Bloodsuckers – A Marxist Vampire Comedy, ili u nemačkom originalu Blutsauger, je, naravno, film kao sniman za mene: farsična komedija smeštena u Baltičko priobalje Vajmarske Republike Nemačke, u leto 1928. godine kada je preko, u Sovjetskom savezu Staljin preuzeo dizgine daljeg, jelte, razvoja komunizma, a u kojoj se Marksova metafora o tome da su kapitalisti vampiri što sisaju krv radničke klase shvata doslovno i koristi kao zamajac (tragi)komedije zabune. No, Blutsauger je istovremeno i film koji prilično jasno pokazuje limitacije pristupa materijalu gde se pokušava da se istovremeno bude i Monti Pajton skeč o buržoaskoj dekadenciji ali i ozbiljan dvosatni film za festivale koji ima nešto bitno da kaže o ljudskom, jelte, stanju.
Film sam pogledao u okviru MUBI-jeve promocije komedija dostupnih putem ovog servisa, i, imajući u vidu da je u pitanju MUBI, to da sam se tokom Blutsauger sasvim od srca i glasno nasmejao nekoliko puta je sasvim pristojan skor. Blutsauger decidno nije melbruksovska evisceracija istorijske epohe u kojoj geg stiže geg, parodija jaše parodiju a slepstik rutine i komične plesne tačke sa pevanjem i obraćanjem direktno u kameru garantuju da će smeh stizati kao na pokretnoj traci. Blutsauger je, naprotiv, niskobudžetni evropski film u kome se humor nalazi velikim delom u odsustvu: odsustvu reakcije likova na očigledno apsurdne okolnosti u kojima se nalaze, odsustvu razumevanja ansambla šta se zapravo dešava u simpatičnom nemačkom letovalištu gde je i leti dovoljno sveže da muškarci mogu unaokolo da paradiraju u prslucima, sakoima i sa šeširima na glavama, odsustvu snažnijih emotivnih reakcija karaktera čak i kada im se dešavaju strašne stvari, odustvu budžeta za specijalne efekte gde glumci doslovno moraju da se ukoče u istoj pozi kako bi se iz kadra „izmontirao“ lik koji treba da nestane, konačno, odsustvu konzistentnosti između onog što nam film govori i onog što nam film pokazuje.
Farsičnost Blutsauger je njegovo najjače oružje ali i njegov najveći rizik, jer nešto što je samorazumljivo i po sebi energično u kraćoj formi, na primer skeča ili kratkog filma, može u dvosatnoj produkciji biti razmazano u pretankom sloju preko narativa koji pokušava da istovremeno ima nekoliko emotivnih drama u svojoj srži, da prati nastanak filma-u-filmu, da ima opširne flešbekove na prvu deceniju Sovjetskog saveza i to kako se u njoj Marksov narativ o diktaturi proletarijata pomerio u smeru obične diktature, da konačno i bez ostatka prikaže licemerje buržoazije ali i radničke klase, a na pozadini dva velika ideološka konstrukta – komunizma i fašizma – koji će, svaki na svoj način, uskoro ostaviti ogroman pečat na istoriji Evrope.
Scenarista i režiser Julian Radlmaier je zaista i snimao kraće forme baveći se u svojim dosadašnjim radovima (kratki filmovi A Spectre Is Haunting Europe i A Proletarian Winter’s Tale, te dugometražni prvenac Self-Criticism of a Bourgeois Dog) sličnim temama. Svi njegovi filmovi, uključujući ovaj, koji je premijeru imao 2021. i još uvek mu je najnoviji rad, su uzdržane komedije u kojima se marksistički posmatran klasni problem i njegova istorijski predlagana rešenja izlažu analizi i kritici protkanoj apsurdističkim elementima, sa očiglednim simpatijama za Marksovo mišljenje ali i sa željom da se pronađe gde su stvari zapele u implementaciji Marksove vizije. U jednoj od scena Blutsaugera jedna od radnica iz lokalne fabrike a koja je i članica radničkog kružoka što se skuplja na plaži da čita Kapital i diskutuje o Marksovim učenjima, insistira da prelazak iz eksploatatorskog, kapitalističkog sistema u besklasno društvo u kome radnici poseduju sredstva za proizvodnju a višak vrednosti se distribuira ekvitabilno na celu populaciju mora da dođe spontano, organski. A ovo se dešava u trenutku dok se lokalna masa okuplja noseći baklje i zemljoradnički alat, spremajući se da linčuje lokalnu buržujku, naslednicu kozmetičkog biznisa koji je razradio tata, jer se proneo glas da je ona vampirica.
Radlmaier već u uvodnim scenama sebi postavlja pančlajn time što jedan od radnika u pomenutom kružoku pita da li je istina da su kapitalisti vampiri, citirajući nekoliko odlomaka iz Kapitala u kojima se to pominje, da bi mu, jelte, drugovi objasnili da je u pitanju slikovito, alegorijsko izražavanje. Kada vidimo da pomenuta bogata naslednica, Octavia zapravo ujutro sisa krv svom slugi, Jakobu, a što je samo trešnja na vrhu torte njenog životnog stila sastavljenog od dokolice, ispraznog filozofiranja i čekanja da se NEŠTO zanimljivo desi, ovo postavlja osnov za „žanrovskiji“ film u kome će se tropi old school vampirskog horora iskoristiti da kanališu radnju.
No, ovo se dešava samo u najopštijem smislu. U praksi, radnja filma kreće kada Octavia upozna „Ljovušku“, čoveka koji se predstavlja kao ruski Baron što je nakon revolucije morao da izbegne iz Sovjetskog saveza i tako razvlašćen, eksproprirane imovine, traži nekakvo mesto pod suncem za sebe u „slobodnoj“ zapadnoj Evropi. Naravno, već u prvoj sceni u kojoj se on pojavljuje gledalac vidi decidno nearistokratsko ponašanje a već prve večeri koju on provodi u Octavijinoj kući gde je pozvan da bude gost, i Octavia shvata da nije u pitanju nikakav izbegli plemić: na kraju krajeva ovo je čovek koji ne zna kao se pravilno koristi escajg da se jedu puževi, niti zna u koje se čaše, po bontonu, sipa šampanjac.
Radlmaier ovde sebi postavlja sasvim zdravu osnovu za komediju situacije: Octaviji je toliko dosadno u životu da je i lažni plemić sasvim solidan dodatak jednoličnoj dnevnoj rutini sedenja na plaži, šetanja po šumi dok Jakob drži suncobran iznad njene glave, ispraznih konverzacija sa lokalnim pripadnicima njene klase. Ona mu i dalje dopušta da živi sa njom ali traži da u zamenu čuje njegovu stvarnu životnu priču, a Ljovuška objašnjava da je on u stvari skromni momak sa sela koji je posle revolucije pošao u grad, tamo se jedva nekako snašao da radi u fabrici ali posle toga bio regrutovan od strane samog Ejzenštajna da glumi Lava Trockog u njegovom monumentalnom Oktobru, a što mu je donelo svojevrsnu popularnost, uključujući i lepu verenicu. Znamo da je premijera filma, koji je trebalo da izađe na desetogodišnjicu revolucije, odlagana do Januara 1928. jer je iz finalnog reza valjalo odstraniti sve scene sa Trockim koji je u međuvremenu izbačen iz Komunističke partije i bio smatran disidentom. Ljovuška je, tvrdi on, onda i sam iskusio društvenu ostrakizaciju, devojka ga je promptno ostavila a on je spas od čak i mogućeg pritvaranja jedino mogao da nađe u egzilu.
Octavia prema Ljovuški oseća mešavinu sažaljenja i seksualne privlačnosti pa iako se radi o čoveku iz druge društvene klase, ona ne samo da mu omogućava da živi sa njom (on uzvraća time što kuva i sprema po kući) već ga i drugim buržujima iz svog socijalnog kruga predstavlja kao izbeglog ruskog barona, održavajući njegovu fasadu, ali mu i pomažući da snimi vampirski film kako bi imao nešto da ponese sa sobom kada krene preko Atlantika u Ameriku i holivudskim producentima pokaže da je zaista glumac sa iskustvom. Film snimaju Ljovuška, Octavia, Jakob i lokalni kineski imigrant koga zovu Algensammler – inače proizvođač i prodavac pomade od algi, a u mestu koje ima veliku fabriku pomada – a koji igra vampira jer je, naravno, egzotičnije i zanimljivije kada vampira igra „drugi“. Ovo je Radlmaierovo signaliziranje završnice filma i prepoznavanje istorijske pravilnosti u kojoj su za klasne tenzije imanentne bilo kom kapitalističkom društvu često – lažno – optuživani imigrantski radnici. Štaviše, u jednoj prilično uspeloj geg-sceni vidimo kako radnici iz fabrike pomade dolaze da od gospodina Algensammlera kupe njegove pomade, napravljene od morske trave koju ovaj sam skuplja sa plaže, uredno mu daju pare a onda pljunu na morsku travu i odu svojim putem. Na pitanje zašto se to dešava, Algensammler objašnjava da je njegova pomada bolja od onoga što oni prave u fabrici pa ga radnici smatraju za pretnju i konkurenciju ali da istovremeno kupuju pomade kod njega a ne u fabrici jer nadnica koju dobiju od vlasnika fabrike nije dovoljna da kupe ono što sami, svojim rukama prave.
Blutsauger je dosta efektan u ovakvim omeđenim momentima kada se gegovi odvijaju laganim tempom, sa likovima koji ne ispoljavaju prevelike afekte i „glasne“ emocije a poente se spuštaju u tekst sa bezizraznom glumom i ravnom intonacijom. Apsurdistički humor ovde radi šta treba da radi ukazujući na apsurde u stvarnom svetu koje je ljudsko društvo nekako prihvatilo kao datosti i normalizovalo eksploataciju. Drugde film dosta spretno radi sa farsičnim materijalom, signalizirajući da ovo što gledamo nije „stvarna“ rekonstrukcija epohe Vajmarske republike i post-revolucionarne Rusije, i da bi, zapravo, prikupljanje budžeta koji bi tu stvarnu – ili makar ubedljiviju – rekonstrukciju obezbedilo, na neki način bilo u suprotnosti sa poentom filma koji se trudi da pokaže dekadentnost kapitalizma. Crvena konzerva Koka kole koju Jakob pije za vreme večere u jednoj od ranih scena filma je samo najava daljih anahronizama, od modernog Kawasaki motora koji vozi Octavia, preko savremene odeće koju Ljovuška nosi u Sovjetskom savezu dvadesetih godina prošlog veka pa do butke novčanica od po sto evra koje on i Jakob dobijaju od Octavije u jednoj od scena kada ih šalje u grad u nabavku. Film ovde potkazuje samog sebe kao ideju koja nema način da se STVARNO ovaploti unutar svog odabranog medijuma i to svakako može da izazove raspoložen kikot na strani gledaoca.
No, kako rekosmo, film ima svoja ograničenja i ona nisu sva vezana za niski budžet. Štaviše, kvalitet kamere, osvetljenja i montaže, pa i muzike su na nivou koji ne sugeriše nizak budžet: kadrovi su ovde izuzetno promišljeno postavljeni, Radlmaier ni jednu sliku ne pravi dok ne bude siguran da je ona u likovnom smislu „puna“ i angažujuća za oko i duh, u jednoj ranoj sceni kada Jakob silazi niz stepenište Octavijine kuće i nosi lampu, ono što se dešava sa svetlošću i senkama je fascinantno. No, sva ova lepota, a uključujući i neke vrlo solidne kostimografske radove sa likovima, bude malo i ispucana u prazno jer film, rekosmo, poentira pre svega u geg-scenama sa jasnim apsurdističkim naznakama kojima ta pedantna vizuelna disciplina malo doprinosi ali nije presudna, a sa druge strane spor tempo filma znači i da gledalac malo gubi interesovanje za likove koji su na kraju krajeva isuviše karikirani u svom ravnom, smorenom izražavanju, da bi bili „stvarni“.
To je, naravno, rizik pravljenja filma koji ima skeč-energiju ali pokušava da je ravnomerno distribuira na dvosatno trajanje i Radlmaierovo rešenje za ovaj problem je da unutar glavnog zapleta – snimanje filma o vampirima kako bi Ljovuška imao sa čim da dođe u Holivud – i metazapleta o kapitalističkim vampirima koji će uspešno za svoja nepočinstva optužiti druge, one koji pošteno žive od svog rada a ne od investiranja u sredstva proizvodnje i ekploatacije tuđeg, ubaci i podzaplet o ljubavnom trogulu u kome je Jakob nesrećno zaljubljen u Octaviu, koja to ni ne primećuje jer je ona sama fascinirana Ljovuškom i gleda ga kao zanimljivu igračku, a sam Ljovuška Octaviju od pukog sredstva da postigne svioj naum polako počinje da percipira kao zapravo privlačnu mladu ženu koja u njemu budi i iskrene emocije.
Ovo je dovoljno emotivnog balasta za sasvim solidan indi-film od osamdeset ili devedeset minuta sniman tokom pandemije, ali taj se film nalazi u ljušturi dvosatne farsične eksploracije marksističke alegorije o kapitalistima kao bukvalno krvopijama i mnoge stvari se tu dosta natežu. Kako su i drugi primetili pre mene, držanje ovolike količine loptica u vazduhu, gde istovremeno snimate What We Do in the Shadows i Death of Stalin, zahteva veliko majstorstvo u egzekuciji i ova produkcija nije uvek na visini zadatka.
Individualni elementi su uglavnom dobri; glumci su, recimo zanimljivi i Lilith Stangenberg igra Ostaviu kao razmaženu naslednicu koja sebe smatra progresivnom pa iako Jakoba tretira kao ne samo slugu već i doslovno svakojutarnji obrok, ona insistira da je on njen „lični asistent“ i da je ne zove „frojlajn“, dopuštajući mu da obeduje sa njom i ukazujući Ljovuški kako njegovu konzervativnu aristokratsku prirodu sigurno šokira njen moderni, „američki“ stil života.
Jakoba igra Alexander Herbst i on daje stereotipni portret zaljubljenog gika koji vrlo malo govori jer ga vrlo malo pitaju ali u svojoj glavi vodi duge monologe od kojih su neki, naravno, dosta duhoviti (na primer onaj da se ružni ljudi uglavnom zadovolje da budu sa drugim ružnim ljudima ali da je on zaljubljen u Octaviju koja je lepa, ergo, sam ne može biti ružan), no njegov lik je sveden na „puppy stare“ statiku i nema dovoljno prostora da ga zaista percipiramo kao katalizator kulminacije radnje u finalu filma onako kako to scenario, reklo bi se, želi.
Gruzijski režiser i scenarista Aleksandre Koberidze igra Ljovušku i njegov performans je u skladu sa farsičnom osnovom filma, lišen gotovo svakog afekta, sav u bezizražajnim, statičnim pogledima u kameru, efektan ali, ponovo, pre svega unutar geg-formata. U okviru filma koji ipak treba da ima i „stvarnu“ radnju sa zapletom, razradom, kulmnacijom, preokretom itd, njegov lik je vrlo jednodimenzionalan i snažan kontrast mu čine vrlo solidne minijature što ih daju Daniel Hoesl, Corinna Harfouch ili Andreas Döhler, dajući farsi malo, jelte, farsične energije. Poseban shout out zavređuje Anton Gonopolski koji Ejzenštajna igra u tih par kratkih kadrova što se ovaj vidi i mada ne stigne da izgovori ni jednu reč, SJAJNO skida sumanutu artističku energiju za koju makar zamišljamo da je krasila sovjetskog genija.
Takođe, kako rekosmo, muzika je solidna – tamo gde je ima – i generalno uredan i lep vizuelni sloj filma pomaže da ovo bude sasvim prijatno za gledanje od početka do kraja. No, Radlmaier tovari previše podzapleta i likova u film da bi uspeo da se sa njima izbori, pogotovo u tom statičkom, sporom režijskom postupku koji je usvojio pa onda i finale u kome gledamo kako lokalci, uključujući proletere i buržuje, zajednički grade neprijatelja protiv koga mogu da se složno okrenu i odbrane svoju vajmarsku utopiju – što će je vrlo brzo, znamo, skršiti uspon nacista na vlast a zatim okupacija makar ovog dela države od strane SSSR – ne da nije dovoljno efektno već kao da se film u njemu malo raspada po šavovima, nesiguran da li da potencira emotivnu dimenziju odnosa likova, neiskrenost klasnog bunta proletera, dekadentnost građana ili nešto četvrto.
Dakle, film kao sniman za mene: nesavršen, nedopečen, možda čak i nedorečen, ali sa srcem na zanimljivom mestu i svakako ne neprijatan da se vidi i promisli. Pa ako volite, vi izvolite na MUBI.
