Sa zadovoljstvom sam progutao Speccy Nation: A tribute to the golden age of British gaming, kratku, kompaktnu knjižicu staru sada već više od deset godina, a koju je napisao britanski novinar Dan Whitehead, jedan od retkih ljudi iz branše koji nije svoju novinarsku karijeru okončao ulaskom u PR odeljenje nekog od velikih gejming izdavača. Doduše, Whitehead nikada nije bio „samo“ gejming novinar niti „samo“ novinar i njegovi su spisateljski kapaciteti korišćeni i u publicistici, ali i u pisanju proze i stripova. Na novinarskoj strani, Whitehead se zapravo zvanično oprostio od gejming profesije pre otprilike jedne decenije, kada je prestao da piše za Eurogamer i orijentisao se prevashodno na pisanje o filmovima. No, veliki deo onoga što će on nastaviti da piše sa strane biće i dalje presudno informisano videoigračkom kulturom. Ovo obuhvata i stripove poput Ella Upgraded (kako i sam teglajn kaže: The girl with the video game brain) ili Hex Loader, ali i njegovu publicistiku, kao što je nekoliko knjiga koje je napisao o Minecraftu, ili Game Over: The games we Loved to Play and the Consoles the Time Forgot.
Speccy Nation: A tribute to the golden age of British gaming je zapravo prva Whiteheadova knjiga napisana na temu videoigara, sa tri prethodna naslova koji su se bavili filmom i ona je došla kao kulminacija dvodecenijske karijere gejming novinara (sa počecima 1991. godine, u tinejdžerskom dobu kada je autor počeo da radi kao prikazivač igara za magazin Amiga Computing). Kao takva ona je istovremeno i stilska vežba iskusnog profesionalca koji je u svom životu napisao hiljade prikaza video igara, ali i neka vrsta povratka na izvor i veoma fanovskog, veoma, čak, detinje nevinog pisanja o igrama koje su ga formirale kao ličnost, igrača, novinara.
Odmah da bude jasno, Speccy Nation nije PRETERANO ambiciozno delo i ona je bliža bleferskom vodiču za partikularnu temu nego nekom temeljnom radu. Ovo nije enciklopedija niti na bilo koji načnin iscrpan resurs, već više mesto na kome možete dobiti prve informacije i zagolicati svoju radoznalost kako biste se onda sa određenim predznanjima upustili u istraživanje divljina interneta i, možda, sebi promenili život otkrivajući potpuno nepoznate delove istorije popularne kulture koji stavljaju u novi kontekst ono što mislite da znate.
Sad ja to dramatično mistifikujem, ali fakat je i da je ZX Spectrum, mašina koja je u bila temelj igračke kulture za veliki deo moje generacije, danas ne sasvim zaboravljen ali svakako skrajnut, ražalovan na fusnotu u igračkoj istoriji i da ljudi koje sada interesuje retrogejming gotovo po pravilu gravitiraju japanskim i američkim konzolama iz osamdesetih, devedesetih i sedamdesetih, dok je scena mikrokompjutera sa prelaza sedamdesetih u osamdesete uvek pominjana kao nešto što je postojalo ali o čemu niko ne zna dovoljno.
Naravno, delimično je stvar u tome da je konzolna scena uvek bila dramatično jača, i u hardverskom smislu (pa su portovi sa arkadnih mašina na konzolama bili daleko ubedljiviji nego kada su trickle down metodom dobacivali do mikrokompjutera), ali i u poslovnom, pa iako su britanski računari poput Spectruma (ali i BBC Microa, Acorn Electrona, CPC Amstrada itd.) imali živu i vibratnu zajednicu programera i, u nekim slučajevima, bili podržavani i od strane establišmenta kao učilo u školama, oni nikada nisu uspeli da probiju evropski geto i nametnu se kao igrački mejnstrim. Štaviše, čak i američke mašine iz Commodoreove kuhinje, poput Vic 20, Commodore 64/128 a onda i legendarne Amige, nakon što je postalo jasno da Apple suvereno drži američki obrazovni sistem u svom željeznom stisku i napravio je presudan prodor u domove korisnika pre nego što je i jedna od ovih mašina nastala, svoj prevashodni život imali su u Ujedinjemon kraljevstvu i Evropi i danas se njih sećaju pre svega Evropljani.
Naravno, znamo da je posle velikog videoigračkog kraha u SAD iz 1983./ 1984. godine autohtona američka videoigračka industrija (makar kada pričamo o kućnim mašinama) bila kolonizovana od strane Japana, pre svega Nintenda pa su druga polovina osamdesetih i čitave devedesete protekle u znaku konzolnih ratova između japanskih kompanija (sa simboličnim pokušajima američkih Atarija i 3DO koji su se završili uglavnom u suzama). Onda je nekako i prirodno da su ljudi, a kad kažem „ljudi“, mislim i novinari i publicisti rođeni početkom osamdesetih, a sada u svojim četrdesetim godinama, danas zainteresovani pre svega da pišu i podkastuju o američkim i japanskim mašinama i njihovim kulturnim ekosistemima, pa će i ljudi koji se najprominentnije bave retrogejmingom na internetu (Kevin Bunch, Jeremy Parish, Benj Edwards, Kurt Kalata, Jarred Petty, ali i Frank Cifaldi i njegova Video Game History fondacija) ZX Spectrum uglavnom pominjati u prolazu, bez direktnog iskustva sa igrama za ovu mašinu.
Whiteheadov pristup igrama za Spectrum je otud pisan iz dva ugla. Jedan je taj da su ovo igre gotovo ezoteričnog kvaliteta: za uski krug posvećenih, ovo su bila otkrovenja, prvi koraci u novom, fantastičnom medijumu koji se dramatično razlikovao od svih drugih pop-kulturnih medija do tada na ime svoje interaktivnosti i evokativnosti, ali nekakav spoljni svet je, uprkos statusu javne ličnosti koju je Sir Clive Sinclair imao u Ujedinjenom kraljevstvu, ostao uglavnom u mraku neznanja. Magazini koji su se bavili igrama za Spectrum u ono doba bili su pisani od strane istih onih tinejdžera koji su igre pravili i namenjeni publici istog ili svega par godina nižeg uzrasta i ma koliko da je to delovalo kao revolucija koja teče, stoji i da je Spectrum ostao neka vrsta andergraund fenomena čija su mnoga originalna rešenja u konceptualizaciji i dizajnu igara, da ne pominjemo u tehnološkom inoviranju, ostala nepoznata široj zajednici i morala biti ponovo otkrivana od strane naredne generacije game developera.
Drugi ugao iz kojeg Whitehead posmatra Spectrum i igre za ovu mašinu je onaj britanski, sa uostalom sasvim ispravnim postuliranjem da je Spectrum bio britanski fenomen ne samo u domenu hardvera i alata već i u smislu izražavanja, emaniranja britanskog duha kroz igre koje su, kako rekosmo, često pravili tinejdžeri za tinejdžere, dosađujući se u školi gde su matematiku i „kompjutere“ već znali bolje i od svojih nastavnika a onda uveče u spavaćoj sobi programirajući naredni hit o kome će se brujati po školskim dvorištima za koju nedelju.
Whitehead piše jednim umereno ličnim tonom. Ovo nije gonzo-publicistika gde će tema knjige biti iskorišćena za ispovedni ton i memoarska zaranjanja, ali opet, ovo nije ni hladna analiza industrije o kojoj čitalac, statistički, verovatno zna vrlo malo. Autor je knjigu podelio na tematske celine, tako da jedno poglavlje govori o najvažnijim i najuticajnijim igrama za Spectrum, drugo o igrama koje nisu bile ni tako dobre ni tako uticajne ali jesu imale elemente koji su u tom trenutku bili par godina ispred svega ostalog u industriji, a onda ima i poglavlje o igrama koje „danas“ ne bi bile napravljene, možda zbog uznemirujuće tematike, a možda i jer su naprosto bile pravljene da igrača zbune i frustriraju, više kao nekakvi postmoderni eksperimenti a manje kao komercijalni produkti. Naravno, u vreme kada je Whitehead ovo pisao moderna indie scena je tek počinjala da buja pa ovo poslednje svakako treba uzeti sa zrnom soli, ali svejedno, Speccy Nation je kolekcija kratkih prikaza igara koje su u velikoj meri definisale specifično britanski pogled na gejming u osamdesetim godinama, sa tom kombinacijom izuzetno mlade, samouke programerske radne snage i samonikle industrije (često potekle iz same zajednice, sa apgrejdovanje prodavnica igara u izdavačke kuće), te činjenice da, za razliku od američkih i japanskih konzola, Spectrum JESTE bio kompjuter i svako je na njemu MOGAO da pravi igre, bez potrebe da kupuje dodatni hardver.
Ja lično nikada nisam posedovao Spectrum ali on jeste bio formativno iskustvo za mene u pogledu videoigrara. Ovo je bio prvi kućni kompjuter na kome sam se igrao a kasnije, kada sam dobio Amstrad kao „svoj“ računar, ovo je bio deo iste Z80 porodice i konsekventno, uprkos značajno jačem hardveru od Spectruma, veliki deo njegove biblioteke bili su strejt portovi sa Spectruma.
Utoliko, kao stariji svega godinu ili dve od autora, u velikoj meri delim njegove sentimente, njegove zapanjenosti i oduševljavanja igrama koje su pravljene za Spectrum, ne lomeći postojeće kalupe već radeći BEZ kalupa, samo na osnovu maglovite ideje kako videoigre za druge sisteme izgledaju i šta rade. Kada Whitehead piše o revolucijama koje su izazvali Manic Miner, Jet Set Willy, 3D Ant Attack, Atic Atac ili Deathchase, znam tačno šta govori jer su i za mene ovo bili momenti u kojima sam mislio „Da li je moguće da živim u najboljoj istorijskoj eri najboljeg od svih svetova?“ potpuno raspamećen onim što su ove igre radile žanrovima platformera, arkadne igre, akcione avanture. I potpuno delim Whiteheadovu fasciniranost igrama kao što su Skool Daze, Chaos, Everyone’s a Wally ili Driller, koje su bile toliko ispred svog vremena da su tada smatrane maltene sakralnom, mada neprozirnim objektima (na ime svojih tehničkih ali i dizajnerskih ograničenja) ali i danas ih retko koji istorijski pregled identifikuje kao kamenove-međaše kakvi su bili.
Whitehead ovom knjigom ispravlja samo delić nepravde, naravno, i ako ona posluži da današnji igrač potraži Skool Daze, Head Over Heels ili The Hobbit, u ono vreme verovatno najcenjeniju tekstualnu avanturu u Evropi, ili prepozna anarhični duh radova poput Jack the Nipper i How to be a Complete Bastard, tim bolje po sve nas. Whiteheadovo prepoznavanje socijalnog komentara u igračkom (kroz Skool Daze ili Flunky) je značajno jer stoji činjenica da je britanski game development bio nešto najbliže pank roku što su video igre u osamdesetima imale i na njihovim plećima je, i neznano, sagrađeno mnogo revolucionarnog koje smo dobili u kasnijim decenijama.
Whitehead je napisao i nastavak ove knjige (Speccy Nation Volume 2: The Digital Decade) o kom ćemo možda pričati neki naredni put a do tada, priuštite sebi deo istorije koja je iako je na ovim prostorima ZX Spectrum imao JAKO uporište, danas mnogima sasvim nepoznata jer su, da budemo za trenutak ozbiljni, mnogi iz generacije koja se igrala na Spectrumu danas isuviše stari i ozbiljno da bi se te istorije sećali a neki su i mrtvi. A na internetu vas čekaju kompletni ROMsetovi nečega što je za nas bila fantastilna revolucija. Knjigu možete kupiti na raznim mestima uključujući ovde i ovde.