Ono kad kažu da je noć najtamnija pred zoru, to da znate da je bulšit. Noć je najtamnija kad nemate hrabrosti da upalite svetlo. Dakle, ako sad deluje kao da smo u defanzivi jer se režim podigao iz nokdauna, prihvatio za Ursulu fon der Lajen, podsetio da su sudovi njihovi, krenuo da opet napada klince po ulicama, smanjio plate univerzietskom osoblju da ih izgladni, ukinio štrajk na beogradskom Medicinskom fakultetu itd, to samo znači da treba da pritisnemo jače. A imamo s čim. Skromni doprinos odavde nek bude ovosubotnji izbor zanimljivog metala iz prošle nedelje u kome neće biti većine najvažnijih izdanja (tipa Deafheaven, Arch Enemy, Alien Weaponry, Lauren Babic, Memphis May Fire…) jer sam ja baksuz kome se ništa od toga ne dopada, ali HOĆE biti čak tri nova izdanja Dying Victims Productions, HOĆE biti ekološkog grindcorea sa ženskim vokalima, divljačkog thrash metala iz Japana, krvoločnog krosovera iz Kruševca i blek-treš krljanja sa Islanda, HOĆE biti čak i jedno simpatično novo izdanje Napalm Records, HOĆE biti naučnofantastičnog slamming death metala i krljačkog švedskog D-beata, HOĆE biti njujorškog spajanja ekstremnog death metala i džeza, HOĆE biti čak i novi album jedinog živog klavijaturiste Deep Purple, ali i rimejk prvog albuma benda u kome je treći pevač Iron Maiden izgradio svoje dobro ime, i HOĆE, ne brinite, biti apsolutne anihilacije sa novim Teitanblood. Ko ne skače taj je šminker (i Ćaci).
Deo 1: BLACK METAL
Nemački Gottmaschine ne menjaju bogznašta radikalno u svom zvuku. Treći album za tri godine, Rost Ensemble je malo melodičniji, malo bliži ramštajnovskom (kvazi)indastrijal zvuku ali to je generalno jednostavan, energičan blek metal abrazivne teksture, preenapucanog zvuka ali simpatičan. Nema ovde i dalje neke sad ogromne vizije i ne znamkakve originalnosti ali je slušljivo!
Bend se zove Winter Madness a prvi EP Frozen Grounds i sav taj zimsko-smrznuti imaginarijum ne dolazi ni iz Norveške ni iz Švedske nego iz – Francuske. No, Winter Madness definitivno više vuku na skandinavski blek metal nego na ono što ja doživljavam kao francuski jedinstveni doprinos ovom žanru. Hoću reći, pesme su ovde jednostavne, zasnovane na jednostavnim rifovima i ritmovima, više zainteresovane da kreiraju jedan jasno definisan hladni prostor u kome će slušalac kontemplirati o taštini praznine i večnosti u kojoj je njegov život samo iskrica što plane i ugasi se, nego što se bave nekakvim baroknim aranžiranjem i kompleksnim komponovanjem. I, mislim, Winter Madness to rade DOBRO. Njihova verzija severnjačkog blek metala je vrlo korektna, sa samo malo ukrasa ubačenih u nešto što je disciplinovan niz melodičnih rifova i žestokog krljanja. Produkcija je čista i kvalitetna a materijal sadrži čak šest pesama pa je ovo pun, kaloričan obrok za svakog ko voli ovakvu muziku i bendove poput Immortal.
Kad smo već kod Ramštajna, nizozemski avangardni post-blek metalci Grey Aura imaju malo i te tevtonske cheesy dramatičnosti na svom trećem albumu, Zwart vierkant: Slotstuk. I mada to baš nije po nekom mom ukusu, najača strana ovog albuma je što je bend toliko ambiciozan u spajanju najrazličitijih ideja i koncepata da ga apsolutno boli kurac da se drži ikakvog žanra ili disciplinovane forme pa nikada ne znate kuda će pesme dalje krenuti. I, OK, puko svaštarenje nije vrlina samo za sebe ali Grey Aura imaju nekakav metod u tom svom ludilu pa iako im nije svaka ideja podjednako efektna, album u globalu predstavlja jednu interesantnu i strastvenu meditaciju na temu suprematizma i Maljevičevog crnog kvadrata, nastavljajući fiozofsku liniju sa prethodnog. Pošteno i vredno pažnje:
Pestifere iz Mineapolisa su svoj treći album snimali nekih sedam godina (pa čekali još godinu i po da ga objave) i to što on produkcijski zvuči kao malo bolji demo je zapravo deo njegovog šarma. There Was Never Light je ploča kontemplativnog, svakako i malo melanholičnog black-death metala (mislim, vite vi taj naslov i omot) koja vam se umili svojom neposrednošću i ne pokušava da vam podmetne kompikovanost insistirajući da je to isto što i dubina. Utoliko, pesme nisu ni predugačke niti naglašeno složeno aranžirane ali imaju IDEJE i prorađuju ih vrlo duboko a da se nikada iz vida ne gubi da je ovo visokooktanska, brza metal muzika. Veoma mi se dopalo to sve na gomili i nadam se da Pestifere neće ponovo da potroše skoro celu deceniju da urade novu ploču, ali ako je NEOPHODNO, da bi sve zvučalo autentično i smisleno, neka ne žure. A ovo se plaća koliko hoćete:
Na drugoj strani su Grci Lucifer’s Child čiji je treći album naravno vrlo satanistički nastrojen. No, The Illuminant nije ploča ni bez melodije ni bez suptilnosti. Ona ima agresiju izbačenu u prvi plan – nekako kad ovo izdaje poljski Agonia Records znate da neće biti mnogo milosti i da će da se BIJE – ali je Lucifer’s Child bend ozbiljno iskusnih ljudi koji umeju da napišu osam pesama što će uz surovu rokačinu da imaju i veličanstvene satanističke himne i da se sve to lepo uklopi zajedno:
Kad smo već kod Poljaka, Nervous je jednočlani bend koga njegov jedini član opisuje kao „neurotični metal iz poljskog predgrađa“. Ali dobro, u nekim tehničkijim terminima, debi album projekta osnovanog prošle godine, Acquiescence, je kombinacija progresivnog, atmosferičnog i avangardnog blek metala. I mada jednočlanih blek metal bendova čiji članovi misle da su izumeli čitave nove podžanrove ima ko sitnih svetaca, Aaron Ciesielski autentično može da kaže da je osvežio svoj odabrani žanr. Ovo je maštovita ploča, dobre svirke i interesantnog miksa, na kojoj se meni čak i ne dopada sve podjednako ali gde čujem čoveka koji zaista traži i često nalazi nešto novo a da ne napušta ono staro sa prezirom. Rispekt za to:
Náriðill dolaze sa Islanda ali za razliku od većine islandskih blek metal bendova koje smo slušali, njihova muzika je trešerskija, rifaškija, manje atmosferična, više namenjena provodu na koncertima nego samotnoj kontemplaciji na podu svoje sobe ili na hridini iznad kakvog fjorda. To je solidno osveženje, ma koliko da volim islandski blek metal, a EP Evil Is The Only Way… ima i vrlo solidan studijski zvuk i osvaja šarmom na svakom koraku.
Na debi albumu pariskog projekta Paths to Deliverance mi je prvo pažnju privukao urnebesno uraganski bubanj pa sam hitro potražio informaciju o postavi i, naravno, bubnjeve ovde svira Kevin Paradis. Ma šta svira, RASTURA. Ne znam kad stiže da spava ali prelepo je da najprolifičniji bubnjar francuskog ekstremnog metala ima vremena i za blek metal pored silnog death metala koji već radi sa hiljadu drugih bendova. Paths to Deliverance je vrlo primetno „francuska“ ploča sa avangradnim pristupom blek metalu koji tu dolazi prirodno, neusiljeno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu ali i sa energičnošću svirke i agresivnošću koje ga izdvajaju od kolega. Ten, kako se album zove, se ne bavi ocenjivanjem seksepila glumice Bo Derek niti je u pitanju rekonstrukcija legendarne ploče Pearl Jam već je u pitanju zaranjanje u misticizam i gotski horor, Poa, Lavkrafta, Junga… A sve to pri brzini od trista na sat. Pa prelepo!
Švicarski Tyrmfar su previše melodični za moj ukus, ali moram da ukažem da EP Symbiosis ima dosta brze pesme i to donekle popravlja moj utisak. Ovo je melodični blek metal za sve pare, cheey i epic, sa vrlo malo originalnih ideja, ali žestina sa kojom bend svira i filozofska ambicija u tekstovima su za pohvalu!
Francuska izdominirala ove nedelje na polju blek metala! Evo i pariski projekat Glorior Belli ima novi album, i to sedam godina nakon prethodnog i pauze u kojoj se činilo da je jedini (barem jedini stalni) član benda, Žilijen, psovetio sve svoje kreativne kapacitete drugim projektima (npr. sa Under the Red Tide je prošle godine izdao četiri EP-ja). No, sedmi album je tu i naslovljen je Glorior Belli a znate da to znači da je VAŽAN. I dobar, je, ovo je rokački, brzi blek metal koji obaveznu francusku dekadenciju i avangardnost ima u svojoj srži ali se pre svega orijentiše na nanošenje štete. Tako su pesme poput The Foul Fiends apsolutno slavlje old school blek metala koji ide brzo i lomi sve oko sebe a to da Billy Bayo (kako je Žilijenu umetničko ime) i pored poštene, znojave krljačine ima uho za dobru, zaraznu melodiju je važan element karaktera ovog projekta. Vrlo lepo:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Pekinški izdavač Thrashing Cult Records ima dosta zanimljiv katalog ispunjen uglavnom istočnoazijskim thrash izdanjima. No, živi album japanskog dua BlackLab, naslovljen A Bizarre Dream in Beijing malo iskače iz formata jer se radi o doom metal ploči. Naravno, ona je snimljena u Pekingu, pretpostaviću prošle godine i predstavlja nam osakanski doom projekat BlackLab u sjajnom svetlu. Kuriozitet da su BlackLab dve žene (bubanj i gitara/ vokal) je važan da vam skrene pažnju na ovu grupu ali je sama muzika BlackLab dovoljna da stoji sama za sebe i ova ekipa u CV-ju ima nekoliko albuma i pregršt kraćih izdanja. U živom formatu ovde se dobija sve ono što očekujete od svedene, na animirani skelet redukovane formule doom metala pa je A Bizarre Dream in Beijing ploača puna moćnih sabatovskih rifova, sporog, teškog gruva, psihodeličnih vokala. Bend, štaviše i svira Sabbathov Supernaut na ovom nastupu i prelepo je čuti kako kineska publika poludi od sreće već na zvuk kontračinela, pre nego što Yuko Morino uleti sa gitarskim uvodom. Ali uopšte, ceo album je pun ekstremno solidnog old school doom metala, moćnih hard-bluz rifova i teškog, pravovernog udaranja. Sirova „produkcija“ zahteva minut ili dva navikavanja ali posle toga je sve glatko i lepo i predstavlja izvrstan uvodni kurs za upoznavanje sa BlackLab:
Outer Head iz Lidsa privremeno (?) prekidaju sa radom ali su makar iza sebe ostavili Erevos, odličan album psihodeličnog stoner roka, da se njime zanimamo dok se, božezdravlje, ne vrate. Ovo je, dakle, vrhunski ukusan teški, psihodelični rok, sa lepljivim, faziranim rifovima, neodoljivo moćnim gruvom i odličnim vokalom, kao nekakav destilat britanskog doom i stoner zvuka za ljude koji nemaju vremena da prolaze kroz opuse Black Sabbath, Electric Wizard i Cathedral. Mislim, SAŽALJEVAM takve ljude, ali Erevos je svejedno izvrsna ploča, dobrog zvuka, dobrih pesama (koje znaju da se zanesu pa prebace i devet minuta trajanja) zrelog, prijemčivog materijala. Outer Head se sa ovim albumom nalaze na možda i idealnoj sredini između sirovih, satansko-drogeraških andergraund projekata poput Dope Smoker ili Loose Sutures sa jedne strane, i „produciranijih“, nešto više radio-friendly stoner rokera kao što je Shotgun Sawyer, Thunder Horse i ostala ekipa sa Ripple Music tako da, NEMOJTE ovo propustiti. Ko zna kad će nastavak a cena je KOLIKO DATE:
Born of a Jackal su dva lika iz Atlante koji sviraju doom metal što normalna poublika ne bi ni prepoznala kao doom metal. Ozbiljno, pet pesama na EP-ju Return to Ash možete da pustite bilo kome ko generalno sluša „rock radio“ i da on ili ona sa zadovoljstvom klimnu glavom i počnu da tapkaju nogom u ritmu. Naprosto, ovo je dobar, kvalitetan hard rok sa energičnim pesamama i maštovitim gitarskim melodijama, prijemčivim, melodičnim vokalom i kombinacija odlično, promišljeno napisanih pesama i lepe produkcije čini ga vrlo civillian-friendly ponudom. A istovremeno ovo JESTE doom metal, sa lepim, tužnim molskim rifovima i otmenim razvojem osnovnih tema pesama, žalobničkom notom u pevanju… Jako JAKO dobro:
Imamo još odličnog doom metala, ovog puta iz Španije. Cruzeiro iz Galicije imaju drugi album, Hic Sunt Dracones i to je tričetvrt sata prvoklasnih stoner-doom rifova, gitarske psihodelije, teškog, poletnog gruva… Sve što vam treba ali onda odozgo dođe i pevačica Beatriz Onix koja svemu daje malo KARAKTERA i arome i onda se Cruzeiro baš izdvoje iz mase i upamtite ih. Odlična svirka, dobre pesme, vrlo solidan zvuk, dakle, pravo uživanje za svakog ko voli da je sporo ali dinamično:
Belgijski post-metal vladari Amenra su prošle godine imali studijski i živi album a ove u isto vreme izdaju dva EP-ja sa po dve pesme. Vredan svet. With Fang and Claw i De toorn se razlikuju, svaki ističući jednu od strana benda pa onda njihovo sinhrono publikovanje ima još više smisla. De toorn je ploča ozbiljne, svečane atmosfere, sa pesmama koje se razvijaju sporo, postepeno, gradeći svoje narative i krešenda na zadivljujuće disciplinovan način. With Fang and Claw je za ljude kojima treba nešto INSTANTNIJA gratifikacija, vrištavi komadi buučnog, ali i dalje melanholičnog post metala koje konzumirate brže i intenznvije. Sve je odlično, sve se preporučuje:
Billy Rudin nije čovek nego trio iz Pilsena i ovi češki momci tresu glasan, ne mnogo suptilan ali duševan džemerski space rock. Neka niko ne kaže da ne volim dobar psihodelični džem a album There Is Silence Between The Words zapravo ima prave pesme, sa sve pevanjem i tekstovima, tako da je u pitanju idealan spoj spontanosti i disciplinovane strukture. To je jednostavna struktura, ali nabijena je energijom i vrlo lepo radi posao nudeći i gruv za guzu i međuzvezdani kosmos za mozak:
Kad album nazovete Stoner Metal Against Capitalism skoro da sugerišete kako ste bubuljičavi tinejdžer koji snima primitivne džemove na laptopu koji je nasledio zajedno sa bongom kada je stariji brat otišao na koledž. Ispostaviće se, PAK, da su Strawberry Coffin u stvari pravi bend i da album uopšte nije TOLIKO lo-fi. Nije da je u pitanju nekakava skupa studijska ekstravaganca, ali trio iz Bostona zvuči ukusno fazirano i spretno uhvaćen u procesiji gruverskih komada koji spajaju bluzirane stonerske rifove sa neo-hipi/ folk temama i prijatnim ženskim vokalima. Zvuk je interesantno osakaćen distorzijama ali pesme jesu dobre, sa finom okultnom dimenzijom u svom tom folk-bluz neo-hipi maštarenju i sama tematika uopšte nije puka regurgitacija najvažnijih poenti drugova Marksa i Engelsa. Po ceni od koliko date ovo je jedna od najinteresantnijih ploča stoner-doom muzike koju ćete čuti ove godine:
Nije sad neka velika misterija šta svira bend Desert Smoke na albumu Desert Smoke, jelte? Lisabonska ekipa ovde ima samo četiri pesme ali su to glasni, energični a opet višedimenzioni instrumentalni džemovi heavy psych i space rock muzike sa mišićavom ritam-sekcijom i divoljno pustolovnim gitarama da ja sa odobravanjem klimnem glavom.
Da ostanemo u temi dima, tu su nam Smoke Mountain iz Talahasija na Floridi i njihov drugi album, The Rider. Ovo je sveden, pankerski stoner rok sa vrlo nestašno faziranim zvukom i pesmama koje treba da vas hipnotišu, opiju i iskoriste radije nego da vam pruže nekakav radio-friendly ugođaj. Oće to kada u grupi nemate bas-gitaru a gitara i bubanj ponavljaju iste jednostavne fraze unedogled dok u njima ne počnete da čujete čitava niva značenja. Onda odozgo dođe izvrsna pevačica Sarah Pitt (svi u bendu se prezivaju Pitt pa su ili svi rođaci ili se mnogo lože na Breda Pita) i podari jednom prijatnom pank-rok-stoner-rok džemu MOĆNU treću dimenziju. Meni se ovo mnogo sviđa jer razgrće te naslage „metal“ stilizacija i napucane produkcije za koje mnogi stoner bendovi misle da su sada obavezne i nabada pravo među rogove bez mnogo filozofiranja. Kao Mudhoney ili Nirvana koji su se na vreme skinuli sa igle i navukli na čibuk, a onda ih otkrio Argonauta Records (koji je ovo i zaista izdao):
Kvebečani Strange Broue se lože na Black Sabbath u NEZDRAVIM količinama, pa je novi EP, Sabbathsploitation jedna vrlo sabatovska satanistička stoner rok i dum metal orgija, sa tri pesme koje naslovima aludiraju na članove i pesme Black Sabbath a muzički predstavljaju logičnu ekstrapolaciju zvuka birmignenskih patrijarha. Ovo je vrlo dobro, sa tim okultnim, satanističkim centrom ali i konstrukcijom dobrih rifova i čvrstog ritma tako da, nema rizika, ulećite:
Dead Meadow imaju deseti album i pošto ga izdaje Heavy Psych Sounds Records znate da je u najmanju ruku dobar. Naravno, vašingtonski psihodeličari iza sebe imaju skoro trodecenijsku karijeru u ovom formatu i Voyager to Voyager je superiorno relaksirana ploča koja put kroz vaše uši do vašeg centra za ravnotežu pronalazi bez napora, bez frikcije, bez stenjanja. Ovo je, prosto, prirodan, organski heavy psych, sa pesmama savršenog gruva i vrlo dinamične a relaksirane svirke. Otišao bih toliko daleko da kažem kako Dead Meadow ovde zvuče NEUSILJENO ali nisam siguran da će to pravilno preneti koliko su pesme dobre i efektne iako nemaju ni trunku pretencioznosti. Ali imaju silne fine detalje i ideje i ovo je opušteno a prejako u isto vreme, kao da je Hendriks i dalje živ i da ga, braćo, boli kurac:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Koliko su sirovi Morta iz San Antonija na minialbumu Life Is War, War Is Now! Ovo je old school thrash/ crossover sa mračnim, brutalnim rifovima, promuklim vokalima, atmosferom pretnje i propasti, jeftinom ali funkcionalnom produkcijom. Morta su na, dakle, sasvim drugoj strani od skejterskog, pizza-loving krosovera na koji ste možda navikli i ovaj materijal sa svojih šest pesama nudi očaj, agresiju, destrukciju ali i dinamičnu, vrlo zapaljivu svirku. Ne propustiti, posebno jer je cena ona koju sami odredite:
Još dublje u andergraundu je Black Sputum / Zieg Abuser – Apodrecer / Ad Bellum Caprae!! a što je split sedmoinčni EP jednog norveškog i jednog švajcarskog benda. Oba benda sviraju black/ thrash ali sa izrazito pankerskom dimenzijom u muzici pa su nekakvi spojevi i dodiri sa hardkorom, krosoverom i grajndkorom prirodni. Ako volite jako brzu, agresivnu svirku ali i old school zvuk, ovo je za vas:
Manic Aggression iz Šefida za svoj novi EP, Violence Is A Virtue sa ponosom kažu da im je prvi iako su 2023. godine već izdali eponimni EP, koji stoji na istoj Bandcamp stranici gde ćete slušati i ovo. Ili su ovo najzaboravniji ljudi u Jorkširu ili ne znaju šta znači „prvi“. No, srećom, ljudi pišu i sviraju muziku MNOGO bolje nego što broje pa je Violence Is A Virtue IZVANREDNA kolekcija eksplozivnih thrash metal pesama sa pank energijom i metal ekspertizom na isntrumentima. Produkcija je odlična, energija ogromna sa pesamama koje menjaju ritam svakih nekoliko taktova a to sve zvuči tečno i ložački, vokali su savršeno napadni, ni jedna kompozicija ne prebacuje tri minuta a to nasilje i ta agresija ovde zaista zvuče kao vrlina. Perfekcija koja se pritom prodaje po ceni koju sami određujete. Pa stvarno!!!!!!
Japanski sastav Makkbeth nam svoj debi (?) EP, Nightmare Reign, preporučuje rečima „thrash til it fucking breaks“ i, mislim, hoćemo. Ovo je odličan old school thrash metal, besan, nervozan, ali sa dobrim rifovima i dinamičnim aranžmanima pesama koje ne traju predugo, ne mrse muda i svoje poente prave ubedljivo. Dosta mašte u gitarskim temama i arabeskama, plus old school produkcija i miks gde nema studijskog i digitalnog budženja zvuka na nekakve nepodnošlljive razine, solidni vokali, sve je ovde veoma dobro. Ne propustiti:
Nijemci AssBloodPee postoje od 2003. godine ali su snimili samo jedan demo 2009. godine. A i to su bili snimci pesama koje su napisali krajem osamdesetih dok su se još zvali Slimy Blood Pigs. No, evo, deceniju i po kasnije imamo živi album i mada ovo nije sad neko REMEK-DELO modernog thrash metala u pitanju je bučna i poštena ploča brze, glasne muzike. Producirane tako da vam se uho umori posle 30 sekundi, istina, ali ako ste mladi, u treningu i volite gruverski thrash, ovo je sasvim okej.
A Mađari Neuropsy su isto, sudeći po slici, pomatora ekipa a i EP Sketches of Pain im zvuči ne baš usiljeno retro ali definitivno ne moderno, sa thrash i crossover šmekom koji bi sasvim lepo prošao krajem osamdesetih. Ja sam naravno primarna meta za takvu muziku i mada sam slušao i bolje u životu, Neuropsy svakako nisu bend ispod koga bih podvukao crtu i ispisao se iz thrash udruženja. Ima ovde energije, znanja i ljubavi iako je produkcija muljava a originalnost nikakva. I to je okej!
Za old school speed metal provod tu nam je debi album kostarikanskih Necrólisis. Pošto se zna da speed i thrash metal dobijaju +3 na autentičnosti kad se pevaju na Španskom da dodam da je debi album benda (posle višeod dvadeset godina svirke i gomile kraćih izdanja), Templo de fraude, jedna ne samo perfektno odsvirana nego i iznenađujuće lepo producirana ploča sa lepim miksom i toplim zvukom, a da su pesme maštovite i čak, uh, duhovite, što za speed metal ne mogu baš često da kažem. Još i motorna testera na omotu, kao nekakav grafički sažetak svih ovih opasnih rifova koje je bend snimio za naš užitak, pa sve je sjajno!
Mnogo su solidni Doomsday iz Kalifornije na debi albumu Never Known Peace. Ovo je opet, kao crossover thrash ali zapravo bliži thrash metalu po disciplini svirke i ambicioznosti pesama. No, crossover lepršavost i dalje osvežava ovaj model i bend stvarno zvuči nadahnuto sa pesmama koje nisu sve varijacije na istu temu, odličnim pevačem, dosta pristojnim zvukom. Pritom, naravno, ono što je meni najvažnije, a to je koliko se brzo svira, dakle, ispunajva moje potrebe. Opasan bend, sa nadam se sjajnom karijerom ispred sebe:
Finski bend Urn sa svojim šestim albumom, Demon Steel pravi konačan odmak od „običnog“ black thrash stila koji ih je odlikovao od početka. Demon Steel je i dalje suštinski black thrash album u smislu da ima black metal atmosferu i thrash metal rifove, ali njegova celokupna estetika je gizdavija a konstrukcije kompleksnije nego što se od black thrasha uopšte očekuje. Dakle, ovo je možda čak više za black metal nego za thrash metal publiku sa pesmama od po pet minuta zanimljivog aranžiranja i kombinovanja epskih melodija sa znojavom thrash rifačinom. Skuplji, kvalitetniji zvuk takođe ovo pomera par ravni iznad uobičajene black thrash ponude i mada vokali Jarnoa Hämäläinena u ovakvom miksu možda deluju malo isuviše ogoljeno i cheesy, album osvaja šarmom i ambicijom:
Ako je nekome to slučajno suviše visokokonceptualan pristup black-thrashu, ništa zato, imamo drugo album poljskih Gallower i ako kažem da ih je za ovo izdanje pod svoje uzeo Dying Victims Productions skoro da ne moram ništa dalje da objašnjavam. Ovo je, znači, PRAVOVERNI blackened thrash metal, produkcijski, svirački, koncepcijski, RIFAŠKI, VOKALNO potpuno lojalan andergraund tradiciji, ali sa distinkcijom da su rifovi baš dobri, pesme ILEGALNO ložačke a produkcija taman kako treba. I, da, ti vokali! Prelepo! Autentična pankerska priroda ranog speed i thrash metala je na Vengeance & Wrath očuvana u punoj meri a opet sve zvuči tehnički kvalitetno, dovoljno precizno u svoj toj živosti i dinamici i, evo, da ponovim: Dying Victims Productions, to je dovoljno:
Zero Again su hardkorpank bend iz Bristola a iako naslovi njihovih albuma sugerišu nekakav metalizirani, toksično-muški hardcore, istina je da je ovo raznovrsna, maštovita grupa koja se prirodno nastavlja na najbolje hardcorethrash tekovine osamdesetih godina. Ever-changing is the Art of Death je drugi album u opusu benda sa 14 pesama ozbiljnog krljanja, ali i odlično napisanih, sjajne produkcije, mnogo karaktera. Ovo je hardcore TAČNO po mom ukusu,sa forsiranjem brzine i žestine ali sa istovremeno mnogo inventivnosti u ovom oprobanom formatu, sa gnevnim, a inteligentno napisanim tekstovima, pa ako ste malo kao ja, ovo će vas oduševiti:
Nagađate da se bend koji se zove Capitalist ne bavi ZAISTA propagandom kapitalizma. Naprotiv, ova blackened crust ekipa iz Nju Džersija na EP-ju In The Days Of Crimson Sun krlja ozbiljnih osam komada besnog, abrazivnog antikapitalističkog hardkor/ metala, sa jednom filozofskom dispozicijom ali i sa zvukom koji je kvalitetan, abrazivan i obezbeđuje somatski užitak. Pesme su pritom dovoljno raznovrsne da nikome nikada ne bude dosadno i ovo od mene ima jake preporuke za svakoga ko je devedesetih voleo one mračne anarho-kor bendove što su stizali iz UK, Evrope pa malo i iz Njujorka:
BlastForge iz Kruševca nastavljaju da dominiraju. Treći EP za ovaj brutalni crossover/ thrash duo se zove Global F.U. i sav je u negativnim iskazima isporučenim vrlo visokim intenzitetom metalne svirke. Na meti gađenja i mržnje su ovde i NATO pakt i organizovana religija ali i neposredna okolina autora tekstova, a sve je urađeno sada već standardno profi sa jeftinom ali prihvatljivo dobrom produkcijom i pesmama koje udaraju ko pesnicom u oko. Velika podrška:
Doze su francuski kvartet koji crossover thrash svira divljački, besno i sa ubrizganom dozom (heh) blek metala u miks. EP Violence injection ne ponavlja pesme sa prethodne godine izašlog demo snimka i nudi pet novih, brutalnih komada agresije i muljavog ali zdravog zvuka. Ljudi imaju dobar koncept i sviraju ga sa mnogo ubeđenja pa niko ko voli muziku sa vrlo izraženom zlovoljom al i dobrim tehničkim karakteristikama ovo ne treba da propusti, pogotovo jer se plaća koliko želite:
Dance su hardcore bend iz Sidneja koji je negde između Screamo grandioznosti i moshcore ružnoće. Iako ni jedno ni drugo nije možda neki moj najomiljeniji varijetet hardkora, demo snimak nazvan samo Demo nekako profitira na tom spoju suprotnosti, nudeći mrveće rifove od jednog tona sa jedne a onda molske akorde i očajnički plač sa druge. I jedno i drugo je odlično a produkcija, mada JAKO bučna, na kraju nekako ide uz svu tu ludačku muziku pa, sa cenom od koliko date ovo mogu da dosta jako preporučim:
Za klasičan uličarski moškor, tu su Refuse To Lose iz Severne Karoline sa istoimenim EP-jem. Ovo su četiri pesme plesne, gruverske cepačine sa vrlo heavy zvukom, geng-vokalima, pevačem koji zvuči subhumano, sve spakovano u male, kompaktne formate, spremno za konzumaciju. Ako volite, cenićete:
Fracaso iz Los Anđelesa na svom demo snimku Demo 2025 donose tri pesme odličnog pank roka. Ovo je jednostavno, lišeno viškova, zasnovano na zaraznim rifovima, tačno idealnog tempa da pokrene masu u bilo kom prostoru u kom se izvodi na skakanje i učestvovanje, odličnim, promuklim vokalom koji ipak izvlači potrebni minimum melodije, sa jakom bas-gitarom koja drži celu konstrukciju na okupu. Kad je pank ovako dobar onda je on najbolja muzika na svetu a Fracaso vam demo daju po ceni koju sami odredite:
Australijanci Chikan Chef tehnički gledano sviraju nešto između grindcore i powerviolence stilova ali pošto su oni suštinski bend posvećen humoru, onda da kažemo i da je njihov novi, treći EP Chikkan Nuggets u stvari kao nekakav skejterski crossover thrash sa malo bržim i kraćim pesmama. Što je meni ODLIČNO, posebno jer ljudi vrlo dobro sviraju i imaju veoma dobar studijski zvuk. Nema tu neke DUBINE ali ovo je kvalitetna zabava i energičan provod:
Između grindcorea i powerviolencea su i Indusi XrepeatX. Oni za svoj demo, Casual Violence navode da su bubnjevi i glas snimani u studiju a gitara i bas kod kuće i ove četiri pesme impresivno dobro zvuče i u produkcijskom i u sviračkom smislu. I bend definitivno ima štofa, sa eksplozivnim a ne prekratkim pesmama, dosta energije i jakim stavom, pa i sa povremenim kratkim izletanjima iz žanra da pokažu šta sve znaju. Vrlo rado ću slušati bilo šta što ovi momci snime:
Mercy Ties iz Sijetla su nekakav disonantni haotični hardcore ali ne PRENAGLAŠENO haotični niti dosadno disonanti. Album sa svojih jedanaest pesma ima prostora i za čukanje i za propisan pankerski gruv i za kompleksnije, ambicioznije aranžirane posthardkor pesme a što se uz vrlo hrskav, organski zvuk nekako odlično pakuje i slušaocu donosi neprestana lepa iznenađenja pa i oduševljenja. Što bi rekli u Americi, ovi momci JEBU:
Za svoj šesti album, Burn Yourself Alive. (naslov je sa sve tačkom) oksnardski The Warriors su iskombinovali gostovanja bivših članova sa sadašnjim i snimili jako zanimljivu, dinamičnu ploču muzike koja jeste hardcore ali nije dosadni, predvidivi hardcore. Nego je nekako i rokerska i raznovrsna i nepredvidiva a da opet provajduje ozbiljan gruv i prijemčivo agresivnu atmosferu. Zvuk bučan ali radi posao, pesme ekonomično kratke i ovo je jako dobro u globalu:
Ako vam je sve to isuviše „normalno“ i rade vas samo konstantne disonance i vrištanje, evo ga No Good Left On Earth, split ilinojskih bendova Vow i Bird Law. Tu se ne zna ko je grđi, gori i mučniji ali na vrlo inventivne, efektne načine sa Vow koji daju dve pesme screamo/ mathcore provinijencije i Bird Law koji preuzimaju štafetu u trku i ispaljuju tri pesme kombinacije screamoa, metalcorea i noisea u vašu facu. Ama prelepo:
Šveđani Industrial Puke sviraju, naravno, švedski D-beat hardcore, ali su baš dobri i nisu samo industrijski, jelte, ispovraćana kopija nekakvih slavnijih prethodnika u formi Wolfsbrigade, Anti-Cimex itd. Album Alive To No Avail je taman na dobrom mestu da drži klasičnu d-beat osnovu ali da dovoljno aranžmanski šara da ne bude monoton, zvuk je jako HEAVY a bend stručno balansira između panka i (death) metala. Odlično je:
Iz Švedske dolaze i Steel Freight, bend koji svira „chainsaw hardcore pod uticajem death metala“. Sve je jasno, valjda, već i iz samog opisa pa ćete album Force my hand slušati ako volite istovremeno Dismember i Anti-Cimex i sanjate o rešavanju svojih problema bejzbol palicom iz koje vire ekseri. Eto, ima nas svakojakih:
Jivebomb iz Baltimora sviraju primitivniji, siroviji hardkorpank, ali dolaze u tu neku istu kategoriju da ih slušaju andergraund metalci i ljudi koji generalno ne žele muziku koja bi se opisala epitetom „lepa“. Album Ethereal ima deset kratkih, nadrkanih, abrazivnih pesama sa pevačem koji zvuči kao tinejdž varijatna Johna Tardyja iz Obituary i mošpit-gruvom za koji znate da prosto izaziva ljude da kada padnu nastave da se valjaju po zemlji jer ustajanje predstavlja preveliki napor. Pošteno:
LOVE/SICK dolaze iz Finske i recimo da su najbliži d-beat hardcoreu ali je EP Season of Misery po zvuku veoma metaliziran, a D-beat krjlanja meša sa beatdownovskim moš delovima. Dakle, najbolje od oba sveta, u produkciji kojoj nije stalo do vašeg dugoročnog zdravlja ali će vam dati mnogo kratkoročnih zadovoljstava. Korektno! A cena je koliko date:
Španski grinderi Himura imaju treći album, Diabolvs vs. Diabolvs, izašao, naravno, za moldavski Grindwar Records i ako volite brzo, kratko, jezgrovito i bez mrsomuđenja, ovo je perfekcija. Himura isporučuju šesnaest pesama deathgrind krtine od kojih samo dve prebacuju dva minuta, sa puno jednostavnih, ložačkih rifova, aranžmanima koji tačno znaju kada se menja tempo da biste dobili priliku za hedbeng pre povratka u borbu, sa jeftinom a savršenom produkcijom. Ko ovo ne voli, ne zna šta valja:
Imamo još deathgrinda. Mortuaria iz Baltimora su u Januaru izdali prvi album i to je trajalo 14 minuta a sada imaju EP Violently Ill sa dve pesme sirove D-beat krljačine i zverskih vokala. Nije mnogo kompleksno u koncepciji, ali i ne komplikuje u izvedbi, zapravo, taman je kako treba sa 5-6 dobrih rifova i puno zle volje u krljanju, tako da, po ceni koju sami odaberete ovo bude sasvim dobro:
Česi Makrab svoj album Útok na pýchu (Attack on pride) plasiraju kao „the killing of arrogant people“ ali pošto sam ja, jelte, takav kakav sam ja na omotu pre svega vidim mizoginu fantaziju. Ali OK, ajde da bendu damo benefit sumnje, jelte, i da kažemo da pesme deluju kao da su zaista motivisane socijalnim i klasnim buntom radije nego incel besom, i da je album vrlo solidna death metal/ deathgrind rokačina sa dovoljno tehnike da bude zanimljiva i zahtevnijem slušaocu a dovoljno neposredna i brza da zadovolji i detinjastije među nama (mene). Lepo!
Dark Horse i Blight Worms su dva australijska benda sa vrlo lepim split EP-jem. Dark Horse imaju tri pesme vrištavog, ali vrlo disciplinovano odsviranog i dobro produciranog D-beat crustpunka, onako pitkog, ugodnog, praktično prijateljskog. Blight Worms su pak grindcore bend sa pet pesama solidne oračine, od kojih samo jedna prebacuje minut. No, i njihova svirka je odlična a produkcija solidna pa je ovo vrlo dobar par bendova na zajedničkom poslu. Blight Worms svoju stranu daju za daunloud po ceni koliko date, ostalo ima fiksne cene:
Enemy Engine je češki „ekološki grind sa ženskim vokalima“. I, sve je tačno u ovom opisu a EP We Don’t Need ther Planet je SJAJAN. Ovo su četiri pesme besne, dobro producirane svirke, energično usmerene na podizanje svesti o ekološkoj katastrofi koju naša civilizacija proizvodi, sa brzim tempom, solidnim rifovima i ODLIČNIM vokalima koji su uglavnom smešteni u razgovetniji deo spektra i dopuštaju da se tekstovi razumeju. Sjajno je:
Iz nekog razloga Pursuit iz Severne Dakote ne koriste ni grindcore ni powerviolence tag da opišu svoju muziku na Bandcampu iako je album Earth Created Humans Because It Wanted Plastic PRIMETNO više grindcore/ powerviolence ploča nego death metal, a kako bend sebe, navodno vidi. Enivej, jako razjareno, jako bučno, jako energično, socijalno osvešćeno a destruktivno skoro do neslušljivosti, sa sumanuto brzim tempom i strahovito nervoznim rifovima, ovo se sluša u momentima kad se spremate na ozbiljan fajt sa režimskim kerovima pa izvolite:
Seven Doors je jedan od nekoliko projekata prolifičnog Britanca Ryana Willsa koga možda najpre znate po (takođe jednočlanom) Grave Ghoul. I sa Seven Doors je na programu death metal, prilično old school provinijencije, sa jasnim dugovanjima prema ’90s zvuku i pretečama poput Cannibal Corpse i Death. Dobre vesti su da Willis ovo rado vrlo korektno pa je novi EP, The Final Gate (a projekat ima dosta kraćih izdanja i jedan album iza sebe) napisan i produciran profi, sa kvalitetnim rifovima, komponovanim solažama, lepim, čistim zvukom. Tri autorske pesme i obrada Death, odličan program:
Allocer su, kako kažu, death metal bend iz Perta, iz Zapadne Australije, ali njihov novi EP (još nemaju album), Worship, jezapravo melodični death metal ukršten sa deathcoreom. I, ako volite te žanrove ovo je vrlo pristojno iako ne NAROČITO originalno. No, čak ni meni ovo nije bilo loše iako to nisu baš neke moje žanrovske preference; pa treba da kažem da pesme imaju pristojne melodeath teme a deathcore delovi su više začin. Sasvim slušljivo!
Sawed Off iz Sent Luisa sebe reklamiraju kao death metal bend i, zbilja, zvuk, štimovanje, vokali, sve se to uklapa uz tu klasifikaciju. No, EP Fields of Blood ima kratke pesme i jedan naglašeno ulični pristup aranžiranju, sa delovima jasno odvojenim za šutiranje, hedbeng, wall of death, circle pit i ostale mošpit zajkebancije pa mislim da i ovde imamo posla sa jednim od onih novih, mladih bendova kojima distinkcija između death metala i hardkora nije ni jasna ni bitna. U slučaju Fields of Blood pričamo o ekipici koja ima samo dva EP-ja, ali ovaj drugi je jako dobro produciran, majstorski napisan i svaka od ovih pesama može da digne u vazduh bilo koji klub u koji ste ikada ušli. Frozen Screams nikada ne objavljuje smeće pa ako ne verujete meni, verujte njima:
Ploutonion su pak četvorica klinaca iz Berlina koji sviraju old school death metal. Demo Ceaseless Echoes of Forgotten Souls (imali su i jedan singl pre tri godine) nije nešto preterano maštovit, ali ima simpatičan zvuk i bend deluje autentično, onako, STVARNO fascinirano Lavkraftom i spremno da se upusti u avanturu koja podrazumeva mračne rifove, mošerske ritmove, mnogo pećinskih vokala. Šarmantno je i to mu se ne može poreći!
Evo ga i novi Massacred. Peti album (sada) dvočlanog projekta obožavanja Morticiana, a iz perspektive Argentine se zove Mortal Annihilation, obiluje Resident Evil Semplovima i, jelte, pesmama. Dvadeset komada u trideset minuta je grindcore nivo efikasnosti i mada ovo nije sad neko REMEK delo deathgrinda, zvuk je dovoljno pristojan (bar za lo-fi standarde Massacred i samih Mortician) da se popije na eks bez mrštenja.
Galgeberg iz Osla na slici ne izgledaju kao da sviraju death metal ili crustcore, to su tri gospodina sa kratkim kosama, pristojno obučena, kao nekakvi, jelte, pošteni srednjeklasni intelektualci, ali debi album, Cerberus im je BAŠ moćna death metal ploča. I to po formuli švedskog death metala, dakle, sa pristojnom količlinom crustcore goriva u svom metalnom rezervoaru. I nije da danas oskudevamo u swedeath rekonstrukcijama, ali Cerberus je nekako zrela i ozbiljna ploča sa svega šest pesama ali je tih šest pesama napisano pažljivo, da nemaju na sebi sala, da budu precizne, ubitačne, efektne. Zvuk takođe odličan a bend predobar:
Gamma Sector su slamming death metal iz Kentakija sa blago ruralnom dimenzijom u svom konceptu. Mislim, sami svoju muziku opisuju kao bluegrass death ali ako od novog albuma, Deteriorate, očekujete da uz nisko naštimovane gitare čujete i po koji bendžo ili violinu, nećete se osoliti. Ovo je prosto prljav, radnički i (malo više) seljački slam, sa sve gostovanjem pevača Peeling Flesh na poslednjoj pesmi, uglavnom spor, mučan, iznurujuć ali istovremeno neobično prijemčiv i fanki. Ko voli slam ovde nema šta da se misli. Ko ne voli, nek posluša jer Gamma Sector uspevaju da budu i sasvim verni žanru ali i da zvuče profi pa i komunikativno:
Cannibal Tyrant kao svoju lokaciju navode Južnu Koreju kao da je to sad nekakav lokalitet veličine dajbože Pančeva pa ne mora da se više precizira. Enivej, ovaj kvintet o kome ništa drugo ne znamo ima debi album, Flesh Harvest i to je ugodan brutalni death metal sa dovoljno tehničke izvrsnosti u osnovi da prođe testove svih sumnjičavaca koji se pitaju imaju li istočnoazijski muzičari ekspertizu da ovo sviraju, ali i sa dovoljno osobenog karaktera da ne zvuči kao da je muziku pravio AI. Produkcijski je ovo premalo dinamično za moj ukus ali bar nije prepumpano u smislu volumena zvuka, no pesme su zaista zanimljivo napisane sa povremenim koketiranjima sa tech-death egzibicionizmom ali sa čuvanjem identiteta svake od kompozicija. Vrlo, vrlo solidan, karakteran debi:
Disemboweler je EP koji sakuplja tri singla što ih je mladi death metal bend iz Indijane, Ripped Open snimio u 2023. i 2024. godini i mada ovde uglavnom ne pišem o kompilacijskim izdanjima, ove momke vredi istaći jer su odlični. A i odlični predstavnici tog novotalasnog death metala iz američkih provincija (ne nužno ruralnih) gde mladi bendovi prave abrazivnu ali gruversku muziku sa elementima hardkora i death metala spojenim na organski način. Obično navodim Peeling Flesh kao pokazni primer i Ripped Open zaista i sami liče na ortake iz Oklahome, sa uporedivo dobro pogođenim odnosom death metal rifova, slem gruva i hardkor neposrednosti. Veoma dobar materijal odlične produkcije i uverljivog stava i bend za koji se nadam da će postati veliko ime:
Mnogo pominjem Peeling Flesh poslednjih nedelja a, evo, i još ću ih pominjati. I, da vidimo: ako vas nervira što slamming death metal bendovi uglavnom pevaju o mučenju živih ljudi, komadanju mrtvih ljudi i seksualnim prestupima nad ženama, Orbital Gate je osvežavajuće simpatičan pojekat jer Eva Van Dyne sa svojim albumima i EP-jevima ispreda naučnofantastične priče drugačijeg tona i interesovanja. Najnoviji minialbum, Demonstration of Post Apocalyptic Warfare je kao da je Van Dyne igrao Fallout: New Vegas i sebi rekao da ova (SJAJNA!) igra ima sve osim konceptualnog slam albuma koji će njen narativ spakovati u devet pesama zastrašujuće agresivnosti i šmekerskog gruva. I slatko je. Ovo je PROPISAN slem, dakle, žestok, zajeban, sa dosta finog gruva i ubijanja blastbitvima, te dobrom produkcijom. To da ovde gostuju neke vrlo ugledne kolege (uključujući Peeling Flesh i Cephalotripsy) samo potvrđuje da je Orbital Gate ozbiljna priča:
Bulwarg iz Sinsinatija vole igre reči pa svoju muziku zovu dissident death metal (umesto dissonant, jelte) a onda im se i debi album zove Cognitive Dissidence. Simpatično! Mislim, simpatično je videti death metal bendove koji ne recikliraju standardni imaginarijum ultranasilja i lavrkaftovštine i tematski se bave nekom vrstom opservacije i kritike društva (mada na vrlo visceralne načine). Muzički je ovo takođe prilično osoben ako već ne nešto revolucionarno originalan death metal sa čistom produkcijom ali i pesmama koje death metal i grindcore spajaju efikasno i zanimljivo.
Grave Torture su dva tipa iz Ujedinjenog kraljevstva gde jedan pravi muziku i svira a drugi peva. Projekat ima jedan album iza sebe a novi EP, Parasitic Emblem, četiri godine kasnije fino razigrava mišiće sa tri autorske pesme i obradom Samshing Pumpkins. Ovo je sve uglavnom kratko, ekonomično, pristojno ako već ne DOBRO producirano, napisano dovoljno originalno i izvedeno okej, a pomenuta obrada – Everlasting Gaze – radi posao. Fino:
Thoughtseize su tri simpatična momka iz Kornvola koja sviraju sirov, jednstavan death metal. Debi album, isto Thoughtseize nije nikakav šoukejs originalnosti i proširenja horizonata svog žanra ali je autentičan, tr00 i simpatičan. Bend svira gruverski, zvuk je težak a štim nizak, ali sve je to bez pretencioznosti i ima razoružavajuću energiju. Lepo:
Obično se zezamo da su skandinavski death metalci drvoseče koje u slobodno vreme sviraju metal ali finski Wretched Path, da su živi i zdravi, i izgledaju kao drvoseče. Tako je onda i muzika na drugom im albumu, Sea of Death TEŠKA, zajebana, ne mnogo komplikovana ali sa dobrim gruvom. Zvuk je previše lišen dinamike za moj suptilni ukus ali pesme daju pristojnu rifašku bakljadu i lepo cure:
Spinal Fetish su iz Sent Luisa i bend sa kojim verovatno ne biste hteli da diskutujete o seksualnim preferencama, jelte. Ali muzika im je prilično dobra ilustracija njihovog svetonazora jer je demo The Flesh Recedes sav izopačen, izuvijan, perverzan a opet sve to na neki šarmantan način. Bend svoj stil death metala naziva „lucid brutality“ pa eto, ima tu štofa:
Ako ne možete da se setite ko su Vomiting Corpses to je jer je ovaj nemački death metal bend osnovan 1988. godine a jedini album izdao 1995. Zašto se SADA vraćaju u akciju ne znamo, ali drago nam je da se vraćaju jer je EP Reborn Abomination (jeste, Suffocation imaju pesmu Abomination Reborn, i jeste, death metal nije muzika poznata po originalnosti po svaku cenu) SJAJAN. Ovo je old school deaththrash odsviran VRHUNSKI (naglašeno je da bubnjevi nisu nimalo editovani, dakle, sve što se čuje odsvirao je čovek u realnom vremenu) sa odličnim miksom i pesmama koje spajaju propulzivnost ranog death metala i veteransko iskustvo muzičara za jednu neodoljivu procesiju dobrih rifova, vratolomnih krljačina, epskih pasaža. Zaista, zaista vam kažem, prija kada čujete materijal koji je ovako autoritativan, koji pokazuje da death metal može da bude komunikativan a da ne odstupi od pozicija ekstremnosti, koji može da bude „muzičarski“ nastrojen a da pre svega akcentuje dobro napisane pesme, koji je KARAKTERAN. Sjajno je:
Kunem se da sam dao sve od sebe da poslušam novi Arch Enemy ali uzalud. Meni je njihova kombinacija death metala i heavy metal melodičnosti istorijski nezanimljiva i to se, evo, ne menja ni tri decenije nizvodno. Jebiga. Ne može sve svakom da se svidi. Ali pominjem to za slučaj da Michael i ekipa ovo pročitaju (ako im neko prevede na Švedski!!!) i pomisle „Pa kako da snimimo album koji bi se Mehmetu dopao?“ Evo, samo nek preslušaju Deific Mourning, drugi album portlandskih Decrepisy i sve će biti jasno. Kako to već u Portlandu ume da bude, ovo je death metal zbog kog običan death metal pređe na drugu stranu ulice kada ga vidi na pločniku. Decrepisy sviraju teško, mučno,sa moćnim zvukom u kome se bolesne disonance smenjuju sa pećinskim death metal rifovima, imaju pesme od pet ili šest minuta koje su sve kao nekakva laboratorijska eksploracija pojma „hermetično“ a da su opet i kul mošerski komadi propisnog metala i, generalno, jako su simpatični. Ovo je kvartet užasno iskusnih muzičara koji sviraju u gomili drugih bendova (Coffin Rot, Bloodsoaked, Ascended Dead, Negative Prayer, Acephalix itd.) i prosto se čuje do koje mere su ti ljudi UNUTAR ove muzike, bez ostatka roneći kroz podsvest i kaljugu da u njoj nađu iskaze sa kojima 99% nas neće znati šta da radi ali će onaj jedan procenat doživeti jebeno prosvetljenje. E, pa rispekt:
Kome je i TO previše ulickano, imamo treći demo portlandskog (al iz Mejna) projekta Worm Altar. Za Promo 2025 je dosadašnji jednočlani projekat apgrejdovanu trio i ovo je jako spori, mučni death doom podrumske produkcije i podzemne estetike. Ali je sve to na gomili DOBRO, iskreno, brutalno ali bez poze i nameštanja „za slikanje“ i pružiće vam više emocije nego deset albuma skupo produciranih death metal bendova sa decenijskim karijerama:
Death metal je, kao jedna od najagresivnijih formi muzike poznatih čovečanstvu, star već nekoliko decenija, formalizovan, pa u mnogim slučajevima pretvoren u rutinu i lišen iznenađenja. Jednostavno: kad vam je sve u muzici ekstremno, onda ništa više nije ekstremno i publika ne oseća uzbuđenje. E, pa, Indusi Asbesticide uspevaju da sa svojim novim demo snimkom, Sadistic Communion of Flesh (a pre koga su imali samo split album sa TodxFodx pre tri godine) zazvuči sveže, radikalno i UZBUDLJIVO. Jednim, možda manjim delom je u pitanju pronalaženje svežih rešenja u samim kompozicijama sa gitarskim programom koji standardnom death metal asortimanu rifova dodaje dosta srećno smišljenog disonantnog istraživanja, a velikim delom je u pitanju izvedba u kojoj duo iz Shillonga zvuči potpuno posvećeno, potpuno odšrafljeno, potpuno usredsređeno na proizvodnju muzike koja je ozbiljna kao smrt. Mnogo modernog death metala je prosto toliko ulickano i upeglano u studiju da slušalac oseća distancu između sebe i muzike. Kod Asbesticide toga nema i subjektivni utisak je da se nalazite u vozilu koje juri u provaliju brzinom od 150 na sat dok se borite sa zombijima koji su zajedno sa vama u kabini, samo ne umeju da otkopčaju pojaseve. Sjajno napisano, URNEBESNO odsvirano i producirano jeftino ali ADEKVATNO, ovo je podsećanje na potencijale indijske scene ekstremnog metala koje smo tek počeli da naziremo:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Njujorški Sarmat su se apgrejdovali za drugi album, Upgrade, i ovo je sada apsolutno briljantan spoj progresivnog death metala (ili makar ekstremnog metala sa izraženom death metal dimenzijom) i džeza, spakovan u dve dugačke kompozicije. I, Voidhanger, koji ovo izdaju su još za prvi album iskoristili deskripciju „the Mahavishnu Orchestra playing Gorguts“ ali ona i dalje sasvim ljudski pristaje Sarmatu i postavlja očekivanja na pravi nivo, pogotovo jer je ovo snimano u studiju Silverchord kod Gojire a miks i master je opet radio Colin Marston iz (između ostalog) baš Gorguts. Meni se ovo JAKO dopada jer je vrlo masturbatorski ali na jedan oslobađajući način, sa traženjem interfejsa između ekstremnog metala i improvizovanog džeza bez kompromisa i ulagivanja publici. Jedini problem: traje samo 21 minut. Al JEBE:
Uncrowned iz Nanta sebe opisuju kao powerviolence/ sludge duo a Metal Archives ih vodi kao death metal postavu. I šta ćemo sad? Enivej, novi EP, Submission je, ako se mene pita, više blackened death-sludge nego bilo šta drugo, ali to je, da se razumemo, OKEJ. Tri pesme u ponudi su mučne, hermetične, pakleno tenzične i to fino sedi gde treba da sedne sa sve miksom koji je razuman i pored ekstremno naprženog zvuka:
The Squirrely Years Revisited je novi album Ministry ali nije PRAVI album. Ovo je kolekcija novih verzija starih Ministry pesama, iz vremena pre nego što je Ala Jourgensena ujeo radioaktivni hard roker. Dakle, imamo stvari iz osamdesetih iz vremena kada je Ministry bio bliži zvuku Human League i Psychic TV nego, ne znam, Prongu i Godfleshu, urađene sa čistijom, malo skupljom produkcijom ali sa njihovim autentičnim šmekom sasvim očuvanim. Meni to ne znači bogznašta ali ja sam ionako operisan od tog plesnog postpank/ elektropop zvuka koji moja žena OBOŽAVA pa i nisam ciljna grupa. Ali poslušajte jer možda VI jeste (čak i ako niste moja žena). A sledeće godine stiže poslednji studijski album benda i tako, biće sjetno!!!
Al naravno da je onda po mom ukusu novi solo album Dona Aireyja. Bivši član Colosseum II, Rainbow i, evo, već duže od dve decenije Deep Purple je u mom životu konzistentno prisutan bukvalno otkad slušam rokenrol. I za ovaj album, Pushed to the Edge, je Airey sakupio jaku ekipu uključujući Carla Sentancea, čoveka koji sada peva u Nazareth a radio je sa Geezerom Butlerom i Krokusom, kao i Simona McBridea, aktuelnog gitaristu Purplea. I, mislim, nije baš neko veliko iznenađenje da album i zvuči kao Deep Purple, sa dosta Rainbow arome takođe, uz bluzerske rifove, karakterno pevanje i nepogrešivo prepoznatljive Aireyjeve klavijature. Veoma mi je milo što rokeri u osmoj deceniji života danas snimaju albume koji ne zvuče studijski ulickano i beživotno već, naprotiv, spontano, živo i nekako TOPLO LJUDSKI, pa tako i ova ploča, slično recentnom Purpleovom albumu prosto odaje utisak da u istoj sobi imate nekoliko vrhunskih muzičara koji raspoloženo sviraju muziku koju vole. Nisu sve pesme ovde sad kao IZVRSNE ali nekoliko jeste a većina je prilično solidna i ne oslanja se samo na po jednu foru da ostane u kratkoročnom sećanju. Svaka, bre, čast:
U muzici benda Serpent Rider iz Sijetla ima i doom metala ali ona je u osnovi epski heavy metal i to je lepa kombinacija. Debi album, The Ichor of Chimaera je zapravo dinamičan, energičan i od dooma uzima uglavnom melanholične atmosfere kada su mu potrebne, dok ostalo, primereno prvoj dugosvirajućoj ploči benda (osnovanog pod drugim imenom još 2015. godine), puca od entuzijazma. Problem koji je nemoguće zaobići je da se pevačica R. Villar i ostatak grupe ne nalaze na istoj ravni i mada ona ima sluha i pogađa sve note, bacajući i ukusne multitrekovane harmonije kada to paše, nekako sve zajedno nema smisla. Možda je vokal samo trebalo da bude spušten dublje u miks jer ovako deluje kao da R. Villar pevuši preko urnebesne svirke koja se čuje sa slušalica (malo preterujem radi jasnoće slike) i to nekako nikada ne legne kako treba. No, u celini, ovo je dobar i prijemčiv album:
On My Command je u principu jednočlani projekat iz Brisbejna, ali Sean Mackay za treći album, Conquer ima u postavi i živog bubnjara i to dosta dinamizuje pesme. Muzički, ovo je žešći, siroviji power metal ili nešto melodičniji, epskiji thrash metal, zavisi odakle gledate, ali je svakako šarmantan, čuvajući sponu sa tlom kroz svedenost produkcije i znojavu, dinamičnu svirku a opet gledajući u nebo sa melodičnim temama i epskom ikonografijom. Okej je, a da Sean nađe pevača sa malo više karaktera nego što je on (a koji, on, sasvim tehnički korektno peva), ovo bi bilo još bolje!
Zna se da ja i Napalm Records vrlo retko sedimo u istom separeu u kafiću, ali, evo, drugi album bečkog ženskog hardrok/ pank rok benda Vulvarine je nekako simpatičan. Mislim, taman je melodičan i radio friendly onako kako ja doživljavam većinu Napalmovih izdanja ali svirka je simpatično pankerski svedena, bend deluje kao da bi čovek mogao da ga zatekne na bilo kojoj bini na kojoj prže demo bendovi bilo gde u svetu i da kaže „od ovih žena će neštp BITI“ i nekako ta iskrenost pleni. Fast Lane je naslov albuma i svirka je dosta brza i energična pa eto:
Nisu rđavi Ukrajinci Delfinia koji su upravo izdali živi album, Live In The UK, sa snimcima napravljenim nakon preseljenja benda iz ratom zahvaćene otadžbine u Ujedinjeno kraljevstvo. Melodični power metal koji Delfinia svira je apsolutno previše cheesy za mene, ali ako volite melodičnost, raspevanost (muško-ženskih vokala), preciznu tehničku svirku i nešto siroviji živi zvuk, ovo je vro pristojno.
I londonski Seven Sisters je previše melodičan i tralala-raspevan za moj ukus, ali nisu ni oni loši. Bend iza sebe ima dosta izdanja u desetak godina rada a najnovije, album Shadow Of A Fallen Star Pt.2 je ambiciozna progresivna ploča čija prva pesma bode preko osam minuta a poslednja, četvrta, preko dvadeset. Svirka je ovde zdrava, dualnih gitarskih harmonija ima toliko na svakom koraku da će vam se malo prikakiti posle pola prve pesme (ali sa slašću prikakiti), vokali su čisti, zvonki i produkcija nije iritantna tako da, samo napred, sestre (metaforičke, u bendu nema ni jedne žene):
Chamber Mage iz Kolorado Springsa su još jedan od onih novih američkih heavy metal bendova sa fantazijskom tematikom i vrlo gikovski minucioznim aranžerskim i instrumentalnim radom a koje jebe nedovoljno ubedljiv vokal. Debi album, By Light of Emerald Gods je dopadljiv i da je produciran malo drugačije (ili da ima kvalitetnije vokale) bio bi MNOGO efektniji. Ovako je, što se mene tiče, ovo solidan demo koji možete da pustite producentu za kog želite da od vas napravi prvoligašku ekipu. I ako ga tako slušate, ima MNOGO šarma:
Da čujemo onda nešto gde vokali rade kako i šta treba! Nijemci Böllverk imaju iza sebe jedan album a za ovaj Mart su nam spremili EP sa četiri pesme veoma prijatnog, žeestokog a pitkog hevi metala. Demons Call je pristojno produciran, sa hrskavim gitarama i dinamičnim bubnjevima, a u prvom planu je – s pravom – vokal pevačice po imenu Svenja koja ovim šmekerskim rifovima i epskim refrenima daje potreban dignitet i profi obradu. Jako ugodno izdanje i poslastica za svakog klasičnog hevi metalca:
WTF, nisam očekivao, niti igde video najave (mada je istina da je bend to uredno najavio na svom sajtu ali eto…) da će britanski Wolfsbane u originalnoj postavi ponovo snimiti svoj ceo prvi album iz 1989. godine, tako da čujemo kako ljudi sada u sedmoj deceniji života vide pesme koje su napisali kada su bili u svojim dvadesetima. Da se razumemo, ovo zvuči VRLO solidno, sa svirkom koja je profitirala od decenija iskustva i ima finu patinu, pravilno istaknutu produkcijskim radom koji je u najvećoj meri obavio gitarista Jason, a posebno je impresivan Blaze Bayley koji ovde zvuči kao da je u svom prirodnom okruženju sa bluzerskim, emotivnim performansom za kakav naprosto nije imao prostora u Maidenima, ali ovde je kao riba u vodi. I, da se takođe razumemo, Wolfsbane su aktivan bend, sa albumima koji izlaze svakih nekoliko godina ali ovaj prvi (Live Fast, Die Fast, a u novoj verziji preimenovan u Live Faster) je klasik poznijeg NWOBHM-a sa par pesama koje apsolutno i nepobitno mogu da idu u sve hevi metal antologije ovog sveta. Slatko!
Znate već da Dying Victims Records ne objavljuju ništa što nije vredno pažnje pa tako evo i trećeg albuma francuskih Hexecutor, sa svojim osobenim spojem black, thrash i heavy metala. …Where Spirit Withers in Its Flesh Constraint je proveo pet godina u rerni i ovo je ploča vrlo izražene filozofije, melodična a žestoka, sirova u teksturi a rafinirana u konstrukciji. Ona je i izrazito FRANCUSKA, počev od tekstova na ovom jeziku pa do unikatno melodičnih rešenja koja ne umanjuju radikalnost pristupa što ga ekipa iz Bretanje ima. Jako lepo, jako andergraund jako old school, dakle, IDEALNO za gurmane:
Iz Italije stiže novi hevi metal bend vrlo klasičnog zvuka i patinirane muzike. Vigilhunter je novi projekat momka po imenu Alex(x) Panza a koga možda znate kao pevača hevi metal/ hard rok grupe Hitten sa kojom je bio dosta diskografski aktivan poslednjih godina. No, Vigilhunter je „metalniji“ projekat, bend sa više propisne, epske, i cheesy svirke, blizak NWOBTHM uzorima, možda pre svega Iron Maiden i Tygers of Pan Tang po tome kako gitare rade naizmenične komponovane solaže i harmonije. Jednu gitaru svira sam Alex, drugu Mattia Itala iz thrash postave Re-Animated i na prvom albumu, naslovljenom isto Vigilhunter, ovaj kvartet zvuči jako ubedljivo. Ima tu malo neonske sleaze izmaglice ali je svirka uvek mišićava i moćna, produkcija je vrlo solidna, sa toplim bojama i dobrom dinamikom a Alex odlično peva tako da ovaj album svakom ’80s nostalgičaru vrednom svojih brkova mogu da preporučim bez ostatka. Mislim, na kraju krajeva, ovo izdaje High Roller a ti ljudi znaju:
A i Lady Beast svoj novi album izdaju za Dying Victims, a što je najprirodnija kombinacija na svetu. Američki hevi metal kombo je svoju reputaciju izgradio niskom albuma u drugoj deceniji stoleća, gde je poslednji izašao 2020. godine za Reaper Metal, i utisak je da je napravljena pauza da se bend pregrupiše, da pesme budu napisane studiozno, da odleže. Rezultat je da je The Inner Alchemist verovatno najbolji album Lady Beast do danas, sa vrlo sazrelim zvukom i pesmama koje su sada idealno postavljene da spoje šarm uličnog metala sa tim ezoteričnijim temama koje bend voli. Svirka je odlična, solaže su u vrlo prijemčivom early-Maiden stilu, produkcija je odlična a pevačica Deborah Levine, potpisujem, nikada nije zvučala bolje. Lady Beast su mi uvek delovali kao bend kome fali 10% napora da uđe u prvu ligu modernih NWOBTHM-style bendova i utisak je da je tih 10% sada časno uloženo pa ovaj album HARA:
ALBUM NEDELJE
Teitanblood su institucija death metala, bend koji je legitimisao pristup zida buke i time dao licencu stotinama manje talentovanih, manje vizionarskih bendova da nas zatrpaju tonama smeća, a onda nastavio da ovu formu evoluira daleko preko granice puke agresije. Pokušavam da kažem da su albumi ovog legendarnog španskog benda sa godinama postajali sve… hajde da kažemo transcendentniji a da istovremeno nisu raskinuli spone sa najagresivnijim formama death-black izraza. Četvrti album (u šesnaest godina izdavanja albuma i više od dve decenije rada) madridske četvorke se zove From the Visceral Abyss i ima pesme od sedam, osam, pa i četrnaest minuta, i dalje konfrontativne i bučne ali i neobično prijatne kad se sve uzme u obzir. Hoću reći, From the Visceral Abyss je album na kome se sve ČUJE, iako i dalje to što se čuje zvuči bestijalno i nekontrolisano, a na kome je sve zapravo kontrolisano, napisano pažljivo i eksperimentalnost forme ne podrazumeva nasumičnost u komponovanju. Drugim rečima, Teitenblood ovde zvuče kao poznata, merljiva veličina, što ranije nije nužno bio slučaj i ne pomeraju granicu u domenu same forme, ali se ĐAVOLSKI trude da granice pomere u smislu promišljenosti kompozicija i to se veoma dobro čuje. Naravno, istovremeno je ovo i dalje ZVERSKI agresivna svirka, ali Teitenblood po prvi put u svojoj karijeri, barem mojim ušima, zvuče prijateljski, toplo, umirujuće jer rade na poznatoj teritoriji i trude se da je što bolje istraže. Ne propustiti, bez obzira da li ste ovaj bend slušali i ranije ili samo tražite nešto najžešće u death metalu da testirate svoju izdržljivost:
