Prve reči koje čujemo od glavnog junaka u Marvelovom miniserijalu Spider-Man: Reign 2 su ove: „Isti san, svake noći. Kao da sam u nekoj vrsti petlje. Gubim razum.“ A što je, primetićemo, upravo onako kako će se čitalac osećati uzimajući u ruke ovaj strip: kao da se nalazi u ružnom snu koji se iznova ponavlja i nikako da se, evo nepune dve decenije, iz njega probudimo. Uz rizik da već u prvom pasusu zazvučim ne rezignirano nego OČAJNO, ustvrdiću da je Spider-Man: Reign 2 nastavak koji niko nije tražio, za strip koji se nikom nije dopadao i čiji je jedini pomena vredan legat to da ste u njemu prvi put u zvaničnom Marvelovom stripu mogli da vidite penis Petera Parkera.
Vi se sad smejete, ali pretraga „Peter Parker Penis“ je dovela izvestan broj čitalac na moj blog te davne, i, u retrospektivi, prilično optimistične 2006. godine. Ljudi su tad znali šta hoće i, da budemo još jasniji, znali su šta dobijaju. Originalni Spider-Man: Reign je bio, da se izrazimo tehničkim rečnikom, gola kurčina. I mada bih voleo da kažem da je vreme prema njemu bilo blagonaklono i da smo u ovih, evo nepunih dvadeset godina usvojili jednu zreliju, odrasliju perspektivu i u ovom u ono vreme kontroverznom miniserijalu prepoznali njegovu smelost i imanentnu vrednost, čitanje Spider-Man: Reign 2 je samo poslužilo da me podseti koliko je originalni Spider-Man: Reign bio loša ideja, zatim loše realizovana, za koju, evo, uopšte nije jasno kako je posle punih osamnaest godina nakon izlaska dobila nastavak. Koji, da ponovim, niko i nigde nije tražio. Nisam siguran kakve mračne tajne u svom crnom tefteru Kaare Andrews ima vezano za intimne živote Marvelovih egzekjutiva, ali teško mi je da nađem ijedno drugo objašnjenje zašto je od uredništva dobio zeleno svetlo da nastavi miniserijal za koji je najlepša stvar koju mogu da kažem to da je uglavnom zaboravljen i to sa dobrim razlogom. A oni koji ga se ponekada nenamerno sete, stresu se od PTSP flešbeka.
Da se razumemo, u preko dve decenije koliko manje-više redovno pišem o stripovima, napisao sam sasvim sigurno dvocifren broj osvrta na stripove o Spajdermenu koje sam smatrao ne samo lošim nego uvredljivim, ponižavajućim za protagonistu, čitaoce, bivše autore stripova o Spajdermenu, lamentirao nad tim da odgovorni naprosto ne shvataju Spajdermena i stiskao zube u nadi da dočekamo, dok smo još živi, nekoga ko će ga razumeti i proizvesti još koji strip vredan da se upamti. Nije, dakle, da je odmahivanje glavom u očaju nekakva statistički retka reakcija na priče o mom omiljenom strip junaku i, uostalom kogod da pogleda šta sam o njima pisao poslednje tri-četiri godine videće značajno više lamentacije nego, jelte, egzaltacije.
Ali, Spider-Man: Reign je bio loš na POSEBAN način. Kaare Andrews je do tada za sebe ime u Marvelu izgradio na ime karakternog crtačkog stila, detaljnijeg, dinamičnijeg, na momente i artističkijeg nego što je bio kućni standard, a kao scenarista je radio nekoliko stripova o Spajdermenu, uglavnom izvan glavnog kontinuiteta. Njegov „pravi“ autorski rad je onda došao sa četvorodelnim miniserijalom Spider-Man: Reign 2006. godine, kao napor da se kreira priča o starijem, ogorčenom Spajdermenu, koji živi samotnim životom osvrćući se na svoju prošlost i u njoj pronalazeći samo čemer, kajanje, gubitke.
Danas je ovo već, praktično, podžanr za sebe (recentni primer je Avengers Twilight, naravno) ali već 2006. godine je „Spajdermen ali kao Dark Knight Returns“ bio imanentno dubiozan predlog, uz ignorisanje mnogih sržnih motiva vezanih za stripove o ovom liku, jednu nezgrapnu primenu mračnog, „ozbiljnog“ tona na likove kojima on ne odgovara itd. Naravno, najgora stvar u Spider-Man: Reign je bio centralni dramski motiv, sa glavnim junakom koji čitav strip, inače postavljen u blisku, distopijsku budućnost, provodi optužujući sebe da je kriv za smrt svoje supruge i ljubavi svog života; Mary Jane Watson.
Perceptivniji čitalac će ovde uskliknuti kako tu zapravo nema ničeg novog i originalnog i da je još početkom sedamdesetih godina prošlog veka Spajdermenu natovarena na grbaču krivica za smrt tadašnje devojke (i ljubavi njegovog dotadašnjeg života), Gwen Stacy, a da je već i pre toga na toj istoj grbači nosio krivicu za smrt strica Bena. I Kaare Andrews je, nesumnjivo bio svestan da „glavni junak koji pati jer je kriv za smrt voljene osobe“ nije specijalno originalan motiv, pa je svu svoju kreativnu energiju upregao da taj motiv UČINI originalnim. Tako, dok je stric Ben ubijen od strane provalnika, a kojeg je nekoliko strana ranije tada još uvek veoma mladi i neodgovorni Peter Parker pustio da pobegne IAKO JE MOGAO DA GA ZAUSTAVI, a Gwen Stacy je poginula u borbi između Spajdermena i Green Goblina, tako što ju je Goblin bacio s mosta a Spajdermen je uhvatio svojom mrežom, ali je nagli prekid njenog pada prouzrokovao trzaj u vratnim pršljenovima fatalan za mladu devojku, Mary Jane je u predistoriji ovog stripa umrla od raka. Koji je, i evo, sramota me je i da otkucam, dobila jer je delila postelju sa čovekom koji ima „radioaktivnu krv“ pa je ta radioaktivnost, NE STVARNO ME JE SRAMOTA, nekako dospela i u njegove druge, hm, telesne fluide, a koji su onda, eh, dospeli u snajkino telo i prouzrokovali fatalne kancerogene procese u tom telu.
Hajde da se složimo oko nečega: ako vaš pič uredniku za novi strip o Spajdermenu, verovatno najomiljenijem superheroju na planeti, sadrži objašnjenje kako ceo zaplet počiva na ideji da on ima radioaktivnu spermu i da ta sperma oće i da ubije, skoro da je nezamislivo da će to urednik odobriti. A i ako odobri, skoro da je nezamislivo da iz toga može da nastane dobar strip. Neki od sajtova su u kasnijim anketama Spider-Man: Reign svrstavali u 25 najomiljenijih priča o Spajdermenu i deset priča koje svaki ljubitelj Spajdermena mora da pročita ali ja ovo ne mogu da tumačim drugačije nego kao rage-baiting SEO kalkulaciju. Jer, dok je premisa Spider-Man: Reign bila loša, Andrewsova egzekucija je bila mnogo gora i jedan strip pun mučnine i emotivnog gravitasa spravila sa svom suptilnošću koju, jelte, premisa o radioaktivnoj spermi-ubici sugeriše.
Zašto ovaj strip ima nastavak – ne znam. Ali Spider-Man: Reign 2, koji je originalno krenuo sa izlaženjem prošlog Jula i dovršio se pred kraj godine, taman za kolekciju potkraj Februara je, da se niko ne iznenadi, VEOMA loš strip. Ali veoma loš strip na dovoljno posebnih načina da se termin „radioaktivna sperma“ nigde ne pominje, kao što ni prizor polnog organa glavnog junaka nije tu da kontroverzom skrene pažnju sa činjenice da Andrews za osamnaest godina nije smislio ništa pametnije za Petera Parkera do da on I DALJE bude ruina od čoveka koja I DALJE ne može da preboli to što je bio uzrok bolesti i smrti svoje supruge.
Andrews je inače solidno uspešan u svojoj karijeri filmmejkera i stripove radi prilično retko poslednjih godina pa je fer i reći da ovo za njega nije bila tezga već pravi autorski projekat sa kojim je želeo da izrazi nešto za njega bitno. No, Spider-Man: Reign 2 je loš na svim zamislivim nivoima, od bazične premise, preko pripovedanja, karakterizacije, „iznenađujućih“ preokreta u radnji, pa do crteža i grafičke naracije. Ako je Frank Miller sa Dark Knight Strikes Again uspeo da nas neprijatno iznenadi i napravi nastavak Dark Knight Returns sa svim njegovim nedostacima amplifikovanim a bez skoro ijedne njegove vrline, o Spider-Man: Reign 2 makar mogu da kažem da je originalni Spider-Man: Reign već bio takvo smeće da nastavak nema šta da upropasti.
Čak i tako, čitanje Spider-Man: Reign 2 je za mene bilo DUBOKO ponižavajuće iskustvo. Već na prvoj strani imamo Kingpina transformisanog u praktično čudovište, kako proždire njujorškog gradonačelnika Watersa, glavnog negativca originalnog serijala i već to da je klasični Spajdermenov antagonista iz sveta u kome se ukrštaju biznis i organizovani kriminal pretvoren u kanibala je znak sa koliko će „suptilnosti“ i „poštovanja“ Andrews tretirati svoj predložak. Spajdermen je sada još više „deda“ nego što je bio u originalnom serijalu – prošlo je još vremena – a što se vizuelno signalizuje dugom sedom bradom koja mu viri ispod maske. Dezorijentisan dugim godinama provedenim u VR simulaciji koja ga je držala docilnim prikazujući mu lažnu verziju njegovih poznih godina gde je Mary Jane još živa a on je cenjeni fotograf, naš Spajdermen na početku stripa beži iz zatočeništva samo sa maskom na licu i belim, slip gaćicama na, jelte, genitalijama koje će ovom prilikom biti zaklonjene od naših pogleda. Kada nespretno koristi mrežu da se kreće između zgrada futurističkog Njujorka i u prvi plan nam se guraju njegova fizionomija konfuznog, neurednog beskućnika i prepona u belim „domaćinkama“ ovo su Andrewsovi pokušaji da inače uniformno mračan i mučan strip malo „olakša“ humorističkim slikama. Ali, naravno, efekat koji izaziva je upravo suprotan. Utisak je da autor ne samo da želi da Spajdermena stavi na iskušenja već da ga ponizi na svaki moguć način, oduzimajući mu ne samo moć zdravog rasuđivanja već i bazično ljudsko dostojanstvo.
Sam zaplet je gotovo komično prekomplikovan i svedoči o Andrewsovom ubacivanju motiva i ideja lopatom, te o apsolutnoj kurobolji na strani urednika Nicka Lowea da mu kaže da se sabere. Naravno, Lowe je NEKADA bio urednik iz čije su kancelarije izlazili veoma dobri X-Men stripovi, ali njegov rad na Spajdermenu nam je doneo gotovo nečitljivi aktuelni Amazing Spider-man Zeba Wellsa, a Spider-Man: Reign 2 je po mnogim elementima i gori od toga. U pomenutom zapletu pored Njujorka koji je poslednji grad na svetu, okružen nadirućom prazninom, a gde Kingpin, sada gradonačelnik i osoba koja kontroliše sve medije (i traži da ga lajkujete, šerujete i da se sabskrajbujete) sprema građanima program aploudovanja svesti u klaud kako bi se izašlo na kraj sa energetskim krizom, imamo i putovanje kroz vreme, paralelne univerzume, povratak Zelenog Goblina i to je jedna grdna papazjanija u koju je autor utovarivao motive i ideje kao lopatom, bez zastajanja da se zapita da li sve to TREBA i gde će da ga, zaboga, stavi.
Da je Andrews i dalje, skoro četrdeset godina nizvodno, fatalno fiksiran na Millera i Dark Knight Returns svedoči i uvođenje sajdkika za Spajdermena u liku mlade devojke u kostimu mačke koja mu pomaže u njegovoj sasvim shizofrenoj potrazi za načinom da spase svoju (već pokojnu) ženu od upokojenja. Uz devojku dolaze i „goblinčići“ za koje nje jasno šta su, ali i oni prate ovaj par na njihovom putu kroz vreme i dimenzije, i spoj ovih „lakših“ sadržaja sa doom’n’gloom bazom ovog stripa funkcioniše otprilike onoliko skladno koliko i moji pokušaji da od Srpskog i Engleskog jezika pod pritiskom napravim harmoničnu celinu.
Jer, vidite, problem je u zapletu, motivima i toj otužnoj atmosferi mučnine, krivice i žalosti koju strip forsira, problem je u lošem portretisanju i tretmanu likova i Spajdijevim klišeiziranim monolozima prepunim plesnjivog samooptuživanja, ali je takođe problem što je Andrewsovo pripovedanje, pa, LOŠE. A što je ironično za čoveka koji je danas režiser uspešnih filmova ali i nekoga ko je u kreativnu industriju ušao pre svega kao prozni autor.
Andrews je, da ne budemo nerazumeni ovde, DOBAR CRTAČ. U načelu. Kada ima sa sobom scenaristu koji mu jasno odredi šta strip treba da prikazuje, Andrews je sjajan u kreiranju ikoničkih prizora, sa puno solidnog rada na karakterizaciji, kompoziciji, ali i na teksturi, kolorima, osvetljenju. No, često, kada crta po svom scenariju, kao što je ovde slučaj, njegov stil devoluira u jednu self-indulgentnu igru sa detaljima gde celina ume da izrazito pati zbog pažnje posvećene tim detaljima.
Konkretno, ne mogu da nazovem Spider-Man: Reign 2 LOŠE nacrtanim stripom. Kao nekakav omaž (tonalno, ali i kompozicijski) Spajdermenu iz devedesetih godina prošlog veka, Toddu McFarlaneu, Marku Bagleyju i njihovim kolegama, Spider-Man: Reign 2 je atraktivan, sa kombinacijom jako stilizovanih fizionomija, tela nemogućih proporcija u nemogućim pozicijama i bizarno dinamičnih kompozicija. Kolori (sem prve epizode koju je kolorisao sam Andrews, ostalo je uradio Brian Reber) su pristojni i mada strip forsira tamnije tonove, ima više nego dovoljno bljeskova jarkih nijansi da se stvari ugodno dinamizuju. Ali Andrews IZRAZITO forsira ikoničke poze ili eksplozivna razrešenja na uštrb bazične naracije. Ovo je strip koji se u nejasnoći izlaganja sekvence događaja i percipiranju ŠTA se UOPŠTE dešava na kom panelu takmiči sa recentnim radovima Chrisa Bacchaloa a to nije zbog nedostatka truda ili iskustva već zbog tog fokusiranja na detalj zbog kog celina pati.
Ima tu jedna scena u kojoj Spajdermen popije tako jake batine da ne može više da se podigne sa zemlje i njegov unutrašnji monolog čitaocu saopštava da su mu polomljene sve kosti u telu. Ali slika to ni na koji način ne pokazuje i ovo je paradigma Andrewsovog pristupa naraciji. Likovi neretko moraju da vokalizuju ono što rade ili ono što im se dešava jer se iz nacrtanog to NE VIDI. Naravno da bismo u nekom idealnom formatu spoja teksta i crteža imali primer harmonije u kojoj se oni međusobno skladno dopunjuju i svaki daje deo informacije potrebne da čitalac spozna celinu, ali Andrewsu ovo polazi za rukom u procentualno premalom broju slučajeva. Opet, da ne grešim dušu, neki prizori su IZVRSNI, a Joe Caramagna na leteringu ide preko linije puke dužnosti i prati Andrewsove zamisli u dizajnu. No, Spider-Man: Reign 2 izrazito pati od nejasnog, smuljanog grafičkog pripovedanja i to bljeskovi lepote ne mogu da izvuku u mojim očima.
I, da bude jasno: strip o Spajdermenu koji pati zbog svoje prošlosti je LEGITIMAN koncept. Nisam li srazmerno nedavno hvalio baš jedan takav strip iz pera J.M. DeMatteisa? Ali velika razlika između Spajdermena koji pati jer je kriv za smrt strica Bena ili za smrt Gwen Stacy i Spajdermena koji pati zbog smrti Mary Jane Watson, ozračene njegovom, BOŽEMESAČUVAJ, radioaktivnom spermom bi trebalo da je toliko očigledna da je uredništvo još 2006. godine trebalo da Andrewsu objasni da mu je ideja za Spider-Man: Reign otužna. U prva dva slučaja, Spajdermen sebe prekoreva zbog nečeg što je URADIO ili nije uradio, zbog ODLUKE koju je doneo i zbog koje se danas kaje, ali koja ga je podstakla i da dodatno sazri i danas bude BOLJA OSOBA. U Spider-Man: Reign i Spider-Man: Reign 2 Spajdermen pati zbog nečega što on prosto JESTE i nikakva količina introspekcije ne može da promeni ono što on jeste. Ovo je suštinska razlika i tiče se toga da li imate poštovanja za lik i tretirate ga kao živu osobu sa kapacitetom da greši i uči na greškama, ili kao bokserski džak u ljudskom obliku koji ćete stavljati u stripove u kojima je POENTA da glavni lik što više pati i da nikada ničim što može da uradi tu patnju neće sebi olakšati.
Pa vi sad vidite. Rekao bih da sam Spider-Man: Reign 2 čitao da vi ne biste morali, ali ako BAŠ MORATE, Amazon kolekciju ima ovde.
