Danas ćemo relaksirano pogledati dva recentna (well… ish) stripa namenjena, rekao bih, pre svega deci. Strip je, naravno medijum namenjen svim uzrasnim grupama u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti i ja stripove, evo, nesmanjenom žestinom čitam duže od pedeset godina a jedna od njegovih istorijski uspešnih funkcija jeste da bude prijemčiv deci, da im bude neka vrsta alata koji pomaže učenje čitanja pa onda i navikavanje na sekvencijalno pripovedanje, ali i aktiviranje mašte itd. Oba ova stripa sam se trudio da posmatram sa tih pozicija i kritike koje ću im uputiti su, da bude jasno, u punoj meri uvažile baš tu edukativno-didaktičku dimenziju oba naslova.
Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends je, dakle, strip namenjen deci od šest godina pa naviše, makar ako je suditi po preporuci koju mu je dao originalni izdavač, belgijski Le Lombard, a vezano za izdanje na Francuskom jeziku izašlo Septembra 2024. godine. Strip, u originalu naslovljen Dinodyssée, Tome 1, Les Copains D’Abord, je svoj engleski (vrlo dobri) prevod dobio već u Oktobru i izašao digitalno u okviru inicijative Europe Comics. Imajući u vidu da se iz naslova vidi da je ovo prvi deo planiranog serijala, vredi da napomenemo da drugi deo još nije na vidiku – sasvim je verovatno da detaljni, sa ljubavlju rađeni crtež i kolori ovog stripa zahtevaju dosta vremena da se urade – te da je ovaj prvi praktično samo neka vrsta „okupljanja ekipe“ i obećanja da će ta ekipa da ima neke lude avanture u budućnosti. A što je meni sasvim korektan mamac da strpljivo čekam nastavke.
Dinodyssey je napisao Gaët’s, autor koga verovatno ne znate jer je gro njegovog pisanja bilo u domenu knjiga za decu. Da imamo posla sa čovekom koji ipak ima potrebnu ekspertizu podseća i nagrada koju je 2013. godine dobio za strip Un léger bruit dans le moteur urađen sa Jonathanom Munozom (i to od nacionalnog železničkog udruženja Francuske), ali i vestern serijal Catamount, strip o potonuću Titanika itd. Gaët’s je isprva planirao da studira medicinu ali kad je to propalo – jer ipak, teško je – preselio se na neko vreme u Kanadu i tamo počeo da piše i uređuje. Kao veliki ljubitelj životinja proveo je duže od decenije kao staratelj za velike životinje u azilima, i brinuo se o nosorozima, slonovima, žirafama i lavovima. Hoću reći, nije sad neko PRETERANO iznenađenje da će takav čovek sesti i napisati strip o grupici mladih dinosaurusa-otpadnika koji traže svoje mesto pod suncem u istorijskom periodu koji najavljuje promenu paradigme.
Na crtačkim i kolorističkim dužnostima je Clotilde Goubely, jedna sjajna francuska ilustratorka koja se školovala u Belgiji a gde i sada živi (ili joj je makar sajt registrovan na belgijski nacionalni domen). Iako je po vokaciji stručnjakinja za kompjutersku grafiku – a ovo i predaje već duže od dve decenije u srednjoj školi – njeni crteži za stripove i slikovnice deluju veoma „ručno“ rađeni sa, kako rekoh, ljubavlju i old school šarmom koji, barem meni, ne sugeriše čak ni nekakvo vidno digitalno procesovanje. Verovatno je da je deo kolora rađen digitalno, ali likovi su često kolorisani sa gradijentima i teksturama koji meni deluju kao da su rađeni analognim putem i to je prelepo. Goubelyjeva ima popriličnu količinu knjiga i stripova za decu iza sebe a gde je često i jedina autorka i njeno grafičko pripovedanje je vrlo solidno izgrađeno, a što je bitno jer je ovaj prvi tom Dinodyssey takav da se u njemu zapravo malo toga dogodi. I onda su šarm dizajna likova i naracija koja i od srazmerno malih događanja u životu grupice dinosaurusa uspeva da napravi „prirodne“ set pisove dosta bitni za pozitivan utisak koji strip ostavlja.
Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends nam prikazuje mladog velociraptora po imenu Vel koji se vrlo slabo uklapa u brutalni svet kasnog perioda Jure. Roditelje mu je ubila ženka tiranosaurusa po imenu Tyranny (da, većina likova imena dobija transformisanjem naziva za vrstu dinosaurusa u nadimak), brat i sestra su mu opasni predatori koji ga preziru jer je konfuzni mekušac koji se plaši čak i velikih komaraca što zuje unaokolo i na početku stripa ga čak i napuštaju smatrajući da je on izgubljen slučaj i da im samo odmaže u lovu na hranu. Vel, naravno, igra ulogu jednog prilično modernog otpadnika, deteta koje je osetljivije i manje snalažljivo od svojih robusnih vršnjaka i baš kada počne da očajava što je ostao sam na svetu u njegov život upadaju jedan meteorit i jedan stegosaurus po imenu Steg. Steg je nešto preduzimljiviji od Vela, ali i on je mlada, usamljena osoba pa se dva otpadnika prirodno udružuju da potraže odgovore na to šta se svetu zapravo događa, naročito kada im na glodare nalik rani sisari uz mnogo ruganja najave da njihovo vreme prolazi i da je istrebljenje dinosaurusa praktično iza ugla.
Kako rekosmo, ovaj strip je, za sada, samo okupljanje grupe i nekog velikog dramskog dešavanja tu nema. Vel i Steg usput pokupe još nekoliko ekscentričnih mladih dinosaurusa, koji su svi otpadnici od svojih porodica (i vrsta) i koji su se svi nekako snalazili sami, lutajući besciljno kroz paprat i močvare pozne Jure. Svrhu im najednom daje MISIJA koju su Steg i Vel skoro spontano izmislili, ali koja dobija konkretniji cilj u pronalaženju mudrog starog dinosaurusa što živi negde iza vulkana i koji će moći da im odgovori na to da li padovi meteorita na Zemlju zaista najavljuju ekstinkciji džinovskih reptila. Kao predložak za pikarski roman/ roman herojske potrage, ovo je sasvim dostojanstveno, pogotovo u kontrastu sa pomenutim ranim sisarima i pticama koji su već tu i spremaju se da preuzmu primat na planeti.
Samoj radnji, možda fali malo dramatičniji „kick“ u poslednjem činu po kome bi ovaj partikualrni tom ostao u sećanju čitaoca. Ovo je, nakon početka koji deluje dramatično, sa klincem koji gubi podršku ostataka svoje porodice, najpre serija simpatičnih gegova, ali izvođenih sporije da bi deca mogla da ih isprocesuju, a taj dramski krešendo ipak stiže pred kraj, kada se grupa mladih otpadnika susretne sa pomenutom tiranousauruskinjom Tyranny i mora da udruženim radom savlada višestruko jačeg i opasnog protivnika. Ovo jeste dobar set-pis i likovi rade sve što treba u njemu, sa sazrevanjima i kovanjima črvšćih veza na, jelte, bojištu, ali Tyranny je vezana pre svega za Velovu prošlost i ova kulminacija radnje ne govori čitaocu ništa o onome što će iskusiti u narednim tomovima a to mi se čini kao propust. Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends je zabavan sam za sebe ali nakon svega nismo sigurni da uopšte znamo šta će se u narednim tomovima dešavati jer ovde nema vidnih simboličkih uloga, dugovanja i nezatvorenih, jelte, narativnih motiva. I, ne, to što je strip „za decu“ nema nikakve veze sa tim, naprotiv, mislim da deci već u uzrastu od šest godina izuzetno prija ta vrsta stimulacije mašte koja će ih terati da sama pišu potencijalne scenarije za nastavke u svojim užurbanim mislima.
Crtež je zato skoro bezgrešno dobar. Goubelyjeva dizajnira jako karakterne likove, koji su, da bude jasno, veoma iskarikirani, ali imaju vrlo lep opseg emocija, facijalne i telesne mimike. Kadriranje je „filmsko“, bez preterivanja sa detaljima u kompozicijama, ali sa uvek više nego dužnom pažnjom posvećenom u separaciji prednjeg i zadnjeg plana, i u kolorisarnju koje likovima, predmetima, pa u nešto manjoj meri i pozadinama daje treću dimenziju i taktilnost. Kolorna paleta je smisleno svedena i još smislenije varirana između različitih bioma kroz koje životinje prolaze a već smo pomenuli da je grafičko pripovedanje vrlo dobro, razgovetno, a dinamično. Ovo je strip u kome likovi imaju ogromne, predimenzionirane oči i često zblanute izraze lica, u kojem se pternanodoni ponašaju kao eskadrila lovačkih aviona a humor je često vrlo fizički, vrlo slepstik po tipu i autorka sve ovo radi izvanredno.
Ako imate u svom okruženju dete koje zna Engleski ili Francuski, Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends mi se čini kao potpuno logičan izbor. Deca koja ne vole dinosauruse verovatno ne postoje a strip je i pored svoje, rekoh, malo i umirene dramaturgije, šarmantan i, uostalom, bavi se prelomnim trenutkom geološke istorije planete i može da deluje samo pozitivno stimulativno na mlad um. Pa, evo, original imate da naručite ovde direktno od izdavača, a onda engleski prevod Amazon – samo digitalno – ima ovde.
Drugi strip je američki po identitetu ali italijanski po manufakturi i već ove informacije su pažljivijoj čitateljski dovoljne da mi upadne u reč i kaže da se sigurno radi o još jednom od stripova iz Marvelove recentne What if… serije gde klasični Diznijevi junaci ulaze u uloge klasičnih Marvelovih superheroja. I jeste tako. Marvel & Disney: What If…? Mickey & Friends Became The Avengers, kako glasi pun naziv ovog stripa, izašao je petog Marta ove godine kao najnoviji u pomenutom serijalu i preporučeni najniži uzrast za čitanje ovog stripa je od četiri godine pa na više. A što je i, hajde, nekakvo opravdanje za činjenicu da je on, uz sve lepe stvari koje moogu o njemu da se kažu, i neka vrsta propuštene šanse da se uradi nešto, pa, legendarnije.
Jer, da se razumemo, prosto nisam siguran koliko su Marvel i Dizni ovde napravili pravu kalkulaciju, i to ne samo sa ovim partikularnim stripom već i sa prethodnim radovima iz ovog What if… serijala. Kreiranje VEOMA kratkih i veoma kondenzovanih prepričavanja kultnih „origin story“ stripova iz Marvelove slavne istorije tako što klasični diznijevi junaci „igraju“ Marvelove superheroje mi se čini zasnovano na možda ne najtačnijoj premisi da današnja deca uzrasta četiri (i nešto više) godine znaju ko su Miki Maus i Paja Patak, znaju ko su Wolverine ili Iron Man i da ih je dovoljno briga za sve njih da im budu zanimljive te razblažene, veoma kratke verzije ovih priča. Nekako imam utisak da je ova kombinacija likova i zapleta zapravo prirodnije bliska nama, jelte, matorijima, koji smo u detinjstvu firmu Walt Disney asocirali upravo sa Mikijem, Šiljom, Pajom i Mini (a ne sa Vatrenom Meridom ili Olafom iz Frozen) i imamo nekakva detinja sećanja na klasične Marvelove početke iz šezdesetih, te da je NAMA bliskije ono što je Jason Aaron uradio sa Bajom Patkom, kreirajući priču koja analizira, uvažava i nastavlja mitos star osamdeset godina, od tih bebin-prvi-superherojski-strip radova u ovom What if… serijalu. Prosto, kako sam pisao i u slučaju What If… Donald Duck Became Wolverine, ovo su prekratki stripovi sa previše fokusa na humoru koji treba da bude smešan deci što još nisu krenula u školu a sa premalo PRIČE a za koju mislim da deci isto JESTE važna. Ja sam svoj prvi roman pročitao sa pet godina a sa četiri sam uveliko čitao stripove koji su imali prave zaplete, karakterizacije, preokrete u radnji i dugačka trajanja, tako da nisam mnenja kako se za malu decu mora sve OVOLIKO pojednostaviti.
Enivej, ovo je radila već oprobana ekipa. Luca Barbieri je napisao scenario po zapletu Stevea Behlinga a koji je specijalizovan za deci namenjene adaptacije Marvelovih superherojskih predožaka. Crtež je radio Alessandro Pastrovicchio, kolore Lucio Ruvidotti a letering Laura Tartaglia i najmanje što mogu da kažem je da What If…? Mickey & Friends Became The Avengers grafički izgleda jedano dobro kao stripovi koji su mu u serijalu prethodili, sa diznijevskom dinamikom i specifično italijansko-diznijevskom „elastičnošću“ likova, i zabavnim reimaginacijama Mikija i njegove ekipe kao superheroja od kojh će nastati Avendžersi. Paja Patak u klasičnom Torovom dizajnu, Pata kao Sif u crvenom, atraktivnom kostimu sa plaštom, Cakani Caja kao Loki, Baja Patak kao Odin, Mini i Pluton kao Wasp i Ant-Man, Šilja kao Hulk i Miki kao Iron Man su sve jako dobre transformacije/ krospolinacije između klasičnih likova i njihovih karakteristika, a samo pripovedanje je rađeno kroz ne pretrpane ali dinamične table sa velikim likovima koji rade zanimljive stvari – baš kako priliči stripu za decu koji treba da ih uvede u svet moderne vizuelne i pop-kulture.
No, sama priča je prilično siromašna. What If…? Mickey & Friends Became The Avengers je praktično prepričavanje prve epizode Leejevih i Kirbyjevih Avengersa iz 1963. godine, ali kroz znatno manje kadrova nego što je taj strip imao na raspolaganju. Sve je tu, „na papiru“, i Lokijev mračni plan, i spajanje do tada nespojivih likova na ad-hok misiji nakon čega spontano izroni svest da ovo može da bude permanentan tim, ali prostora za pripovedanje je toliko malo da scenario doslovno mora da pravi šale na račun toga koliko malo prostora ima da priča ne deluje kao prepričavanje već postojećeg narativa.
Akcije ovde nema mnogo – ponovo se veliki deo prostora koristi za gegove koji, ponovo, moraju da budu malo sporiji zbog mladih čitalaca – ali kad je ima, Pastrovicchio zna ta radi pa je Pajina kratka borba protiv armije Cajinih sablasnih klonova lep set-pis, a iako sam se dijalozima bio glasno smejao, crtež definitivno ostavlja trajne uspomene, sa sjajnim momentima kao što je onaj u kome lopta ispucana sa zemlje završava zakucana u satelit u orbiti.
No, u globalu, ovaj strip ima toliko malo prostora da ispriča priču da je njegova dramska srž – to da Loki „veštački“ svađa heroje koji onda spontano postaju tim heroja – morala da bude svedena na svega par scena (vezanih za veliku tortu koje Šilja-Hulk krade jer je omađijan Lokijevim mađijama) i na kraju ostavlja nedovoljno snažan utisak. Ne kažem naravno da nekom detetu ovo neće biti slatko, ta i meni je bilo slatko, ali mislim da i Avendžersi i Mikijeva družina svojom LEGENDARNOŠĆU po prirodi stvari zaslužuju bolje. No, dok to bolje ne stigne, i ovo je donekle dobro, pa evo, izvolite na Amazon.
