Pošto sam ove nedelje bio na putu (i, zapravo još uvek sam), pregled zanimljivih metal izdanja je NEŠTO kraći, ali možete biti sigurni da je hotelski wi-fi morao kroz svoje neobezbeđene kanale da propusti MNOGO blasfemičnog materijala i mnogo prijatne rok muzike. Ne spuštajte tenzije i idemo:
Deo 1: BLACK METAL
Šta je lepše da čoveku pročisti uši i misli od albuma divljačkog, bestijalnog blek metala ravno iz Drezdena? Ništa, baš ništa a Blutsturm će vam baš ovo ponuditi na svom drugom albumu Detonation of Hate. Iako su i naslov albuma i ime benda („oluja krvi“) dovoljno sugestivni i deskriptivni, da ne pominjem nabildovanu metalsku kozu na omotu, volim da naglasim da je ovo intro i osam pesama RAZARAČKOG war metal prebijanja sa vožnjom skoro isključivo u najbržoj traci i bez kočenja. Bend je svirački vrlo uigran, produkcija je sirova ali taman kako treba a tu je i jedna obrada Bathoryja, da se zna, jelte, ko je bio prvi. I omot je odličan! Dakle, užitak za sva čula:
Underwater Father je prilično zgodno ime za bend, pogotovo ako svira blek metal a ni sam to ne zna. Finski projekat Underwater Father nigde sebe ne taguje kao blek metal i smatra da je ovo što sviraju „dark metal“ ili „death metal“ ali verujte vi meni, EP (ili demo?) Drowned nudi dve pesme finog, žestokog blek metala sa idealnim omjerom sirove teksture i melodične tematike. Odlično je:
Nisam baš oekivao da me treći album (za četiri godine) austrijskog projekta Ancient Mastery ovako tresne. U pitanju je jednočlani bend čiji jedini član ima još gomilu sličnih projekata, plus muzika je melodični, epski blek metal, dakle, ne naročito blisko mojim primarnim interesovanjima. ALI! Chapter Three: The Forgotten Realm of Xul’Gothar uspeva da svu svoju melodičnost, pompu i kućnu produkciju iskoristi za plemenite svrhe i ovo je suštinski jednostavan album energičnog blek metala presecanog horovima i melodičnim pasažima. Ništa sad kao KOMPLEKSNO ali simpatično. A kad treska, DOBRO treska:
Danski Frelser imaju debi album Afgrundsprofeti i to je jako po mom ukusu. Dakle, brz, energičan, oštar a opet ambiciozno napisan i aranžiran blek metal sa pesmama koje traju i do devet minuta i imaju u sebi i malo energije starog Mayhema, onako, sa idejom da bilo šta može da se desi u bilo kom trenutku ali se dešavaju uglavnom simpatične disonance, odšrafljeni karakterni vokali i muzika solidnog tempa. Pored svega, i produkcija je dopadljiva sa simpatično hrskavim gitarama, dobrim miksom i pristojnom dinamikom u masteru tako da ovo preporučujem bez rezervi:
Iz Finske dolaze i Flagg njihov treći album, Diabolical Bloodlust, je skoro pa genijalna ploča. Ne u smislu da je ovde izmišljen neki novi žanr metala ali DA u smislu da je odnos meodičnosti i agresivnosti blek metala ovde namešten u gotovo letalnom odnosu. Pesme su epski melodične i pevljive u domenu tema a onda SUROVO sirove i abrazivne u smislu izvedbe i to je vanredno lepa kombinacija. Ne skida mi se osmeh sa lica tokom celog trajanja albuma:
Kalifornijski Wrath Of Logarius su promenili ime iz Martyr Logarius za potrebe snimanja debi albuma (valjda da ih neko iz Sonyja ne bi tužio, DAKLE BLOODBORNE 2 POTVRĐEN, BRAĆO) ali muzika ostaje krljački blek metal. OK, ima tu i melodičnosti, ima je dosta, ali Crown of Mortis je ploča solidne brzine, agresivnosti i destruktivne energije. Bend voli dosta tih nekih modernijih produkcijskih trikova koji meni odmah zvuče preulickano za blek metal, al kad se krlja KRLJA SE i tu nema zamerki:
Belnejoum je međunarodna blek metal-simfonijska ekstravaganca u kojoj sviraju George Kollias iz Nile, Rich Gray iz Annihilatora, pa onda Fabio Bartoletti i Francesco Ferriniiz Fleshgod Apocalypse, ali i žena po imenu Tamara Jokić koja je, OČEVIDNO naša iako se vodi kao da je Amerikanka. Muzički je Dark Tales of Zarathustra pompezan, kinematičan konceptualni album koji govori o Zaratustri i njegovom „kvarenju“ kroz skoro sat vremena muzike i mnogo epskih momenata. Previše cheesy za mene u globalu ali prepuno lepih momenata u detaljima, pa poslušajte s pažnjom
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Kosmogeneia je bend iz Lidsa sa istoimenim EP-jem (ili demom) za koji ću pretpostaviti da je njihovo prvo izdanje. Ovde imamo samo dve pesme ali su one podugačke i idu odmereinm, sporim tempom, nudeći tešku, okultnu, psihodeličnu dramu doom metala i narkotičke halucinacije stoner rocka. Kosmogeneia su producirani prilično muljavo na ovom materijalu ali to zapravo doprinosi njegovoj autentičnosti, podsećajući na radove koje su Jus Oborn i ekipa radili pre zvaničnog osnivanja Electric Wizard. Dakle, ako volite podzemni, hermetični ali neodoljivo zarazni britanski okultni, psihodelični doom metal, Kosmogeneia su bend koji valja imati na radaru. A ovo se plaća koliko hoćete:
Nijemci Bruxxa su na donekle sličnim pozicijama, osim što njihov antičkim mitovima inspirisani doom ima izraženiju sklonost ka melodiji. EP Evocations I, njihovo prvo izdanje, takođe ima dve pesme i zanimljivo kombinuje energični, abrazivni metal i teške doom rifove sa melodičnim, veoma prijatnim pevanjem. Zvuk nije skup ali je miks promišljen, sa dosta dinamike, atraktivnog korišćenja akustičnih i nedistorziranih instrumenata i moram da priznam da su mi ove dve pesme sa svojom žalobničkom epikom jako ušle pod kožu. I ovo se plaća po želji a Bruxxa su takođe ekipa čija naredna izdanja bi mogla da budu LEGENDARNA:
Bruit Parasite iz Dižona imaju debi album, A Hundred Times i ovo je psihodelični doom metal sa odličnim, hrskavim zvukom i daleko natprosečno odličnim ženskim vokalom. Dakle, pesme su energične, sa ubitačno meljućom bas-gitarom u centru i hipnotičkim gruvom a žena koja svira taj ubitačni bas, Clotilde Claudine je istovremeno i pevačica i nudi ne samo izvanredno dobar glas sa velikim rasponom i kvalitetnom tehnikom već i promišljene, odlične aranžmane pevanja. Bruit Parasite bi bili dobri i sa nekakvim drugim, običnijim pevačem, ali sa Claudine imaju identitet koji se ne može kupiti novcem. Veoma jako preporučujem ovaj paket heavy psych dumčine svakome ko ume da ceni težinu, dubinu i ludinu:
Poljaci Mountain Of Misery imaju album gruverskog stoner rokanja izmešanog sa melodičnim, praktično postrokerskim pevušenjem. Dosta efektna kombinacija iako ne nešto na šta bih se ja prvo zaleteo u masi. No, album Shades Of The Ashes ima prijatno fazirane gitare (i basčinu) i gruv mu je nemiran i zdrav, sa sve dobrim miksom i vokalima koji posle izvesnog vremena postanu više prirodni fenomen nego vektor prenošenja nekakvog značenja i ja sam baš uživao:
Imate onda i This Summit Fever, britanski duo nastao za vreme pandemijskih lokdauna ali kasnije kaljen u vatri raznih živih svirki. Stoga je debi album, isto This Summit Fever, vrlo siguran i prijemčiv album fuzz-rockerskog gruva kome ne trebaju prekomplikovani aranžmani i sumanuto ambiciozne kompozicije da bude pobednik. Ovo prosto čoveka uhvati rifom i gruvom, doradi ga solidnim vokalom i ubaci po koju (a i više nego po koju) originalnu, maštovitu foru i sve na kraju bude sjajno:
Cerberus su dva momka iz Australije koja vole kad su stvari spore, lepljive, psihodelične. Debi album, Summon stoner rok konstruiše kao tečni, nadorgirani gruv koji na svakom koraku deluje kao da će posrnuti ali nikad ne pada, seriju psihodeličnih bluz-rifova produciranih tako da vam se čini da ste ispod vode a tu vodu neki džin koristi za bong. Simpatično!
Ali vi volite nešto teže, mučnije, što će se za vas lepiti kao parazit a ne kao pijani ljubavnik (dobro, malo i kao pijani ljubavnik) pa onda posežete za prvim albumom poljskog sludge sastava L.o.W. I dobro, neće vam biti lako, ali vam hoće biti lepo. L.o.W na albumu Burning the Cradle zvuče zrelo i izgrađeno i to što su im pesme jednostavnme samo znači da razumeju moć ponavljanja dobrih rifova, moć teškog zvuka i abrazivnih tekstura. Ovo nije album koji će vas maziti ali nije ni bez osećaja sklopljena kolekcija tekih zvukova i L.o.W imaju u svojoj ponudi elegancije koju su mogli da nauče samo od sastava poput Godflesh, Terminal Cheesecake i Fall of Because. A to se mora ceniti:
Za JOŠ teže i mučnije, imamo kolaboraciju dva solo projekta sa Pacifičkog severozapada, Mizmor i Hell a na albumu ekperimentalog, avangradnog doom i drone metala, Alluvion. No, ovo je zapravo i iznenađujuće melodična ploča sa postrokerskim melodičnim prostorima i ambijentima pomešanim sa sludge-doom lomljavom i onda vrlo cool dron meditacijama koja imaju više „twang“ zvuka na gitari nego što biste očekivali. Impresivno maštovita i dobra ploča:
Razmrdaćete se uz novi album Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs. Britanski bend na albumu Death Hilarious stručno vozi srednjom linijom između stoner rocka i noise rocka sa pesmama koje su istovremeno napete, hermetične ali i gruverske i zanimljive. Zvuk je dobar, stav nadrnan (što se vidi i iz tekstova i iz muzike) ali je sve uobičajeno i visokokvalitetno maštovito i raznovrsno. Kad onda na petom komadu opale gruvčinu preko koje legendarni bruklinski emsi El-P odvali svoju trejdmark multisilabličnu halucinaciju koja se perfektno uklapa, znate da slušate nešto posebno:
Nisu rđavi ni Kiritsis iz Indijane, jedan bend na udobnoj razmeđi sludge metala i death’n’rolla. Eponimni debi album je glasna, agresivna ali gruverska ploča koja ipak ne pokušava da vas SMRVI i želi da se zabavite dok je slušate, idealno u pokretu. Ugodno je to:
Lo-Pan iz Kolambusa u Ohaju nisu moja najpreferiranija verzija stoner roka, ali šesti album benda, Get Well Soon je izdao Magnetic Eye i on ne samo da će naći svoju publiku nego je DOBAR. Ovo je kommbinacija modernog hard i stoner roka sa recimo grunge melodičnošću i bend piše i pametne i ambiciozne pesme a koje se voze na varljivo keči melodijama. Zrelo je to i vredi pažnje:
Ritual King iz Mančestera su bliži mojim, jelte, preferencijama, a album Futureworks Sessions je zapravo prosviravanje odabranog materijala sa njihova prva dva albuma u mančesterskom studiju Futureworks. Sve zvuči neobavezno i relaksirano a opet ovde dobijate vrlo solidan, eminentno slušljiv heavy psych blues, odsviran sa koncertnom dinamičnošću i studijskom disciplinom u zvuku. Jako lepo i jedno fino malo izdanje za Ripple Music:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Blackened thrash ponekad znači samo thrash metal sa promuklim, nemelodičnim vokalom. Kao u slučaju, recimo, debi albuma ilinojskog benda Living Terror. Album, naslovljen Endless Chaos zapravo nije haotičan i nudi čvrst, disciplinovan, radnički i seljački thrash metal sa black metal vokalom a to znači PUNO dobrih rifova, PUNO mošerskog gruva, pesme o bombardovanju napalmom, biološkom ratovanju, nuklearnom (thrash) napadanju… Možete praktično u glavi da čujete rifove dok čitate ove teme, a uveravam vas da bend zvuči ubedljivo dok ih svira. Lep debi:
Kelnski D-Filer kažu za sebe da sviraju „ručno rađeni nemački thrash metal“. A što znači da im debi album, … and if the world should perish zvuči originalno i sa dosta osobenih rešenja, uprkos omotu i temama koje su vrlo late ’80s po mirisu, sa tom brigom za svet i društvo koje su tada ispoljavali predvodnici žanra. E, sad, mnoga od tih rešenja su diskutabilna za moj ukus, pogotovo pristup pevanju koje nije ni melodično ni odvrištano već je negde između i nikada ne sedne ugodno u pesme. Plus, pesme umeju da POTRAJU a često možda bez dobrog razloga, ali da ne preterujem sa kritikom, ovo je thrash koji ide svojim putem i to treba ceniti. Poslušajte:
Iz Njemačke dolaze i Täufer i njihov album Täufer spaja sirov, old school, mošerski thrash metal sa malo old school hardcore thrasha. Ploča je SJAJNA u toj svojoj sirovosti i neumoljivosti i zapravo je ne bih nazvao krosover albumom jer je ovo manje onaj skejterski, pankerski stil koji intuitivno vezujem za krosover nego besan ulični thrash metal ali sa dobrim zvukom. Lepo!
Čileanci Devil´s Poison su rešili da za svoj novi album ništa ne prepuste slučaju pa su ga nazvali Sex and Metal. Ekipa koja i inače stavlja u izlog sve što ima (naslovi nekih od prethodnih izdanja: Devil’s Hammer Attack!, Evil Metal Attack!, Evil Metal Fucking Hell i najlegendarnije: For Satan your Soul, for Devil’s Poison your Cunt) je ovde sebi bar zagarantovala dosta prometa sa raznih internet-pretraživača a ti namernici koji samo traže malo specifičnije pornografije naleteće na dva tipa optočena nitnama i na album ukusnog, rokerskog blackened speed metala. Bez velikih varijacija između pesama, bez ambicije da se formula mnogo menja, ali sve to zvuči zdravo, zabavno i dovoljno dobro producirano da se sluša sa širokim osmehom:
Italijani Stealth su svoj debi album objavili za Witches Brew i to je siguran znak kvaliteta. Metal Force, kako se album zove, je naravno jedna prilično retro ploča sa ljubavlju prema osamdesetima stavljenom u prvi plan i kombinacijom heavy i speed metala koja je odmah i instant simpatična. E, sad, produkcija je malo upitna – šta su zaboga mislili da rade sa ovakvim masteringom – i bend ni slučajno ne preteruje sa nekakvim originalnim rešenjima u pesmama, tako da, hajde da kažem da ovo nije onako obavezna lektira kakva su neka druga WB izdanja, ali ko voli propisan heavy/ speed, ovde će svakako naći mnogo razloga za radost. Omot nije jedan od njih, ali ima i to nekog naivnog šarma:
Fatal Contempt iz Ohaja na svom prvom EP-ju, nazvanom isto Fatal Contempt sviraju čvrst, energičan thrash metal. Ovo je produkcijski dosta „uplastičeno“ za moj ukus, ali pesme nisu loše, sa zujećim rifovima, uličnim gruvom i dosta brzine pa bend svakako ostavlja dobar prvi utisak. Tri pesme i jak, jelte, stav, a po tome se poznaju junaci:
Kad smo već kod uplastičenog zvuka, drugi album njemačkih Warfield, naslovljen With The Old Breed makar na ime tog zvuka nije nužno moja najomiljenija thrash metal ploča ove godine ali je SOLIDNA a imajući u vidu da ju je izdao Napalm Records, zapravo sam se prijatno iznenadio koliko mi je okej. Bend ume da napravi BAŠ POŠTENU old school blackened thrash žurku i mada nisu sve pesme tako jebeno neumoljive kao otvarač, Melting Mass, zapravo je album od 42 minuta napisan da bude baš uzbudljiv i energičan. Kao nekakav podmlađeni Kreator, Warfield krljaju onako LJUDSKI i to je milina:
Simpatični su Poljaci xTHEOPHILUSx i to ne samo zato što su uspeli da pogrešno napišu ime benda na sopstvenoj Bandcamp stranici. Ali muzika na EP-ju Eli, Eli, lama sabachtani je svakako ugodni crossover/ thrash sa solidnim zvukom, dobrim tempom, dobrim gruvom, dobrim pevanjem na Poljskom. Tri pesme ozbiljnog kardio-treninga i slovenske poduke, vrlo dobar dil:
Ako volite klasični, baš klasični hardcore zvuk koji podseća na Youth of Today i njihove ispisnike, londonski Dynamite imaju EP Settle The Score koji je TO. Pet pesama od kojih samo prva prebaci dva minuta, energija, brzina, mošerski delovi, a sve sa jednostavnim pankerskim rifovima, iritantan ali prijemčiv vokal, i veoma dobra produkcija su sve aduti izdanja koje ako dobro shvatam, ima i na vinilu:
Beyond all recognition su iz Nizozemske i demo snimkom 2 Demotracks najavljuju album. I lepo ga najavljuju, ovo je melodičniji D-beat hardcore vrlo nalik na švedske predloške, produciran odlično, napisan i izveden bez greške. I sve to plaćate samo koliko želite:
A Suture Kit su iz Los Anđelesa ali zvuče kao da su zapravo iz predvorja samog pakla. A u tom predvorju gazite po iskorišćenim špricevima i ljudskom izmetu. Demo snimak naslovljen samo Demo ima pet pesama i kombinuje vrišteći powerviolence hardcore sa malo sludgecore elemenata. Strašno je sve to na gomili sa niskim štimom, brutalnim distorzijama, psihotičnim vokalima, ali ako ste ciljna grupa – poput, na primer, mene – svideće vam se da vam ne bude prijatno. Plaćate po želji:
Članovi njemačkog dua Splanchnophilia svoju muziku opisuju rečima „slimy, disgusting, alcoholic Death Metal“ ali istina je i da drugi EP projekta, Butchers Blues, sa svoje četiri pesme i dva intra/ interludija, zvuči izuzetno disciplinovano i kvalitetno. U pitanju je gruverski, dobro produciran, zabavan death metal čiji najveći „greh“ može da bude ujednačenost tempa i dinamike, ali naravno da TO može da bude i prednost za slušaoca koji se lako ubaci u istu brzinu i istu frekvenciju i prosto se sjedini sa ovim zvukom. Meni se veoma dopada šta ova dva momka rade, a po ceni od koliko sami odredite, ovo se vrlo lepo može kupiti i voleti:
Česi Nihilo, pak, na svom živom albumu Chaos Unleashed zvuče old school, čak i malo retro, kao da se njihov death metal pred vašim ušima razlaže u sastavne komponente thrash metala, panka, grindcorea. Ima tu puno šarma i u žestokoj izvedbi, i u muljavijem zvuku, i u pesmama koje su jednostavne i kao pravljene baš za živu, klupsku svirku. Bend svira duže od dvadeset godina i ima četiri studijska albuma iza sebe pa je ovo fin pregled karijere i vredno vašeg vremena pogotovo ako volite „trešerskiji“ death metal nalik na Malevolent Creation:
Ni Francuzi Red Dead se ne ubijaju od neke velike originalnosti na svom trećem albumu, Paths Across the Graves, ali ovo je dobar, stamen death metal koji forsira dobar gruv, lepe rifove, čist, prijatan , lepo miksovan zvuk. Zaista, ponekada je dovoljno da samo napišete pesme koje su tečne, plesne, a da imaju dovoljno mašte na planu tema, harmonija i rifova, da ih miksujete i masterujete tako da se istrumenti ČUJU i da to bude album koji svaki death metal poštovalac sa zadovoljstvom ponovo pusti od početka čim stigne do kraja. Respekt:
Italijani Crawling Chaos u principu sviraju melodični death metal al su dobri ljudi. I iskusni, jer sviraju duže od dve decenije a Wyrd im je treći album i, mada na njemu ima melodije, pa čak i, uh, RAPSODIJE, on nije samo metalcore sa death metal vokalima kako to neretko bude slučaj kod novijih melodeath postava. Naprotiv, Wyrd je punokrvna death metal žurka sa mnogo dobrih rifova, jakim tempom, dobrim mošerskim delovima, a to što odozgo još dođe neka akustična gitara i malo lepe melodije ne narušava generalnu agresivnost ploče. Produkcija bučna, prska na sve strane ali zvuk je u celini dosta zdrav i ovo je ploča koja dobar provod obezbeđuje celom svojom dužinom:
Poljski Slaves of Evil snimio je jedan album pre 11 godina i od tada samo povremeno izbacuje kraća izdanja. Nadamo se u pripremi za drugi album jer EP Certain Death dosta obećava. Ovo je brutalni death metal negde između Morbid Angel i Hate Eternal, ŽESTOK, tehnički kvalitetan, ali pre svega demonski nabrijan. Ove tri pesme (plus intro) idu neverovatnim brzinama i polivaju strahovitim rifovima, ali su i maštovite, nadahnute u aranžmanima i zadovoljavaju i estetske zahteve prefinjenijeg slušaoca. A ne samo sitnih demona. Svakako ćete uživati ma gde da se na tom spektru nalazite:
Kanadski Misericorde je za novi EP, From Rape to Romance apgrejdovan iz solo projekta u propisan kvintet i rezultati se čuju. Ovo je sada dosta kvalitetan death metal/ deathgrind sa inteligentno sklopljenim, energičnim pesmama, dobrim rifovima, generalno zanimljivim idejama i odličnom svirkom, a produkcija je takođe prilično solidna. Tematski, ovo je zapravo bliže grindcore strani spektra sa dosta socijalnih, jelte, pitanja koja se prorađuju. Fino u celini i u detaljima:
Indusi Godless su veoma inspirisani Morbid Angelom na svom novom EP-ju, Genesis of Decay. Ovo je bend koji iza sebe već ima album i nekoliko kraćih izdanja pa se u muzici čuje zrelost i razrađenost i mada, naravno, stilski dosta podsećaju na uzore sa Floride, ta vrsta death metala prosto ne zastareva. Ovo je odmeren, elegantan, blasfemičan ali veoma ukusno napisan, odsviran i produciran metal koji zadovoljava i telo i duh i prosto deluje otmeno:
Iskusni nemački splatter metalci Pighead imaju novi EP, mada je to više minialbum sa šest pesama neumoljivog smrada i maltretiranja. Mislim, dobro, bend sa imenom Pighead i izdanjem Relapse Into Absurdity ne obećava ni sofisticiranost ni nežnost, ali ako volite gruverski brutalni death metal, opsednut gadostima, perverzijom i užasom a da ima i neki lep rif i generalno mošersku inklinaciju, ima ovde štofa:
I, Voidhanger Records je krajem prošle nedelje imao i još jedan album avangardnog death metala, ali nisam stigao da mu se posvetim pored urnebesnih Sarmat. No, sad kad se to čulo, Labyrinthine Heirs, debi album benda Labyrinthine Heirs je simpatično, psihodelično i rokersko čitanje avangardnog metala, sa mračnim mislima na umu ali bez agresije i težine karakterističnih za death metal. Pesme su ovde, spore, atmosferične, dugačke, ali imaju i rokenrol gruv koji lepo sedi u ovom prozračnom miksu i to je nekako OKEJ kombinacija za teksašku ekipu koja kreira halucinantne slike i muzikom i tekstovima:
Finsko-australijsko-škotski trio Chestcrush ima drugi album, Ψυχοβγάλτης, i to je na crnilo i hermetičnu prazninu veoma usredsređena kolekcija black-death metal pesama sa naslovima poput Underneath This Rotten Soil Bodies Are Still Bleeding, ili We Shall Be Devoured by the Offspring of Our Own Flesh, ili Every Single Word That Comes Out of Your Filthy Hole Is an Infectious Lie a Spreading Disease. Obično su ovako dugački naslovi pesama rezervisani za kućne, jednočlane projekte gde se nemaštovitost u muzici nadoknađuje maštovitošću u izmišljanju naslova, no sa Chestcrush ovo nije slučaj, ili ne BAŠ. Naime, ovo su iskusni, kvalitetni muzičari, bubnjar Robin Stone svira u velikom broju projekata (uključujući internacionalni Power Concept, ali i projekte Norse i Ashen Horde) a i ostala dvojica imaju dosta kilometraže pa je muzika UVERLJIVA ako već ne preterano originalna i imaginativna. Ovo je suštinski jednostavan koncept, sa pesmama sastavljenim od disonantnih rifova koje nećete upamtiti jer svi liče jedan na drugi i smene teških, sporih, mrvećih pasaža sa blastbit polivačinama koje i same deluju statično i teško jer su rifovi i dalje isti, disonantni, hermetični. Efektno je to na jedan otuđujući, neprijateljski način ali naravno da posle izvesnog vremena bude i malo monotono. Gitarista Evangelos Vasilakos će korišćenjem raznih efekata malo razvejati jednoličnost a pevač Topias Jokipii se izrazito trudi da bude dinamičan i skoro teatralan u svojoj izvedbi tako da na kraju album ima neku svoju priču i kinetiku. Nije loše, uopšte, ako volite black-death metal koji je više opresivni ZVUK i prostor nego kolekcija pamtljivih tema:
Kad smo već kod death metala koji mene više impresionira nego što mi se dopada, Allegaeon iz Kolorada imaju svoj sedmi album za petnaest godina izdavanja albuma i on je pa… impresivan. Tehnički napredan, melodičan, razigrn, on je u principu sve što ne volim u modernom death metalu ali odsvirano sa razoružavajućim entuzijazmom. Meni su ovde harmonije preslađene i sve mi je kao da slušam neki hotelski bend koji BAŠ želi da pokaže da UME i te death metale i deathkorove ali, dobro, ja sam težak čovek. Svakako vredi čuti:
Marginalno više mi se dopadaju Francuzi Fractal Universe i njihov četvrti album, The Great Filters. I to zato jer je njihov melodični, vrlo tehnički death metal okenutiji klasičnom prog-rocku u svojoj melodičnosti i mada i dalje PRETERANO melodičan za mene, nekako lakše varim ove narative i aranžmane… Ali vama možda bude MNOGO dobro jer svakako pravi solidne napore da se distancira od death metala a da ga ipak ne napusti skroz:
OK, sa Benediction uvek znate šta dobijate i tu nema greške. Deveti album benda koji svira duže od tri i po decenije, Ravage of Empires, je ugodno nemaštovit, simpatično staromodan, sa jednim relaksiranim, trešerskim pristupom svirci i pesmama koje jesu death metal, ali death metal koji je pitak, ukusan, nezahtevan. Dave Ingram peva bez mnogo napora, ritmovi su jednostavni i zapaljivi, rifovi melodični. Ovo je ploča bez mnogo MAŠTE ali sa dosta šarma i to nije za zanemarivanje:
Iz Škotske, konkretno Glazgova dolaze Abysmal Decay, nov bend osnovan 2024. godine sa vrlo old school death metal orijentacijom. Demo Abysmal Decay sa svoje dve pesme zvuči kao da ste ukrstili Bolt Thrower iz 1990. godine sa Cathedralom iz 1991. i to je, NARAVNO, prelepo, onako sporo, masivno, sa rifovima koji emituju mračnu, melanholičnu melodičnost. Vrlo solidan zvuk i bend koji zna ŠTA VALJA. Još i bubnjar peva PA PRELEPO.
Chronepsis iz Garden stejta su kao neki, hm, blend melodičnog i brutalnog death metala sa deathcore vokalima i dosta mašte. Na papiru možda sumnjivi, u akciji su dosta dobri i mada album Weight of Eternity impresionira tehnikom, mislim da je bitnije što pesme imaju interesantne ideje sa kojima bend DOSTA RADI. Well Fed Hexahedron je recimo, pesma sa kvalitetnom svirkom ali je u njoj najpamtljiviji taj poludžezerski rif koji se ponavlja u svim delovima. Zanimljivo!!!!!
Uninhibited iz Minhena su dosta old school ali u drugom stilu, negde između death metal i grindcore interesovanja. Novi EP, Scourge, posle prošlogodišnjeg debi abuma nudi mošerski program negde na razmeđi Cannibal Corpse i, uh, recimo, Morgoth, sa skretanjima u blago melodičan, i dalje vrlo mračan meditativni ambijent. No, gro muzike je sirovo, primitivno ali tehnički vrlo kokretno i zadovoljće sve vaše hedbenging potrebe:
Teksašani Dread, pak, sviraju death metal kao da im se naplaćuje po minutu pa je EP Inherent Aggression jedna brza, nervozna doza krljačkih blastbitova i zujećih rifova. Ovo je vrlo tehnička muzika ali spakovana u pesme od po dva minuta, sa svim neparnim ritmovima i egzotičnim harmonijama koje proleću brzinom mlaznog aviona pored vas i IMPRESIONIRAJU. Bend svira sjajno, ali i pesme su dobre, zvuk je solidan i ovo je tech-death od dobre sorte, koji sve svoje „muzičarske“ impulse realizuje u kvalitetnim pesmama i KRLJA:
Nisu loši Terminal Discharge iz San Hozea, bend koji kombinuje death metal sa malo black, deathcore i groove elemenata al meni sve to vrlo simpatično zvuči na EP-ju Strife. Mislim death metal je ovde u prvom planu sa poštenim blastbitovima, dobrim gruvom, a ulete i iznenađujuće ukusne, kratke solaže. Solidan zvuk, ali i bend koji baš ima karakter, pa bi od ovih ljudi moglo nešto da bude:
Pa imate Venomous Invokation iz Tenesija koji sviraju „dijabolični death metal“. I vrlo je to lepo, kao da ste na EP-ju The Infernal Prophecy izmešali blek metal jednih Mayhem sa death metalom jednih, uh, mogu opet da kažem Cannibal Corpse? Dosta je to dobra kombinacija sa epskim, satanističkim rifovima koji se smenjuju sa klasičnim mošpit gorivom, sve onako žestoko i momački, sa dozom epike ali pre svega znojavo i ljudski. Jako solidan prvi EP:
Italijani Namtaru su klasičnija black death postava a debi album Cult of Ancient Deities i je primereno mračan, atmosferičan ali i agresivan i znojav. Zvuk je zapravo prilično prirodan, pa se atmosfera pravi maštovitim rifovima i temama, a pesme su ugodno trešerske sa aranžmanskim dovitljivostima koje svejedno ne umanjuju energiju ove svirke. Vrlo lepo:
Odlični su mi Norvežani Nidhög sa svojim novim EP-jem, Severing of Attachments, a za koji sami kažu da je zaokret za 180 stepeni u odnosu na prvi EP od pre tri godine. Ovo je jednostavan, prijatan old school death metal koji podseća na Death, Obituary u i Cannibal Corpse sa početka devedesetih, sav u lepom gruvu i ukusnim solažama. Melem za uši i za dušu:
Ruski kvartet Nemezida kompletira svoju posvetu jahačima apokalipse novim EP-jem, Последний Враг. Iako je u pitanju, nominalno, melodični death metal bend, death metal koji ova ekipa iz Voronježa svira je negde između death metala, black metala i hardcorea, sa samo minimalnim ustupcima melodičnosti i pevačicom koja zvuči ko da je došla iz samog pakla. Meni se to veoma dopada a i produkcijski pričamo o prihvatljivo dobrom poslu pa ne treba propustiti ovu nestašnu ploču hrskavog death metal krljanja:
Finska ove nedelje dosta kida, pa imamo debi album benda Messiah Paratroops koji je osnovan još u osamdesetima. I taj debi album, Legions of Tomorrow, je DOBAR. Ovo je, naravno, old school death metal krljačina a koja uspeva da svoj prilično staromodni – ali entuzijastični – krljački program osveži povremenim oiginalnim idejama i rešenjima. Ima tu dosta interesantnih momenata ali važno je i da je OSDM komponenta albuma ZDRAVA i radi posao više nego korektno:
Goetia iz Vašington DiSija razvaljuju na EP-ju Otherworldly Agency a kojim se najavljuje debi album. Ovo je razbijački, energičan death metal sviran zanatski stručno ali sa grindcore energijom i blek metal divljaštvom dodatim na old school death metal šasiju. Dve pesme koje je bend napisao za ovo izdanje su uraganski urnebesne uz predrkanu ali dovoljno dinamičnu produkciju (Will Killingsworth radio mastering) a tu je i obrada Venoma da se zna ko je bio prvi i meni je ovo IZVANREDNO. Mislim, ne samo obrada (mada je ona sjajna) nego sve. Jedva čekam album:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Jenny Haniver nije žena nego trio muškaraca iz Portlanda u Oregonu, a koji sviraju nekakav spoj industrial metala i postpanka. Nisam im slušao taj jedan album koji imaju ali EP Unsolved Mysteries je šarmantan sa dve kratke, sirove pesme koje ipak imaju i energiju i emociju i nekakav lepi gruv. Jeftina produkcija svemu dodaje na draži a ima i vinil:
2025. godina je a L.A. Guns i dalje snimaju SOLIDNE ALBUME. Pa da ipak ne seremo da ništa ne valja na svetu. Leopard Skin je ploča relaksiranog, gruverskog hard roka sa dovoljno bluesa i dovoljno sleazea da budu pomirene jin i jang strane mog karaktera, sa par cheesy, melanholičnih komada koje su na milimetar udaljene od Americana rocka kakav voli Žikica Simić i celo njegovo duhovno potomstvo (Hit and Run, recimo) i, mislim, album je LEP.
Ascalon iz Mančestera sa svojim debi albumom, The Black Library proizvode impresivnu količinu muzike u neo-NWOBHM stilu da ja ne samo obratim pažnju nego i da uletim u mopšit za sve pare. Mlada ekipa inspirisana klasicima kao što je Iron Maiden za svoj prvenac napisala je epske, pamtljive teme i odsvirala ih žustro pa tako komadi kao što su Event Horizon ili naslovna, The Black Library imaju ozbiljan potencijal da čoveku podignu temperaturu i pokrenu ga na akciju. Produkcijski je ovo solidno, takođe, vokali su solidni sa povremenim odletanjima u falseto da se zna da je ovaj bend tr00, a najbolji kvalitet Ascalona je svakako to da su odlično odmerili koliko muzika treba da ima cheesy epike a koliko znojave, ljudske svirke. Jako lep debi:
Passage su dva Grka osnovana 2022. godine sa istoimenim debi albumom koji je izašao ove. Produkcijski je to, za jedan ipak kućni projekat, dosta dobro, a muzika je melodični, herojski heavy metal kako Grci umeju da ga odrade. A umeju dobro, Passage je ploča epskih, kvalitetnih kompozicija koje nisu puki troipominutni komadi napravljeni za radio već propisne hevi metal epopeje sa razigranim gitarama i zvonkim vokalom. Da se ovde okupi ceo bend, da se rade koncerti pa da sledeći album bude sa živim bubnjevima (mada su i ovi programirani sasvim solidni) i Passage će da bude VRH modernog hevi zvuka. A i ovako su odlični:
Iz Grčke su i NightKill, bend sa debi albumom vrlo pristojnog ’80s heavy metala naslovljenim Survive the Night. Ovo je nešto više radio-friendly varijanta tog zvuka, sa dosta neona i koketirnjem sa sleaze metal strategijama, ali pričamo o zdravom, energičnom teškom roku koji voli dobar refren i ima pevača koji klausmajneovski nazalni stil pevanja ume da učini epskim koliko je to potrebno. Fino je:
Ne znam da li ću se ikada umoriti od NWOBHM zvuka, ali evo, četiri decenije i kusur nizvodno ne pokazujem znake zamora. Thunderslave iz Meksika su najnovije podsećanje na to da ova muzika i posle toliko vremena sadrži idealan odnos agresivnosti i cheesy epike i da je to naprosto hevi metal lektira. EP Going Faster počinje razbijački naslovnom pesmom, sa surovim ritmom i pevačem koji je predivno iritantan, a ostale dve pesme ni malo ne zaostaju po šmekerskim rifovima i borbenom gruvu. To da bend ovu lepotu daje po ceni koju sami odredite je bukvalno sramota i to vaša. Pa se malo operite dajući pristojan novac u zamenu za to malo sreće koju ćete osetiti:
ALBUM NEDELJE
Finski duo Gravetaker je na scenu uleteo demo snimkom od 35 minuta i to je debi kakav svaki bend sebi može samo da poželi. Sheer Lunacy je ambiciozan demo-album sa pet pesama ozbiljno kompleksne, razrađene strukture, a gde se primalni, old school death metal varvarizam ne samo ne napušta već se koristi kao zdrava, vitalna osnova na kojoj se onda organski gradi. Gravetaker niti beže od žanra niti pokušavaju da ga revolucionarno menjaju već, naprotiv pokazuju da u klasičnom death metal zvuku sa kraja osamdesetih godina prošlog veka – sa sve nazivom izdanja napisanim kao da ste ga urezivali šestarom na školsku klupu – ima još mnogo potencijala da se kreiraju velike, epski impresivne pesme, u kojima je težak, moćan rif osnovna jedinica građe, gde nervozne solaže na gitarama kreiraju dezorijentišući, psihodelični lavirint a stalno promenljv, dinamičan ritam i gruv drže slušaoca u konstantnom pokretu. Kad na to dođe karakteran vokal – sa sve vrlo razgovetnom dikcijom tako da se tekstovi razumeju – pa sve to još spakovano u kvalitetan, prozračan miks, nije preterano reći da imamo pred sobom kandidata za album godine makar u death metal konkurenciji a evo, prošla su tek tri meseca! Ne znam jesu li ova dva čoveka svirala u nekim bendovima pre Gravetaker – za sada ih znamo samo po nadimcima – ali ovaj materijal je IZVANREDAN i predstavlja lektiru za svakog ko voli, poštuje i razume death metal:
