U okviru moje ovogodišnje inicijative da čitam više japanskog stripa, pričitao sam mangu Inuyashiki, jedan srazmerno skroman projekat jednog srazmerno cenjenog autora i bilo mi je… sasvim prijatno? Korektno i okej? Ugodno? Uzbudljivo? Sve od nabrojanog! Inuyashiki nije nekakav istorijski bitan, veliki i revolucionaran strip, ali jeste primer dobro zamišljenog koncepta, njegovog doslednog istraživanja i pronalaska puta do smislenog finala koje uspeva da poveže grandiozne, „svetomenjajuće“ događaje sa malim, intimnim, ljudskim i prizemlji se onako kako je priča i započela: sigurno i emotivno potentno. A što je ipak značano da se istakne jer je Inuyashiki nekakav pokazni primer stripa u kome japanski autor uzima možda tipičnije zapadnjačku (čitaj „američku“) temu a onda je obrađuje na intenzivniji i interesantniji način nego što su to Amerikanci uopšte u stanju. Konkretno, Inuyashiki je strip koji bismo bez mnogo okolišanja mogli nazvati superherojskim, ali ako ste sada ustali uz psovku i krenuli da mi kucate poruku u kojoj objašnjavate da Japan ima dugačku tradiciju superherojskog stripa i prsti su vam se zapleli dok ste u isto vreme pokušali da otkucate Tetsuwan Atomu, Kamen Rider, Super Sentai i Dragon Ball Z, hitam da dodam da se ovde radi o onoj srazmerno ređoj i ambicioznijoj varijanti superherojskog stripa gde se istražuje kako bi supermoći izgledale i ponašale se u „realističnom“ svetu.
Ovo je naravno nešto što u američkom superherojskom stripu ima dugu tradiciju, sa distinktnim počecima još tokom osamdesetih godina prošlog veka (kao i uvek pomenućemo Dark Knight Returns i Watchmen) i pretečama još najmanje deceniju i kusur unatrag, i neki od izdavača su izgradili i poprilično jake brendove oko ovakvih stripova (kod DC-ja je to bio kratkovečni Realworlds početkom veka, kod Marvela, negde u istom periodu, dobar deo Marvel Knights i Ultimate stripova) a neizbežni Mark Millar je sa svojim Kick-Ass u prvoj deceniji ovog stoleća ubo premiju (mada je već Wanted pre njega, ispostavilo se, postigao veći uspeh nego što je iko očekivao) i kreirao, moglo bi se argumentovati, veliki deo onoga što danas radi unutar Millarworld multiverzuma, uključujući Jupiter’s Legacy. I mnogo savremenih creator-owned stripova o kojima sam pisao poslednjih par godina se nalazi na, da kažemo, spektru „realističnog superherojskog stripa“, od Massive-verseovih Radiant Black i Rogue Sun, pa do Local Man, ali ovo su, naravno, vrlo američke interpretacije ideje i spadaju u ono što sam pišući o Gillenovom The Power Fantasy nazvao postsuperherojskim stripom.
Inuyashiki se ne uklapa u ovu matricu i u njemu nema kostima, tajnih identiteta, superherojskih zajednica i društvenih grupa i mada on prati dve osobe sa stečenim supermoćima kako svaka ponaosob razvijaju novi odnos prema ljudskom društvu a onda se postavljaju i jedna prema drugoj na fatalne načine, to se sve dešava na pozadini jednog srazmerno „zaista“ realističnog prikaza savremenog Japana i strip zapravo podjednako istražuje društvenu percepciju fenomena koji prevazilaze svakodnevno i zalaze u domen neobjašnjivog koliko i psihologiju te dve, veoma različite osobe, što su se jedne noći zatekle obdarene gotovo božanskim moćima.
Inuyashiki je seinen manga, dakle namenjena nešto starijoj omladini, a koja je publikovana između 2014. i 2017. godine u Kodanshinom magazinu Evening. Strip je na kraju sakupljen u deset tankobon kolekcija a koje je Kodansha onda objavila i na Engleskom jeziku, između 2015. i 2017. godine. Iako se ne radi o najuspešnijem serijalu njegovog autora, Inuyashiki je svejedno imao i anime adaptaciju koja je sa jedanaest epizoda emitovana u japanu krajem 2017. godine, nekoliko meseci posle završetka mange, a onda je 2018. godine urađen i igrani film u režiji iskusnog Shinskea Satoa koji će se par sezona kasnije pošteno proslaviti radom na seriji filmova Kingdom (takođe adaptaciji uspešne mange) ali koji je i pre Inuyashikija radio neke bitne adaptacije mangi, kao što su All-Round Appraiser Q: The Eyes of Mona Lisa, The Princess Blade ili, naravno, Gantz.
Gantz je ovde bitan, sa svojom serijom o tri filma jer se radilo o adaptaciji dosta uspešne seinen mange koja je nekih trinaest godia išla u Shueishinom magazinu Weekly Young Jump i predstavlja, i danas, najpopularniji strip autora po imenu Hiroya Oku. A Oku je, kad smo već tu, i autor Inuyashikija i Inuyashiki je na neki način demonstracija kako je ovaj čovek nakon ogromnog posla uloženog u serijal koji ga je učinio slavnim, pokušao da uradi nešto kraće, svedenije, ali istovremeno intimnije i možda emotivnije.
Oku je, da se razumemo, stara kajla, rođen 1967. godine sa prvim profesionalno publikovanim strip serijalom, Hen, koji je krenuo još 1988. godine i trajao sve do 1997, sa dva serijala (od kojih je drugi dobio i anime adaptaciju). Nakon Hen je Oku radio na Zero One, kratkovečnom serijalu o turniru u videoigrama, ali je on brzo otkazan zbog slabih reakcija čitatelja, pa je autor uleteo u Gantz koji mu je pojeo narednih trinaest godina života. Tokom rada na Gantz, a koji je kasnije sakupljen u čak 37 tankobon kolekcija, imao, rekosmo, tri filma i dve sezone anime adaptacije, Oku je imao vremena još samo za strip po imenu Maetel no Kimochi, urbanu dramu o klincu koji se zaljubljuje u maćehu nakon smrti oca. Kako je i Hen, njegov prvi serijal, bio romantična komedija, pomalo je i ironično da je Gantz, jedan visokokonceptualtni naučno/ fantastični strip o ljudima koji, nakon smrti, love i ubijaju tuđine tako fatalno odredio njegovu karijeru. Oku je danas poznat kao autor koji se bavi i tabu temama, uključujući prikaze seksa i nasilja u svojim stripovima, ali utisak je da je ovo nešto što je u njegov rad ušlo tek kada je Gantz postao popularan i gde je autor mogao da neke svoje opsesije i traume konačno „oglasi“ u medijumu u kome radi.
Naravno, Gantz teško da će neko opisati kao intiman, ličan rad, ali Inuyashiki koji je, dakle, skoro četvorostruko kraći od njega, sa značajno manjim ansamblom likova i u suštini svedenijom premisom, svakako je poslužio i da se autor „otvori“ na način koji ranije za njega nije bio karakterističan.
Hoću reći, kasnije epizode Inuyashikija pokazuju strahovitu urbanu destrukciju i spektakularne borbe nadljudskih entiteta na nebu iznad Tokija – a koje, te borbe, običan svet zapravo i ne uspeva da vidi jer se odvijaju predaleko, previsoko i prebrzo – ali Inuyashiki počinje jednom zaista intimnom, bolno melanholičnom refleksijom na život u srednjim godinama.
Glavni junak stripa, titularni Ichiro Inuyashiki je do bola tipični „sarariman“, službenik u velikoj firmi koji se na poslu guši u jednoličnosti i pomanjkanju svrhe, onesvešćeno spava u vozu na povratku do kuće a tamo ga čeka žena koja je od njega davno digla ruke, ćerka-tinejdžerka koja ga posmatra sa prezirom i puna je sarkastičnih komentara na ćaletov isprazni stil života, te sin koga maltretiraju u školi i podsmevaju mu se što dobija toliko mali džeparac da ga se ne isplati ni opljačkati. Iako ima pedesetosam godina, Inuyashiki izgleda kao deda a to da je stalno neraspoložen, ćutljiv i da se vuče kroz život trudeći se da, koliko god je moguće, bude neprimećen je dodatni razlog što ga svi preziru. Kada mu lekar kaže da su bolovi u abdomenu koje Inuyashiki oseća već neko vreme zapravo simptom raka želuca i da ne očekuje da će živeti duže od nekoliko meseci, naš protagonist se čak ne usuđuje da sa ikim podeli ovu vest i jedini član domaćinstva sa kojim ima kakvu-takvu konekciju je porodični pas, Hanako.
A onda se dogodi nešto fatalno i Inuyashiki, zatečen u incidentu vanzemaljskog porekla praktično umre i ponovo se rodi u toku jedne noći, izgledajući spolja identično kao i do sada, ali otkrivajući da je iznutra sva njegova ljudska biologija zamenjena ekstremno naprednom tuđinskom tehnologijom. Inuyashiki ne samo da više nema rak i da ga leđa više ne bole, Inuyashiki je doslovno hodajuće (i, shvatiće malo kasnije, leteće) oružje masovnog uništenja, kiborg sa svim sećanjima i emocijama koje je ovaj čovek nakupljao skoro šest decenija, ali sa moćima da, kako jedan od tuđina uzgred primeti, uništi čitavu planetu.
Inuyashiki, međutim, ne želi da uništi planetu, zašto bi? Ovo je čovek koji je decenijama štedeo da kupi porodičnu kuću i iako ga ta njegova porodica prekoreva da je kuća mala, ružna i u ružnom kraju, njegova briga za ljude oko sebe je vidljiva i autentična od prve epizode. Kada Inuyashiki otkrije da njegove novostečene moći obuhvataju i lečenje povreda i bolesti samim dodirom, on se očajnički hvata za ovu sposobnost kao sponu sa svojom suštinskom ljudskošću, a koja je pod velikim znakom pitanja kada ste svesni da je čitava unutrašnjost vašeg tela zamenjena nezamislivo naprednom ratnom mašinerjom.
Inuyashikijevi prvi pokušaji da svoje moći upotrebi „za dobro“ su povezani i sa „klasičnim“ superherojskim iskušenjima, kao što je suočavanje sa jakuza-bosom koji kidnapuje i seksualno zlostavlja mlade žene, njihove porodice dovodi do bankrota, a njih navlači na heroin kako bi mu ostale verne, sve do manje-više garantovane skore smrti. Strip u ovom delu prilazi veoma blizu eksploatacijskoj estetici ali Oku ceo taj podzaplet koristi da sa jedne strane dublje izgradi karakter glavnog junaka ali i da narativu podari neke spektakularne akcione scene.
No, „pravi“ narativ u Inuyashikiju kreće tek kada postane jasno da te fatalne noći u parku gde je glavni junak poginuo i bio rekonstruisan, on nije bio jedina osoba kojoj se to desilo. Hiro Shishigami je tinejdžer koji, čak, ide u istu školu sa Inuyashikijevom ćerkom a koji je sa prošao istu transformaciju i dobio moći identične glavnom junaku pa on od jedne tačke postaje koprotagonist stripa i autor menja gledište od jednog do drugog lika onako kako dosledno istražuje konsekvence sticanja nezamislivih moći od strane dve vrlo različite osobe.
Jer, tamo gde je Ichiro Inuyashiki čovek gotov patološki okrenut tradicionalnom japanskom konceptu „omoiyari“ altruizma, odnosno naglašene brige za druge i često stavljanja tuđih interesa ispred svojih, Shishigami je tinejdžer iz razvedenog braka koji živi sa slabunjavom, nepreduzimljivom majkom, pati što je odvojen od oca i kada shvati da ima moći, izrasta u zastrašujuće uverljivog, do solipsizma narcisoidnog psihopatu koji konačno nikome ne mora da odgovara, nikome da polaže račune, koji može da uradi šta hoće, kada hoće i kome hoće. I onda to i radi.
Američki superherojski stripovi su ispitivali ovakve dualitete u mnogo slučajeva ali Inuyashiki ima tu prednost da je ovo manga, sa snažnim fokusom na likovima i bez obaveze da se očuva nekakav status kvo sveta u kome se narativ dešava pa Oku može da ode mnogo dalje u istraživanju Inuyashikijevog samooptužujućeg, nikada „dovoljnog“ altruizma i Shishigamijevog psihopatskog narcizma. Tako dok Inuyashiki ide po bolnicama i leči terminalne pacijente a lekari jedni drugima javljaju da se opet pojavio onaj „starac“ i zahvaljuju mu se ne pitajući ni kako on to radi ni kako se zove, Shishigami noću ulazi u porodične stanove i ubija čitave familije. Oba lika rade to što rade jer je to jedini način da se i dalje osećaju kao ljudska bića i činjenica da Shishigami i sam u jednoj sceni kaže Inuyashikiju da su i njegovi motivi jednako sebični kao i Shishigamijeva ubilačka žeđ ne menja centralnu poruku stripa o tome šta je plemenito i društveno poželjn ponašanje bez obzira na unutarnji motiv, a što je i u srži samog omoiyari koncepta.
U tom nekom smislu, Inuyashiki, strip, je donekle i zabrinuta zapitanost autora sada već solidno starije generacije nad tim kuda ide današnja omladina, pogotovo sa tim forsiranjem individualnosti i otrzanjem ideje da se mora žrtvovati kolektivnom dobru a koje se smatra karakterističim za pozne milenijalce i Gen-Z klince. No, srećom, u umetničkom smislu, Inuyashiki je ipak suptilnije sočinjenije koje se ne može svesti na „old man yells at cloud“ iskaz.
Suptilnost ovde ne podrazumeva svedenost izraza, naprotiv, Inuyashiki posle određenog vremena postaje ekstremno bučan, spektakularan strip kome bi i velika većina američkih superherojskih radova sa zavišću gledala u leđa. Onako kako sam Inuyashiki svoj identitet krije od javnosti a svoje moći od najbliže okoline, tako Shishigami, naprotiv, smatra da on nema čega da se stidi i uživa u pažnji javnosti, iako ju je na sebe privukao ubijanjem nedužnih porodica a onda zadržao objavljujući rat čitavom Japanu i zaričući se da će zbrisati celu naciju sa lica zemlje, ubijajući već prvog dana sto nasumično odabranih osoba a onda najavljujuči da će već sutradan udesetostručiti ovaj broj.
Ovo je zanimlljiv strip ne samo zato što Shishigamija prikazuje kao i dalje relatabilnu osobu kojoj nedostaje pažnja, koja želi da bude primećeno da se on trudi oko dobrobiti osoba koje smatra sebi bliskim (prvo je to majka, a kasnije, kada stvari eskaliraju, porodica koju praktično kidnapuje i proglasi svojom), a što, primetimo, ima zajedničko sa samim Inuyashikijem, već i jer prikazuje kako javnost reaguje na pojavljivanje dve neobjašnjivo moćne osobe u Tokiju.
Sam Inuyashiki, koji ne otkriva svoj identitet, ne obraća se javnosti i samo se pojavljuje da pomogne gde može i zatim nestaje, od strane javnosti spontano dobija etiketu „bog“ i mada ga mlađi doživljavaju kao superheroja (pogotovo oni koji ga vide da leti kada spasava ljude iz požara), oko njega se gradi diskurs koji zaista ima pseudoreligijske dimenzije. Shishigami, sa druge strane, direktno komunicira sa javnošću upadajući u prenose televizijskih stanica i kidnapujući signale mobilnih telefona, svi znaju njegovo ime, lice i ubilačke namere i mada ga javnost zvanično proglašava za teroristu i smatra ga državnim neprijateljem broj jedan, veliki deo stranica ovog stripa odvaja se upravo da se prikaže kako mnogi, jelte, obični ljudi Shishigamija doživljavaju kao neku vrstu antiheroja, kul borca protiv establišmenta, a da mnoge mlade žene smatraju da je on veoma privlačan (do mere da ga doslovno opisuju kao materijal za čuvenu talent-agenciju Johnny & Associates). Oku utemeljuje priču u „realnom“ time što nam prikazuje šta tinejdžeri pričaju po školi, ali i daje prepiske sa 2Chana, diskusije (postojećih) televizijskih komičara, prelamajući Shishigamijevu disruptivnu energiju kroz slojeve nakupljene internet-blaziranosti, konspiratoloških teorija, „infotainmenta“, ali i tinejdžerske naivnosti koja je jedna istorijska datost bez obzira na činjenicu da su današnji tinejdžeri i pametniji i zreliji i informisaniji nego što smo mi ikada bili.
Opet vredi reći da su sve ovo američki stripovi radili i pre Inuyashikija, ali da je Okuov pristup sistematičniji, metodičniji, dosledniji, pa kada se posle ranih pominjanja Obame kao aktuelnog predsednika, pred finale stripa pojavi sam Tramp kao neko ko, tada na početku svog prvog predsedničkog mandata, sa karakterističnim besnim entuzijazmom odlučuje da reši problem u Japanu pre nego što to postane problem za čitav svet, ovo je dobar spoj realnog – ili makar verodostojnog – pogleda na društvene trendove i preovlađujuće mentalitete, simbolizovan izobličenom fizionomijom „narandžastog čoveka“, sa stripom koji nikada ne zaboravlja na emocije glavnih likova ali i ansambla oko njih.
No, obećali smo spektakl i Hiroya Oku isporučuje spektakl. Pričamo o čoveku koji je jedan od pionira kombinovanja digitalne obrade fotografija za pozadine svojih crteža i do 2014. godine se on u ovome prilično izveštio pa je spoj nacrtanog i „stvarnog“ uglavnom zdrav i funkcioalan. Inuyashiki se dešava u „stvarnom“ Tokiju, pa su lokaliteti prepoznatljivi, logotipi asociraju na stvarne firme a zgrade koje padaju su „prave“ zgrade iz ove urbane košnice. Shishigami je ovde, naravno, agens najvećeg dela akcije, sa tim svojim ratom što ga je objavio Japanu i strip ima veoma dugačke (po nekoliko epizoda dugačke) scene neprekidne akcije u kojoj vidimo očajničke pokušaje japanske policije i specijalnih jedinica da izađu na kraj sa čovekom koji ih ubija tako što samo pokaže prstom na njih i izgovori „bang“. Taj susret običnog, svakodnevnog, ranjivo ljudskog, sa moći koja je toliko velika da je gotovo nezamisliva je prikazan izvanredno, daleko prevazilazeći ogromnu većinu postojećeg superherojskog stripa i smeštajući ceo narativ u jedan opet opipljivo „japanski“ mizanscen, uverljivo nam oslikavajući očaj, strah, nevericu ali i požrtvovanost koji se javljau u ovako graničnim situacijama.
A kada se Inuyashiki i Shishigami bore iznad Tokija i to je prizor za pamćenje, sukob u kome Oku uspeva da usporuči sav spektakl japanske tokutatsu tradicije i sav metalno-organski horor Tetsuo filmova, a da ne poremeti žanrovsku ravnotežu fatalno. Kada se na kraju, rekosmo, priča sa neba spusti na zemlju i dobijemo tiho, svedeno finale, ovo je vrlo dobro prizemljenje.
Inuyashiki je, dakle, razumno zabavan, razumno „pametan“ strip koji ne preteruje sa ekscentričnim konceptima i dosta dobro se drži svoje centralne premise, ne dopuštajući – inače zaista prvorazrednom – spektaklu da zaseni psihologije glavnih likova ali i ljudi oko njih. Pritom je i razumno kratak, no, naravno da se ovde mora upozoriti i na neke potencijalne prepreke na putu do užitka.
Prvo je to da urpkos svom psihološkom radu, i Inuyashiki i Shishigami na kraju ostaju onako tipski likovi kako ste i očekivali da će biti na početku. Oni su dobri, i imaju više slojeva ali nisu uistinu originalni i Oku ovde više poseže za žanrovskim readymade rešenjima nego što odrađuje neki sopstveni, autentični rad.
Drugo je da je Inuyashiki skoro nezamislivo mnogo dekomprimovan u pripovedanju. Sa jedne strane, ovo negde daje sjajne rezultate – akcione scene povremeno zaista profitiraju od toga da su iseckane na komadiće udaljene jedne od drugih po svega pola sekunde, sa mnogo detalja na slikama koji čitaocu daju da oseti tu vrelinu momenta u kome se sve odjednom dešava. Ali sa druge strane, Oku dekomprimuje i najobičnije scene razgovora izmešu likova, pa često čak i iznenađena reakcija nekog od likova iz ansambla koja bi trebalo da zauzme ne više od jednog panela, biva podeljena na tri ili četiri panela i traje MNOGO duže nego što je potrebno. Naravno da je razvlačenje pripovedanja standardna stvar u mangama koje osećaju da moraju dobro da iskoriste trenutnu popularnost kod publike, ali moj je utisak da je Oku ovde otišao u ekstrem, dajući stripu koji je komotno mogao da stane na dvestapedeset ili tristotinak tabli skoro četvorostruko više prostora. Ako ćemo da budemo pozitivni, ovo se zbog toga čita brzo – a crtež, da podvučem, ne popušta u kvalitetu i ostaje odličan od početka do kraja – ali stoji i da je ovo strip sa zaista mnogo filera koji bi mogao da vam i zasmeta.
No, u sumi svih stvari, Inuyashiki je, ponoviću, dobra zabava, sa taman toliko cerebralnog sadržaja (uključujući ljupki omaž sceni iz Kurosawinog Ikiru) i taman toliko dobro plasiranih emotivnih momenata da ne bude puka varijacija na stare transhumanističke trope. Nacrtan vrlo dobro i sa, rekoh, zapravo fino odrađenim finalnim stranicama, ovo je strip koji preporučujem svakome koga zanima manga što ima i akciju i fantastiku i spektakl, ali je na kraju uverljivo postavljena u „stvarni“ svet. Kodansha digitalne kolekcije po zaista pristupačnoj ceni prodaje ovde.
