2021. godina svakako nije predugo čekala da udari po drami, ali dobro, mi smo ovde makar slavili božić i bili iznad svega. Takođe smo slušali metal. Bogougodno.
Blek metal prvo, kao i što mora. Poljski Pagan Forest rade još od 1995. godine, ali je Bogu, izašao prvog Januara, njihov prvi album, posle mase demo snimaka i jednog split izdanja. Dve i po decenije rada nisu malo i Bogu je vrlo sazreo materijal paganskog, folkom i folklorom pokretanog blek metala što priziva stare običaje i verovanja. Pagan Forest, iako koriste dosta etničkih tema (i instrumenata), srećom sviraju i vrlo ubedljiv metal kada do metala dođe i ovo je veoma uspeo spoj sirovog, jakog zvuka i suptilnijih folk preliva koji intrigira originalnošću:
https://paganforest.bandcamp.com/album/bogu-coming-out-1-january-2021
Ukrajinski svrm je prošli album, Занепад izbacio pre praktično tačno godinu dana. Januar je, dakle, vreme za svrm pa evo i novog albuma. Розпад je nastavak iste priče i ne menja formulu koja dobija ali pošto ona dobija – onda je sve u redu. I ovaj album je lepa mešavina melanholičniuh atmosfera i besne svirke, patetična koliko od Slovena već po definiciji očekujemo ali i iskrena baš koliko treba.
https://svrm.bandcamp.com/album/–10
Štokholmski Gravstenad na prvom albumu, Högtid imaju dosta muljav zvuk ali se to nekako uklapa uz njihov apokaliptični, možda tipično švedski blek metal. Ovo je muzika koja umešno kombinuje zasipanje lavinama blastbitova i pretećih rifova sa upečatljivim rifovima, kreirajući dinamične, zanimljive pesme. Nije da se uz ovaj zvuk mnogo te dinamike čuje ali Gravstenad pišu odlične teme i kompozicije i vredi se potruditi da se one čuju kroz maglu rata:
https://gravstenad.bandcamp.com/album/h-gtid-2
Francuzi Livets Ångest nude vrlo umivenu i prijatnu verziju blek metala na svom debi albumu, takođe nazvanom Livets Ångest. Ovo je raznovrsna i dinamična muzika koja me je u prvom redu osvojila svojim prijatnim zvukom bez gubljenja u efektima i kompresijama. Livets Ångest lepo sviraju i pišu zanimljive pesme i pravo je zadovoljstvo biti u stanju da ih slušam bez napora po uši, uživajući u raznolikosti ideja ali i jednoj pravovernoj blek metal lojalnosti na tehničkom planu. Odličan debi:
https://livetsangest.bandcamp.com/album/livets-angest
Brazilski jednočlani Dark Desires fura svoj fazon već deceniju i po pa je i novi album, Storm, kolekcija himničnih, pankerskih komada srednjetempaškog blek metala koji od svoje tehničke svedenosti pravi estetski identitet a od produkcijske nužde stil. Nije ovo preterano ekspanzivna muzika i drug Raphael Ferreira maltene sve pesme pravi istim pristupom, ali ovo je muzika koja je vrlo iskrena, ekspresivna i ovenčana lepim, prijatnim, evokativnim rifovima. Utoliko, ako vam se dopadne jedna pesma na albumu, slobodno preslušajte sve jer nagomilavnaje istih ideja u skoro identičnom tempu, sa jednoličnim pevanjem zapravo kreira hipnotičke efekte radije nego da dosadi:
https://darkdesires1.bandcamp.com/album/storm
Isto iz Brazila dolaze Vazio koji opako krljaju na svojoj strani split EP-ja sa Xico Picadinho. A Penumbra do Lamento prikazuje Vazio u dve brze, atraktivne blek metal pesme koje imaju upečatljive, preteće teme što su i sasvim melodične ali pre svega na onaj hladan, preteći način koji ja najviše volim kod ovakve muzike. Vazio operišu na teritoriji koja me podseća na Marduk ili Mayhem iz najboljih dana i nadam se da ćemo se uskoro ponovo sresti:
https://vazio.bandcamp.com/album/a-penumbra-do-lamento-ep-split-with-xico-picadinho-2021
Nizozemsko-grčki projekat Aran Angmar je objavio prvi, hajde da kažemo „veći“ blek metal album ove godine. Black Cosmic Elements je simpatična kombinacija black i death metala što je prave neki bivši i sadašnji članovi Pestilence, God Dethroned, Iced, Legion Massacre itd., a sa svim elementima očekivanim od modernijeg blek metala. Dakle, ovo je atmosferično, himnično, sa dosta promena tempa i dinamike u pesmama i dosta melodije ali sa ipak vrlo čvrstom ritmičkom osnovom. Dopadljivo:
https://aranangmar.bandcamp.com/album/black-cosmic-elements
Argentinac Voragine na svom prvom EP-ju, isto nazvanom Voragine i gde se svaka od tri pesme zove isto Voragine nudi simpatičan blackened crust. Ali baš solidno napisan i izveden. Tu je i crno-bela verzija Trijumfa smrti na omotu, kako bog i miluje, pa je ovo sjajno prvo izdanje:
https://voraginecrustblack.bandcamp.com/album/voragine-ep
Thundering Hooves su duo iz Londona i Bristola čiji prvi album, Vestiges, nudi satanistički black metal/ blackened thrash sa dosta old school death metal atmosfere. Zvuči kao gadno zamešateljstvo ali muzika, koju bend opisuje rečima „Black Heavy Metal of Death“, zapravo teče sasvim prirodno i prijatno. Thundering Hooves imaju lep, zdrav zvuk koji im omogućava da sviraju i brže i sporije a da sve zvuči snažno i ubedljivo – ovde nema preterivanja sa kompresijom koje tako zna da osakati moderni metal. Aranžmanski, pesme su možda duže nego što sam očekivao, sa dosta delova ubačenih između glavnih elemenata i mada to možda tehnički jeste višak, muzika benda ovim dobija i jednu meditativnu dimenziju koju pozdravljam. Solidno:
https://thunderinghooves.bandcamp.com/album/vestiges
Rusi Vjuga skoro da i ne sviraju blek metal. Njihov blackgaze album Aeternum je intenzivno „post black“ intoniran sa eteričnim ženskim vokalima i dugačkim periodima meditacije nedistorziranih gitara i bez ikakvih bubnjeva. No, Vjuga to odlično rade i ovo nije samo plitki pop koji flertuje sa blek metalom iza škole posle časova već zaista dobar shoegaze pop koji se smisleno udružuje sa blek metalom za maksimalan efekat. Tako će ovde i shoegaze publika doći na svoje (slušajte hipnotičnu Nurtured in a House Sin) ali će i metalci imati dovoljno energičnih momenata da se poraduju. Bend ima i dobar, prilično zdrav zvuk s obzirom u kom ogranku žanra radi pa je ovo za mene bila vrlo prijatno iznenađujuća ploča:
https://vjuga.bandcamp.com/album/aeternum
If I Were The Devil iz Ilinoisa sviraju moderan, prijatan blek metal na svom debi albumu If I Were The Devil. Ovde ima puno koketiranja sa „drugim“ senzibilitetima, atmosfera, akustičnih uvoda ali If I Were The Devil ne sviraju post-blek metal i njihova muzika je u svojoj srži i dalje satanistički, energični, distorzirani, pržački blek. Samo nakićen, našminkan i vrlo nameran da bude raznovrstan i nepredvidiv. I, uz solidan zvuk koji bend ima, ova formula odlično pali. Album ne samo da je kolekcija dobrih pesama već i promišljeno sekvenciran narativ koji razume dinamiku čitavog izdanja i slušaoca umešno vodi od krešenda do krešenda. Odlično:
https://ifiwerethedevil.bandcamp.com/album/if-i-were-the-devil
Austrijanci Transilvania su za svoj drugi album, Of Sleep and Death dobili vrlo nisku ocenu na sajtu Angry Metal Guy, ali ja sam slab na blek metal koji je istovremeno ovako kičast i primitivan. Ne da Transilvania ne znaju da sviraju – ekipa istovremeno svira i death metal u drugim bendovima – ali ovaj album ima neobične aranžmanske zahvate i čudna rešenja, pogotovo u domenu bubnjeva pa je, pored dosta čudnog miksa sve pomalo kao da slušate demo benda koji ima interesantne ideje ali ne i iskustvo da ih realizuje. Fakat je da Of Sleep and Death ne mogu da nazovem dobro aranžiranim albumom sa beskonačnim mutiranjem pesama i stalnim dodavanjem novih delova, ali mi je ambicija da se pravi ovako grandiozan blek metal pomoću štapa i kanapa nekako supersimpatična:
https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/of-sleep-and-death
Italijani Gates Of Doom imaju zaista upečatljiv omot za svoj debi album, Aquileia Mater Aeterna i on radi više nego dobru pripremu za njihov blackened death metal zvuk spakovan u dobru produkciju i obrade istorijske tematike. Gates Of Doom pišu pompezne, vrlo epske pesme i vidi se da su im koreni u melodičnom blek metalu, ali ovo je u dovoljnoj meri „blackened“ muzika da meni bude simpatična sa svojim vodviljskim pristupom i produkcijom koja je prijatno odmerena da muzici da oštrinu i masu a da ne zamara uho. Lepo:
https://gatesofdoom.bandcamp.com/album/aquileia-mater-aeterna
Celestial Swarm je super ime za bend koji se i tematski bavi kosmičkim i naučnofantastičnim temama a u pitanju je projekat trojice muzičara sa tri različita kontinenta u kome se spajaju black metal, death metal i samo malčice slamming death metal začina. Dobra je ovo kombinacija za muziku koja zvuči izmučeno ali i kosmički uzvišeno, sa odličnom atmosferom i pažljivo građenim aranžmanima što demonstriraju jako disciplinovan pristup građenju svake od kompozicija. Debi album, Gateways to the Necroverse ima osam pesama u vitkih 38 minuta i vrlo jak nastup koji će, nadam se skrenuti pažnju na bend koji svojim kvalitetom i intenzitetom zaslužuje da bude slušan:
https://celestialswarm.bandcamp.com/album/gateways-to-the-necroverse
Ogasawara je japansko ostrvo u Pacifiku, ali i ime jednočlanog blek metal projekta iz Sinsinatija u Ohaju. I ovo je, sudeći po debi EP-ju koji se takođe zove Ogasawara jedan nekarakteristično odličan jednočlani bend iz Amerike. Dobro, meni su i kriterijumi malo srozani s obzirom da većina jednočlanih američkih blek metal projekata koje čujem zvuči kao da ih je pravio četvorogodišnjak udarajući nogom od stolice u stari šporet, pa je činjenica da Ogasawara ima kvalitetan zvuk i produkciju svakako dovoljna da me odobrovolji. Ali dobra volja samo dopušta da čujem da je ovo izvrsno napisano i izvedeno uz strast koja, srećom, ima i svog parnjaka u zanatskoj veštini. Ogasawara pruža agresivan, atmosferičan i energičan blek metal bez mnogo filozofije i pozeraja a autor svega, uključujući miks i mastering, Luke Sackenheim je rešio i da ovaj album preko Bandcampa podeli besplatno, dakle ne po ceni koju sami odaberete već besplatno. Ne propustite:
https://ogasawara2.bandcamp.com/album/ogasawara
Idemo na stoner! I odmah slušamo vrlo simpatičan psihodelični hard rok na EP-ju Sol Negro čileanske ekipe Puente Diablo. Ove dve pesme idu sporim, otmenim tempom i imaju lep rokerski štimung, sa teškim, jakim rifovima ali i vrlo lepim prozračnim gitarskim solažama ojačanim psihodeličnim efektima. Ovo je svakako „metal“ onoliko koliko je potrebno ali i psihodelija onoliko koliko je to udobno, pa se može reći da spaja najbolje od dva sveta u pesmama koje tokom sedam minuta svaka imaju dovoljno vremena za kvalitetne, razrađene aranžmane. Kada gitarista il_negro udari po gitarskim ambijentima ovo zvuči izuzetno zrelo. Meni odlično a jedini razlog da ovaj bend ne postane svetski uspešan je da se anglofoni uhvate za reč „negro“ i počnu da smaraju svojim suženim viđenjem rasizma…
https://puentediablo.bandcamp.com/album/sol-negro
Iako po imenu zvuče kao nekakvi Skandinavci, Tørnquist su zapravo iz Buenos Airesa. Dobro, dešava se, a njihov debi EP, Doomed to Rebel je znatno više mračni sludge metal nego što je doom. Ovo je glasna, teška muzika srednjeg, nabadačkog tempa, ne preterano maštovitih rifova, ali jednog čvrstog, ubedljivog zvuka. U ove četiri pesme Tørnquist se preporučuju kao bend koji ima razrađenu estetiku i zna kako se izvodi ovakva muzika:
https://tornquist.bandcamp.com/album/doomed-to-rebel
Tar Hag iz južne Kalifornije su još jedan bend koji meša sludge i stoner zvuk pa je i njihov drugi album, Bestial, kako mu i ime govori, dosta, jelte, divljački. Ne preforsirano, ima ovde dosta atmosfere i odmerene svirke, ali je na programu svakako agresivna distorzija, hrapav i ispucao urlajući vokal i mnogo mračne, nisko naštimovane svirke. Ovo su podugačke pesme, sa najkraćom od skoro pet minuta pa malo to treba i podneti ali Tar Hag imaju lep zvuk – ako volite jaku distorziju – i dovoljno elegantnosti da izguraju tu dužinu:
https://tarhagofficial.bandcamp.com/album/bestial
Još sludge metala? Nema problema. Bend se zove KOZA, dolazi iz Čatanuge u Tenesiju a album im se zove Calcification of the Human Ghost i zvuči kao da se grupa demona iz pakla dočepala gitara i pojačala pa džemuje iz sve snage. Ne da je ovo improvizovana muzika, KOZA pišu pesme pametno i ekonomično, sa dobrim korišćenjem rifova i mračnih harmonija koje su zaštitni znak ove muzike, a distorziran ali ne prebudžen zvuk je idealan za moje umorne, osetljive uši koje se obraduju kad bend ipak razume vrednost dinamike i ne svira iz sve snage svo vreme. Odličan debi album za ovaj sastav i najbolji sludge metal koji sam čuo ove nedelje:
https://kozakult.bandcamp.com/album/calcification-of-the-human-ghost-2
Dvojica Rusa iz benda Old Sea and Mother Serpent imaju tako dobar zvuk sa svojim mračnim, lo-fi ali vrlo zaokruženim doom-stoner albumom Plutonian da im je skoro lako oprostiti što pesme traju preko dvadeset minuta. Ne sve, od četiri pesme na albumu, jedna je „kratka“ i pakuje se u svega jedanaest. No, bend, protivno svim očekivanjima uspeva da lepo svira i drži pažnju većinu vremena pa je ovo album koji nećete baš puštati onako, kežuali, da se malo prozezate ali kada vam bude bio potreban umirujući zagrljaj talasa fuzza i nežno treskanje bubnjeva, te daleki, vrišteći vokal da vas podseti kako je teško, Plutonian će biti tu za vas:
https://osams.bandcamp.com/album/plutonian
ANNORAAQ su iz Lajpciga a album Mother-Lode je fina, glasna, fazirana ploča modernog teškog roka. Hoću reći, ovo nije dovoljno sporo i napušeno da bi bilo čist stoner, a opet nije dovoljno seksi i poletno da bi bilo taj neki pankerski neo-grunge, pa se ANNORAAQ nalaze na pristojnoj sredini sa jakim distorzijama i niskim štimom, dosta buke, ali i sa malo jačim tempom i gotivnim refrenima (tipa „We’re getting drunk tonight“). Za staro i mlado, dakle:
https://annoraaq.bandcamp.com/album/mother-lode
DSRT iz Hamburga imaju, pretpostaviću prvi, album The Last Wave i ovo je mešavina stonera, hard roka i malo grandža, uz veoma težak zvuk koji usisava sve oko sebe. Ozbiljno, ova gitara ima sopstveni gravitacioni bunar i malo čak i odvraća pažnju od pesama koje su simpatično raznolike. Bend je, koliko ja shvatam, za sada studijskog tipa – ista osoba svira bas i bubanj, recimo – ali je možda to i doprinelo ovakvoj raznovrsnosti pesama a opet u okviru jednog prilično jasno određenog stilskog izraza. Prijatno:
https://dsrtsrvc.bandcamp.com/releases
Novi Octopus Diver je EP sa četiri pesme vrlo tihih, sanjivih meditacija bez distorzije i sa veoma svedenim ritmovima. Ovo je toliko hipnotička muzika da ni malčice muljaviji zvuk uopšte ne smeta i Octopus Diver se sa Soul Forest sigurno svrstavaju uz Stoned Karma kao bend kome ćete se okretati kada vam treba nenametljiva instrumentalna psihodelija za pozadinu nekih vaših bludećih misli:
https://octopusdiver.bandcamp.com/album/soul-forest
Slavic Folk Songs je pomalo prevarno ime za bend koji uopšte ne svira slovenske narodnjake nego sanjiv, lepuškast psihodelični stoner rok. Možda može da ih izvuče to da su u pitanju Rusi – koji doduše žive u Bruklinu – pa na albumu Norilsk Nickel ima i dosta pevanja na Ruskom, ali generalno, ovo je atmosferičan, nežan, onako, nokturnalan psihodelični stoner sa malo bluza u osnovi i lepo napisanim pesmama koje bend zatim izvodi uz maksimum raspoloženja i psihodeličnih efekata. Prijemčivo:
https://slavicfolksongs.bandcamp.com/album/norilsk-nickel
Forbidden Place Records, drusni denverski diskografski preduzimač koji je tokom 2020. godine izdao nekoliko vrlo pristojnih stoner izdanja je u novu godinu ušao sa kompilacijom Escape to Weird Mountain Volume 6 koja se prodaje po ceni što je sami možete imenovati i nudi 24 benda sa većinom kojih firma obećava da će sarađivati tokom 2021. godine. Naravno, videćemo na šta će godina ličiti ali ovde ima opake muzike, od njemačkih Burn Ritual koje sam jako voleo prošle godine, preko The Crooked Whispers čiji mi je prošlogodišnji album, Satanic Melodies, bio prilično obećavajući, pa do odličnih Nizozemaca Desert Colossus. Ne propustiti:
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/escape-to-weird-mountain-volume-6
Whoa, Sonic Demon samo što su izdali odličan EP pred novu godinu a evo ih sada i sa svojim debi albumom, Vendetta. Italijani ne razočaravaju i ovaj materijal, snimljen tokom Jeseni 2020. godine je žestoko faziran i energičan psihodelični stoner rok koji ovde, za razliku od pomenutog EP-ja ima manje ritualnu a više rokersku dimenziju. No, kada je muzika ovako distorzirana, ritual se nameće sam od sebe i Vendetta je lep amalgam rokenrol zvuka i jedne gotovo apstraktne psihodelične dimenzije. Nije lako za uši, da se razumemo, ovo je prilično lo-fi produkcija, ali je lepo, mnogo je lepo i da je vam se po ceni koju sami odredite. Odredite pravično jer Sonic Demon su ljudi na svom mestu:
https://sonicdemon.bandcamp.com/album/vendetta
Rekoh već da je godina počela vrlo dobro za psihodeliju i stoner, pa upišimo na spisak i britanski Heavy Relic čiji album The Apparition of The Great Cabala ima četiri dugačka instrumentalna džema koji se izdvajaju promišljenošću i širinom ideja. Dakle, ovo nisu samo ortaci koji su se napili piva, u šupi sviraju bluz, pa pustili telefon da ih snima nego tu ima dosta ideja i koncepata koje vredi čuti. No, treba ih i izdržati, prva od četiri pesme bije duže od dvadeset minuta i mada sve što se u njoj dešava sasvim opravdava trajanje za moj groš, fakat je da bend ima malo jeftin, mid-fi zvuk pa to može da bude naporno za starije uši. Ali vredi se potruditi:
https://heavyrelic.bandcamp.com/album/the-apparition-of-the-great-cabala
Nisam do sada slušao radove meksičkog multiinstrumentaliste po imenu Jorge Beltrán del Paso a koji radi pod umetničkim pseudonimom Humus, ali album Bhang Theory koji je snimio sa raznim drugim muzičarima me je prilično zaintrigirao. Ovo je serija psihodeličnih džemova koji su svi karakterisani jednim minimalističkim pristupom gde je najvažniji gruv, ali i od kojih svaki ima poseban zvuk i senzibilitet zahvaljujuću Humusovim gostima. Tako pored hardrokerske, masnim wah-wahom oplemenjene Coast, imamo fank pesmu UIO sa sitno seckanim gitarama, a posle njih sledi „svemirska“ Try that again Ms Toft u kojoj uopšte nema gitare i gruv se postiže neparnim ritmom, monotonim basom i hipnotičkim sintisajzerom. Humus je aktivan još od kasnih osamdesetih i na Bhang Theory se dobro čuje i ta izbrušenost vizije koja dolazi sa iskustvom ali i jedna opuštenost u pogledu toga da li je ovaj album ikakav „definitivan“ iskaz. Humus zna da će sutra snimiti novi album, idućeg meseca još noviji i da će ga jednog dana verovatno mrtvog izneti iz studija. I to se sjajno čuje:
https://humusbandmx.bandcamp.com/album/bhang-theory
King Weed su rešili da održe visok tempo i u novoj godini pa smo na drugi dan pravoslavnog božića dobili njihov novi album, Let There Be Weed. Kako i dolikuje verskim praznicima, ovo je optimistična, radosna muzika koja, doduše, slavi supstancu što se ne koristi zvanično u našim crkvenim obredima ali je svakako tu i tamo kroz ljudsku istoriju umela da ponekog približi onostranom. Muzički, ovo je standardni program instrumentalnog stoner roka koji se ne pali mnogo na izmagličaste atmosfere i osećanja nego cepa bluzerske rifove i preko njh sipa solaže. Ko je do sada voleo King Weed tačno zna da će ih voleti i na ovom albumu. Ko za njih ne zna, sada ima više od pedesetosam minuta psihodelične stoner svirke da se dobro upozna i zavoli. Sve za samo pet evra!
https://kingweed.bandcamp.com/album/let-there-be-weed
Grave Intent iz Kalifornije debituju istoimenim EP-jem a koji je ona neka mešavina metaliziranog hardcorea i death metala koja ne daje ni jednoj od dve osnovne muzike da zaista prodišu, ali kreira dovoljno memorabilnih rifova i momenata da ne bude gubljenje vremena. Četiri pesme koje bend ovde izvodi su pune solidnih elemenata i bend ih uzvodi sa dosta autoriteta a jedino što im zaista fali je neki malo distinktniji „karakter“ ili „identitet“ ako hoćete. No, ko ne mari za te visokoparne koncepte, ovde ima lepih rifova i prostora za hedbeng:
https://graveintent.bandcamp.com/album/grave-intent
Indonežani Death Prohecy izdali su svoj prvi album Massacre From Meiji Ishin, baveći se, barem sudeći po naslovu i omotu, nekim prelomnim momentima iz perioda Meiđi restauracije u Japanu. Zašto? Ne znam. Ali kad se Japanom bave Amerikanci i kojekakvi drugi zapadnjaci zašto ne bi i Indonežani? Death Prohecy sviraju brutalni death metal, sa puno slamming delova i, možda tipično za bendove sabovog podneblja na njihovim prvim izdanjima, muzika je tehnički korektna ali u smislu pisanja pesama ili makar kreiranja memorabilnih slemova, prilično osrednja. Death Prohecy su dobri, znaju da sviraju, razumeju osnovne principe žanra ali mada mi je ovaj album bio sasvim okej za jedno slušanje, nema tu dovoljno kreativnog žara da se ploča izdvoji od stotina sličnih. No, svakako za početak ovo nije rđavo:
https://deathprophecy.bandcamp.com/album/massacre-from-meiji-ishin
Francuski Antropofago na svom trećem albumu, A Propensity for Violence… Cruelty Enslavement nudi vrlo solidan mada i vrlo standardan program brutalnog tehničkog death metala koji, kako i očekujete, zasipa brzim blastbitovima, basističkim bravurama (Alexis Ruinier na bas-gitari zaista izgara, sa izuzetno čistom i preciznom svirkom), dubokim, grlenim vokalima i povremeno vrlo lepim rifovima. Bend ne izlazi daleko izvan granica ovog podžanra i uglavnom operiše na Necrophagist-Origin teritoriji ali ko voli takav zvuk, ovde ima da se čuje dosta dobre muzike i lepih pesama. Album je zapravo proširenje EP-ja A Propensity for Violence iz 2018. godine, sa dodate četiri pesme i generalno nudi vrlo prijatan program brutal death svirke.
https://antropofago.bandcamp.com/album/a-propensity-for-violence-cruelty-enslavement
Fleshdriver iz Talahasija do sada nisu izdali ni jedan album ali ako je sudeći po živom EP-ju, Live: A Feast of Flesh (doduše snimljenom bez publike, u studiju, ali uživo), spremni su. Ovih pet pesama, snimljenih i miksovanih veoma dobro s obzirom da se radi o živom nastupu, predstavlja ih u autoritativnoj formi sa deaththrash pesmama koje imaju u sebi dosta pompe i karaktera. Fleshdriver me ovde malo podsećaju na Malevolent Creation time da svaka pesma ima svoj distinktni identitet, himnične rifove i pažljivo raspoređenu energiju pa mislim da će prvi studijski album benda biti vrlo vredan da se čuje:
https://frozenscreamsimprint.com/album/live-a-feast-of-flesh
Madridski Charontid ima lep prvi EP, The Bull sa dve pesme progresivnijeg deaththrasha pune dobrih rifova i mošerskih deonica. „Progresivna“ komponenta odnosi se pre svega na to da druga pesma ima nedistorzirani uvod i klin vokale, ali prva je svakako bolje producirana i predstavlja ono kako bend, nadam se, namerava da ide dalje:
https://charontid.bandcamp.com/album/the-bull
Poljaci Abominated prže tri žestoke old school death metal pesme na EP-ju Decomposed. Ovo nije OSDM u današnjem smislu, jer ne liči prevashodno na Autopsy, Grave i razne Skandinavce, ali jeste jedan vrlo temeljno urađen starinski pristup ekstremnom metalu, sa superbrzom i tačnom svirkom koja je puna negativne energije i žestine. Odličan EP:
https://abominateddeath.bandcamp.com/album/decomposed
Finski Deathgoat su, pak, baš onaj klasični old school death metal dubokih vokala, lepih, tečnih rifova i kavernozne atmosfere. Istina je da njihov album, Regurgitated Into Existence jako liči na Grave i ne dodaje ništa značajno u oprobanu formulu, ali Deathgoat imaju prijatan, topao zvuk i pišu zarazne, lepe teme i rifove pa je slušanje albuma kao ponovni susret sa starim prijateljem. Koji je doduše opsednut ubijanjem, komadanjem i abortusima vršenim [proverava beleške] motornom testerom, ali dobro sad, prijatelju se u zube ne gleda (ko na št abismo tek tu našli):
https://deathgoat.bandcamp.com/album/regurgitated-into-existence
Poljaci Nammoth sa svojim prvim albumom, Diagnosis: Extinction, koji dolazi posle više od decenije rada, nude uredan, vrlo uvežban brutalni death metal koji ne uvodi nikakve nove ideje u ovaj žanr ali se može pohvaliti kvalitetnom izvedbom i pristojnom produkcijom. Nammoth su svakako uložili trud u pisanje pesama i ovo nije samo mehaničko ređanje rifova i blastbitova već vrlo pažljivo izaranžirana muzika koja se samo drži kao granit čvrstog zvuka i za brutal death metal uobičajenih tehnika i ne odstupa od ove estetike ni jednog momenta. Album za fanove:
https://nammoth.bandcamp.com/album/diagnosis-extinction-2
Iz sfere visokobudžetnijeg death metala stižu Teksašani (i Teksašanka) Frozen Soul čiji prvi album, Crypt of Ice, izašao za Century Media kao da sažima gomilu marketibilnih ideja u jedno fino probavljivo pakovanje. Prvo ta tematika hladnoće, smrzavanja, leda itd., fino leži uz ovako mračnu muziku i rifove, drugo, članovi benda uspevaju da pokriju čitav spektar imidža od „čupavi, introvertni death metalac“ preko „indi muzičar koji gotivi taj metal“ pa to „jako našminkana basistkinja koja kida taj bas“. Treće i najvažnije je ipak da je muzika dobra, sastavljena od mase old school parčića ali vrlo funkcionalna ako već ne naročito inovativna. Frozen Souls su gotovo matematički sklopili idealnu formulu od delova nasleđa koje su iza sebe ostavili Bolt Thrower, Autopsy, ali i razni Skandinavci, za kolekciju od deset pesama koje zvuče prljavo, mračno, tvrdo i veoma, veoma poznato. Ovaj pristup znači i da bend za sada ne može da stoji rame uz rame sa najvećim imenima old school death metal rivajvl talasa poput Tomb Mold, Vastum, Carnal Tomb ili Necrot, ali ovo je dobra i vrlo slušljiva ploča:
Nijemci Extensive Blaze za sebe kažu da sviraju old school death metal ali njihov EP, Undermining Authority je zapravo više deathgrind, sa jednostavnim, vrlo spontanim aranžmanima i mnogo divljačke svirke. Surov vokal i moćni rifovi, brz tempo i jedna čvrstina u izrazu su sve aduti ovog jednostavnog ali izvrsno odmerenog izdanja:
https://extensiveblaze.bandcamp.com/album/undermining-authority
Labia Majora su goregrind bend iz Japana i na svojoj strani split albuma sa bendom Golem of Gore nude šest pesama visoke brzine, nervoznih hromatskih rifova i nerazaznatljivih, neljudskih vokala. Ovo je goregrind destilovan na suvu krtinu, bez gruva kakav su voleli da zapletu Carcass ili Dead Infection, pa čak i Regurgitate kad su bili raspoloženi. Labia Majora sve ovo uglavnom ignorišu za račun superbrzih, rafalnih ejakulacija i mada su im sve pesme skoro identične, one su i kraće od dva minuta i uspevaju da ostave utisak urgentnosti i energije. Ovo sve ne važi za poslednju koja ima i malo gruva i traje malo duže pa pokazuje da Japanci nisu jednotrični poni. Solidno. A kakva je strana Golem of Gore? Pojma nemam, nema je na Bandcampu, ali su mi njihovi prethodni radovi bili dosta generički goregrind.
https://labiamajora.bandcamp.com/album/golem-of-gore-labia-majora-split
Za još gadnog grajnderskog gaženja, Manuel „Skizo“ Lucchini nije sedeo besposlen pa smo dobili novi album njegovog jednočlanog projekta Amputazione Spontanea Del Cazzo. Meni se njegov prvi uradak dopao prošlog leta, a Isolation Apocalypse je solidan nastavak sa kvalitetnijom produkcijom i jednom vidnom posvećenošću pisanju pesama. Skizo ovde piše neke dobre rifove a pesme su nemilosrdne brzine, ne propuštajući pritom da posluže kvalitetan gruv. Najbolje od svega je da je ovo konceptalni album koji se bavi epidemijom COVID-19 a da nije smeće, nego, naprotiv, da je vrlo dobar. Svaka čast.
https://asdcgore.bandcamp.com/album/isolation-apocalypse
Psycho Mantis, nazvani po harizmatičnom negativcu iz igre Metal Gear Solid svoju muziku opisuju kao grindcore ali njihov EP, The Decadence Of Decay sa samo četiri pesme traje dvadeset minuta. Pa to ne biva! Istini za volju, ovo nije „čist“ grindcore, već interesantna kombinacija grindcorea, metala, panka itd. sa razrađenim aranžmanima i, eh, dosta muljavim zvukom. No, Psycho Mantis imaju dobre ideje i ovo vredi čuti:
https://psychomantis.bandcamp.com/album/the-decadence-of-decay
WRØNG iz Melburna su duo bas-gitare i bubnjeva koji svira nekakvu kombinaciju sludge metala i powerviolence/ grindcorea. Album SNAPPING THE BONES TO MAKE THE LIMBS BEND je po prirodi stvari zvučno dosta jednoličan jer bas gitara, čak i uz izdašnu količinu distorzije nema spektar frekvencija i boja „normalne“ gitare ali se ova dva Australijanca svojski trude da nadmeste taj nedostatak trudom oko aranžiranja svojih pesama. Ima tu dosta dobrih ideja a pošto bend uglavnom pesme ne pravi da budu predugačke, album se lepo sluša:
https://wrng.bandcamp.com/album/snapping-the-bones-to-make-the-limbs-bend
Minced Meat je perfektno ime za bend koji izvodi mrveći grindcore, da ne kažem mincecore. Duo iz Los Anđelesa na svoja dva EP-ja, Resisting to exist i Escalate in exertion ima po tri veoma kratke, satiruće pesme furioznog grinda čiji je zvuk prkosno sirov ali ne i loš. Bend ne donosi bogznašta novo u grindcore formulu ali bih ja – intenzitet zvuka na stranu – vrlo rado slušao i duža izdanja njihove muzike:
https://mincedmeatofficial.bandcamp.com/album/resisting-to-exist
https://mincedmeatofficial.bandcamp.com/album/escalate-in-exertion
Gossamer iz Ilinoisa na EP-ju The Incredible Melting Man ima osam pesama old school grindcore zvuka koji je meni instant simpatičan. Gossamer zvuče i sviraju kao da je, recimo 1991. godina, primitivno, napaljeno, divljački, ali sa taman toliko tehničkih kvaliteta da budu udobni za slušanje. Klasičan grindcore, za ljubitelje klasike:
https://gorygossamer.bandcamp.com/album/the-incredible-melting-man
Još prijatnog grindcorea nude Britanci Onion Terror čiji EP Hummuseyed počinje obradom Unseen Terror (siguran način da me pridobijete na keca) što traje minut i 38 sekundi sa sve semplovanim uvodom a prati je sa tri svoje pesme sve kraće od minut, sve lepo napisane, sve sa smešnim semplovanim uvodima. Pošteno, bučno, brzo, energično i daje se za kolko para sami odaberete. Ne vidim ni jednu negativnu stranu ovog lepog izdanja:
https://onionterror.bandcamp.com/album/hummuseyed
Comander (tako se piše, sa jednim „m“) iz mesta Kladno u Češkoj su snimili svoj prvi EP, Steelgrinder i ako na osnovu tog naziva i crteža na omotu gde trešer na skejtbordu pokazuje rogove zaključite da je ovo ’80s intoniran thrash-crossover, vaši su detektivski skilovi izvrsni. Comander sviraju solidno i imaju pevača (po imenu Štrúdl) sa odličnom bojom glasa za ovu muziku. Najmanje uspešan deo snimka je sam kvalitet zvuka sa vrlo naglašenim visokim registrima, gde gitare reže a činele pršte ko lude a jaka kompresija čini bubnjeve preglasnim, no, ovo su sitnice & detalji. Generalni utisak koga Comander ostavljaju je pozitivan, sa nostalgičnom ali ne zastarelom muzikom i puno dobrog raspoloženja:
https://comander.bandcamp.com/album/steelgrinder
Floriđani Black Denim Rage malo previše filozofiraju na svom demo snimku State of Emergency. Ovo je vrlo „kosmat“, vrlo ’80s speed metal sa svim cheesy elementima koje to podrazumeva i solidnom količinom melodičnih heavy metal elemenata u kompozicijama, ali moja najveća zamerka je da pesme traju po pet minuta (ne sve) a da to kvalitet materijala ne opravdava uvek. Hoću reći, Black Denim Rage bi mogli svoje ideje da malo kondenzuju i naprave kompaktnije, uzbudljivije pesme. Jer ideje im nikako nisu loše, ali neke pesme kao da imaju momente praznog hoda gde se samo vrti rif koji nije TOLIKO dobar da zaslužuje toliko vremena. Dve poslednje pesme su osetno kraće i time efikasnije, te meni draže. Bend ima prilično „demo“ produkciju ali to doprinosi nostalgičnom prizuvku snimka.
https://blackdenimrage.bandcamp.com/album/state-of-emergency-demo
Odličan thrash metal dobijamo u tri pesme EP-ja Polarity kanadskih Dead Sentry. Ovo je kompleksniji, čak progresivniji thrash zvuk sa interesantnim rifovima i složenijim aranžmanima, ali sa sačuvanom trešerskom inercijom hitanja napred, uz odličan zvuk i jedan vrlo zaokružen karakter benda. Dead Sentry me u najpozitivnijem smislu podsećaju na progresivnije momente thrasha osamdesetih poput onog što je radio pozniji Kreator ili Deathrow i vredni su vašeg vremena i para:
https://deadsentry.bandcamp.com/album/polarity
Fini su i Taskforce Toxicator iz Münstera u Njemačkoj. Bend ima ime koje prosto vrišti „THRASH METAL“ i, svakako, to se i dobija na njihovom drugom EP-ju, Reborn in Thrash. Ovo nije sasvim revizionistička thrash ploča, ali Taskforce Toxicator očigledno vole ’80s zvuk i umeju da spoje uticaje Testamenta i drugih Bay Area Thrash junaka iz ove epohe u jednu probavljivu i dobro produciranu muziku koja ima sve što treba: nešto složenije aranžmane, dobro napisane solaže, jak ritam. Pevač je takođe upečatljiv mada delom i zbog malo suviše „stranog“ naglaska, ali opet, ovo je thrash metal, muzika preterivanja, pa je to jedna šarmantna crta. EP izlazi iduće nedelje, ali omiljeni JuTjub kanal daje privju cele ploče:
https://taskforcetoxicator.bandcamp.com/album/reborn-in-thrash
Ako ste još sveže napaljeni na pravoslavlje od upravo prošlog božića, sigurno će vam leći EP Guide Me Holy Ararat trija Sevanm sa Rod Ajlenda. Ova tri mladića su, očito, Jermeni u dijaspori jer je cela ploča posvećena genocidu nad Jermenima i sve pare idu u fond za jermenski razvoj. Naravno, ne mora ni da vas zanima tema da bi vam se dopao ovaj relativno predvidivi ali prijatni, bolni sludge metal koji ima teške, dugačke, skoro ritualne pesme i jak, distorziran zvuk.
https://sevanslams.bandcamp.com/album/guide-me-holy-ararat
Već sam pominjao da se severnokarolinaški Beastial Piglord potpuno reinventovao tokom 2020. godine, pa je i novi album, Visitation Hour odličan primer njegovog novog muzičkog identiteta. Na mestu nekadašnjeg sasvim intutiivnog i prilično neusmerenog nihilizma danas je iznenađujuće kompleksna i autentično istraživačka muzika. Visitation Hour je vrlo slojevita ploča sa nemirnim, cut-up pristupom nalik na neke radove Billa Laswella, recimo, gde se metal, industrial, psihodelija, dub, semplovanje, power electronics i štošta još spaja u kolaž koji nije toliko žanrovski neodređen koliko je citiranje žanrova i preuzimanje elemenata njihovih jezika njegova glavna estetska odlika. Piglord je sve spretniji u oblikovanju ovih malih, eksplorativnih zvučnih skulptura a album ima i izuzetno čist, kvalitetan zvuk. Vrlo impresivno:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/visitation-hour
Poljski Atrocious Filth na albumu Ovv svira neku vrstu avangardnog metala koji se temelji na „primitivnijim“ formulama ekstremne muzike, od grindcorea do industriala, pišući sedam pesama zanmljivih harmonija, militantnih ritmova i mračnog, lajbahovskog pevanja. Atrocious Filth mi deluju kao da su se dosta inspirisali Godfleshom ali ne samo da bi ih imitirali (mada sličnosti u zvuku ima) već i da bi potražili muziku kojom su se Godflesh inspirisali i kreirali jedan ekspanzivan a dobro zaokružen materijal koji, svakako, zvuči hermetično ali je i prijatan:
https://atrociousfilth.bandcamp.com/album/ovv
Ominous Glory su filadelfijski studijski projekat koji postoji od 2001. godine ali je tek sada, dve decenije nizvodno, snimio i izdao prvi album. Ovo svakako ne reflektuje njihov nedostatak ambicije u muzičkom smislu jer je The Elven Dream ploča raskošnog power metala sa sve multitrekovanim refrenima i simfonijskim aranžmanima. Naravno, ovakva muzika nije baš „moj“ džem, ali Ominous Glory uprkos malčice „plastičnom“ zvuku – pogotovo bubnjeva – zapravo nudi jednu lepo napisanu i sigurno izvedenu tolkinovštinu sa puno instrumentalnih bravura i himničnim kompozicijama. Za ljubitelje Blind Guardian i sličnih fentezi ekscesa vrlo vredno isprobavanja:
https://ominousglory.bandcamp.com/album/the-elven-dream
Mađari Elfsong ne liče toliko na Blind Guardian niti imaju očigledne tolkinovske temelje, ali ovo je svakako vrlo fantazijski, vrlo nerdi metal sa folk korenima i epskim ambicijama. Moram da priznam, koliko god ova muzika ne bila moj prvi izbor, već ta činjenica da se Elfsong otržu standardnom anglo-američkom formatu folk-power-metala, te da pevaju na Mađarskom čini album Encyclopedia Nova Creatura, njihov četvrti, instant interesantnim. Pesme su aranžirane u skladu sa „epskim“ senzibilitetom muzike, uz puno marševskih ritmova, narodnjačkih motiva, recitacija, horskog folk pevanja, pa iako produkcija ume sve da malčice presladi, Elfsong nude zanimljiv materijal. Bend je o istom trošku izdao i kompilaciju Quintessence sa verzijama svojih pesama na Engleskom pa ako su vas zainteresovali, poslušajte i kako zvuče na jeziku na kome ste navikli da slušate o fantazijskim temama. Spojler: zvuče solidno:
https://elfsongmetal.bandcamp.com/album/encyclopedia-nova-creatura
https://elfsongmetal.bandcamp.com/album/quintessence
Njemački power metalci Stormhunter godinu počinju kompilacijom Introduction kojom se, pretpostavljam, nadaju da privuku nove slušaoce. I zašto da ne, ovo je odličan izbor sa njihovih prethodnih izdanja i pokazuje bend kao kvalitetno produciranu, vrlo usviranu mašinu za proizvodnju melodičnog, poletnog metala sa jasnim korenima u Iron Maiden ali i sa dovoljnom količinom tevtonskog cheesy svetonazora da se lepo uklapaju u nemačku power metal scenu. Meni ovo razumno prija pa slutim da će i svakom poštenom takođe:
https://stormhunter.bandcamp.com/album/introduction
Brazilci Battlechain imaju debi EP, Curse of the Cemetery i to je melodičan, raspevan power metal koji bi bolje zvučao u boljoj produkciji, ali bend nema čega da se stidi ni ovako. Curse of the Cemetery je kvalitetna ponuda ne preterano inovativnog ali lepo zvučećeg post-Iron-Maiden, post-Helloween zvuka i prijaće ljubiteljima:
https://battlechain.bandcamp.com/album/curse-of-the-cemetery
Za kraj: hevi metal! Midnight Spell iz Majamija vrlo ozbiljno pristupaju svojoj rezurekciji ’80s heavy zvuka sa pevačem koji cepa moćne falsete, rasviranim solažama i agresivnim tempom. Ovde je najpoznatiji član bubnjar, Brian Wilson (ne taj, naravno), koji svira i sa Yngwiem Malmsteenom, ali bend se izuzetno trudi da pokaže koliko kapira hevi metal fazon, sa jasnim odjecima Dia, ’80s zvuka Rainbow, ali i američkog sleaze metal zvuka, sve izmućkano baš kako treba i spakovano u dobre pesme. Iako su ovo mladi momci, veoma dobro vladaju formom i uz činjenicu da album Sky Destroyer ima solidnu produkciju, ovo je jedan od jakih hajlajta rane 2021. godine.
https://midnightspell.bandcamp.com/album/sky-destroyer
