili strip koji i sam deluje „kratko“ i završava se u momentu kada vam se čini da vam nedostaje bar još jedan katarzični set pis da bude zaokružen, ali je u pitanju ipak izrazitije zrelije vođena priča.
Napisao sam preko 1.200 reči a tek sad dolazim do toga da je ovo praktično jedini strip u istoriji Diznijevih stripova koji mi pada na pamet a u kome Mini ima protagonizam sasvim nezavistan od svog momka Mikija Mausa. Formatirana kao simpatičan privezak muškom „everymen“ heroju, Mini je barem u stripovima koje sam JA čitao – a čitao sam mnogo i američkih i italijanskih i skandinavskih Dizni stripova – čak i tamo gde je imala određenu delatnu suverenost bila čvrsto vezana za odnos sa Mikijem i ostatkom ansambla, predstavljajući pe svega „ženskost“ onako kako je vide muškarci.
What If… Minnie Became Captain Marvel? sa ovim raskida i u ovom stripu apsolutno i decidno nema Mikija, niti se on pominje. Umesto njegove slike na Mininom pisaćem stolu stoji slika njenog mačora*, a glavna junakinja je novinarka koja radi za dnevni list The Chronicle i zadužena je da kako zna i ume pronađe identitet nove superherpine u Patkovgradu, maskirane, leteće borkinje protiv zločina, Kapetanice Marvel.
*da, humanoidna mišica ima ljubimca mačora – deal with it!
Da stvari budu teže, Mini je tek dobila posao u ovoj novini a na osnovu toga što je imala čitan i uspešan gradski blog i kada je vlasnik lista, naravno Baja Patak, baci u duboku vodu i kaže joj da je ovo sada njen glavni zadatak i da očekuje rezultate, ona u sebe ima brojne sumnje i preispituje se je li ZAISTA dorasla reporterskom poslu.
Ovo je veoma klasična marvelovska postavka, sa glavnim likom koji je mlad, energičan, pun ideala ali koji istovremeno i sumnja u sebe i suočen je sa svetom „odraslih“ u kome je prinuđen da se snalazi. To da je Mini po prirodi stvari malo staromodna i tiha a da je Baja propulzivni kapitalista spreman da rizikuje ali i spreman da donosi brze, bolne odluke kada je to potrebno se odlično uklapa uz ovaj koncept.
Naravno, „tajni“ tvist u celoj priči je da je Mini takođe i Kapetanica Marvel ali da toga nije svesna i da ima povremena pomračenja svesti nakon kojih se ne seća šta je radila, a čitalac svedoči ovom njenom dualitetu i zaintrigiran je da vidi kako i kada će ona saznati dramatičnu istinu.
Ovaj kratki strip od tridesetak strana relativno srećno sažima originalni Ms. Marvel miniserijal i uspeva da postigne pravi odnos superherojske drame i diznijevske komedije. Perissinottova vrlo nadahnuto kombinuje karikaturalni, slatki prepoznatljivo diznijevski senzibilitet sa kompozicijama koje su više „odrasle“, marvelovske, rađene po šnitu akcionog superherojskog stripa. Sukob sa Scorpionom – koga ovde, naravno, „igra“ Hromi Daba – je hajlajt priče, sa odlično urađenom akcijom i perfektno dodatom komedijom a nakon toga ćemo dobiti i atraktivnu tuču sa džinovskim robotom. Doduše kratku jer strip pred svoj kraj ulazi u opširan flešbek da bi čitaocima dao pozadinu priče. A što naravno nije najsrećnije dramaturško rešenje, ali nam makar daje još fantastičnih scena u kojima Perissinottova i Ruvidotti crtaju još jedan od onih epskih sukoba između Baje Patka i Mage Vračević.
Ovo je, kao i njegov prethodnik, strip pre svega za old school Disney fanove i old school Marvel fanove. Čiji sam ja svakako predstavnik, ali kako sam ja već ozbiljno zagazio u šestu deceniju života, nisam siguran koliko je GENERALNO tržište za ovakve radove. No, dok ih Marvel bude pravio ja ću da ih čitam, jer je ovo u principu dobro, a ako biste i vi da bude dobro i u vašoj kući, izvolite do Amazona.
