Donnie Yen nije samo jedna od navećih hongkonških i kineskih zvezda akcionih filmova, on je i neka vrsta podsećanja da nadljudi postoje i hodaju među nama, neko ko bi trebalo da na vreme bude prepoznat kao deo svetske nematerijalne baštine i tretiran sa dužnim poštovanjem. Čovek sa filmskom karijerom sada već dužom od četiri decenije je pre nekoliko godina svojoj ženi – manekenki Cissy Wang – obećao da se sprema za penziju, ali je ove planove poremetilo ne samo to Yenovo angažovanje u Holivudu i davanje neke vrste akcionog legitimiteta četvrtom nastavku filmskog serijala John Wick već i njegov prelazak u autorske vode u rodnom Hong Kongu.
The Prosecutor je tek drugi film koji je Yen režirao, nakon što je iste godine kada i četvrti John Wick – 2023. – izašao njegov režiserski debi u Hong Kongu, new school wuxia akcijaš sa istorijskom podlogom i kostimima, Sakra, a koji je uprkos možda ne savršenim ocenama kritike postigao zavidan uspeh poglavito u istočnoazijskim bioskopima. Sa The Prosecutor se Yen vratio iza kamere sa takvom samouverenošću da je ovaj hibrid sudskog trilera i akcionog filma od svoje premijere krajem Decembra prošle godine (prvo u Hong Kongu, zatim u ostatku Kine, a onda i u inostranstvu) za, evo, nepunih pet meseci zaradio više nego trostruk iznos svog nemalog budžeta od, za hongkonšku produkciju vrlo respektabilnih, 38 miliona (američkih) dolara.
Možda je impresivnije od same zarade to da Yen, koji do pre dve godine nije ništa režirao (ako se ne računa da je potpisan kao ko-režiser nemačke televizijske serije iz devedesetih godina, Der Puma – Kämpfer mit Herz, na kojoj je prevashodno bio zadužen za koreografiju i režiju akcionih scena) sa ovim filmom demonstrira jedan artikulisani, ali punokrvni, pa na momente i razuzdani vizuelni izraz, pokazujući da jedna od najvećih zvezda hongkonškog akcionog filma ima štofa i spretnosti da kreira filmove glavnog toka što će rezonirati sa publikom širokog zahvata i legitimisati žestoku akciju kao deo jedne ambicioznije narativne i konceptualne konstrukcije. Mrmljanja fanova da je ovo najbolji Yenov film još od Flash Point iz 2007. godine nisu beznačajna, pogotovo ne kada se zna da su u pripremi nastavak Flash Point ali i peti Ip Man, dakle serijal koji je usledio odmah posle Flash Point (sa istim čovekom, Wilsonom Yipom, u režiserskoj stolici) i od Yena konačno napravio zvezdu u Kini ali i među zapadnim poštovaocima kineskog akcionog filma.
Jer, na neki način, The Prosecutor je veoma dobar sažetak onoga kako Donnie Yen danas vidi sebe, film koji ima jednu didaktičku ambiciju, narativ u čijem je centru moralno beprekorni pojedinac sa dužnošću da establišment nikada ne dovede u pitanje ali da predstavlja njegovu savest i požrtvovani korektiv u momentima kada je to potrebno.
The Prosecutor je isprva bio zamišljen kao „čista“ sudska drama. Scenarista Edmond Wong, inače i ranije Yenov saradnik, je tokom pandemije napisao film kao pravnički procedural i nadmetanje u sudnici, bazirajući priču na istinitom događaju u kome je čovek, čiji je jedini greh bio to što je drugome – uz naknadu – pozajmio svoju poštansku adresu da na nju stigne paket, završio na sudu kao osoba umešana u trgovinu narkoticima. Producent Raymond Wong je onda 2023. godine Yenu ponudio glavnu ulogu a ovaj je prihvatio i da igra i da režira, prirodno transformišući originalni narativni predložak u film sa dosta akcije. Produkcija je trajala nešto duže a film je koštao više nego što je inicijalno bilo predviđeno jer je Yen sa jedne strane tražio – i dobio – da u njemu glume neka od legendarnih imena hongkonškog filma, a sa druge je za potrebe akcione koreografije i koordinacije akcionih scena ovde upošljen iskusni japanski tim na čelu sa Takahitom Ôuchijem (sa kojim je u paketu stigao i njegov česti saradnik, Kenji Tanigaki) – koji je već sarađivao sa Yenom na Enter the Fat Dragon – i jezička barijera između dva dela ekipe je proizvela izvesne frikcije i usporila snimanje.
Za The Prosecutor vredi reći da se u finalnom produktu ne primećuje da je film prolazio nekakve specijalne porođajne muke; ovo je u sebe vrlo siguran rad koji svoje skoro dvosatno trajanje pregazi dinamičnim korakom, koristeći oprobane narativne tehnike i vizuelna rešenja i uspevajući da taj svoj neuobičajeni žanrovski spoj učini više nego funkcionalnim. Fer je reći da ovde akcije ima, proporcionalno, manje nego što biste zatekli u „običnom“ filmu Donnieja Yena, ali to je uglavnom zato što je ovo duži film pa je broj razbijenih glava i atraktivnih nokauta po jedinici vremena nešto niži. Fer je reći i da su pasaži sudske drame ultimativno jednostavni i da od početka do kraja ponavljaju jednu te istu dinamiku, sa sudijom koji se nervira što tužilac kao da diskutuje u korist optuženog, sa optuženim koji se znoji i moli u svom sedištu smeštenom iza rešetaka, sa hongkonškim pravnicima koji za suđenja oblače crne toge i meću na glave bele perike sa loknama i skloni su recitovanju inspiriativnih monologa pred publikom.
No, kvalitet akcije je takav da zapadne produkcije sa četiri ili pet puta više para u budžetima mogu o njemu samo da sanjaju, a scenario ionako scene u sudu ne zamišlja kao nadmudrivanje između advokata odbrane i zastupnika tužbe već kao mesta na kojima će Yenov lik, titularni tužilac, imati priliku da sistem podseti šta je ZAISTA njegova svrha i da kolege inspiriše da budu bolji.
Da bismo znali šta dobijamo, The Prosecutor počinje scenom policijske racije na sklonište trgovaca ilegalnim oružjem i ovo je URNEBESNA porcija brutalnosti koja od nula do sto stiže za pet sekundi i postavlja očekivanja na sumanuto visok nivo. Yen kao režiser – ali i glavni učesnik šorke na ekranu – i japanski stručnjac kao koreografi akcije ovde spajaju standardni hongkonški shoot ’em up program sa borilačkim veštinama i kostolomnom kaskaderskom krljačinom, ali i prave naklone zapadnim produkcijama, prevashodno podsećajući kako je John Wick svoje dobro ime izgradio upravo imitirajući azijske koreografije, i demonstrirajući da se u Aziji to i dalje radi najbolje na svetu. Yenov i Ôuchijev pristup režiji i montaži je onakav kakav i očekujete od samog krema azijske borilačke akcije, sa kaskaderima na ivici samožrtvovanja u dugim scenama iz jednog kadra, ali i sa savršenim rezovima koji naglašavaju eksplozivnost i visceralnost onog što se dešava. Jedna sekvenca u kojoj se akcija kadrira iz prvog lica, dok Yenov lik koristi štit, automat i pištolj, naizmenično za napad i odbranu je naklon video igrama za koji sasvim moguće treba da zahvalimo Tanigakijevoj ekspertizi sa ovim medijumom.
No, film onda spretno menja korak, prikazujući inspektora Foka, kako napušta svoju jedinicu i vraća se na fakultet ne bi li stekao diplomu iz prava i zaposlio se u kancelariji javnog tužioca. Jedna kratka montaža i sedam godina kasnije, tužilac Fok počinje da radi na svom prvom slučaju u kome je siromašni tinejdžer uhapšen jer je na njegovu poštansku adresu – koju je ovaj ustupio drugome za malu novčanu naknadu – stigao kilogram kokaina iz Brazila. Inicijalni iskaz da se optuženi smatra nevinim jer nije imao pojma šta će mu stići kada je prihvatio ovaj dil, momak nedugo potom menja, na nagovor svojih advokata, koji su se prijavili da ga brane pro bono, i priznaje krivicu za umešanost u trgovinu narkoticima. I on i njegov deda, a koji mu je jedini živi rod – i ukućanin što sa njime deli realnost života u siromaštvu – su šokirani kada na suđenju čovek koji je inicijalno i platio da upotrebi adresu biva proglašen nedužnim, dok klinac dobija dugogodišnju zatvorsku kaznu. Ubeđen da su ih advokati prevarili, deda urla na zastupnike svog unuka da on za deceniju, koliko će momku biti potrebno da izađe iz zatvora, neće više biti živ.
Film i pre ovih scena uspostavlja tužioca Foka kao nekog ko će u ovom poslu koristiti iskustva policijskog rada i intuiciju izgrađenu na ulici, u kontaktu sa stvarnim ljudima i stvarnim problemima i Yenov lik je onda neka vrsta „maverika“ koji u tužilačku kancelariju, zatrpanu slučajevima i generalno srećnu kada se suđenje brzo završi priznanjem krivice optuženog, prvo unosi nemir, a onda počne da pravi probleme do mere da mu se nedvosmisleno sugeriše da on možda nije za ovaj posao. No, Fok veruje svojoj intuiciji, dedi koji je legitimno očajan i zna da mu je unuk nedužan i naivan, i smatra birkoratsku liniju manjeg otpora po kojoj je brzo suđenje isto što i dobro suđenje neadekvatno. U nekoliko govora koje će Yenov lik držati u sudnici ili u susretima sa drugim tužiocima on će insistirtati da je posao svih u sudu, uključujući tužioce, ne osuda krivih već utvrđivanje istine pa se Fok, uprkos i nasuprot svemu što mu kolege i nadređeni nalažu da radi, baca u dalje kopanje po jednom naizgled sasvim banalnom slučaju i traži nešto što bi mladog čoveka moglo da oslobodi krivice koju je nesmotreno priznao.
Konstrukcija narativa je suštinski jednostavna ali je kvalitetno oživljavaju neki dobri glumci. Yen i njegov kolega, jedan matori pravnik koji ne voli da talasa i drži se pravila službe – izvrsni veteran Kent Cheng – otkrivaju da su slični slučajevi već zabeleženi u recentnoj praksi, da su uvek naizgled nedužni ljudi, po prvi put u prestupu priznavali krivicu i odlazili na odsluženja dugačkih kazni jer su ih tako savetovali advokati iz jedne iste kancelarije. Intuicija po kojoj prefinjeni ali ljigavi advokat Pak Man (igra ga sjajno transformisani Julian Cheung) i njegova nalickana koleginica (Shirley Chan) možda i rade za, jelte, drugu stranu, potvrđuje se daljom istragom u kojoj će gledalac sresti i nekoliko vrlo pitoresknih likova hongkonškog podzemlja, povezanih sa establišmentom upravo preko nemoralnih advokata spremnih da sa mafijom sarađuju na neetičke načine. Ovo je mesto na kome je legitimno zažaliti što film nije malo duži jer je Yen uspeo da okupi tim jakih faca da glume kriminalce i tu ima svakojakih slatkih minijatura, predvođenih likom koga Ray Liu igra kao da omažira Brandovog Vita Corleonea.
Nekih ogromnih iznenađenja i razbijanja kalupa ovde nema i film sledi jedan rutinirani narativni sled pokazujući kako su loši momci sve lošiji, a kako Yenov lik postepeno svojom požrtvovanošću na terenu i insipirativnim govorima konvertuje celu kancelariju na svoju stranu. U jednoj gotovo komičkoj sceni on i svog nadređenog (igra ga Francis Ng), jednog sposobnog ali opreznog pravnog stručnjaka uspeva da iznervira toliko da se jih dvojica potuku i ta scena izgleda sasvim dobro i realistično, pogotovo imajući u vidu da su oko nje raspoređene akcioni set pisovi u kojima se Fok bori sa desetinama naoružanih muškaraca i pobeđuje. Film, naravno, ne može da iznegne upadanje u tipično azijsku melodramu, pogotovo kada se bavi mladim osuđenikom i njegovim dedom, ali Yenova iskrena, čestita gluma pomaže da se ove stvari progutaju bez meškoljenja i mrštenja.
Štaviše, isti taj Yenov kvalitet je zaslužan i za to da se osnovna poruka filma konzumira bez protesta iako je legitimno reći da je The Prosecutor, ma koliko da se bazira u Hong Kongu sa svim tim perikama i ostalim recidivima britanskog pravosuđa, jedan otvoreno pro-establišment film koji kinesku propagandnu intenciju ispunjava entuzijastično i sa razumevanjem. Yen je, da se podsetimo, ipak na kraju dana čovek režima, čovek koji je mnogo svog novca uložio u humanitarni rad, ali i koji je od svog novca osnovao fond za odbranu javnih ličnosti od defamacije, čovek koji je nasledio Jackieja Chana na mestu predstavnika za književnost i umetnost u Političkoj konsultativnoj konferenciji kineskog naroda, savetodavnom telu koje Kineskoj komunistikoj partiji služi da, bez moći odlučivanja, prenese poruke iz, jelte, baze. On je i čovek koji je eksplicitno rekao da je „kineski patriota“ i da će svoje učešće u holivudskim filmovima usloviti pozitivnim i reskeptabilnim prikazima Kine i Kineza, a nedavne proteste u Hong Kongu je pežorativno opisao kao „pobunu“.
Drugim rečima, The Prosecutor je film koji ministarstvo pravde prikazuje ne kao mesto na kome ima i trulih jabuka što ih treba identifikovati i pobacati da ne kvare sklad celine, već kao organizaciju prepunu ljudi koji marljivo rade i samo to što su preopterećeni poslom možda ponekada dovodi do toga da se iz vida izgubi idealizovana potraga za istinom, kažnjavanje krivih i oslobađanje nedužnih. Svi tužioci su ovde, do kraja, fin svet a negativce valja nalaziti među advokatima odbrane dok sudija – igra ga legenda hongkonškog filma, Michael Hui koji sa ovim filmom i takođe prošlogodišnjim i izuzetno uspešnim The Last Dance pod stare dane proživljava drugu bioskopsku mladost – svoju pitoresknu „sve ću da vas pohapsim“ personu na kraju filma zauzdava kako bi ukazao da sistem nije savršen i da je potrebno da njegovi konstituenti učine ekstra napor ne bi li ga tom savršenstvu približili što je više moguće.
Ovo je, naravno, u jasnom kontrastu sa standardima žanra, gde bi čak i nasumično izabrani američki akcioni triler iz Reganovih osamdesetih, kada je sistem branjen svim silama, pokazao da se makar na jednoj poziciji među pozitivcima nalazi neko kome su draže mafijaške pare, kocka, kokain i kurve od pravde i istine. Ta je uloga ovde vezana isključivo za advokata odbrane – i štaviše film pravi ekstra napor da iskaže sumnju kako je Fokov nadređeni isto možda na kazanu kod narko-bosova, samo da bi posle prikazao da se radi o časnom čoveku prepopterećenom stotinama slučajeva – i takva poruka u sebi, dakako, ima i prisenak totalitarnosti koji nam se ne dopada.
Ono što nam se NEDVOSMISLENO dopada je taj britki korak kojim Yen prolazi kroz ovaj film i kao glumac i kao režiser, radeći dinamične scene i lepe kompozicije, montirajući stvari energično i prikazujući Hong Kong kao mesto na kome se raskoš i siromaštvo, modernost i tradicija, neon uličnih svetala i boja starog dvreta sudnice dopunjuju u harmoniji suprotnosti. I naravno: akcija.
Yen i kolege su ovde osmislili nekoliko izvanrednih set pisova pa iako je pomenuta urnebesna akciona scena na otvaranju filma memorabilnija od praktično cele karijere Jeana Claudea Van Dammea, ona je samo predjelo. Yen i kolega Michael Tin Fu Cheung (inače izuzetno popularni pevač kantopopa čiji hit iz 2021. godine, Pillow Talk samo na JuTjubu ima preko 34 miliona pregleda) kasnije u filmu imaju atraktivnu borbu na ulici protiv bande ljudi naoružanih mačetama i ovde se omaž old school hongkonškoj akciji spretno spaja sa korišćenjem novih ideja i sredstava (uključujući ogromne palice za hokej). Po kompleksnosti rada kamere svakako se ističe borba u noćnom klubu na visokim spratovima solitera u centru grada gde Yen, iako apsolutno odbija da upotrebljava CGI za efekte, efektno koristi dron-kameru, ali u centru filma dobijamo i predujam za finalni meč a koji je, taj predujam, nešto za šta bi trebalo da izmisli kategorija „najvratolomniji kaskaderski potez“ na dodeli Oskara pa da se ovom filmu to retroaktivno dodeli. Jurnjava i skokovi po nivoima ogromne garaže i njenog spiralnog kolovoza je takva da vam se istovremeno i kosa na glavi i nivo adrenalina dižu na nepropisne vrednosti a to da samo naziremo lice Yua Kanga u ovoj sceni znači da ćemo, naravno, sa zadržanim dahom čekati da se ovaj lik pojavi ponovo.
I film naravno isporučuje. Poslednja akciona scena, u vozu, snimljena je i koreografisana izvanredno sa Kangovim likom, ogromnim, tamnoputim, tetoviranim likom sa bokserom u svakoj ruci, koji predstavlja finalnog bossa kakvog Donnie Yen zavređuje. To da Yen, koji je trenirao ogroman broj različitih borilačkih veština, učio Wing Chun pod stare dane da bi kredibilno igrao Ip Mana u biografskom serijalu o učitelju Brucea Leeja, za ovu scenu radi pokaznu vežbu iz džiu-džicu greplinga i rvačke borbe u parteru sa čovekom bar 20-30 kilograma težim od sebe i da to vizuelno izgleda SAVRŠENO je konačna potvrda toga da su MMA koreografije u modernom azijskom akcijašu ušle u mejnstrim i nisu više deo samo partizanskih napora Kensukea Sonomure da dinamizuje standardnu ponudu.
U ovom trenutku je nemoguće zamisliti da će se Donnie Yen uskoro penzionisati u bilo kom smislu. Iako već u sedmoj deceniji života, ovaj čovek pred kamerom radi stvari koje duplo mlađim glumcima i kaskaderima zadaju glavobolje i ambiciozne domaće zadatke i ma koliko da njegov lik u The Prosecutoru ponavlja da je iz policije izašao jer je „star“ i ne može više da juriša u prvim redovima sve vreme, na neki način govoreći i o promeni karijernog puta za samog Yena, ono što na ekranu vidimo je Donnie Yen koji je bolji, žešći i ubitačniji nego ikada. Znajući da nam stižu još minimalno dva akciona filma iz njegove kuhinje, da je uravo najavljeno i da će Yen režirati novi spinof serijala John Wick, jasno je da kineski akcioni star neće skoro zameniti filmski set udobnom foteljom i suknenim papučama. Verujem da Cissy Wang nije presrećna zbog ovoga – žena je na kraju krajeva osamnaest godina mlađa od svog supruga i verovatno bi da provodi malo vremena sa njim dok su oboje još u snazi – ali ako je za vajdu, njena žrtva će nama ostalima doneti puno sreće.
