Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Veze albuma koji danas slušamo sa džezom su postojeće ali nisu odmah očigledne. Ako kažem da najmanje dvojica od trojice muzičara na albumu Placebo Domingo: First Crash imaju profile na sajtu All About Jazz, to je što se kaže, pametnom dosta. No, poenta je da ovde nećete čuti ni sving ni bluz ni saksofon ni kontrabas, ni klavir ni trubu, ali hoćete čuti tri čoveka koji improvizuju na osvežavajuće inventivne načine, hoćete čuti i prebrojive ritmove i, u nekim momentima, sasvim korektno plesan gruv, hoćete čuti i po koju melodiju i, u sumi svih stvari otkrićete da se zabavljate uz muziku koju prečesto, mada ne sasvim bez argumenata, optužuju da je preterano cerebrala, suva, distancirana od svega ljudskog, više zainteresovana za teoriju nego za sam čin susreta muzike i slušaoca (pleasoca, mošera itd.). Free improv je u slučaju trija Placebo Domingo pre svega licenca da se uradi sve što zvuči dobro, uključujući da se zapeva i zaigra, a ne stilska vežba iz askeze u kojoj muzičari više pažnje obraćaju na to kako da izbegnu da im izleti niz nota koje bi neko mogao da nazove harmonijom ili, nedajbože, da zasviraju u ritmu.
Naravno da je za ovo zaslužan Boomslang, austrijski izdavač o kome nedopustivo premalo pišem jer je njihov autput ne samo neumoljivo frekventan već i uglavnom izuzetno visokog kvaliteta, sa brojnim izdanjima koja – uglavnom evropsku – slobodnu improvizaciju predstavljaju kao preduzeće koje nije preseklo svoje veze sa džezom i fri džezom, ali im po svojoj formi ni na koji način ne robuje. Naravno da su američki i evropski džezeri koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća prvi napravili skok u nepoznato istorijski zaslužni za postojanje mnogih formi savremenog free improv izraza, ali je njihov najveći doprinos upravo to što je „sloboda“ postala ambicija, ne samo „dozvola“, da se istražuje, eksperimentiše i svira ne samo unutar i izvan već i između idioma, sa spojevima koji evo i u 2025. godini daju uzbudljive, iznenađujuće, na momente urnebesne a, ponekad i šokantne rezultate.
Placebo Domingo je solidna igra reči za bend koji ni jednim jedinim svojim gestom na ovom albumu ne pokazuje da uopšte zna koju vrstu muzike izvode bilo grupa Placebo bilo slavni operski tenor Plácido Domingo. Tako da, ako ste se nadali da će ovaj album na neki volšeban način ukrstiti soporifični gitarski pop koji izvodi terminalno namrgođen Englez u društvu terminalno cool Šveđanina sa arijama popularnih opera, NEĆE SE DESITI. Ono što Placebo Domingo nude je mnogo kulje od toga, zaista u skladu sa eto, tom fonetskom slobodnom asocijacijom koja je odgovorna za nastavak njihovog imena.
Vođa ovog trija, ili makar čovek čija ga je inicijativa okupila, Philip Zoubek, je u osnovi pijanista. Rođen u Austriji, 1978. godine, Zoubek je devedesetih u Beču studirao džez-klavir a pod Reinhardom Mickom, da bi 2000. godine prešao u Keln i tamo učio pod Hansom Lüdemannom. Kao što smo više puta do sada primetili, Keln je konzistentno jedan od najvažnijih gradova za muzičku avangardu raznih tipova, pa se Zoubek u njemu snašao kao riba u vodi i nadobijao se stipendija i nagrada za svoj muzički rad. Od 2020. godine ima stipendiju NICA Evropskog centra za džez i savremenu muziku.
Aktivan i kao organizator, Zoubek od 2017. godine koordinira koncertnu seriju koja se zove Facetten, u Kelnu, a kao muzičar nastupao je sa mnogo poznatih imena evropske i američke improvizacije i nove muzike. Evo nekih od njih: Tony Buck, Wilbert de Joode, Louis Sclavis, Franz Hautzinger, Xavier Charles, Tom Rainey, Jozef Dumoulin… Nastupao je na raznim džez festivalima po Evropi (Saalfelden, Berlin), Kini itd. a osnivač je kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku, Impakt.
U skoro dvodecenijskoj diskografskoj aktivnosti, Zoubek je izdao gomilu albuma sa raznim zanimljivim likovima, za razne izdavače uključujući ugledne kuće kao što su Emanem, Leo, naravno Impakt. Ovde svakako vredi da se istakne berlinski izdavač WhyPlayJazz jer je za njega Zoubek izdao više svojih albuma a notabilno nekoliko albuma postave Philip Zoubek Trio, koja je ista kao i postava trija Placebo Domingo. U njoj, dakle sviraju David Helm i Dominik Mahnig i to su ljudi sa vrlo solidnim biografijama, Helm kao multiinstrumentalista (sa kontrabasom koji mu je glavni instrument) , Mahnig kao bubnjar od svoje jedanaeste godine i neko ko je upisao albume sa uglednim džezerima i improvizatorma kao što su Simon Nabatov, Mark Dresser, Frank Gratkowski. O ovim sam svim ljudima već pisao pre nepune godine kada je Philip Zoubek Trio u svojoj „Extended“ formi snimio album Mirage, i to baš za Boomslang.
Placebo Domingo je onda isti ovaj trio samo pod drugim imenom ali i sa (radikalno?) drugačijim pristupom improvizovanju i, uopšte pravljenju muzike. Ovaj je entitet, odnosno rekombinacija već prisutnih članova izronio na površinu tokom pandemijske izolacije kao način da se izađe iz standardnog džez i fri džez formata i pronađu improvizatorski horizonti koji neće biti vezani za partikularne muzičke idiome ali se neće stideti ni da ih citiraju kada je to zgodno. U razvoju koncepta trio je išao na kreiranje „zida zvuka“, pa je i album First Crash jedna gusta i glasna ali slojevita i dinamična zvučna skupltura, zapravo kolekcija kompozicija koje traju od minut i po do sedam minuta, sa instrumentarijem koji manifestno izlazi izvan nekakvih džezerskih međa. Dakle, Zoubek je ovde na sintisajzeru, Helm svira električnu gitaru sa raznoraznim efektima i dodaje vokale u miks, a Mahnig pored bubnjeva svira i frulu, no prevashodni utisak koji čovek ima dok sluša First Crash je da je nemoguće reći koliko ovde ljudi svira i koje instrumente koriste.
Za razliku od „klasičnog“, purističkog free improv pristupa u kome je komunikacija između muzičara ključna komponenta a sve drugo, zvuk, dinamika, harmonije ili teme (ako ih ima), se podređuju onome što se čuje u realnom vremenu u datom kontekstu, Placebo Domingo rade „unatrag“ i svaka kompozicija ima svoj set zvukova, boja i dinamiku, jedan senzibilitet određen unapred, i improvizovanje se dešava unutar poznatih parametara.
Ovo deluje kao antiteza „slobodi“ koju podrazumev termin slobodna improvizacija, ali je ovakav pristup već decenijama legitiman deo tradicije slobodne improvizacije. Omeđenost zvuka, tehnike, instrumentarija i unapred zadata evokativnost koju muzika treba da pobudi su već sedamdesetih godina prošlog veka ušli u improv kontekst* a pogotovo su se razvijali od devedesetih godina kada su „klasični“ improv muzičari počeli da koriste nestandardne instrumente, elektronske procesore, semplere itd, što se dalje razvijalo u mnogo zanimljivih smerova, uključujući japanski „onkyo“ pokret koji je slobodnu improvizaciju radio na praktično mikro nivou koristeći samo najsvedenije elemente zvuka, poput čistih sinusoidnih talasa.
*budite na Cveću zla i naopakog za par nedelja kada bude publikovan moj izbor muzike iz opusa Davida Toopa za praktičan primer ovog o čemu pričamo
U Evropi je nešto slično rađeno u okviru raznih scena ali notabilno u Austriji i Nemačkoj, pa još notabilnije baš u Kelnu gde je izvanredna etiketa GROB izbacivala neverovatne stvari na prelazu u novi milenijum, uključujući četvrttonsku trubu gorepomenutog Franza Hautzingera, ali i gitare Olafa Ruppa i Josepha Suchyja*.
*hmmm, imam utisak da se pomalja tema za neki od narednih DJ Meho mikstejpova, samo da iskopam stare GROB cedeove
Placebo Domingo se nadovezuju upravo na ovu tradiciju, ali sa sopstvenim tvistom u formuli, i jednom neverovatno uzbudljivom energijom u izvođenju. Kompozicije na ovom albumu su, moglo bi se reći „pesme“ u pravom smislu te reči jer su kratke i imaju prepoznatljive ako ne baš teme a ono identitete. Hoću reći, komadi na First Crash nisu isečci iz dužih improvizacija već osmišljeni, omeđeni komadi muzike koja, ma koliko da je haotična, ima jasnu i distinktnu strukturu u odnosu na ono što joj prethodi i ono što iza nje dolazi.
Tako je kompozicija koja album otvara, Rambo, kakofonija disonantnih gitarskih solaža, dementnih udaraca u bubnjeve i psihotičnih pretrčavanja preko klavijature, onoliko haotična da vas šokira u prvom trenutku pre nego što shvatite da u ovom ludilu postoje metod, struktura, jezik, čak i, gulp, PORUKA.
Dusk Till Dawn je odmah kontrast sa svojim forsiranjem teksture u odnosu na ritam ili distinktnu (a)tonalnost, halucinacija u kojoj ne znate da li slušate čoveka koji duboko diše ili mašinu koja i dalje radi iako je kraj sveta. Helmove ne-jezičke verbalizacije su jako oružje ovog trija i u drugim kompozicijama a ovde ćemo prvi put toga postati svesni.
Helm će zaprvo zapevati (pa i kreveljiti se) u narednoj, Fatal Crash, koja ima i primetnu meru džonzornovsko-karlstalingovske postmoderne nervoze da promeni kompletan set zvukova svakih nekoliko sekundi i kroz agresivne jump-cut mikroepizode dođe do nekakve jasne strukture. Down to Earth je onda ponovo kompozicija halucinantnih šapata ali u kojoj se ritam i gruv pomaljaju tako spontano i održavaju tako konzistentno do kraja da imate utisak da slušate neki od sporednih projekata koji su devedesetih godina prošlog veka ispadali iz Skinny Puppy dok su ovi vodili (i, uh, gubili) ratove sa heroinom. Da ste mi rekli da je ovo nekakav rani demo Downloada, JA BIH VAM POVEROVAO.
U Süßes Holz Helm opet peva dok se oko njega okreće univerzum metalnih tonova i harmonija, a taman kad ste se opustili, Astrid je kao da vam je cela magnetofonska kolekcija ranog Eugenea Chadbournea upala u mešalicu za beton a vi nesmotreno skočili za njom da spasete šta se spasti može. Radikalne smene perskeptive svakih nekoliko sekundi ponovo garantuju da niste sigurni ni koliko ljudi svira ni u ŠTA to ZABOGA sviraju, ali Astrid ima neki svoj put i nećete sa njega uspeti da skrenete.
Bowman’s Lament možda najviše podseća na pomenutog Davida Toopa svojom kinematskom evokativnošću i Mahnigovim setnim tonovima na fruli koji jašu iznad Zoubekovih elektronskih talasa. Vanity Fair je ubrzani kurs iz slobodne improvizacije, minut i po proizvodnje zvuka koji je skoro nasilno otrgnut od svog izvora i nateran da igra ukrug dok se sve ne polomi, Portal je kratka, skoro religiozna meditacija u praznini a Last Voyage album zatvara šest minuta dugačkim krešendom u kome se istovremeno ne događa ništa ali se događa i sve. Savršeno. Slušajte Placebo Domingo, kupujte Boomslangova izdanja, budite srećni.