U Beogradu je danas Ćaci-Vudstok, pokazna vežba iz simulakruma moći u trenutku njenog opadanja. Pored najveće srpske zastave ikada (a manje od prošlogodišnje zastave iz Zvečana) i Baje Malog Knindže i Karleuše tu su i Dejan Petrović i Garavi Sokak da uveličaju događaj. Srećom, imamo u ponudi za vas bolji saundtrak za OVU apokalipsu:
Deo 1: BLACK METAL
Čim sam video omot drugog albuma kiparskih Frozen Winds, naslovljenog Keys to Eschaton zaljubio sam se u ovu ploču i nadao se da će muzika biti na ludački visokom nivou koji obećava prefinjeni a brutalni grafički rad Davida Glombe. Nisam bio razočaran, Frozen Winds ne vuku previše na brutalnost ali njihov avangradni blek metal je lepa kombinacija progresivnog roka i atmosferičnog blek metala sa dovoljno propisnih rifova i militantnih ritmova da se ispoštuje žanr a onda dovoljno meditativnih melodičnih deonica i prefinjenih ženskih vokalizacija da se slušalac izvede negde daleko u kosmos u pokaže mu se sveukupnost, jelte, postojanja. Jako maštovito, na ivici svaštarenja aili uglavnom napisano spretno i producirano odlično, ovo se sluša sa osmijehom i pažnjom:
Forgotten Rites su dva tipa iz Buenos Airesa sa već dosta iskustva u drugim bendovima, kako sviraju black metal sa solidnom količinom thrash metal rifova ubačenih u miks. Demo Time Before Time ima čistu, urednu kućnu produkciju i zaista upečatljive i pamtljive rifove koji se fino kombinuju sa black metal pompom i ratobornim glamurom. Ima tu i komponovanih solaža i ovo je muzika za ljude koji blek metal vole kad je bliže klasičnom heavy i thrash izrazu nego shoegazeu. Pristojno!
Katarze su češki blek metal autfit koji se loži na književnost Roberta Holdstocka, britanskog romanpisca koji je svoje fentezi romane prilično jako oslanjao na keltske, piktske, nordijske mitove i gotiku. No, Katarze na svom drugom albumu, solidnih šesnaest godina nakon prvenca, ne zvuče kao nekakav tralalala fentezi bend nego KOLJU. Kraj, půda, krev svakako ima i melodične elemente i produciran je pristojno ali bend svira u visokom tempu, pevač Shaman ima glas kao da pročišćava grlo pre povratka u grob, a pesme su prilično strejtforvard i krljačke. Ima to sve neku vezu sa fentezijem, naravno, ali je energično i meni se dosta svidelo:
Da stvari ne budu uvek jasne pobrinuće se bendovi koji uzimaju ime što već nose drugi bendovi. U slučaju švedskih Decomposed dodatnu pometnju pravi što ima još gomila bendova sa ovim imenom ali i jedan notabilan švedski koji je snimio već tri albuma. TAJ Decomposed svira death metal a ovaj o kome danas pričamo, osnovan prošle godine, TVRDI za sebe da svira „Pure & raw Swedish black metal!“ sa sve uzvičnikom ali njihov alktuelni i jedini do sada EP, The Unwritten Path je zapravo koktel patiniranih thrash, death i black metal elemenata koji će biti zanimljiv svakoj od ovih ciljnih grupa pod uslovom da ceni old school sirovinu. Ako ste takav čovek, ili žena, onda će ovo biti sasvim prijatno iskustvo, sa testerisanjem sve u šeasnaest ali i sa korektnim nivoom sviračkog pa i produkcijskog kvaliteta. Pitko je ovo i monotono TAMAN koliko treba da prođe kao blek metal:
The Infernal Deceit su možda manje po mom ukusu jer ova dva Nijemca sviraju melodičniji black-death metal, ali moram da priznam da mi njihov drugi album, The True Harmful Black na par mesta zvuči odlično. A sve vreme zvuči korektno i ako volite melodičniji a i dalje sirovi blek metal sa daškom death metala, ovo je vrlo vredno pažnje. Svirka je dobra, produkcija dovoljno sirova, atmosfera generalno jaka, a kad bend krene da svira brzo i ludo bude BAŠ OKEJ:
Tu su negde i švajcarski Ghörnt: i ovo je duo gde jedan čovek svira a drugi peva, i ovde se dosta ide na melodičnost, ima elemenata death metala ali Ghörnt su pre svega MNOGO BRZI kad sviraju brzo. A ja padam na brzinu, jebiga. Treći album benda za četiri godine, Bluetgraf je produciran, pa, ONAKO, mislim, uložen je trud ali su rezultati jako bučni i meni aktivno prave problem u slušanju (bubanj pogotovo nema veze sa životom), ali su pesme bazirane na SOLIDNIM gitarskim temama i, kako rekoh, kad je brzo to LOMI:
Iz iste države i za istog izdavača rade i Taär, ekipa koja se dosta loži na blek metal devedesetih ali onu njegovu militantniju, energičniju varijantu. U tom nekom smislu je i debi album, naslovljen Catharsis Till Dawn baziran na ratničkom, destruktivnom imaginariujumu, straovitom tempu i iznurujućem prebijanju slušaoca dok u agoniji ne pronađe slast. Članovi Taär sviraju i u Anticreation, Burial Hordes i Katafalk a u ovoj postavi svoj blek metal svode na njegovu najletalnije koncentrisanu, najubitačniju formu. Meni je to, da se razumemo, SJAJNO:
I za treći bend iz Švajcarske i treće izdanje Soulseller Records za redom (a koji su, Soulseller Records, sami iz Nizozemske, dakle, ne radi se o nekakvom patriotskom švajcarskom projektu), tu je četvrti album razbijača iz Lozane, kvarteta Malphas. Malphas su kao i prethodni bend, veoma žestoki i agresivni, sa jasnim fokusom na rat, destrukciju i negativne, jelte, emocije, ali ovo je poznatija, iskusnija pa i koncepcijski nešto šira ekipa sa pločom koja ima legitimno melodične i atmosferične pesme što im treba dosta vremena da iz meditativnih razlaganja akorda dođu do momenta kada će vas nokautirati. I to album, mislim, čini prijemčivijim za širu publiku a njegovu agresivnost dodatno podvlači. Vrlo solidno:
Pre dve godine mi se debi album anonimnih atmosferičnih blek metalaca, Blood Abscission, dosta dopao. Nije se mnogo toga promenilo za dve godine. I dalje ne znamo odakle je bend, ko u njemu svira i šta ti ljudi MISLE dok ovo sviraju (album se zove samo II i sve pesme su označene samo brojevima), ali da je ovo jebeno dobro – JESTE. Malo je bendova koji taj razmrljani, atmosferični blek metal sviraju sa ovoliko divljačnosti, nudeći istovremeno statični, melanholično intonirani zid zvuka i apsolutni pokolj u svirci. II-II je šoukejs za ceo album ako vam treba da proverite da li vam se ovo dopada i, dakle, ako vam se TO svidi, svideće vam se sve. Ovo je muzika koja se igra sa vašim osećajem za vreme ali i svojom repetitivnošću u slušaocu izaziva jake psihodelične efekte a da je pritom, da ponovim, DIVLJAČKA. Lepo je to:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Da još jednom skrenemo pažnju kako psychedelic source records izdaje koloplet živih albuma snimljenih u istom budimpeštanskom klubu, „jednom od poslednjih bastiona pravog andergraunda u Mađarskoj“, a povodom albuma Psychedelic Riffage From Under the Ground of Budapest vol.4 koji je četvrti u tri nedelje. Ovde su na programu tri improvizovana psihodelična džema, uobičajeno sjajna i po uobičajenoj ceni od koliko date. A cela diskografija se daje za JEDAN evro. Ove ljude slušam godinama i nikada nisu zajebali pa ako niste, treba:
Nameless Gods su brazilski žensko-muški kombo doom-death provinijencije a sa novim EP-jem, Hollow Sessions – Live at Eguchi Studios. Bend svira dosa ubedljivo, sa pesmama koje možda imaju i meru hardcore tribalnosti i gruva, a zvuk je zdrav, sa potrebnom sirovošću ali i studijskim kvalitetom koji ovom izdanju pružaju potrebnu vitalnost. Puno, puno mošerskog materijala za posvećene:
New Blood Coven je bend (ali zapravo jedan čovek) iz Nevade sa istoimenim albumom i JAKO velikim talentom za pravljenje atmosferičnog, teatralnog a opet intimnog rokenrola. Ovo je mračnija muzika ali se ne sputava nekakvim doom ili occult doom formatom i mada je možete označiti kao „death rock“ da bi bilo jasno da je zainteresovanija za tamniju stranu ljudskog postojanja nego za puki seks-droga-rokenrol hedonizam, ona je i dalje smeštena u mnoge klasične tradicije. Ovde, dakle, imate bluz osnovu i postpank nadgradnju, tomvejtsovsko-nikejvovski ekspresivni teatar i jedanaest ODLIČNIH pesama snimljenih jeftino ali kvalitetno. Sjajno je:
Za dosta težu i dosta agresivniju muziku a koja je i dalje u domenu sporog, jelte, rok zvuka, tu su Ordos, još jedan doom metal bend iz švedskog grada Uppsala. Fire je četvrti album postave, posle pandemijske pauze i, pa, ako volite velike rifove, težak zvuk, pevača koji POŠTENO dere grlo i masivan, mrveći gruv, ovo je za vas. Ordos su, srećom, dovoljno zreli i iskusni da znaju da pesme od osam minuta koje SAMO gaze niko ne bi slušao pa njihova muzika ima dobru dinamiku, dobre vokalne aranžmane i da je producirana MALO dinamičnije zvučala bi još bolje. Ali i ovako je odlična:
Ostanimo za trenutak u Švedskoj. Za štokholmski Soliloquium su glavni uticaji bili bendovi poput Katatonia, Anathema i Paradise Lost i mada to, naravno, nije neki moj preferirani stil doom metala, neću da kažem da su Šveđani loši. Nisu! Famine, njihov peti album jeste melodičan i cheesy ali ima u sebi i dosta progresivnog duha a koji se meni simpatično uklapa sa old school doom-death vokalima što ih Stefan Nordström i dalje pravoverno izvlači. Ako niste budala kao ja, ovo je ODLIČNO a čak i da jeste, solidno je:
Možda kao i ja nikada niste čuli za američki bend The Lord Weird Slough Feg a ovi ljudi sviraju već tri i po decenije i imaju iza sebe već deset albuma. Najnovije izdanje se zove Traveller Supplement 1: The Ephemeral Glades i predstavlja neku vrstu reaktiviranja grupe posle pandemijske pauze, a iako ima sedam pesama, vodi se kao EP, i traje manje od 25 minuta. Pričamo o patiniranom hard ’n’ heavy metalu koji je dovoljno spor i starostavan da može da se proda kao doom metal a dovoljno opušten i teatralan da bude taman i ljudima kojima je nekakav epskiji heavy na duši. Cirith Ungol su verovatno dovoljno dobro poređenje, pogotovo jer je bend ime uzeo po liku iz kultnog britanskog stripa Slaine, a ovo izdanje je ODLIČNO:
Ripple Music ove nedelje jako sa drugim albumom norveških Håndgemeng. Iako kalifornijsku etiketu pre svega znamo po pažljivo produciranom modernom heavy stoner i doom zvuku, Håndgemeng su MALO drugačija ponuda. Ne samo zato što stavljaju korpspejnt i album im se zove Satanic Panic Attack nego i jer im je muzika fundamentalno drugačija, tražeći slične mete – gruv, teksturu, rokenrol bezobrazluk – ali na neki svoj način. Za prethodni albumn, Ultraritual sam pisao da bend sebe karakteriše kao „stonercore“ ali mislim da se Satanic Panic Attack pre svega da opisati kao psihodelični death rock. OK, zvuk je HEAVY, bend KRLJA, pevač cepa grlo, ali pesme su uvek napisane prosto ŠMEKERSKI sa izvrsnim horror-blues centrom i raspoloženom svirkom oko tog centra. Sjajan provod:
Uvek je dobra nedelja kada pored Ripple Musica i Heavy Psych Sounds Records izbaci novo izdanje, a pogotovo kada je ono tako dobro kao šesti album nizozemskih Komastu. Ovaj jaki trio iz Ajndhovena sa A Breakfast for Champions nudi osam komada HEAVY stoner roka, ali sa karakterom i inventivnošću koji su za klasu iznad proseka ovog žanra. Mo Truijens je naprosto MNOGO jači kompozitor od većine kolega i njegove pesme nisu tek prošireni džemovi a Komatsu pritom dosta profitiraju i od njegovog karakternog pevanja. Odlično je:
Ali nismo još gotovi sa sjajnim albumima iz ove sekcije. Niti sa sjajnim albumima na čijim omotima je skelet jelena! Drugi album masačusetskog Buzzard, naslovljen Mean Bone je apsolutno nepogrešiva ploča kantautorske kombinacije bluza, folka i doom metala koju čovek ne sme da propusti. Christopher Thomas Elliott je prirodni pripovedač i njegova muzika u ovom projektu je razoružavajuće tradicionalna a opet sasvim umetnička, nešto kao da su Nick Cave i David Tibet seli da zajedno naprave album doom metala i zaigrali se. Prelepo:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Kanađani Crüzer imaju zanimljiv pogled na speed metal. Njihov prvi EP, Look to the Skies, je kombinacija relativno jeftine, sirove produkcije i interesantno sofisticirane muzike. Bend emituje svu štrokavost jedne klasične street metal ekipe kojoj je jedina ambicija u životu da bude ubrzani Motorhead, ali pritom pesme piše i aranžira neočekivano kompleksno, a vrištavi speed metal vokali prelaze u melodične, zvonke refrene. Born to Rise je čudesna pesma ali i ostatak ovog izdanja je pravo osveženje za umorno metalsko uho. Ovi ljudi zaslužuju da se za njih zna, pa, evo, učinimo ih poznatim:
Za klasičan, pijani, štrokavi, blackened speed metal punk tu je novo izdanje kostarikanskih Goat Rider, EP naslovljen Savage Steel. Iako bend deluje kao da je lo-fi, zbog svog tog odšrafljenog korusa na gitari, istina je i da ovo nije neka garažna pijanka. Goat Rider su od 2020. godine snimili tri albuma i ovo je kolekcija kvalitetno odsviranih, solidno miksovanih, rokerskih metal himni uz koje se pije, bije, voli i pati. Sjajno je. Mislim, tih, Motorhead-sreće-Venom-u-kafani bendova ima koliko hoćete, ali znate šta? SVAKI je dobar. Ili SKORO svaki. Goat Rider odlični:
Finci Conjur svoju muziku opisuju kao „brutalni thrash metal“ ali istina je da je njihov debi album zapravo vrlo old school, sa dosta heavy metal elemenata u trešerskom konceptu i to je, da bude jasno, vrlo simpatično. Snimljen u prostoriji za vežbu benda, You’re Next… je u zvuku jeftin ali ne preterano sirov nego baš kako treba, pošten, radnički i seljački usmeren, sa dovoljno treš metal energije sa jedne ali i dovoljno sofisticiranosti u temama, melodijama, harmonijama, dinamičnim aranžmanima sa druge strane da bude hvale vredna prva dugosvirajuća ploča za ovaj projekat:
Exorcism su nov bend, ali em su iz Birmingema, em izdaju svoj debi EP, Spectral Aggression za Witches Brew. Dakle, znate da će ovo da valja i bez slušanja. I valja! Spectral Aggression ima četiri pesme čvrstog thrash metal zvuka koji se ne fokusira pre svega na brzinu i agresiju koliko na snažan zvuk i solidno napisane pesme. Nije da brzine i agresije nema, ne bih ja to slušao inače, ali Exorcism ih uprežu u službi nešto kompleksnijeg izraza koji ima dinamiku i šmek. Odlično je:
Tombstone su iz Omahe i sviraju prerijski hardcore. To je isto što i običan hardcore, ako je običan hardcore tvrd, mošerski, metaliziran, negativan DO JAJA. EP Tombstone ima intro i četiri pesme od kojih otpadaju bubrezi. Izvolite:
Bubrege vam neće poštedeti ni Nihil iz Oklahome. Slična je to meta, slično odstojanje ali je muzika još izrazitije teška, mošerska i mrcvariće vas još slađe. Beatdown hardcore se u punoj formi ovaploćuje još u imenu EP-ja, You Fucked Up, a pet pesama koje slede vam objašnjavaju do u detalje kako se to dogodilo:
Da se ne kaže da preskačemo metalcore baš SVAKE nedelje, evo živi album berlinskih Ancst. Snimljen Marta prošle godine u Rostoku, Live in Rostock je brutalna, efikasna i brutalno efikasna sprinterska turneja kroz diskografsku istoriju benda, sa deset odlično odrađenih komada iz raznih faza benda i tim finim spojem melanholične melodije i neumoljive brzine i agresivnosti. Možda Ancst ne trošim mnogo često u studijskoj formi ali ovaj živi album je D DOGS BOLOKS. Kaseta deset evra, daunloud koliko date:
Tu su i Stagger iz Nju Džersija sa EP-jem čvrstog ali dovoljno suptilnog hardcore nabadanja sa blagim posthardcore naklonom. Hoću reći, When All Else Fails je mošerski, srednjetempaški materijal sa sve vrištećim vokalima i duplim bas-bubnjem ali gitare su nešto šire u opsegu harmonija i ideja nego što je standard za uličarski moškor a što za sobom povlači i aranžmansku raznovrsnost pesama i to je lepa, osvežavajuća kombinacija. Dobra produkcija, takođe:
Berlinci The Pariah kažu da je Permanence njihov poslednji EP. A on dolazi solidnih sedam godina posle poslednjeg izdanja ali je makar pristojan ispraćaj ovog projekta na počinak, sa tri pesme melodičnog hardkora koji na momente odlazi u smerovima koji bi meni lično bili ISUVIŠE „pop“ u svojim harmonijama, samo kada svirka ne bi sve vreme bila žestoka, znojava, POŠTENA. Preporuke!
Meksički Truth Be Told su mračniji i žešći. Njihov EP Truth Krew vrlo lepo kombinuje gruverski, ulični, plesni hardkor sa bržim, nervoznijim izrazom. Četiri pesme koje donosi ovaj materijal su pune mošerskih ritmova, napaljenih uličnih vokala i zapaljivih rifova, ali su i kratke, nemirne, eksplozivne i meni su veoma prijale:
Cheap Death iz Bruklina su kombinacija hardcorea sa punk rockom i grungeom, barem po sopstvenom priznanju. EP Cheap Threats ima šest pesma koje voze dobar gruv, rokerske rifove, krase ih iritantno vrištav vokal (u pozitivnom smislu) i povremeni ispadi brzine, ali najslađi mi je zvuk gitare koja je toplo i prijateljski distorzirana. Plaćate koliko želite:
Indonežani Dismorta sebe nazivaju „a two-piece for fucked up the world.“ Mada ih, napominjem, na slikama na Instagramu ima više od dvoje. Enivej, EP Dismoral Supremacy ima dve kratke pesme mošerskog, metaliziranog hardcore udaranja koje meni sasvim lepo zvuči. OK, sama produkcija je upitnog kvaliteta ali pesme su odlično napisane, gruverske, besne i ne traju predugo. Beatdown untill sundown, BRAĆO i sestre!
xDERISIONx su straight edge hardcore ekipa iz Hjustona a njihov EP Under This Sun vam je kao da ste AI hranili samo snimcima koncerata iz beogradskog kluba Bunker u periodu između 1992. i 1995. godine i zamolili ga da vam spravi straight edge ploču.Dakle, mnogo zaklinjanja na disciplinu do smrti, mnogo mošerskih delova i entry-level metalske priotehnike na gitarama. Nije inovativno, nije originalno ali je iskreno i šarmantno pa ko voli, nek navali. Plaća se samo koliko ste vi spremni da date:
Hursan su sludgecore ekipa osnovana prošle godine u jugozapadnoj Engleskoj. EP Hursan ima četiri pesme prepune ružnoće, ali kvalitetne ružnoće, sa dobrim zvukom i uverljivom svirkom. Rifovi su prosti ali se ponavljaju OPRESIVNO mnogo, vokali su skoro neljudski i sve je kako treba:
Scum Fu iz Sidneja su, onda, recimo, sludge punk. Debi EP ovog dvojca (bubanj i gitara, bez basa mada je gitara tako nisko naštimovana da zvuči kao bas) se zove Modern Living i ima šest pesama šuterskog krljanja koje je kao da ste uzeli GG Allina i spustili ga jedno dve oktave na pičšifteru. Jebeno se ovde krlja i baš je dobro a omot je takođe izvrstan!
Kako znate da je hardcore bend kul? Pa, evo, iz Švedske su, na slici najmanje jedan član ima majicu sa motivom omota Maidenovog najboljeg albuma, i, evo, neka se zovu Speedway. Dakle, Speedway su iz Štokholma a album A Life’s Refrain ima youth crew energiju, kratke pesme ali dovoljno mašte da one budu raznovrsne i nekako je sav optimističan i podsticajan. Lepo!
Nisam znao ni da Roadrunner Records i dalje postoji a kamoli da objavljuju albume neobično dobrog pank roka. Teen Mortgage su dva lika iz Vošington Disija sa veoma izgrađenim, karakternim zvukom psihodeličnog pank roka koji je negde između superkomprinovanih mladih Sonic Youth i starih bendova iz, recimo, Mineapolisa. I, evo, Ramonesa! Album Devil Ultrasonic Dream je, hoću da kažem, NEOČEKIVANO kul, sa kratkim, brzim, himničnim pesmama čija je produkcijska sirovost, naravno, programska ali ne zvuči usiljeno, a ulični, pankerski kredit ispada iz svakog takta. Evo, ozbiljno, ne zna se koja pesma je najjebenija na albumu PREPUNOM jebenih hitova. Možda Rip? Enivej, album nema na Bandcampu ali Teen Mortgage imaju gomilu starijih izdanja na njemu pa ih obavezno overite a kad se i ovo tamo pojavi NE PROPUSTITE DA GA PAZARITE:
Rebelmatic su rokačka i rolerska ekipa iz Njujorka sa ditinkcijom da su svi članovi afroameričke, jelte, provinijencije. Album Black Hole Eats the Tornado je, uprkos insistiranju izdavača da je bend „genre defying“ pre svega rađen u poletnom, himničnom, vrlo energičnom pank rok stilu, sa pesmama koje su naprosto SIGURNI pogo-starteri, refrenima koji su napisani da ih masa izvukuje polivajući se pivom i pit-karate mošerskim delovima koji bez blama citiraju hip-hop hitove iz devedesetih. Ima tu i hard roka, i fanka, soula i hip-hopa ali jedno je sigurno, ovo je album uz koiji je nemoguće dosađivati se. PANK ROK:
Torn Open iz Nju Džersija su nekakav sladak deathcore kombo sa 50% žena u postavi i to nekako jako doprinosi maštovitosti i šarmu njihove muzike. EP TORN THE FUCK OPEN Vol. 1 je gruverski nadaren, energičan, sa pravilnom količinom monotonalnih brejkdaun momenata, dobrim vokalima, naprosto odlično napisan, odsviran i produciran kao da je ovo LAKO. A nije. Jer da jeste svako bi, a ne može svako. Torn Open MOGU i vredi ih slaviti i drugima pokazivati kao primer:
Imamo i još malo deathcore nabadanja, ovog puta iz Kanzas sitija. Mortal Coil su izdali EP Bound by Suffering i možete da mislite kako TO zvuči. Dakle, mučno, teško, agresivno i neumoljivo. Zvuk je zdrav i hrskav, pesme su kratke i gruverske i ovo je deathcore koji je potpuno u dosluhu sa, jelte, bazom, napravljen da se na koncertima hedbenguje dok ne padnete u nesvest i ništa drugo. Sam bend proklamuje: „HEAVY MUSIC FOR THE PEOPLE, ITS THE PEOPLES MUSIC.“ i to je BAŠ tako:
U bendu Gutter Girl ne svira NI JEDNA devojka, tako da ako ste očekivali neku slatku štrokavu pankerku, dočekaće vas tri pokrupna Kanađanina sa sve bradama, brkovima i mrkim pogledima. Ljudi kažu da ne znaju šta sviraju – da li je to grindcore, powerviolence ili hardcore – i zaključuju samo „we suck“, ali album A Silence In Heaven je zapravo interesantno istraživanje šta sve može da se uradi u tom nekom sirovom, agresivnom formatu između nabrojanih žanrova, sa pesmama koje imaju i neumoljivu agresivnost ali i eksperimentalnu dimenziju. Sirov, lo-fi zvuk je takođe feature and not a bug, tako da Gutter Girl u celini zvuče sveže, autentično i zanimljivo. A naplaćuju ovo izdanje po VAŠOJ ceni:
Ljudi koji imaju godina kao ja sećaju se da je španska grindcore scena devedesetih godina prošlog veka eksplodirala. Denak, Violent Headache, Genital Masticator, Excreted Alive i još razni drugi, to je bila MNOGO jaka i mnogo jako andergraundu verna ekipa. Sveznajući Žare mi je pre neki dan pričao o tome šta danas rade mnogi od ovih muzičara (dakle, i dalje sviraju grindcore, naravno) a evo sad vidim da izlazi i novi EP legendarnih Haemorrhage. Zakazan za 25. April ali u fullu nabavljiv već sada, Opera Medica ima pet pesama old school goregrind i deathgrind polivanja, bez ikakve ambicije da se to nešto kao osavremeni, približi modernom slušaocu ili išta slično. Ovo melje, satire i gazi onako kako se uvek gazilo, mlelo i satiralo, i ako vam se ne dopada PROBLEM JE U VAMA:
Kome je to previše andergraund, OK, imamo još! Putrid Offal su francuski prvoborci deathgrind i goregrind zvuka sa počecima u ranim devedesetima i prvim albumom snimljenim tek 2015. godine. Aktuelni, treći album se zove Obliterated Life i KIDA bez mnogo milosti. Dakle, to je četrnaest energičnih, eksplozivnih dvominutnih komada sa visokim nivoom sviračkog zanata i prijatno old school fokusom na dobre rifove, lep gruv i visok tempo. Ukusno spravljen, kaloričan a opet zdrav obrok klasičnog deathgrinda za gurmane i znalce:
Ruski trio Скотина svira nekakav blackened grindcore, ali uglavnom različit od onog što bi čovek očekivao sa ovom kombinacijom žanrova. EP Скотина ima tri pesme koje kombinuju blek metal ekspresivnost i očaj sa grindcore kmpaktnošću i gruvom i ovo je zanimljiva ponuda disonance, melodičnosti i nairitantnijeg vokala koji ćete čuti ove nedelje. A to mislim u pozitivnom smislu. Cena po dogovoru!
Desmadre iz Nju Meksika sviraju grindcore ali im minialbum, The Fallen Beasts of Lechpangue ima pesme od skoro sedam minuta. Ovo je, naravno, onda dovoljno blisko i death metal publici, sa dosta gruva i mošerskih delova, no, muzika čuva taj nepredvidivi i ekscentrični grindcore duh i on ne nestaje ni tokom najdužih komada. Vrlo solidno to na gomili bude, posebno ako ste matori kao ja pa se sećate bendova poput Deviated Instinct i Cerebral Fix. A valjda se sećate!
Britanski Vast Slug instruiraju slušaoca da uzme vazduh na početku albuma i ne ispušta ga do kraja, jer je tako zabavnije. Ipak, iako ovo JESTE grindcore, fakat je da treba da budete ozbiljno istrenirani u držanju daha da svih trideset pesama na Driving Music odradite bez disanja. No, čak i ako dišete, ovo je VRLO zabavan grindcore, ne sad nešto revolucionaran, čak prilično old school, ali DOBAR. Dakle, brzo je, eksplozivno je, kratko je, dosta podseća na Agoraphobic Nosebleed iz vremena Frozen Corpse preterivanja, tako da, NE PROPUSTITE:
Portugalci Pestifer su onaj ugodni, old school satanistički death metal koji ne mora da se objašnjava i vivisecira da bi postalo jasno šta se ovom muzikom želi reći i poručiti. Drugi album ekipe koja postoji od početka veka a prvi album je snimila pre osam godina, naslovljen Ravaging Fury je polivačina blastbitom i ložačkim hromatskim rifovm, sa sve demonskim vokalom koji priča o blasfemiji, svetu bez Hrista, pirokinezi… Svirački je sve odrađeno pod konac, a da ne zvuči klinički distancirano već naprotiv, strasno i ljudski, produkcija je kako treba i ovo je album bez velike ambicije da izmišlja nešto NOVO, ali sa velikom energijom da onom starom vrati sjaj i satanski glamur:
Zombie Feast su tri Grka koji se svi zovu Nick, sa albumom They Shall Walk Again. Ovo je sirov, radnički i seljački death metal posvećen svom cilju, da peva o zombijima onako kako bi zombiji pevali o sebi da imaju samo mrvicu više očuvanih kognitivnih kapaciteta i mada na albumu nećete naći skoro pa ništa inovativno, rifovi, ritmovi i pevanje su PRAVOVERNI. A to nije loše:
Abhorrently su jedan od onih indonežanskih brutal death metal bendova u čijoj muzici uživate iako sve vreme imate utisak da vam je glava u ispusnom ventilu mlaznog motora i da iz ovoga nećete izaći neoštećeni. Debi album benda sa Istočne Jave, Flagitiousness of Cannibalism, je onaj spoj impresivne tehnike i apsolutne posvećenosti apsolutnoj brutalnosti kakav Indonežanima kao da dolazi prirodno i to je sad jedanaest pesama lomljavine i neljudskih vokala, sve spakovano u prilično čistu, funkcionalnu produkciju da se čuju svi ti sumanuti blastbitovi i flažoleti na gitarama dok preko ide vokal koji kao da proizvodi najveća svetska žaba. Sjajno je, da se razumemo, ne samo na nivou zvuka, već i na nivou kvaliteta pesama, ali je toliko intenzivno da morate biti u ozbiljnom treningu:
Da se zabeleži da sam preskočio jedan vrlo solidan italijanski slam/ brutal death album zbog mizoginog koncepta koji mi je izrazito smetaoo. Pa eto. (A preskočio sam i novi Within Destruction jer je njihov popični nu metal meni neslušljiv, ali da se zabeleži da Metal Sucks i dalje misle da su oni bend iz Slovačke a ne Slovenije.) A naravno da bend koji se zove Child Sized Coffin svira death metal, ali u njihovu odbranu ovo je vrlo solidan death metal. Debi album, Feast je jedna stamena ploča old school mošerskog gruva, dobrog zvuka i produkcije, kao i poštovanja za kvalitetan rif, pametan aranžman, dobru solažu. Child Sized Coffin su malo preduzeće, ima ih samo dvojica, ali oni svoj poziv shvataju ozbiljno i proizvode ugodnu muziku za ljude koji ne traže ni najbrže ni najluđe ni najteže ni najekstremnije, ali vole da ih dobar gruv vozi:
Ako ste – a ne kažem da jeste – umorni od toga da vam se pod firmom melodičnog death metala zapravo prodaje malo niže naštimovani melodični metalcore, sa drugim albumom benda Imperishable osetićete se kao da vam neko previja melem na svežu ranu. Imperishable ne samo da sviraju u svetloj tradiciji švedskog, partikularno geteborškog melodičnog death metala nego su, jelte, STVARNO, iz Švedske i Geteborga . Postava je iskusna, sa članovima koji su svirali u Inverted Cross, Carnal Savagery i još masi bendova, a drugi album, Swallowing the World je jedna prilično strejtforvard krljačina koja ne imitira At the Gates ali se lepo uklapa uz njihov klasični materijal. Pa ako volite, evo:
Whoa, Ripped to Shreds imaju živi album. Snimljen u studiju, doduše, ali živa energija na No Glory Here To Be Found – Live at Bandcamp je SAŽIŽUĆA. Sjajni kalifornijski death-grinderi su prošle godine imali odličan četvrti album i sa ovim izdanjem podsećaju ne samo na svoju diskografiju već i ukazuju nama koji ih nismo nikada gledali uživo na to koliko su moćni, uvežbani, UBITAČNI. Odlična svirka, sjajan zvuk, totalni TORNADO:
Liquified za sebe doslovno kažu da su „iscurili iz kanalizacija Notingema“ prošle godine pa možete da zamislite kako im zvuči debi EP, Chapters of Cruelty. Ali meni je to odlično, taj „sewer metal“ podskup šire death metal celine je, kada ljudi ZNAJU, baš dobar, sa lepljivim, štrokavim gruvom, zvukom koji, u ovom slučaju nije preterano kavernozan, pesamama koje forsiraju dobre rifove (i dosta maničnog soliranja) i generalnom atmosferom koncerta na kome tinejdžeri gube kontrolu nad sobom i u mošpitu rade stvari koje će se zatim decenijama prepričavati. Sjajno je i podržava moju teoriju o novom talasu britanskog death metala:
I iz iste, jelte, države, Celestial Sanctuary su još bolji primer onog na šta mislim kada pričam o novom talasu britanskog deah metala. Ova kembridžska ekipa koja postoji od 2019. godine je sa svoja dva dosadašnja albuma pokazala kako se lako razgrnu naslage readymade rešenja koja smo navikli da čujemo iz Ujedinjenog kraljevetva i kako se pravi muzika istovremeno bliža ulici i onostranom, nego što bi to bilo da se samo kopiraju klasici poput Benediction i Bolt Thrower. Novi EP Celestial Sanctuary se zove Visions of Stagnant Blood i to je em ŠTROKAVO do jaja em varvarski agresivno em zapravo ambiciozno napisano sa poslednjom pesmom koja prebacuje deset minuta. Sjajno je ovo i Metal Blade Records je punim pravom zgrabio momke i dao im ekspoužr koji zaslužuju. Ne propustite:
Biographyte je peti a prvi postpandemijski album za njemačku brutal-tech-death mašineriju Cytotoxin i, ako volite sumanut tempo, dehumanizovane vokale, arpeđa sipana zaslepljujućom brzinom, rafalne blastbitove i sve ostalo što dolazi u ovakvim paketima, nemate se šta brinuti. Naime, Cytotoxin isporučuju sve to, ali spakovano u pre svega dobro napisane pesme koje svu svoju tehničku izvrsnost drže u službi samih narativa. Album se ponovo vraća černobiljskim pričama, napisan je vrlo pažljivo, sa svakom pesmom koja ima posebnu temu i muzički identitet, produkcija uspeva da svu tu agresiju i količinu zvuka drži pod finom kontrolom i ovo je, odmah ću reći, jedna od najboljih death metal ploča koje sam čuo poslednjih nekolilo meseci. Razorna a pametna, dakle, SKORO IDEALNA:
Turci Diabolizer kidaju za sve pare na svom drugom albumu, Murderous Revelations. Ovo je old school brutal death metal izražene satanističke dimenzije i sa mnogo naoko beznaporne virtuoznosti u svirci koja je brza, energična ali prepuna finih detalja za ljude koji death metal slušaju decenijama i cene sofisticiranost i imaginativnost isto koliko i tu lavinu satanističke energije što se na njih obrušava sa svakom pesmom. Album zajednički publikuju dve vrlo cenjene andergraund etikete, specijalizovane za ekstremni, ali uglavnom DEATH metal, dakle britanski Me Saco Un Ojo Records i američki Dark Descent i rekao bih da ovo u velikoj meri dokazuje koliko su Diabolizer jaka ponuda i koliko publika koja voli taj neki PRAVI death metal, sa satanističkom podlogom, ubitačnim rifovima, bolesnim gruvom i suludim tempom, a gde i dalje sve zvuči kao da sviraju (demonima posednuti) ljudi a ne mašine ovde ima da uživa. Bend, naravno, čine neki iskusni muzičari, a koji već sviraju u eminentnim postavama kao što su Hyperdontia, Engulfed i Burial Invocation (sva tri benda isto na Dark Descent records), ali sa Diabolizer imate utisak da su se možda najviše zabavljali. I vi ćete. Ovo se NE propušta:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Wired God iz Mičigena su ime, pretpostavljam, uzeli po pesmi legendarnih Tad, ali njihova muzika je još bazičniji, prljaviji rokenrol od čak i Tad. Album Wired God je šoferski, benzinom i znojem naparfimisani rokenrol/ metal, sa neumoljivom energijom, bluz osnovom i taman toliko sofisticiranosti da ne bude samo rekonstrukcija tuđe muzike već paket pesama sa karakterom i stavom. Osam komada, solidna produkcija, moćne, lepljive gitare i dobar vokal sve su aduti ovog albuma pa ako volite highway r’n’r u susretu sa metalom, ovo će vas pošteno izvozati:
Grčki trio Church of the Sea nije po nekakvoj definiciji moja šolja kozijeg mleka sa par kapljica devičanske menstrualne krvi jer njihova muzika spaja melanholični doomgaze i industrial metal, ali album Eva je uspeo da me osvoji svojim BIZARNIM produkcijskim rešenjima, odličnim vokalima pevačice Irene i tim nekim doslednim mešanjem sakralnog i telesnog. Što se kaže, strejter sam al kad slušam ovakve stvari nisam ni siguran da sam strejt:
Children of Bodom nikada nisu bili bend za mene ali bilo bi svinjski da ne ukažem da je Napalm Records izdao album obrada ovog pokojnog, jelte, sastava, a na kome su električnim gitarama i bubnjevima pridruženi tradicionalni japanski instrumenti kao što su šamisen, zmajeva flauta i koto. Iza albuma Children Of Bushido stoji gitarista Ryoji Shinomoto iz Napalmovog benda Ryujin, „severnjačkog nostalgičnog metal benda“ iz Hokaida, i on je, ako dobro razumem navode, pre svega aranžirao ovaj album, svirajući gitaru a frule, šamisene i tradicionalne udaraljke prepuštajući stručnjacima. Bizarna ploča ali ako volite Children of Bodom, vredna da se čuje (naravno, drugo Napalmovo izdanje za ovu nedelju sam preskočio ali ako volite mekši piratski metal, potražite Ye Banished Privateers):
Sve je to vama simpatično ali žudite za više, ne znam, džeza, saksofona, i, evo, imate sreće. Sons of Ra imaju novi album, Standard Deviation i njihov blend (i brend) progresivnog metala sa džez rokom je ovde u jakoj formi. Svirka je nadahnuta, pesme minuciozno aranžirane i mada ja imam potencijalni ideološki problem sa naglašeno MUZIČARSKIM shvatanjem bilo džeza bilo metala, mislim da Sons of Ra ovde vrlo uspešno umiču većini zamki i prave ploču jako zabavne, kinematične muzike:
Nightsteel su nova grčka heavy metal atrakcija, sa dosta strane ispomoći i sa debi albumom Nightsteel punim snažnih power metal rifova, epskih melodija i tako tih očekivanih stvari. Imamo mnogo grčkih bendova slićčnog profila ali se Nightsteel izdvajaju i po solidnim pesamama ali pre svega time da ovde na većini pesama peva Travis Wills iz Crimson Glory koji svakako bendu daje najupečatljiviju dimenziju. Pored njega neke pesme izvode Rob Lundgren iz Powerdrive i Reveal, kao i Craig Cairns iz Tailgunner i Metal Assault. Iako je produkcija isuviše beživotna za moj ukus, ovo je vrlo pristojan album „komercijalnijeg“ heavy metala:
Ne zna se kada je izašao novi EP peruanskih Blizzard Hunter nazvan Legacy Of Survival ali pošto ga je omiljeni JuTjub kanal sada ponudio na slušanje a nema ga na Bandcampu, da računamo da je nov. Enivej, ovo su dve pesme dobrog hevi metala i jedna obrada Thora – sasvim dovoljno da svaki hedbenger od renomea bude zadovoljan. Sirovo a časno, epski i melodično:
A iz komšijskog Čilea stižu Eternal Thirst sa svojim petim albumom, The Nesting of Chaos. I južnjačke kolege vole melodičniji, epskiji, power metalu bliži izraz ali je i ovo vrlo lepo, srčano odrađen album oštrih rifova, dobrog tempa, šmekerskog ženskog vokala. Nadam se da će bend uskoro ovo da stavi na Bandcamp jer ću rado kupiti tu mešavinu mejdnovskih fora i power metal žestine, pogotovo jer je produkcija svedena i temama i melodijama daje prostora da se ČUJU. Sjajno je:
Cruel and Unusual je drugi album za filadelfijski High Council i jedan prijatan, blago progresivni hevi metal provod kome bih možda samo zamerio preglasan mastering, ali je muzika simpatična, a svirka za ugled. Bend voli epske teme i široki, kinematski zahvat ali muzika je zdrava, energična, bez mršenja muda i mada pesme umeju da potraju, to je uvek sa razlogom. Smešteni negde na dobru teritoriju između Fates Warning i Iron Maiden, High Council imaju s čim da izađu pred slušaoca i da budu ponosni:
Za porciju pravog uličnog heavy metala u stilu NWOBHM prvoboraca poput Streetfighter, ili, eto Diamond Head, evo nam živog albuma edinburškig trija Oath. Nazvan The Power Of Three baš da bi istakao taj power trio format u kome svaki član postave pruža svoj fizički i kreativni maksimum (iako je bend u normalnim situacijama kvartet), ovo je četvrto dugosvirajuće izdanje benda i lep izbor sa prva tri studijska albuma, odsviran sa strašću i posvećenošću. Bend sam kaže da mu je ambicija da evocira zvuk nekakvog garažnog metal benda iz osamdesetih i ovo je u punoj meri autentična hevi metal rokačina koja će ljudima moje generacije biti nostalgičan put u sopstvenu mladost, ali svako, koje god da je generacije, može da ceni spontanost izvedbi i taj TR00 duh koji emanira iz svake pesme:
ALBUM NEDELJE
Dobro, ovo ste znali unapred. Italijanski majstori DRUGAČIJEG doom metala, Messa, albume izdaju svake 3-4 godine ali je svaki put to DOGAĐAJČINA. Evo nam i četvrte dugosvirajuće ploče za bend koji je porušio uostalom umjetne granice između doom metala, hard roka, džeza, progresivnog roka, gotskog roka itd. i ovo je u neku ruku i najzreliji materijal koji je bend do sada uradio. Ne zato što sada srastanje svih tih žanrova ide najprirodnije – to su već imali na prethodnim albumima – nego baš zato što je bend svestan koliko mu sada lako ide taj odabrani stil pa su napravljeni svesni napori da se izađe iz kalupa, da se eksperimentiše i da se rezultati eksperimenata SLAVE. A to je znak stvarne zrelosti. The Spin je u nekim momentima podaleko od doom metal pravovernosti sa, recimo, At the Races koja je isprva gotik rok himna kakvu bi vam zavrteli na Akademiji 1987. godine da ste tada bili živi i da su vam dozvoljavali da izlazite na Akademiju, ali Messa u svakoj pesmi čuva eksperimentalnu glad, ali i jednu iskrenu, sirovu zainteresovanost da se vidi šta može da se uradi sa zvukom pa ova pesma od šest minuta ima više MUZIKE i ideja nego čitavi albumi glupavih gotik rok bendova iz osamdesetih. Fire on the Roof ima sličan ’80s filing, osim što se šeta negde od elektropop zavodljivosti do kok-rok bravada. Immolation je onda ozbiljna hard rok balada sa ozbiljno iskomponovanim uvodom i jakim krešendom a ovo su samo tri pesme od sedam koliko ih album sadrži. Bend i dalje ima jak adut u pevačici Sari Bianchin i još uvek ume da sa MNOGO ukusa uđe u džez teritoriju (međuigra trube i gitare na The Dress, recimo) ali izbegava manirističko igranje na ove proverene karte i moje, makar, srce, iznova osvaja tim neumoljivim traganjem za nečim DALJIM što mnogu da učine svojim. Sjajni su:
