Prošle godine nas je Darkwood obradovao izdavanjem kolekcije Granična zona (aka Genkai Chitai) a u kojoj su sakupljene četiri novija rada velikog – i najvećeg savremenog, n’est-ce pas? – japanskog autora horor-mange, Đunđija Itoa. O Itou sam već pisao u više navrata i on je već objavljivan kod nas – uključjući notabilno kolekciju serijala Uzumaki – a Netfliksova serija iz 2023. godine, Junji Ito Maniac: Japanese Tales of the Macabre je uprkos dosta lošim reakcijama (na ime prilično skandaloznog pada kvaliteta animacije*) od Itoa napravila i neku vrstu internacionalne zvezde na svakako višem nivou nego što je dostižno za maltene bilo kog drugog japanskog kolegu. Osvežavajuće je, baš zbog toga videti, da on i dalje ima ne samo volje već i entuzijazma da i dalje radi ovakve, srazmerno male projekte u kojima se ukrštaju folklor, sociološka opservacija, popkulturne opsesije.
*koji nije retkost u ovakvim produkcijama ali ne već nakon prve epizode ZA IME SVETA
Ito je pritom dovoljno poznat i veliki da praktično može da bira šta da radi i nije vezan za dugačke serijale sa nedeljnim epizodama gde, kada su ti serijali srazmerno popularni, urednik autoru sedi na kičmi i tera ga da smišlja sve moguće načine da se priča rastegne što je više moguće. Kada Ito i radi nešto masivno i dugačko, to je onda projekat koji zaista zaslužuje takvu formu, kao na primer Nikad čovek, adaptacija jednog od najvažnijih japanskih modernih romana a koju je na našem jeziku objavio Stalker. A kada mu ideja ne zahteva neku MASIVNU formu u obradi, Ito je savršeno zadovoljan da pravi srazmerno kratke priče, bez ambicije da budu serijalizovane, i da ih kasnije objavljuje u kolekcijama poput Voices in the Dark ili New Voices in the Dark ili Venus in the Blind Spot (o kome smo pisali ovde).
Granična zona je upravo ovo drugo, kolekcija četiri priče koje je Ito inicijalno radio za onlajn publikaciju LINE a koja je projekat novinskog giganta The Asahi Shimbun. Rađene za, dakle, primarno digitalnu distribuciju i za čitanje na ekranima telefona, ovo su priče koje svejedno demonstriraju Itov karakteristični, na momente vrlo detaljni crtež. U domenu stila Ito se nije naročito mnogo prilagođavao medijumu, radeći sa zapravo više sivih, finije šrafiranih površina nego što je bila karakteristika Uzumakija ili Nikad čovek i kreirajući preteću, bolesnu atmosferu sa puno amorfnih elemenata na slici koji se često – namerno – utapaju u pozadinu. No, u domenu forme, i sam autor u pogovoru kaže da je bio vrlo uzbuđen svojim prvim radom za digitalnu platformu i da mu je prijalo što u ovakvoj publicističkoj koncepciji nije morao da brine o broju strana. Rezultat je da su ovo četiri nešto duže priče od onoga što smo čitali u Venus in the Blind Spot ili Deserter, ali Ito je isuviše iskusan i, uostalom, kvalitetan autor da bi sebi dopustio greh raspisanosti. Svaka od ove četiri priče ima pravilno i upečatljivo građenu dramsku tenziju i razrešenja i nekakvo razvučeno pripovedanje koje karakteriše mnoge nedeljne mange ovde nećete naći. Ovo bi bile, književnim jezikom rečeno, novele, duže od kratke priče a kraće od romana, mada kako bi to učeni ljudi rekli, te klasifikacije postaju fuzzy kada se uđe malo dublje u sam sadržaj i strukturu ovih pripovesti. Ono što Ito u njima radi je vezivanje najvećeg dela radnje za jednu partikularnu lokaciju i likove kroz koje se radnja prelama ali onda ta radnja ne mora da se dešava u kotinuitetu i možemo imati skokove od po nekoliko dana, nedelja ili meseci koji ne bi bili karakteristični za kraću formu, ali i promenu same lokacije u krešendima pripovedanja.
Ito se u svojim radovima često inspiriše literaturom i folklorom, mada je za njega karakterističniji urbani folklor nego onaj tradicionalni, etnografski. Tako je prva priča u ovoj kolekciji, Narikačino sokače (Nakime-zaka), inspirisana ne nekakvom narodnom skaskom o ulici u kojoj žive žene kojima je profesija plakanje na pogrebima već enka pesmom – dakle urbanom, neofolk muzikom – u kojoj se opisuje žena koja je zbog ljubavnih jada toliko plakala da su joj se u obraze urezali tragovi suza.
Od ove, priznajemo evokativne slike Ito je raspleo čitav zastrašujući konstrukt autentične mitološke snage i simbolike, postavljajući u centar radnje mladi par koji se, nekoliko nedelja pred svoje venčanje, putujući po provinciji susreće sa fenomenom narikača, žena koje plaču na sahranama jer su za to unajmljene. Glavni junak ovo doživljava kao puki folklorni kuriozitet ali njegova verenica Mako ima mnogo emotivniju reakciju na prizor žene koja rida strahovitim intenzitetom na sahrani pa i sama počinje da plače, samo da bi posle izvesnog vremena postalo očigledno da njen plač možda može da se malo umanji ali da neće prestati. Nakon neuspešnih konsultacija sa lekarima, Juzuru i Mako ponovo odlaze u istu provinciju u potrazi za nekim ko bi mogao da im pomogne i tamo, u dubini šume nailaze na naselje iz naslova priče, u kome žive isključivo narikače…
Za razliku od zapadnog horora u kome bi ton priče bio gotovo po pravilu nepodeljeno zlokoban, Ito ovde pravi mali ali važan odmak, prikazujući da narikače zapravo osećaju tugu duša koje napuštaju tela a što je najveća tuga koju ljudsko biće može da spozna i ton priče je istovremeno i melanholičan koliko i tragičan.
Tragedije, naravno mora biti do samog kraja, ali fascinantno je gledati majstora kako kreira veoma ubedljivu mitološku podlogu i u nju zatim ubacuje obične, savremene ljude da se njihovo viđenje sveta rastoči pred rekama suza koje bi delovale smešno da ih je crtao neko drugi. Narikačino sokače uspeva da bude i vizuelno bizarno i istovremeno autentično potresno u ezgekuciji.
Druga priča, Madona (Bogorodica) je „čistije“ kodirana već i time da se događa u jednom žanrovski tako razgaženom mizanscenu kao što je privatni internat za devojčice uređen po strogim katoličkim pravilima. Iako hrišćana u Japanu ima jedva više od jednog procenta, a od toga je katolika približno trećina, hrišćanska ikonografija je nesrazmerno mnogo prisutna u savremenoj japanskoj popularnoj kulturi a Ito se za ovu priliku bavi kultom bogorodice kao jednom od čestih, hajde da kažemo, devijacija od „standardne“ hrišćanske nauke. No, njegova priča je mnogo više priča o ljudskoj gordosti, narcisoidnosti i sebičnosti nego o bogorodici samoj ili hriščanskoj veri kao probemu po sebi. Škola u kojoj se glavna junakinja nalazi karakteristična je po tome da direktorova supruga – a koja je i njegova zamenica i jedna od profesorki – sebi pripisuje „moć“ i plemenitost same bogorodice nazivajući sebe otvoreno Madonom i sve češće sugerišući da je ona reinkarnacija – ili drugi dolazak – majke božije. U odmotavanju narativa Ito vrlo studiozno prikazuje samog direktora kao manipulativnog, narcisoidnog psihopatu kome je traganje za reinkarnacijom bogorodice svojevrsna samoobmana – a onda time i etičko opravdanje – za seksualno zlostavljanje različitih žena i savijanje njihove volje dok ne utonu u psihozu sa fiksacijom na bogorodicu. Ima ovde i „pravih“ natprirodnih momenata, sa sve telima od soli od kojih je najupečatljivije ono na raspeću, ali u centru priče je čisto, nimalo simboličko ljudsko zlo oličeno u sebičnosti, manipulativnosti, odsustvu etičkih kočnica u momentima zloupotrebe i zlostavljanja slabijih od sebe. Ako tražite priču sa hrišćanskom ikonografijom koja je istovremeno parodira ali i čini zastrašujućom na nov način, Ito će vam u katarzičnom finalu dati nekoliko prizora koje nećete lako zaboraviti. Da ne pominjenmo da je inspiracija za priču bilo Itova spoznaja da se reč „Madona“ na Japanskom može ispisati kanđi ideogramima koji znače „veštica/ demonka“ „besna“ „žena“ tim redosledom.
Treća priča, Protok duša Aokigahare (Aokigahara no Reiryū) je najbliža klasičnom folklornom hororu. U njoj dvoje mladih osoba dolazi u šumu u podnožju planine Fuđi gde će zajednički izvršiti samoubistvo. Norio boluje od progresivne neizlečive bolesti i želi da umre pod svojim uslovima a Mika, njegova mlada i lojalna devojka mu je obećala da će u smrt otići zajedno. Ovo je uobičajen motiv u japanskoj popularnoj kulturi, popularizovan upravo romanom Nikad čovek, to jest Ningen Shikkaku autora Osamua Dazaija koji je Ito pre nekoliko godina pretočio u mangu, ali Protok duša Aokigahare sa tim motivom radi nešto sasvim drugo. Inicijalno sa idejom da napravi naučnofantastičnu priču o tome kako „solarni vetar“ tera ljudsku rasu da evoluira u aerodinamičniju formu tela, Ito je na kraju transformaciju ljudskog tela u ovoj priči prikazao kao rezultat kontakta sa „tokom duša“ a koji je opet vezan za čudnu šumu u blizini planine Fuđi – koja u japanskoj tradiciji ima vrlo važno mesto kao dom nekoliko bitnih božanstava ali i mnogobrojnih starih mitova. Ito u ovoj priči kontrastira sve glatkija, sve izduženija ljudska tela sa amorfnim, teksturiranim „tokom duša“, kreira spone sa mitom o narcisu, istražuje homoerotsku radost da bi na kraju žena bila ta koja će naterati muškarce na akciju i na neki nečin doneti potreban zaključak priči o melanholiji samoubica.
Kolekciju zatvara Dremež (Madoromi), a koja stoji u jakom u kontrastu sa ostale tri. Ovo je priča koja se dešava u urbanom, modernom okruženju* i bavi serijskim ubicom koji nasumično napada ljude na ulici i ubija ih u naletima strahovite divljačnosti. Ova priča, takođe, sebe ne vezuje za partikularni lokalitet i, naprotiv, bazira svoj horor na ideju da ne postoji mesto na kome glavni junak može da se skloni i bude bezbedan od natprirodne pretnje što se nad njega nadvila.
*iako se i ostale tri tehnički dešavaju u savremenom kontekstu, u trećoj se čak pojavljuje čovek koji se predstavlja kao Jutjuber, njihov sadržaj i estetika su „starinskiji“ i bez ikakvih izmena bi mogle biti i priče iz perioda Meiđi obnove sa početka prošlog veka.
Ito je za ovu priču bio inspirisan nečim što svi poznajemo: trenutkom neposredno posle buđenja u kome još nismo stiglo da se setimo šta nas sve čeka u toku dana i u kome je osećaj relaksiranosti i smirenosti mnogo veći od onog što ćemo iskusiti pre narednog padanja u san. Ta ideja da je san pribežište a stvarni, budni život mučionica je ovde uspešno izdignuta iz svog depresivnog konteksta i Ito je kredibilno predstavlja kao nešto što je svako od nas iskusio bar u nekom momentu svog življenja. Glavni junak Takuja Terada, iako običan mladi čovek, posle buđenja i vesti na televiziji u kojima se opisuje krvničko nasumično ubistvo na ulicama grada shvata da se priseća sna u kome je baš on počinitelj. Iako ne može da dokuči motiv, a još manje tehnologiju kojom bi on počinio ta ubistva u nesvesnom stanju, Terada je uveren da nema sumnje u to da je kriv i njegova se ličnost zbog toga gotovo sasvim rastače. Pomoć koju mu pruža prijateljica Kanami je nesebična i unosi meru humanog i solidarnog u zastrašujući narativ ali finale priče onda donosi poslednji nemilosrdni preokret. Sa ovom pričom Ito je najbliži svom „standardnom“ stilu poslednjih godina, sa čistim linijama i britkim, brzim pripovedanjem, ali i ona, naravno, ima scene strahovite groteske.
Nastajale tokom 2020. i 2021. godine, u vreme najžešćeg pandemijskog udara, priče u Graničnoj zoni nisu zapravo teskobnije od onog što Ito i inače crta i piše. Štaviše, one imaju u sebi i melanholičnost i bljeskove nesebičnog požrtvovanja i smelosti – a čega su nositeljke po pravilu žene – koje uprkos mračnim temama i horor intonaciji zapravo prenose i energiju optimizma. A koliko god da smo izopačeni decenijskim trošenjem horor-sadržaja, ogrezli u nihilizam i čemer, ne možemo da poreknemo lekovite efekte optimizma. Kolekciju možete kupiti u svakoj boljoj knjižari u Srbiji, ili naravno, naručiti od Darkvuda, a anglofoni kolekciju The Liminal Zone koju je izdao Viz mogu da u domaćoj ponudi nađu ovde ili, naravno, na Amazonu.
