Bloodrik je trodelni miniserijal koji je Image Comics počeo da izdaje u Decembru 2023. godine a završio u Februaru prošle, dakle, sve po propisu, sa kolekcijom koju smo dočekali tek u Junu. Ko god da je bio gladan varvarskog nasilja i golih muških mišića u snijegu, ovde će dobiti pun meni krvi, iznutrica, ali i skeleta koji hodaju, trče i bore se, dok jedan krupni ratnik, odeven samo u pregaču i čizme pokušava da preživi. Bloodrik je kao Konan, ali Konan sa ošćećenjem mozga – verovatno od svih onih udaraca močugama i držaljama od mača koje je primio tokom profesionalne karijere – napravljen izvan korporativnog sektora, resetovan na svoja najvarvarskija podešavanja, gladan, besan i samo blago satiričan.
Čak ni ne znam da li je autor Bloodrika, Andrew Krahnke, imao na umu ikakvu satiru klasičnog low-fantasy sadržaja kakav Konan epitomizuje. Ako jeste, on to zapravo ne pominje. U kratkom stripu – od jedne table – koji stiže uz prvu svesku Bloodrika (i koji otvara kolekciju), Krahnke objašnjava da je ovo strip koji je on pokušavao da napravi od 2009. godine. Naime, crtajući bez nekog velikog plana, kako to crtači već umeju da rade, napravio je skicu krupnog, mišićavog varvarina sa šlemom koja mu se jako dopala i poželeo je da na osnovu nje napravi čitav strip. Kako kaže, „pustio sam neki vikinški metal i bacio se na pisanje scenarija. Deset godina kasnije, izdao sam ashcan verziju prve epizode Bloodrika. Tako je. Deset godina. Ja sam ilustrator. Pisanje je TEŠKO.“
Priča o Krahnkeovih deset godina porođajnih muka sa Bloodrikom je kao iz neke poučne bajke sa srećnim krajem – osim što se naravno nadamo da je Bloodrik za njega zapravo tek početak, nikako kraj – gde je autor puno puta počinjao pa odustajao, blenuo u beli papir, govorio sebi da on ovo ne može, izdržavao se frilensovanjem itd, da bi posle deset godina sebi rekao „čekaj, DESET GODINA gledam u ovu skicu i NIŠTA? SRAMOTA!“ i seo da ponovo radi strip ali ovog puta bez mnogo filozofije, bez mučnog debatovanja sam sa sobom o svakoj ideji i skici, puštajući da ga vodi više energija nego intelekt. Kada se sa ashcanom prve epizode pojavio na Small Press Expo sajmu u Betezdi, njegov strip je dobio mnogo pozitivnh reakcija. Kako je Krahnke već imao određenih radova unutar, jelte, industrije, na primer, radeći crtež za drugi deo stripa Tartarus Johnnieja Christmasa, imao je ko da ga preporuči i mic po mic, Image Comics mu je ponudio da uradi čitav miniserijal.
Ovo zaista deluje kao nešto pravo iz bajke, imajući u vidu da je Bloodrik strip praktično fanzinske jednostavnosti, neposrednosti i primitivne energije i daleko je od onog što danas možda po definiciji doživljavamo kao Image Comics ponudu, te neke visokokonceptualne priče koje se bave aktuelnim društvenim temama, često smeštene u futuristički, naučnofantastični mizanscen. Bloodrik je, u kontrastu sa tim, strip o varvarinu koji umire od gladi i nema problem sa tim da raspori jelena koga je jedva ubio i da iz njegove utrobe kida komade i trpa ih u usta bez prethodne, jelte, termičke obrade.
Verujem da je veliki deo dobre volje koju je Krahnke dobio od Imagea bio na ime njegovog crtačkog stila, jednog old school pristupa kreiranju (akcionog) stripa u kome nema mnogo petljanja sa kompjuterima, nema digitalnih gradijenata i efekata, a linije su grube, jake, pune teksture i karaktera. Krahnke ne spominje Erika Larsena u svojoj zahvalnici Imageovoj ekipi ali Bloodrik ne tematski ali DA vizuelno mene prilično asocira na Larsenovu prepoznatljivu dinamiku i grubost. Sem što je Krahnke sebi u zadatak stavio pravljenje „varvarskog“ stripa i onda smo dobili, kako rekosmo, andergraund verziju Konana, toliko sirovu da možete da je namirišete sa dvadeset metara. Ovo je fantastično nacrtan strip sa šumom u kojoj se čovek izgubi, psihodeličnim, fantazmagoričnim halucinacijama i najsurovijom akcijom sa ove strane Daniela Warrena Johnsona.
Zaplet prve epizode Bloodrika, ali onda generalno i celog serijala, je razoružavajuće jednostavan: Bloodrik je gladan. Ko je ovaj varvarin i odakle je došao nije mnogo bitno i uvodne table nam sasvim jasno stavljaju do znanja da se Bloordik nalazi u šumi koju ne poznaje i da mu stomak krči od gladi. Opremljen samo šlemom, pregačom, čizmama i malim kompletom ličnog naoružanja, Bloodrik se smrzava i gladuje i njegov prvi i jedini prioritet je da ubije sebi nešto što može da se pojede.
Ovo je strip mnogo više o atmosferi i akciji nego o, jelte, priči i emocijama. Howardov Konan je i sam originalno trebalo da bude antiteza modernog čoveka, varvarin koji svet posmatra kao jednostavan problem sa svega nekoliko rešenja i ne zamara se visokim filozofijama i kompleksnim socijalnim odnosima. Za ovih stotinak godina, naravno, on je dosta napredovao i neretko je prikazivan kao ćutljivi filozof koga su godine borbe i iskušenja podučile brojnim životnim mudrostima. No, Bloodrik je kao Konan koji je JUČE napustio svoje selo u otisnuo se u nepoznati svet, jedna konfuzija instinkta na dve noge, planina mišića koja tek treba da otkrije koncepte kao što su lukavstvo ili strategija. Bloodrik je „glup“ u smislu da malo toga zna jer je malo toga u životu video i jer na sve što vidi i što mu se dešava reaguje instinktivno, najčešće nasiljem. Njegovi pokušaji da ulovi sebi neki obrok su uglavnom neuspešni jer ni sa time, reklo bi se, on nema mnogo iskustva, a različite taktike koje isprobava su zaista više potezi očajnika nego promišljen pristup osobe navikle na preživljavanje u prirodi.
Odgovor na pitanje da li je Bloodrik satira na Konana i drugu „varvarsku“ fikciju nije presudan za uživanje u ovom stripu, jer su neke stvari očigledne: Krahnke VOLI svog varvarina i njegovu slepu snagu i kratak fitilj, LOŽI ga ideja ljudskog bića suočenog prvo sa strašnim ćudima prirode a onda i sa dosta natprirodnih pretnji, on OBOŽAVA da crta brutalnu, visceralnu akciju u kojoj se proliva krv i lome kosti, pa su katarzična pražnjenja u akcionim scenama jednako iskrena kao i momenti začudnosti u kojima Bloodrik svedoči stvarima izvan svog dotadašnjeg poimanja a koje i čitalac prepoznaje kao natprirodne i onostrane.
Sa druge strane, Bloodrik istovremeno definitivno ima i subverzivni element. On nije direktna, humoristička parodija na Konana i njegove kolege kakav je Aragonesov Groo the Wanderer, ali Krahnke definitivno prepoznaje imanentnu apsurdnost ovakve fikcije i dopušta sebi da tu apsurdnost istražuje, pa i po cenu da njegov protagonist ispadne malko i glup u ovom procesu.
Jer, da se razumemo, ako je Konan bio fantazija o moći gde je čitalac bezbedno sebe mogao da zamišlja u situacijama neverovatne opasnosti i loži se kako bi i on, kao i Konan, znao koga prvog od pet protivnika da proburazi, kako da se popentra uz zid od pedeset metara i spretno izbegne pauka veličine vepra na vrhu tornja, Bloodrik ima jednaku ambiciju da čitaoca stavi u krznene čiznme svog protagonista ali da mu pokaže kako bi i Bloodrik, baš kao i on, često bio izgubljen, zbunjen, pa i nemoćan u ovakvim situacijama. Ovo nije neka milenijalska, programska dekonstrukcija maskulinih tropa u fikciji namenjenoj mladim muškim čitateljima, već jedna sasvim organska demonstracija da čovek, suočen sa prirodom, bez tehnologije i nasleđa generacijskog znanja na raspolaganju, verovatno neće tu prirodu i pobediti. To da Bloodrik do kraja IPAK pobeđuje je, pak, signal da ovo nije dekonstruktivan narativ i stilska vežba iz pokazivanja onog što svi znamo već jedan ugodno prizemljeni, sirovi strip o tome kako čovek malo na sreću a malo i na ludačku – možda i ničim potkrepljenu – odvažnost uspeva da do kraja balade, padanjem unapred, makar preživi.
Bloodrik dakle, nije neko sa kime ćete se isprva lako identifikovati, ne zato što je nedostižni ideal nego baš suprotno, zato što možda malo previše liči na vas i mene. On je nesnađen i zbog toga frustriran, isprobava razne pristupe ali mu se nešto redovno usere u planove, samog sebe naziva „Kraljem šume“ iako je svima, pa i njemu jasno, da je na najboljem putu da zapravo postane puki kompost jer nema šta da jede a zima oko njega zavija iz sve snage. Ali kada ima priliku da se bori za ono što mu, misli on, pripada, on se zaista ne predaje lako. Scene u kojima se Bloodrik bori sa velikim pećinskim medvedom oko lešine gore pomenutog jelena su EPSKE i Krahnke im daje svu energiju i visceru mange ili korejskog stripa, odlazeći daleko iza standarda koji smo navili da vidimo u američkom stripu. Video sam prikaze koji energiju i nasilnost ovog stripa porede sa BRZRKR ali Bloodrik je rađen u sasvim drugom grafičkom ključu i, srećom, nema prekomplikovani koncept/ zaplet u svojoj osnovi.
Ta njegova neposrednost je vidljiva i u nekoliko kratkih priča koje je autor dodao u kolekciju koje sve pokazuju, u manje ili više humorističkom tonu, Bloodrikove pokušaje da se snađe u negostoljubivoj šumi. Njegov je život, da se razumemo, borba, baš onako kako zamišljamo da je izgledao život predtehnoloških ljudi, ali je Bloodrik istovremeno neko ko iz možda i neobjašnjivih razloga, misli da mu šuma i svet nešto duguju i da je samo nekakav nesrećan splet okolnosti da on mora da se i zaista bori za ono što želi.
Utoliko, Bloodrik zaista jeste subverzivna reinterpretacija varvarskih tropa za novo doba. On jedva, rekosmo ima zaplet i njegova epika je obilato začinjena pseudofilozofiranjem naratora koji gusla o tome kako se mačevi prave u vatri i vreli metal dobija ubilački oblik pod udarcima čekića, ali Bloodrik nije arhetip heroja koliko je njegova parodija. Dobronamerna, urađena sa ljubavlju, ali parodija sa kojom je neobično lako poistovetiti se posle određenog vremena.
Zaista, kada jednom prepoznate da ovaj strip NIJE o varvarinu koji je jači ali i pametniji od svog okruženja, već o nekome ko sebe vidi kao jačeg i pametnijeg, ali na kraju preživljava samo uz puno sreće i mnogo gubitaka na sopstvenoj strani, jedva sposoban da uči na svojim greškama, pa, nije nezamislivo da ćete videti sebe. A onda će dalje Bloodrikove pustolovine, otkrića natprirodnih stvari duboko u šumi i na planini biti jedni lepo inicijantsko putovanje. Image Comics ovaj strip prodaje ovde, a izuzetno me zanima šta će Krahnke dalje da radi.
