Venom: The Last Dance je toliko loš film da se iskreno nadam da je otvorio rupu u prostorvremenu i sve one ljude koji su iz neobjašnjivih razloga hrlili u bioskope da gledaju prva dva filma u Sonyjevoj najuspešnijoj franšizi napravljenoj od restlova ostalih nakon što im je Dizni kidnapovao Spajdermena makar naterao da se zapitaju koji im je kurac bio. U bioskope ušao prošlog Oktobra, od moje strane, po dužnosti i uz stisnute zube pogledan u bezbednim, kućnim uslovima pre neki dan, Venom: The Last Dance je poslednje ura za OVU verziju Venoma i, nadam se, poslednji put da Tom Hardy provodi šest godina neobrijan, slinav, podbuo, kako pokušava da seriju skečeva u kojima su potrebni i komičar i straight man odigra sam sa sobom. Venom: The Last Dance je i film koji kao da potvrđuje da kad neko jednom sedne da napiše istoriju Sonyjevih napora da od Marvelovih licenci naprave sopstveni filmski univerzum, ima da se otkrije da tu ničeg sem kokaina i prezira spram cele te superherojske dečurlije i ideje „filmmejkinga“ kao nekakve grane umetnosti nije ni bilo.
Zaista, teško je rečima dočarati sa kojom količinom kurobolje je napravljen ovaj film. Neću da kažem da su u Sonyju svesno i namerno sabotirali sopstvene napore i investitorski novac sa sladostrašću bacali u klozet zajedno sa praznim ampulama rekreativno korišćenog fentanila, ali ako se pogleda kako je ova firma tretirala superherojske predloške, pogotovo nakon što im je Dizni uzeo Spajdermena, utisak je da je to sve rađeno ne bez plana i programa nego potpuno preko volje, po dužnosti, na apsolutnom zakonskom minimumu produkcije i ni mrvu preko toga. Skoro da se čovek zapita što prave filmove kada je očigledno da ih mrze i da ne umeju?
I dobro, ako za Morbiusa i Madame Web možemo da kažemo da su u pitanju bile dekadentne eskapade producenata koji za Morbiusa misle da je u pitanju francuski autor stripova a Madam Veb od Madam Baterflaj razlikuju samo kad su trezni (što se prošli put desilo jutro pred bar-micva obred najmlađeg bratanca Avija Arada), poverene na staranje ljudima koji nisu imali pojma šta se od njih očekuje i šta uopšte rade, pa su filmovi tako i prošli pred publikom, finansijski potonuli, osuđeni da u istoriji budu zapamćeni kao najniže tačke karijere svojih respektivnih zvezda (a koje su pre toga igrale u prvom Suicide Squad i Fifty Shades of Gray, za ime sveta), Venom je bio retka svetla tačka Sonyjevog superherojskog autputa. Mislim, makar finansijski, prva dva Venoma su zaradila značajnu sumu novca i izborila Sonyju jaču poziciju u stalnim natezanjima sa Diznijem oko licence, pa je drugi Venom i završen otkrićem da postoji multiverzum, sugestijom, ako već ne obećanjem, da će u nekoj narednoj iteraciji ovaj antiheroj konačno biti spojen sa Spajdermenom unutar nekakve buduće Diznijeve krosover akcije. I na kraju krajeva, prvi Venom je režirao Ruben Fleischer, možda ne baš, jelte, jevrejski Martin Scorcese, ali čovek koji je pre tog filma ipak režirao, jelte, FILMOVE, i imao razumno dobro primljene radove poput Zombieland ili Gangster Squad.
No, već sa drugim Venomom je Sony, kako smo i onomad pisali, pokazao da nema ni najmanju nameru da se stvari pomere na proverbijalni naredni nivo pa je Let There be Carnage režirao Andy Serkis, čovek koji, kako da kažemo, NIJE REŽISER, ma koliko meni bio drag, i taj je film bio, uz prihvatanje da su neki delovi bili tehnički kompetentni, još gori od već problematičnog keca. Pošto je i on zaradio respektabilnu količinu para – pogotovo jer je u bioskope ušao tokom još uvek postojećih pandemijskih restrikcija – treći deo „trilogije“ smišljane u hodu i bez ikakve mape puta, improvizovane u letu, napravljen je tako što je scenaristkinja Kelly Marcel – žena koja je bila saradnik na scenariju sva tri filma pa se može nazvati svojevrsnim „lore keeperom“ – apgrejdovana u režiserku.
„Ali ja nikada nisam režirala film“, možemo da zamislimo da se Marcellova branila kad su joj producenti ponudili viski, lajnu belog i standardni ugovor koji je otkucao ChatGPT, „pogotovo ne film sa budžetom od stodeset miliona dolara“. „Nema veze, bejbe“, verovatno su joj odgovorili, nakrivljujući kaubojske šešire i cereći se iza Rejban naočara, „nije da je ovo sad kao neki PRAVI film. To ti je više kao neka stendap komedija sa specijalnim efektima koje rade studenti druge godine filmske produkcije na Megatrendu“.
„Ali Megatrend je izgubio licencu…“ verovatno je prošaptala Marcellova svesna da se njen jecaj nije ni čuo od bučnog ušmrkivanja sa druge strane stola.
Šta je toliko loše u ovom filmu? U napasti sam da kažem „sve“ ali ne plaćate me da svoje oštre, analitične kritike sažimam baš do te mere, a i to ne bi bilo sasvim fer. Venom: The Last Dance, recimo, ima Rhysa Ifansa, povratnika u „Sonyjev Marvelov univerzum“, sada sa dužnosti igranja konfliktnog negativca u The Amazing Spider-man (i No Way Home) ražalovanog na sporednu ulogu koja nema nikakve veze sa bilo čim što smo videli u prva dva Venom filma i zapravo nema nikakvu funkciju u scenariju. Porodica neo-hipika koja je keširala svu ušteđevinu oca što je dobro zarađivao u IT sektoru ali je rešio da ispuni davnašnju želju, ode u Oblast 51 u Nevadi i proveri postoje li ZAISTA ti vanzemaljci je u ovaj film spuštena kao iz nekog drugog scenarija, možda neke šarmantne, možda i crtane televizijske serije o Venomu koji sedi u kombiju šašave familije što se vozika po zapadnoameričkim pustarama i uz pratnju akustične gitare peva Bowiejev Space Oddity, povremeno se susrećući sa svemircima koje američka administracija i dalje ljubomorno krije. Marcelova i Hardy – koji zajednički potpisuju ovu priču verovatno jer je sve druge saradnike bilo sramota da im se ime pojavi na špici – su zamislili da ovo bude momenat humanizacije glavnog junaka, trenutak mirnoće, podsećanja na jednostavne lepote života neopterećenog velikim brigama i pitanjima, ali do kraja filma scenario skroz zaboravi na ovo i famlija koji je Eddie Brock pronašao pukom slučajnošču ne figuriše ni na kakav značajan način u finalu. No, Rhys Ifans kao pater familijas, jedan simpatični hilbili-kliše-koji-ipak-ima-nekakvu-dubinu-i-duhovnost je vrlo solidan i, u filmu prepunom tonalnih neusklađenosti između glumaca uspeo je da izbori autonomnu teritoriju u kojoj je izgradio NEKAKAV portret, sa sve karakternim lukom.
Takođe, tokom velikog akcionog finala filma, ima jedan kadar u kome je kompozicija urađena valjano a kamera se kreće promišljeno da uhvati Venoma-na-motoru kako juriša da spase-ceo-svet i ovo u čoveku izazove trunčicu uzbuđenja. I, evo, specijalni efekti i CGI iako ne sad kao DOBRI, za klasu su iznad katastrofalne muljavine iz prvog filma, pa i onog što je pružio drugi.
Sve ostalo je uglavnom vrlo, vrlo loše. Ako volite, recimo, Toma Hardyja, teško mi je da zamislim da se nećete osećati posramljeno što ga gledate kako ceo film mamurno tetura po setu, bos, polubos (kasnije u ukradenim cipelama), neuredan i izgužvan i svađa se sa glasom u sopstvenoj glavi. Bilo bi darežljivo reći kako je cela Venom trilogija zamišljena kao satirična dekonstrukcija superherojske formule, sa glavnim junakom koji programski nikada neće dobiti trenutak da bude „pravi“ heroj, pa čak ni da izgleda makar cool u nekoj od scena, i verovatno se i ovde može prevashodno govoriti o preziru koji studio oseća spram materijala sa kojim se radilo. „Ne date nam Spajdermena? Dobro, gledajte šta ćemo da uradimo sa OVIM luzerom“ kao da su rekli u Sonyju pa je Venom: The Last Dance pretvoren u parodiju prva dva Venom filma, praktično sitkom u kome Eddie Brock ide unaokolo mrmljajući poput dementnog beskućnika, nesposoban da čak i kada priča sa drugim ljudima zaista fokusira svoj pogled na njihovo lice, dok mu se simbiot u glavi ponaša poput napaljenog tinejdžera koji je roditeljima rekao da ide kod druga da uče matiš preko vikenda a onda autostopom zapalio za Las Vegas.
To da se ni jedan jedini put nisam nasmejao tokom prve polovine filma u kojoj Hardy obe ove uloge igra odvrćući tikove i aspergerovsku mimiku do daske valjda pokazuje da se ova komička rutina do trećeg filma dobrano izlizala i da više ni tekst ni gluma ne mogu da je spasu od eksplozije krindža.
Ali dobro, možda volite stripove o Venomu. Možda, čak, mislite da u trenutku dok Marvel, skoro pa slučajno nabasavši na scenaristu koji Venoma shvata ozbiljno, izdaje verovatno najbolji serijal o ovom glavnom junaku u svojoj istoriji, ima smisla da se strip-predlošci konačno uzmu kao legitiman izvorni materijal na kome bi bili zasnovani scenario i radnja filma. Možda ste se čak i malo ponadali najboljem kada u uvodnoj sceni filma Knull – kreator svih simbiota i božanstvo, jelte, „starije od univerzuma“ – na vas izruči tovar ekspozicije i objasni da mu je potrebno da nađe „kodeks“ kako bi se oslobodio iz zatvora u koji je smešten a da taj „kodeks“, štagod TO bilo nastaje kada simbiot oživi svog domaćina a „životne sile“ im se onda neraskidivo vežu. Knull je rekonstruisan dovoljno verno svom strip-predlošku to malo što se vidi (igra ga, naravno, Andy Serkis, verovatno se snimajući telefonom ispred grin skrina u sopstvenoj garaži), ali naravno da Venom: The Last Dance nema ni budžet ni ekspertizu ni, uostalom, odobrenje šefova studija da se ozbiljnije upusti u adaptiranje priče King in Black iz stripova i da je ovde Knull iskorišćen prevashodno da zabaci udicu za nekakav budući nastavak Venoma ili štogod slično, u kome neće više biti Toma Hardyja i sve likove će igrati AI.
„Dobro, ali multiverzum, kažete vi“, sada već spremni da malo redukujete svoja očekivanja, ali PRC, Venom: The Last Dance multiverzum koristi kao pančlajn za neduhovitu slepstik scenu na početku u kojoj simbiot pravi haos u kafani trudeći se da mamurnom Brocku napravi Bloody Mary i njegova proklamacija da mu je posle svega „dosta multiverzuma“ služi kao opravdanje da se ovaj film svede na mnogo skromniju priču o Venomu koji iz Meksika pokušava da stigne do Njujorka iako je Brock tražen od strane svih mogućih obaveštajnih agencija i gde god se na ulici pojavi snimi ga neka kamera, a ako on i simbiot pređu u ful-Venom modus, CGI čudovišta iz drugog univerzuma će odmah znati gde su i, sledeći Knullovu direktivu, pokušati da ih uhvate i unište.
OK, a drugi Venomi? Scream? Agony? Toxin? Anti-Venom? Film u svom finalu ima scenu u kojoj se nekoliko simbiota različitih boja vezuje za ljude – sasvim ignorišući pravila koja se prvi film još kako-tako trudio da uspostavi – ali ovo je najobičnija CGI brljavina i najbolje što za nju mogu da kažem je da sam bio nekako sveže uvređen time što autorka u minut do dvanaest pokušava da nas natera da obratimo pažnju na sporedne likove koje je u film ubacila verovatno iz neke druge, ekstenzivnije verzije scenarija ali je onda direktiva studija, da ovo mora da bude kratak, ekonomičan film od sat i po, sve pretvorila u neugodnu procesiju lica i imena za koja ne znamo ko su i zašto bi trebalo da nas bude briga. Uzeti ženu koja prevashodno piše televizijske serije – mada, je pisala i scenario za pominjani Fifty Shades of Gray – i zadužiti je da napiše i režira brz, akcijom nabijen superherojski film je očigledno bila malo rizična odluka i vidi se da je Marcelova ovde imala i ambicija i ideja mnogo više nego što je u ovaj format moglo da se smesti. Otud i pristojni glumci kao što su Juno Temple, Chiwetel Ejiofor (igrao malu ulogu u drugom Doktoru Strejndžu, dakle, kod „pravog“ Marvela), i Clark Backo u ulogama žena i muškaraca sa raznim prošlostima i razne investicijama u simbiote i motivacije da se njima bave, a koji moraju da spidranuju svoje karakterizacije kroz te dve-tri scene što imaju na raspolaganju i izgovaraju infodampove kako bi se gledalac nekako ubedio da su ovo stvarne osobe i da njihove sudbine nekako imaju određene važnosti u ovoj priči. Ali naravno da nemaju. Čak ni lik Stephena Grahama, koji se pojavljivao u prošlim filmovima ovde nema nikakav jasan kontinuitet sa onom što se u tim filmovima događalo i u par scena koje Graham dobija se objašnjava nekakva njegova veza sa simbiotima a koja opet, nagađate, nema nikakve veze sa onim što se do kraja filma dogodi sa Venomom. Takođe, zašto, uh, američka vojska „demontira“ Oblast 51 time što preko svih zgrada i postrojenja sipa stotine tona kiseline, kao da one simpatične građevinske mašine sa kulgom na lancu u ovom univerzumu ne postoje? Da li to znači da ne postoji ni Duško Dugouško? A nemaju, setimo se, ni Spajdermena, dakle, ovo je NAJGORI od svih univerzuma? Oh…
Dobro, možda ste se samo radovali dovitljivim alotropskim modifikacijama Venoma koji ne sme da bude „ful“ ali može da se simbiotski poveže sa drugim živim bićima. Venom-riba, Venom-žaba i Venom-konj su onda bukvalno komični predasi napravljeni skoro isključivo za trejler filma i stvarno bitne scene u kojima se Hardy delimični ili čitav morfuje u Venoma su, rekosmo, za nijansu bolje urađene nego u prva dva dela ali ne donose nikakvu novu vizuelnu ideju.
Štaviše i akcija je generalno snimana prihvatljivo (ako već ne inspirisano) ali je ima MALO, sa PG-13 kanibalizmom, probadanjima i dekapitacijama i previše komičkih gegova ubačenih u CGI animacije da bi akcione scene imale ikakvu energiju vrednu pomena.
Venom: The Last Dance je bedan, nedostojan kraj trilogije koja je, da se razumemo, bila loša od samog početka. No, režiseri prvog filma, pa delom onda i drugog su, MAKAR shvatali šta su žanrovske mogućnosti koje predložak pruža i tenzija između akcije, komedije i horora je bila koliko-toliko uspostavljena. Ovo nije u konačnici dalo dobre filmove, ali oni jesu, uz sve nedostatke u domenu pripovedanja, doslednosti motiva, kontinuiteta itd. imali priče koje se nekako drže na okupu. Sa Venom: The Last Dance je ovo potpuno razbucano. Priča je vidno skarabudžena iz više različitih verzija scenarija sa likovima koji imaju samo ostatke karakterizacija koje je trebalo da razviju. Komedija je je isforsirana, nije smešna i kontamnira i dramske i akcione delove. Horora nema ni trunke iako su tu nekakve koščate kreature iz svemira koje jedu simbiote i Andy Serkis sa prljavom koji se krevelji u kameru pa je nedostatak nekakvog zanimljivog negativca još vidniji kada se setite da se makar Woody Harrelson za prošli film ozbiljno potrudio. Film pritom obećava daleko više nego što isporučuje, pa tako ne samo da je čitav King in Black zaplet ostavljen za neki nastavak – za koji se molim da nikada ne bude snimljen – već čak ni Eddie Brock na svom putovanju do Njujorka ne stiže dalje od Las Vegasa. Road movie gde se na „roadu“ provede manje od trećine radnje i pređe distanca koju malo jača kola odrade za tri sata je zaista promašio svoj žanr, ali Venom: The Last Dance je film koji je promašio sve.
Pitanje da li je ovaj film gori od Morbiusa ili Madame Web je intrigantno ali je i posve akademsko – kada vas teraju da iz godine u godinu gutate pehar ispunjen mokraćom u koju je umešano tucano staklo nije toliko bitno je li mokraću donirao konj, medved ili mravojed. Svi ti filmovi su, dakle, najgori na svetu a Venom: The Last Dance ima tu distinkciju da sa prezirom sahranjuje jedinu uspešnu franšizu koju je Sony imao – mada je zarada i dalje zabrinjavajuće visoka za ovoliko očajan film – i u istom dahu ima drskosti da nam – putem ne jedne već sa dve post-kredits sekvence – najavljuje nastavke. Kad Marvel ima formulu, sigurno misle u Sonyju, šta je nama teško da se pravimo da je i mi imamo. Pa neka nam je Knull u pomoći.
