Istorija se u Srbiji ispisuje takvom brzinom da će budući naučnici sa dosta nepoverenja čitati arhivirane tviter-nizove i pitati se koliko slova treba dodati u ruski alfabet da se ispiše jedan jedini FSB izveštaj o korišćenju zvučnog topa koga uostalom nikada nije ni bilo, koliko univerzitetskih institucija treba Srbiji kad ona ima jednog čoveka na svom čelu koji zna sve i sve će da nam kaže, svakog dana, koliko dana RTS može da izdrži pod opsadom kojoj ga je režim prepustio jer javni servis je za slabiće, a pravi muževi imaju Informer, i koliko je to ZABOGA Kristal Met Dejmona operisalo u Srbiji te prevratničke 2025. godine. Da vas zaboli mozak čak i ako nikad niste seli na bicikl i vozili ga do Strazbura, ali zgodno je što kad mozak zaboli, možete da slušate metal i biće vam sjajno. Ili makar ne supstancijalno gore! U nedelji u kojoj su Cryptopsy najavili novi album za Jun mesec, imali smo i mnogo dobre muzike iz drugih, jelte, izvora. Evo neke od te muzike.
Deo 1: BLACK METAL
Nemački Akantophis postoji četvrt veka ali mu je Erneuerung prvi studijski album, doduše snimljen uživo u studiju. Imajući u vidu da je bend kao svoje prvo izdanje 2003. godine izbacio živi album, to ima smisla, a Erneuerung je IZUZETNO dobro odsvirana i producirana ploča. Takođe, ovo je blek metal napisan pametno, sa dosta modernog post-blek sadržaja u zvuku ali sa neumoljivom blek metal žestinom i brzinom u prvom planu. Jako impresivno, jako zrelo, jako maštovito i jako dobro:
Preslatki su kolumbijski Blood and Disaster (mislim, nazvali su se Blood and Disaster!!!) sa svojim novim EP-jem, Sepulcros Peste y Muerte a koji ima izdašnih šest pesama i intro muzike što je nominalno black-death metal ali je u stvari kombinacija više podžanrova old school ekstremnog metala. Drugim rečima, ovo je malo i speed metal, malo i death metal, malo i grindcore, malo i black metal ali je u prvom redu autentično, žustro i zabavno. Bend, koji je svoj jedni album snimio pre deceniju i po ovde pokazuje ne samo da je sasvim tr00 već i da se mnogo trudi oko pisanja pesama a produkcija je jeftina ali POTPUNO okej. Lepota:
Tormentador / Goat Semen Altares em Chamas Split je, jelte, split album brazilskih Tormentador i peruanskih Goat Semen. I veliki je to pokolj. Oba benda sviraju war metal, s tim što bi Goat Semen bio po zvuku bliži blek metalu ali onom baš agresivnom i sirovom, a Tormentador u blek metalu imaju mnogo grindcore i deathgrind elemenata. Ne treba ni objašnjavati da se ovde svira najbrže, najluđe što se može ali treba naglasiti koliko je sve dobro, uključujući sirov ali adekvatan zvuk i neverovatno strastvene izvedbe. Pre Ja Ko:
Za još vrlo sirove blek metal svirke imamo debi album poljskih Wisielec. Ova ekipa, osnovana pre nekih osam godina sa Martwe spojrzenie donosi solidno napisan, energičan blek metal koji ima odlike uobičajene za poljsku blek metal muziku, ali u jednoj ugodno hrskavoj, sirovoj produkciji. U samoj muzici je kombinovanje melodičnijih i atmosferičnijih momenata sa agresivnim prebijanjem dobro odmereno a uplivi death metala obogaćuju ceo obrok. Lepo!
Iz Poljske su i Varnheim a Void im je treći album i ovo je vrlo „poljska“ ploča u svim svojim elementima. Dakle, tu su atmosferičnost, melodičnost, visok kvalitet svirke, produkcija koja forsira ambijent radije nego, heh, rokenrol i sve redom. Nije ovo ni najbolja ni najlošija blackgaze ploča koju sam ikada čuo, sasvim je adekvatna i vredi da se čuje posebno ako volite atmosferični blek metal. Varnheim svakako demonstriraju natprosečne sviračke kvalitete:
Još poljskog blek metala? Ima! Zmarłym imaju drugi album, Wielkie Zanikanie i ova ekipa svoj progresivniji zvuk pakuje u prilično atraktivnih devet pesama. Puno je to zanimljivih ideja i ambicioznog aranžerskog i studijskog rada, ali važno je napomenuti da Zmarłym ne napuštaju osnovnu blek metal agresiju i žestinu te da je album pažljiva nadgradnja sa ljubavlju negovanih metal elemenata. Vrlo dobro:
Da ostanemo u slovenskoj sferi, Voluptas su Česi i inspirisani su norveškim avangardnim blek metalom iz devedesetih a vole da uvale i saksofon u svoju muziku. VEĆ MI SE DOPADAJU kažete vi, no treba da se zna da im je Where Celestial Bodies Guide Not drugi album, posle prvenca iz pandemijske 2020. godine i ovo je zvučno prilično sirovo, verno oslikavajući uzore. Naravno, pesme su hermetične ali za moj ukus sasvim solidne iako u 2025. godini naravno ne zvuče ni revolucionarno ni posebno avangardno. No, njihova svedenost je za mene plus, krljavi zvuk im daje autentičnost a free jazz saksofon pa i violončelo oplemenjuju jednu STRAHOVITO mračnu viziju koju ovaj album kreira. Lepo je, dakle:
Winter Blood iz Virdžinije su napravili deset godina pauze između prvog i aktuelnog drugog albuma no, Only Dust Remains je makar vrlo solidan album. Ono što mi se dopada je da ovde nema mnogo komplikovanja i filozofije, Winter Blood znaju u kom tempu i sa kojim rifovima zvuče najbolje pa i najveći deo albuma rade iste stvari i mada ovo DEFINITIVNO proizvodi monotoniju – pogotovo jer je produkcija dosta svedena i sve skoro da zvuči kao živi snimak – to je, za mene, monotonija od dobre sorte. Ovde se svira znojavo i poštemo, bend je mašina za rifove i blastbit i album naprosto zvuči sigurno u sebe sve vreme, spretno koristeći jednoličnost kao svoje oružje i hipnotišući slušaoca. A pritom se prodaje po ceni koju taj slušalac sam odredi!
Sonum iz Italije, naprotiv, BAŠ filozofiraju. Njihov drugi album, The Obscure Light Awaits, je black-death metal ploča avangardne dispozicije i drsko kompleksnih aranžmana gde agresivna svirka čini samo površinski nivo fenomena a ispod imate vrlo složene putanje za svaki od instrumenata i kompleksnu filozofiju svake od kompozicija. Vrlo je to solidno, sa dosta uobičajenog alat akoji bend koristi u pogledu harmonija i ritmova ali sa zaista časnim naporom da se stvari aranžiraju ambiciozno i ploči da bogat narativ. Odlična svirka, solidna produkcija, vrlo dobar album:
Örastimar su dva Nemca koja su prošle godine izdala debi album a sada imaju miniLP Zusammenbruch sa šest pesama sirovog, agreivnog blek metala. Ovde nema neke filozofije i eksperimenata sa formom, Örastimar bije među oči, ide brzim tempom, pun je oštrih rifova i generalne zloupotrebe instrumenata a vokali su mrtvački da mrtvačkiji ne mogu biti. No, ekonomičnost, energičnost i apsolutnu ubedljivost ovog paketa ne možete poricati. Još je i cena koliko date! Dakle, ne preobilan ali KALORIČAN blek metal obrok za ljude koji cene agresiju i neposrednost:
I, Voidhanger Records imaju drugi album australijskog projekta Fryktelig Støy i ovo je kombinacija black, doom metala i avangarde kakva bi mogla da bude isuviše strašna za prosečnog blek metalca. Ali je zato savršena za I, Voidhanger. Em Støy je za Incandescent spravila devet pesama jake tenzije, mnogo hipnotičkog ponavljanja i košmarnih zvukova. Ovo je daleko, jelte, avangardnije od „normalnog“ blek metala ali baš zato je vernije njegovoj prirodi od gomile copy-paste bendova koje sa uzdahom preskačem svake nedelje:
A da se zabavite, ovog voskršnjeg vikenda, poslužiće kubanski Ancestor Of Kaos sa svojim novim, četvrtim albumom Animal Ritual. Naravno, bend se odavno preselio na Floridu i nova ploča je, iako prilično satanistička, zapravo nekako raspojasana i kombinuje black i thrash metal sa vidnim entuzijazmom da ovo bude muzika za ozbiljne, vruće mošpit provode, a ako se usput malo i svetogrdi, tim bolje. Vrlo solidan – a sirov, prirodan – zvuk i pesme koje nisu sad neka REMEK DELA kompozicije ali imaju karakter. Eto izdavač Horror Pain Gore Death Productions je ušao u blek metal arenu i dobro mu ide!
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Supersonic Dragon Wagon iz San Dijega imaju album bluziranih, faziranih, sporih rokenrol pesama. Bend Follow The Bones naziva „saundtrakom“ mada naravno, više za zamišljeni nego za nekakav pravi film ali time se naglašava pripovedna komponenta koja je ovoj muzici dosta važna. Dakle, imamo albumm neužurbane, gruverske ali ipak dramatične (i dramske) muzike čija pitkost ne umanjuje njenu dubinu. A sve to za cenu koju sami odredite!
PondDigger sebe opisuju kao „That shitty stoner band you’ve never heard of from Brodhead Kentucky“ i, eto, ako ste očekivali lo-fi, drogirani stoner rok koji sviraju tri redneka, ili barem sina rednekova, dobićete baš to. Album Nocturnal Hymnal je korektno faziran, dostatno psihodeličan i ima sav nadrogirani gruv potreban ovoj muzici, sa dobrim solažama, dobrim vokalima, čak i dobrom lošom produkcijom. Meni se to fino dopalo:
Parižani Tigerleech su negde između sludge metala i hardcorea i dobro se osećaju na tom mestu. Treći album, Bicephalous je jedna heavy ali okretna procesija lepljivih rifova i smena ritma, gruverska ali sa ambicijom da slušaoca dobro provoza i da mu ne da da se uspava. Dobar zvuk, solidan karakter, lepo:
Za mračan, death metalom oprljeni doom metal tu je projekat Collapsed Vein iz Montane u kome svira samo jedan čovek, ali svira, ajde da kažemo, solidno. Kevin George ima još nekoliko projekata u kojima je saučesnik ali ovo mu je jedini u kome je sam a debi album, Pain Communion je jedna teška, spora, gusta, prilično sakralna procesija rifova i tema. Ne baš toliko spor da bude klasifikovan kao funeral doom album, Pain Communion je svejedno dosledno spora, teška, žalobnički nastrojena ploča koju će voleti svi oni što od doom metala ne traže ni gruv ni bluz ni veštičarenje ni okultizam već samo i isključivo ozbiljno očajanje i veličanstvenu depresiju. Ovde ima devet takvih pesama i na kraju The Eternal Idol od Black Sabbath, čisto da iskaz bude SASVIM jasan:
U sličnom štimungu je i drugi album kanadskih Tribunal, samo što je In Penitence and Ruin ipak malo gotskija ploča. Nisam neki Got, ali ovo je bend koji snima za 20 Buck Spin i dakle tu se gotski doom metal svira ozbiljno, odgovorno i bez spuštanja garda. OK, death metal vokale povremeno smenjuju veoma lepi ženski klinovi i kompozicije jesu grandiozne sa sve violinom koja igra piruete oko električnih instrumenata, ali je sve ipak i dalje u jednoj hermetičnoj ravni, sličnije ranom My Dying Bride nego, jelte… kasnom Paradise Lost. Meni dovoljno!
Eksperimentalniji, siroviji i istovemeno „akademskiji“ je album australijskog projekta Divide and Dissolve, a koji je, taj album, autorka nazvala Insatiable, na osnovu sna koji je imala. Muzika pokušava da spoji očaj i rezignaciju nad ljudskom pohlepom i agresivnošću sa optimizmom i verom u bolji svet a muzički je sklopljen od deset pesama kojima ne trebaju ekstremne dužine da vas samelju u prah:
Pošto je voskršnji vikend, onda izlaze i ploče koje slave, jelte, Hrista i tako to. Precentor su duo za koji se ne zna ni odakle je ni ko su njegovi članovi, ali zna se da je muzika pravoslavni hrišćanski doom metal i debi EP, Eternal Life je dovoljno dobar da ga preporučimo čak i ljudima kojima pravoslavlje nije u srcu i duši. Ova kombinacija sporih, teških doom rifova i sakralnih napeva je simpatična i spravljena sa dovoljno tehničkog znanja – a producirana razoružavajuće jeftino – da možete da je pustite i simpatiji koja će ZAISTA da ide i na kojekakve liturgije i da sa zanimanjem gleda Porfirijeve poslanice o verskim praznicima i da se konektujete, iako ste vi u srcu, da se ne lažemo, satanista. Ili satanistkinja, naravno:
Gorepominjani I, Voidhanger Records ima i novi album belgijskog avangardnog doom projekta Neptunian Maximalism. Le Sacre Du Soleil Invaincu je trostruki CD vrlo ritualne, vrlo spore, hipnotičke muzike, snimljene uživo 2023. godine na festivalu Judgement Hall, u crkvi u Londonu i, naravno, namenjen je ljudima koji smatraju da su doom metal, džez i psihodelična, okultna muzika prirodni saveznici, a nikako turistima. Ima tu, i uvek je bilo, izvesne intelektualne, jelte, ambicioznosti koja se graniči sa pretencioznošću ali meni su svi albumi Neptunian Maximalism do sada bilo vrlo dobra iskustva slušanja avangarde koja otkriva čari metala i spaja intelektualno i telesno na fine načine. Pa je tako i ovaj. Dajte mu šansu:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Nemački Fabulous Desaster su svaki od svojih albuma nazvali po nekoj formi pogubljenja pa se novi, treći zove Crucify This! Ja sam vrlo zadovoljan i nazivom albuma a i samim albumom koji nudi promišljen old school thrash metal što podseća da je osamdesetih u ovoj muzici bilo veoma mnogo ideja i kreativnosti i da današnji bendovi treba da se više potrude GADDEMIT. Hoću reći, Crucify This! nikako nije album „progresivnog“ thrash metala već samo thrash metala koji su napisali ljudi sa maštom, idejama, disciplinom. I to je JAKO dobro, sa muzikom koja je brza, čak furiozna dobar deo vremena a da su pesme istovremeno različite jedna od druge, svaka sa svojim karakterom i pričom. Svirka savršena, produkcija odlična, vokali izvrsni i ako ste ikada maštali o tome kako bi izgledao bend u kome se ukrštaju Exodus, Death Angel, Holy Terror i Vio-lence, ne tražite dalje, Fabulous Desaster su ODGOVOR:
Irski humoristički trešeri, Gama Bomb, imaju novi EP, Necronomicon Automaton i to je vrlo, vrlo solidno. Humor ovde najviše leži u tekstovima dok je muzika i dalje ozbiljan, tehnički kvalitetan ali pre svega oštar i napadački thrash metal sa dovoljno aranžmanskih trikova i dovitljivosti da bude zanimljiv naprednijem slušaocu ali suštinski prijemčiv za svakoga. Odlično:
Kolumbijski Hellforcer još nemaju album ali su svom spisku kraćih izdanja pridodali i singl sa dve pesme, Sadism Countess – Under The Bloody Steel. Uskršnje teme, kao što se vidi. Enivej, naravno da je ovo sirovi black-speed metal sa blasfemičnim prelivima, pornografski orijentisan ali suštinski konzervativan u pogledu same estetike muzike, sa old school pristupom pesmama, garažnom produkcijom i puno, puno, PUNO šarma:
Shark In The Water su, recimo, krosover bend iz Kalifornije tematski okrenut ajkulama, plažama, itd. Naravno, sve u humorističkom maniru pa recimo da se EP It’s A Shark World After All može gledati kao nešto u tradiciji onog što su osamdesetih radili Mucky Pup i MOD. Nije to loše, solidno je producirano, i promišljeno napisano pa iako nije mnogo SMEŠNO, pesme su kratke i dovoljno eksplozivne da bude zabavno:
Indonežanski Shoot As Enemies sviraju pravi, mošerski, ulični beatdown hardcore ali govore o miru. Eternal Peace je EP sa četiri pesme koje su kratke, kompaktne, solidno producirane i forsiaju iznurujući a zarazni gruv što će vas držati u pokretu želeli vi to ili ne. Korektno!
Isto iz Indonezije stižu Feral Wound sa demo-(mini)albumom Desolate Dominion i to je sedam pesama kombinovanja hardkora i death metala na najperfidnije načine. Šalim se, ovo je prljavo, sirovo a opet disciplinovano, sa death metal rifovima i hardcore aranžmanima i meni vrlo prija:
Za indonežanski hardkor het-trik tu su nam Dirtnapz, bend iz Bandunga koji meša hardcore i death metal na devastirajuće načine. Sklopljen od članova poznatih bandunških death metal postava (Guttural Disease, Vertical Abuse, Interfectorment, Extincted) i publikovani od strane uglednog Brutal Mind, Dirtnapz stručno spajaju beatdown hardcore i brutalni death metal na EP-ju Hour Of Chaos donoseći šest pesama koje GAZE. I to gaze baš solidno, sa death metal komponentom koja je ozbiljna a onda sa beatdown komponentom koja ide sve do propisnog hip-hopa i odlična je. Sve je dobro, ne oklevajte, sutra-preksutra će ovi ljudi biti pominjani u istom dahu sa PeelingFlesh:
Zinc su iz Mejna a Zinc im je demo sa deset pesama pitke hardkor/ powerviolence svirke. Ovo je energično, mišićavo, a da opet ima prilično topao, prijatan miks, pa to onda sa masteringom nepogrešivog Willa Killingswortha zvuči vrlo lepo, i mada pesme nisu specijalno maštovite, kratke su i imaju šmeka. Lepo, a još se i plaća po želji:
EAT iz Bruklina imaju EP sa dve pesme odličlnog pank roka. Bend trvdi da ima veoma različite uticaje i da tu ima i psihodelije stoner roka i panka i svačega, što je u redu, a It’s the Thought That Counts / Swim on Land su prosto dve žestoke, melodične a energične rok pesme sa dosta pevljivih tema ali i tempom i teksturom koji su namenjeni nama izopačenijima. Veoma lepo:
Novi EP benda Mürtaugh iz Sent Luisa se zove You’re Not Gonna Like This ali mislim da naslov ne treba shvatiti suviše doslovno jer se meni, evo, SVE dopada. Ovo je nekakav hardcore na prelasku u grindcore, sa dosta semplova, kratkim pesamama, puno korozivne, besne svirke, sve odrađeno besprekorno u sviračkom smislu a producirano pristojno i nemam ni najmanju zamerku. Kad bend snimi još i ja ću da slušam još!
Turci Glabrezu kombinuju naizgled standardnu crustcore ekspresiju sa elementima blek metala i to čini njihov EP, Hunger of the Ravaged Earth prilično efektnim. Ovo je buntovnički, protestni DIY pank isto koliko i abrazivni, razjareni metal i te kratke pesme i divljačka svirka, sa sve solidnim, vrlo čvrstim zvukom daju u konačnici ono što nam treba: energiju da se bunimo. Plaća se koliko hoćete, naravno a demon na naslovnoj strani bi bez problema mogao da igra jednu od sporednih uloga u uskorodolazećoj igri Doom: The Dark Ages:
Pa onda dolaze WØR, nemački bend čija kombinacija crustcorea i death metala na debi albumu Extro ima formu dvanaest mračnih, lepih pesama. Ovo je po malo kao da ste u blender sravili Bolt Thtower i Amebix, a što je nekako i prirodna kombinacija, i na drugu stranu izašao ukusan, nepretenciozan spoj rifa, atmosfere, gruva i grubog, ekspresivnog vokala. Vrlo lepo a i pristupačno jer plaćate cenu koju sami odredite:
Italijani Horrid Human Condition tresu solidan crustcore sa elementima thrasha i grindcorea kada je to oportuno. Inspirisani crust zvukom dvedesetih i modernim američkim grindcoreom, ovi ljudi su Perpetual Imbalance napisali između leta 2022. godine i početka 2023. i u muzici se svakako čuje ta neka ranopostpandemijska tenzija koju svi pamtimo, ali i maštovitost . Produkcija dosta andergraund i to u najpozitivnijem smislu, sa lepom separacijom instrumenata, prirodnim bojama i dinamikom. Hel jea:
Slavlje za powerviolence publiku! Iron Lung imaju novi, četvrti album, dvanaest godina nakon prethodnog! Duo iz Sijetla je u opakoj formi i Adapting // Crawling je ploča zrele, odrasle interpretacije powerviolence predloška, sa osamnaest pesama koje su kratke i opasne, ali svaka ima svoju temu, karakter, identitet. Naravno, sve je agresivno, ali na jedan odmeren, gospodstven način sa introspektivnom dimenzijom koja će biti prepoznatljiva i onima koji najmanje obraćaju pažnju. Biser:
Pre nego što uletimo u masu old school death metal albuma koji su ove nedelje izašli, da obradimo jedan DECIDNO new school album koji je meni bio ipak dosta okej. Dakle, Litvanci Crypts Of Despair imaju treći album, We Belong In The Grave, i to je ploča sa djent zvukom (iznenadilo bi me da gitare koje se ovde čuju imaju manje od osam žica), deahtcore vokalima i betoniranom produkcijom, bez trunke dinamike u masteringu. I muzika je prilagođena ovoj viziji, sa puno monotonalnih „rifova“ i jako mnogo disonantnih pasaža koje ćete zaboraviti istog trenutka kada se završe. No, uz sve to, Crypts Of Despair imaju jedan divljački, prijemčiv šmek, kad krljaju BAŠ krljaju, a krljaju skoro sve vreme i mada pesme nisu izrazito pamtljive, album ostavlja utisak:
Takođe dosta new school je i novi Dormant Ordeal. Ova dva Poljaka su mi i pre četiri godine bili dobri sa svojom kombinacijom RAZARAČKE svirke i filozofskijeg pristupa tematici pesama, pa je i Tooth and Nail ploča koju ću od srca preporučiti. Dva Macieja u ovoj grupi znaju da napišu pesme koje deluju sofisticirano iako su jako agreisvne, i umeju da laganim blek metal začinom oplemene tvrdu death metal osnovu. Da sve to na kraju malko mekše masteruju, evo U USTA BIH IH LJUBIO, ali i ovako je ovo vrlo solidan album:
Kanađani Exterminatus svoj death metal baziraju na Warhammer 40K osnovi ali za razliku od rodonačelnika, dakle, Bolt Thrower, ovo je vrlo tvrd, vrlo precizno aranžiran i sviran tech-death metal. Novi album, Echoes from a Distant Star Part I je, dakle, vrlo tehnički upeglana ploča ali, ako na stranu stavim bizarno preglasno masterovanje, on je i pametno napisan, sa pesmama koje imaju izražene narative a pritom i gomile finih detaljčića za sladokusce. Ja se nadam da će i Exterminatusu doći iz dupeta u glavu da mastering ne treba da muziku učini aktivno štetnom po uši slušaoca, ali do tada ovo veoma vredi da se sluša i slavi, i to ne samo da čujete kako Falcova Rock Me Amadeus zvuči u tech-death obradi:
Insineratehymn iz Los Anđelesa imaju treći album, Irreverence of the Divine i to je jako solidan old school death metal. Bend je ime dobio po pesmi Deicide, pa je i izraz koji baštine mračan, agresivan, ne nužno satanistički koliko kritički nastrojen ka božanskom. Naravno, rifovi su oštri, muzika kombinuje agresivne juriše sa mošerskim deonicama a zvuk je neočekivano organski i prirodan. Uživanje:
Mađari Atrox Trauma svoj drugi album promovišu na originalan način na JuTjubu, stojeći oko bureta i cirkajući Palinku tokom trajanja cele ploče. Pa vi vidite da li možete da izdržite, jelte, tempo. Inače je Where Death Hunts jedna vrlo solidna death/ thrash ponuda (izdavač je WormHoleDeath, dakle firma od reputacije), sa tvrdom, kvalitetnom svirkom i zvukom koji je prirodniji od današnjih standarda, te je njegova dinamika u sadejstvu sa dinamikom samih kompozicija vrlo dobra kombinacija da čoveka poraduje:
Naravno da Kranionaut iz Oklahome sviraju death metal. Ovo je u principu kućni projekat gde jedan čovek pravi muziku i svira a drugi peva i na taj nivo treba naštelovati očekivanja. Hoću reći, EP Litany on Black Tongue ne nudi neke velike eksperimente, otkrovenja ili probijanja granica žanra ali je SOLIDAN, sa četiri pesme dobrog death metal rifašenja, malo blek metal začina odozgo, pristojno aranžiranom muzikom i prihvatljivo dobrom produkcijom. Nije sad neko remek delo ali za prvi snimak novog projekta više je nego solidno i ima dovoljno originalnih karakteristika da se sa zadovoljstvom sluša:
Duo sa američkog Srednjeg zapada, Chorus of Demons ima novi EP sa dve pesme (Perverse Immortality / Bleeding the Heavens) ali na Bandcampu nećete moći da kupite daunloud jer je izdavač (Iron Fortress) zamislio da je ovo kaseta limitirana u pedeset komada, od kojih će pola biti prodavano na koncertima a, dakle, samo 25 komada dostupno putem sajta Iron Fortress a ne putem Bandcampa. I neće biti doštampavanja. Dakle, u momentu dok ovo čitate kasetu je verovtano nemoguće kupiti ali preslušajte ove dve pesme, jer, jebiga, ODLIČNE su. Ovo je brutalni/ slamming death metal sa jednom zrelom prirodom, bez nekakvih klinačkih ekscesa, kvalitetno napisan, odsviran i produciran i, da kažemo, bend je čini se spreman za debi album:
Inoculation iz Klivlenda imaju treći album, Actuality i to je vrlo pristojno. Ne sad nešto mnogo originalno, ali pričamo o muzici koja vrlo stručno kombinuje vratolomnu svirku i dobar gruv, ume da brutalne rifove oplemeni sa malo atmosferične izmaglice, zna da se pozove na old school fore, ali nije puko obožavanje Cannibal Corpse. Inoculation su i dobro producirani, sa lepim miksom i dovoljno dinamičnim nmasteringom da se album sluša sa znatiželjom a ne sa rukama na ušima, a kvalitet songrajtinga je, verovaćete mi, izuzetno visok. Maggot Stomp vole da u katalogu imaju bendove koji death metal spajaju sa hardcoreom, i drugim „uličnim“ formama, ali Inoculation nude baš kvalitetan, pedigriran death metal i odlični su:
Za black-death metal sa mračnim, atmosferičnim rifovima i iznurujućim, sporim gruvom idemo ove nedelje do Argentine. Ataudes iz Buenos Airesa imaju drugi album, Tempus Edax Rerum i to je spora, mrveća, nihilistička masa zvuka i tmine, ali bend ne prelazi potpuno na stranu amorfnosti i apstrakcije. Ima ovde itekako jakih metal rifčina i blastbit tepih-bombardovanja između dužih pasaža evokativne, košmarne atmosfere i mrtvačkog gruva. I zvuk je lep i topao pa ovaj album preporučujem iz sve snage:
Da ostanemo na istom kontinentu tu su nam Čileanci Spektrum sa svojim prvim demo snimkom. Demo I je jedan lep, mali komad old scool death metala sa kavernoznim kvalitetima, dobrim rifovima, ubedljivom svirkom i možda neočekivano dobrom produkcijom. Ljudi koji ovo pišu i sviraju nisu deca što prave svoje prve korake u svetu rokenrola, i moram da ove dve pesme i intro jako pohvalim za nošenje OSDM baklje sa ponosom i gordošću:
Još old school death metala stiže nam iz Finske. Morbific imaju treći album i već naslov je dovoljan da vas pripremi za ono što ćete čuti. Dakle, Bloom of the Abnormal Flesh je ploča izuvijanih geometrija, mutiranih organa, patološke atmosfere ali istovremeno neodoljivog šarma. Zvuk je prilično lo-fi, a što albumu dodaje notu autentičnog jer Morbific su, da se razumemo, očigledni obožavaoci američkih Autopsy i zvuče veoma slično njihovim ranim, klasičnim albumima. Ako to volite, verovatno je da će vam se i ovo dopasti, sve dok ne tražite originalnost:
U OSDM stilu nam se javljaju i Australijanci Anoxia sa svojim debi albumom, Revel in Sin. Ovo je jedna baš, ono, prava debi death metal ploča kao iz devedesetih, sa bolesnim a prostim, zaraznim rifovima koji tokom čitave ploče diktiraju neumoljiv hedbeng. Bend svakako ume da napiše (i producira) pesme, pa su smene tema i ritmova odlično odmerene, ali ovo je album koji pre svega počiva na tom zaraznom gruvu, dobom rifu, dobrim solažama. Vrlo fino:
Gaffed su ekipa iz Nju Džersija koja naglašava da dolazi sa iste scene kao i bendovi poput Revenant, Incantation, Ripping Corpse i Mortal Decay, ali da bude jasno, članovi Gaffed nisu svirali u tim bendovima. Umesto toga imali su početkom devedesetih bendove nazvane Blasphemy i Ritual Torment a što su sve bile različite alotropske modifikacije samog Gaffed. Koji je onda 1994. snimio jedan demo, naredne drugi i zatim stao sa radom. Ali dođe Pandemija više od četvrt veka kasnije i bend se iz očaja 2021. godine ponovo okupi i na kraju snimi prvi album. I to bi dobro! E, sad smo dobili drugi album, I Can Feel Myself Rot i to je takođe solidno. Ne naglašeno originalno, niti preterano imaginativno, ali Gaffed ovde tresu vrlo uverljiv old school brutal death metal kome se ’90s koreni jasno primećuju, svirka je jako disciplinovana i utegnuta a produkcija pristojna. Nije ovo nekakav revolucionarni program, ni slučajno, ali kao rekonstrukcija zvuka iz devedesetih koji smo voleli u interpretaciji bendova poput Monstrosity, Broken Hope itd, vrlo je okej:
Dosta sjajnog old school death metala ove nedelje pa tu možemo da pribrojimo i debi album masačusetskih Ancient Death, iako on strašno jako gleda i u budućnost. I u svemir! Naslovljen Ego Dissolution, ovo je album IZVRSNIH pesama kosmičke psihodelije urađene u death metal ključu, istovemeno sa horor dimenzijom koju ovo podrazumeva, kvalitetnom, tehničkom svirkom, ali i relaksiranijim aranžiranjem i produkcijom nego što bi nekakav „propisni“ death metal format diktirao. Ancient Death ovde sebi daju slobodu da eksperimentišu i izvrsno im ide, sa muzikom koja je SVOJA ali je i smeštena na odličnom prostoru između Blood Incantation i Tomb Mold pa, ako znate koliko ta dva benda cenim, znate i da Ancient Death mora da se overe:
Kalifornijski Gouged izgledaju kao nešto što biste čakljom izvukli iz kanala nakon poplave a što je, primetićemo, BAŠ kako bendovi treba da igledaju kad sviraju old school brutal death metal. Bend još nema pravi album – osnovnani su 2020. godine – ali minialbum Realm of Disgust kojim su nas počastili ovog proljeća će svakom poštenom death metalcu razgoreti glad na najlepši način. Ovo je šest finih pesama tvrde svirke i dobrog, prilično toplog zvuka, producirano odlično a napisano sa osećajem za identitet pesama i naraciju. Ako volite Cannibal Corpse, Monstrosity i bendove te generacije, Gouged isporučuju isti taj koktel tehničke urednosti i estetskog varvasrtva. I odlični su:
Takođe kalifornijski Defigurement sebe nazivaju „lab experiment grindcore“ sastavom ali kako je ovo postava ljudi iz više aktivnih death metal bendova, i EP Godtopsy je više death metal i deathgrind po formi. Ali odličan je. Ovo su dve vrlo dobro napisane, sveže pesme, jakog tempa i sa puno enrgije, alii sa dosta zaista eksperimentalnih ili makar ekscentričnih ideja koje razbijaju uobičajeni bušilicom-u-glavu pristup. Da se razumemo, bušenje se ovde dešava ali na ORIGINALAN način. Mike Heller, bubnjar Ravena, Malignancy (nekada i Fear Factory) je ovde u apsolutno furioznoj formi a i ostatak benda radi šampionski i Godtopsy je savršeno predjelo za debi album koji uskoro stiže.
I meksičko-kalifornijski Unidad Trauma su nekakav death metal koji vuče na deathgrind, ali njihov debi album, Paradigma Egocéntrico Fatalista je MNOGO manje originalan i oslanja se pre svega na old school riljanje. Ništa u tome nema loše, pogotovo ako volite prljav zvuk, ružne vokale, zle aranžmane. Mislim, sve sam podelio negativne epitete ali sve ih treba čitati u pozitivnom smislu. Ako volite’90s deathgrind, poslušajte:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Šveđane Cirkus Prütz i njihov novi album, Manifesto, verovatno ne bih ni poslušao – „heavy blues“ prečesto ume da bude vrlo krindži muzika kad bendovi misle da je na generički bluz gruv dovoljno dodati distorziju i da nema šta dalje da se misli – da producent nije bio Peter Tägtgren. I, eto, da ispoštujem njega, pustio sam Manifesto i sasvim je to okej. Mislim, bend kapira i bluz i bugi, „heavy“ komponenta nije prenaglašena, dakle, zvuk je jak ali ima prostora da diše, a pesme su sklopljene od pristojnog gruva i korektnih refrena. Ovo je ekipa koja je počela u kafani, sviranjem, jelte, obrada, i onda i njihova autorska muzika ima tu crodwpleasing komponentu u jednom sasvim pozitivnom smislu:
Slavlje! Melvins imaju novi album, Thunderball! Vraćajući se na podešavanja (ili makar na imena) iz 1983. godine, Buzz Osborne i Mike Dillard su ovde uz pomoć mlađih muzičara iz sveta avangarde iskombinovali mnogo divnih ideja, vozeći se od mračnog noise rocka, do apstraktne abrazivne elektronike, od dvominutnih vinjeta do jedanaestominutnih monstruma i, mislim, malo je i zapanjujuće da četrdeset godina nizvodno, pored TOLIKOG uticaja koji je ova ekipa imala na razvoj rokenrola, niko i dalje ne zvuči kao Melvins. Lektira, drugovi:
ALBUM NEDELJE
To jest ALBUMI nedelje, jer ih ima dva! Takva je nedelja! Prvo je apsolutno savršen spoj avangarde i dooma i stiže iz Ujedinjenog kraljevstva. Ungraven su projekat dvojice članova britanskih Conan, Jona Davisa, koji JE Conan a ostali su zamenjivi, i Davida Perryja koji je u Conan svirao samo da pomogne na koncertima. Ungraven je, naravno, takođe doom metal bend ali debi album projekta, Hollows Made Homes in Their Sunken Cheeks, pokazuje Jonovu eksplicitnu ambiciju da se odmakne od formata rok benda i isproba nešto avangardno. Što je okej, jer i dalje ima Conana da svira u rok ključu, a okej je i jer je Hollows Made Homes in Their Sunken Cheeks jako dobra ploča. Mislim, izdao ju je Heavy Psych Sounds Records, pa je to znak kvaliteta, ali mogao ju je izdati i Southern Lord jer je Ungraven na ovom albumu jedna divna eksploracija potencijala dron muzike. Obe kompozicije koje čine Hollows Made Homes in Their Sunken Cheeks traju preko dvadeset minuta i idu sporim, divnim tempom prirodne nepogode koja dolazi lagano ali neumoljivo, mešajući gitarski grmljavinu i klavijaturističke halucinacije za neodoljivo hipnotički metal koji ima svu težinu Sunn0))) i svu harmonsku ambiciju La Montea Younga. Prelepo:
A što se tiče drugog: Šveđani Lik su nekako nepretenciozno postali bend čiji se svaki novi album slavi na neviđeno jer svi znaju da će to da bude MNOGO DOBRO. I pogotovo sada, kada je od prethodnog albuma prošlo pola decenije, lekovitost OVE formule ima još veću važnost. Gradeći svoj zvuk na klasičnom švedskom death metal predlošku ranih devedesetih, Lik, evo već deset (i sitan kusur) godina i četiri albuma pokazuju da nema potrošenih formula, samo muzičara koji ne umeju da ih nateraju da zvuče vitalno i aktuelno. Necro, kako se novi album zove je, dakle, i dalje „samo“ perfektna rekonstrukcija stvari koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka radili Nihilist, Dismember i Entombed, ali je, jelte, PERFEKTNA. Ovo je nisko naštimovan, moćno produciran (sa čak ne TOLIKO nedinamičnim masterom) album teških rifova, ekspresivnih vokala, dobrog tempa i, da se razumemo, neodoljivo zaraznih melodija. Deceased, koja album otvara je donekle i kompleksan komad, sa dosta promena tempa i pustolovnijih harmonija, čisto da odmah bude jasno da ova muzika nije samo D-beat hardcore sa chainsaw gitarom, a onda iza nje ide War Praise koja zvuči kao Dismember i At the Gates koji 1992. godine imaju masovnu seks-orgiju u studiju i ceo svet od te orgije ima koristi. Album ima deset pesama, od kratkih razbijačina poput The Stockholm Massacre pa do kompleksnijih i atmosferičnijih komada kao što je poslednja, Rotten Inferno, i sve je to IZVRSTAN death metal koji nema šta da se objašnjava i prosto se voli:
