Au nom du Christ ili U ime Hrista je najpoznatiji film režisera po imenu Roger Gnoan M’Bala, a koji je u Obali slonovače radio kao filmadžija negde od početka sedamdesetih godina prošlog veka pa do 2009. godine kada je snimio svoja dva poslednja kratka filma. Rođen 1943. godine na teritoriji koja se u to vreme zvala Francuska Zapadna Afrika (i obuhvatala je i teritorije današnjeg Senegala, Malija, Mauritanije, Gvineje, Burkine Faso, Benina i Nižera), M’Bala je imao makar malu korist od francuske kolonijalne vladavine ovim delom kontinenta time što je uspeo da dobaci do Pariza i tamo studira istoriju i film (ovo potonje na konzervatorijumu CLCF, odnosno Conservatoire du cinéma et de la fiction), a što ga je kasnije odvelo i put Švedske gde je takođe imao prilike da studira.
Francuska je svoju kolonijalnu kontrolu ovog dela Afrike olabavila 1958. godine i Obala slonovače je zvanično dobila svoju autonomiju uspostavljanjem Republike 4. Decembra te godine a onda konačno dvanaest godina kasnije i formalno postala nezavisna od Francuske. M’Bala se već do tada bio vratio u domovinu i od kraja šezdesetih radio za tamošnju državnu televiziju, Radiodiffusion Télévision ivoirienne. Ovo je trajalo otprilike jednu deceniju, od 1968. do 1978. godine a IMDB beleži da je početkom sedamdesetih M’Bala bio zaposlen i kao tehničko osoblje na televizijskoj seriji Mon seul amour, francuskoj produkciji o kojoj ne znam ništa ali deluje kao da su 24 od njenih 30 epizoda imale delove snimane u Africi gde je onda bilo zaposleno i lokalno osoblje.
No, M’Bala je već 1970. godine uradio svoj autorski debi, Koundoum, dokumentarni film o tradicionalnom plesu, a onda nastavio da radi snimajući kratke filmove. Amanie iz 1972. godine mu je doneo drugu nagradu na uglednom tuniskom festivalu JCC (Journées cinématographiques de Carthage) a zatim i nekoliko drugih nagrada uključujući, tvrdi vikipedija na francuskom festivalu FIFE, a za šta nisam siguran koliko je tačno imajući u vidu da je pomenuti festival utemeljen tek deset godina kasnije. No, sve je moguće, pogotovo kada se zna da su Francuzi dosta radili na tome da makar malo ublaže kolonijalne traume koje su ostavili po zapadnoj Africi… 1975. godine je uradio prvi film srednje dužine, Le Chapeau, a onda je skoro decenija prošla pre nego što će M’Bala uspeti da uradi svoj prvi dugometražni film, Ablakon iz 1984. godine koji je obišao neke festivale u Evropi i zakitio se nagradom za najboljeg glumca na Panafričkom festivalu filma i televizije u Uagaduguu u Burkini Faso.
Ablakon je bio satirična komedija o napuštenoj deci i nemoralnom odraslom muškarcu koji se predstavlja kao biznismen i čije laganje o svojim uspesima pred naivnom seoskom omladinom za posledicu ima odlazak mladih u grad u potrazi za srećom. Iako tematski različit od Au nom du Christ, u Ablakon se daju identifikovati neke od opsesija koje je M’Bala imao i pokušavao da ih, razrađujući ih kroz svoje filmove, podeli sa savremenicima, kako bi se ovi trgli, opametili.
Njegov naredni dugometražni film, Bouka iz 1988. godine je bio drama koja se dešava na selu gde posle smrti oca porodice njegova udovica i sin moraju da trpe posledice stroge primene tradicionalnih pravila – majka se preudaje za očevog nećaka – a onda to u sinu rađa mržnju, otpor i vodi ga u asocijalno ponašanje koje obuhvata i to da se on odmeće u džunglu, okuplja nezadovoljnu omladinu i planira kako da ubije očuha. Za ovaj film vele da je bio prvi u kome se M’Bala eksplicitno bavio uticajem zapadnjačke kulture na život u lokalnoj zajednici, a ovaj će odnos biti značajno prominentniji u njegovom narednom i najpoznatijem filmu, Au nom du Christ.
Au nom du Christ je snimljen 1993. godine u koprodukciji sa Švajcarcima, Francuzima i Italijanima i mada je imao izvesnog odjeka i u Africi (glavna nagrada na pominjanom panafričkom festivalu u Burkini Faso) i bio nominovan za zlatnog leoparda na Međunarodnom filmskom festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj, posle njega će M’Bala imati samo još jedan dugometražni film, Adanggaman iz 2000. godine, istorijsku dramu rađenu u koprodukciji između Obale slonovače, Burkine Faso i ponovo Švajcarske, Francuske i Italije, te dva kratka filma 2009. godine. M’Bala je umro 2023. godine, sa punih osamdeset i iza sebe ostavio mali filmski opus koji će, nadamo se, tek biti otkrivan. Au nom du Christ, dostupan na MUBI-ju je podsećanje na to kako stvari mogu da izgledaju kada se postkolonijalna satira dohvati viviseciranja organizovane religije i njenih sudara sa lokalnim tradicionalnim verovanjima. Da citiram prikaz iz Varietyja iz 1993. godine: „Iako kinematski nesofisticiran, film je zadovoljstvo gledati“, a da odmah dodam i da nesofisticiranost ovde svakako ima veze i sa činjenicom da je ovo očigledno bio film rađen sa malim budžetom, snimljen u potpunosti na lokaciji, dakle u seoskoj provinciji Obale slonovače a da se veliki deo „zanatske“ nesofisticiranosti može pripisati pre svega satiričnoj intenciji autora koji je i napisao scenario sarađujući sa još dvojicom zemljaka (a što su sa njim kasnije radili i Adanggaman) a onda režirao i montirao film sa jednim nadrealističkim žarom, ne brinući se preterano za nekakvu precziznu hronologiju događaja niti za pažljivo posloženu dramaturgiju. Au nom du Christ je pre svega procesija bizarnih epizoda koje potkazuju ne samo imanentnu kolonijalnu dimenziju hrišćanske vere onako kako su je Evropljani doneli u Afriku i koristili je da „spasu“ lokalno stanovništvo, već i, jednako važno, postojanje lokalnog kapaciteta i volje da se kolonijalni restlovi iskoriste za zasenjivanje prostote i osvajanje pozicija moći u lokalnim zajednicama.
Utoliko, Au nom du Christ nije samo satira okrenuta u smeru Francuske i generalno Evrope iz koje su kolonizatori došli u Afriku, zgazili lokalne tradicije i verovanja, proglasili ih paganizmom i fetišizmom i pored jezika nametnuli i uređen, monolitan, „jedini pravi“ religijski sistem već i – zapravo značajno snažnije – ogorčen pogled usmeren na sopstvene sugrađane, one kojima je, da tako kažemo, evropsko gomno slađe od afričkog medenjaka, one koji su zbilja spremni da se poseru po svemu u šta su njihovi dedovi verovali kada se pojavi slatkorečivac koji tvrdi da donosi STVARNO spasenje i večiti život u božijoj milosti.
Au nom du Christ nije nužno komedija tokom koje se valjate po podu od smeha ali njen satirični glas se prepoznaje u kontekstu i očitava na licima protagonista. Glavni lik, Gnamien Ato je, tako, neka vrsta seoske budale, svinjar iz porodice svinjara kome se svi u selu smeju, a vidimo i ne bez razloga jer je on veoma neuspešan u tom poslu kojim se njegova porodica istorijski bavi. U jednom noćnom pohodu koji krene po zlu, Gnamien i strada od komšija koje su se već specijalizovale da ga maltretiraju, ali umesto da umre, kako je delovalo da će se desiti nakon fatalnog hica iz puške, on se budi iz pijanstva i oseća se, praktično SPASENO. Bude tu i neka vizija malog crnog deteta koje mu se obrati i kaže mu da je izabran da, kao Hristov rođak, širi istinu po zemlji i Gnamien se brže-bolje hvataa krsta napravljenog od granja i trave i rešava da stanovnicima svog sela utera malo bogoljublja tamo gde su najmekši.
Au nom du Christ nije, rekosmo, dramaturški preterano uredan film ali ima metoda u njegovom ludilu. Prvo je važno primetiti da Gnamien najveće skeptike među svojim sunarodnicima konvertuje u vernike ne nekakvom blagorodnom dobrotom i demonstracijom čuda, kako bi to radili „klasični“ proroci. Zapravo, sasvim suprotno, kada jedan od lokalaca koji su ga godinama maltretirali reši da pred celim selom raskrinka najnoviju Gnamienovu smicalicu i izvrgne ga ruglu, sve što ovaj uradi je da u njegovo lice ispljune vodu koju je uzeo u usta. Kombinacija aluzije na baptističke obrede, afričke rituale i, dakle, prosto i narosto – pljuvanja, je ono što ovoj sceni daje njen satirički naboj: visoki, snažni muškarac koji po selu paradira u zapadnjačkom sakou sa kravatom redukovan je na gamižućeg jadnika koji se kaje za sve što je do sada u svom životu zgrešio i u suzama traži spasenje.
Gnamien nije nekakav skrušeni nosilac dobrih vesti i njegova poruka seljanima odmah ima elemente pretećeg, autoritarnog, represivnog. Koncept greha se, naravno, odmah instalira u zajednicu, sa vrlo grafičkim prikazom odbacivanja i spaljivanja fetiša koje su ovi ljudi generacijama koristili kao objekte verovanja – ovo uključuje i statuicu muškarca sa ogromnim penisom, a koja nije slučajno tu jer jedna od žena oko kojih se priča vrti ima dugogodišnje probleme sa neplodnošću – a Gnamien vrlo brzo izlazi pred seljane i sa osam zapovesti koje su jasna varijacija na deset božijih zapovesti osim što ove nesrazmerno mnogo forsiraju samog proroka, uključujući to da će svi seljani jednu nedelju u mesecu raditi za njega.
Dalje tokom filma M’Bala paralelno istražuje dve grane radnje. Jedna od njih se tiče samog Gnamiena – koji je usvojio pseudonim Magloire le Premier – i njegovih sve razuzdanijih uzleta fantazije u kojoj je on svemoćni čudotvorac i neko ko spasenje i benefite vernicima garantuje već tu, na zemlji, a druga reakcije samih seljana na ovu disrupciju.
Što se tiče ovog drugog, film u dobroj meri svoju diskusiju zasniva na odnosu dvojice braće od kojih jedan prihvata novo učenje i tvrdi da se u zajednici već vide pozitivni efekti hrišćanskog načina života, dok drugi insistira da je u pitanju očigledna prevara, da je lažni prorok tu pre svega da bi samom sebi doneo benefite i da je ovo sve primer bednog podastiranja Afrikanaca pred kolonijalnim smicalicama, čak i kad same kolonijalne sile više nisu fizički prisutne među njima. Ova ideja (poturica gori od Turčina/ drugosrbijanski evrofanatik gori od „pravog“ Evropljanina) je u srži M’Baline argumentacije ne zato što on ovim filmom pokušava da podstakne nekakav zapadnoafrički nacionalistički žar – ne pokušava – već upravo jer on prikazuje diskusije (a bogami i fizičke sukobe) između dva brata kao potpuno apsurdno, lažno sučeljavanje argumenata jer se ono dešava na pozadini sve očiglednije eksploatatorskog ponašanja proroka.
Gnamien, naime, vrlo brzo prolazi kroz fazu hrišćanskog egalitarizma i njegov se religijski rad vremenom transformiše u klasičan kult. Oko njega su žene koje mu doslovno prinose šolje da iz njih pije kada je žedan i koje on, jelte, marljivo povaljuje svake noći, objašnjavajući da to što su već udate nije nikakav problem jer se sa Hristovim izabranikom ne može grešiti, naprotiv, da je seksualni kontakt sa njim svet sam po sebi. Njegovu argumentaciju podupire i to da jednu od žena koje su se godinama molile duhovima da im omoguće da imaju decu, on bez problema ostavi u drugom stanju a što ona tumači kao čudo i dokaz istinitosti njegovog poslanstva. Naravno, kolonizacija-preko-proksija koju ovde simboliše to da, eto, čovek koji se prestavlja kao Hristov rođak doslovno dođe i jebe žene provincijalcima – a taj je čovek, da se ne zaboravi, do nedavno bio seoska luda kojoj su se svi smejali – se dodatno podebljava scenom kastracije muškarca koji je došao da moli da mu se pomogne jer njegova supruga ne može da zatrudni…
No, M’Balin najbolji potez je to da on nikada Gnamiena ne prikazuje kao tek „običnog“ proračunatog prevaranta, lokalnu verziju Šćepana Malog ili Gogoljevog lažnog revizora Hljestakova. Gnamien je ne bez razloga već na početku filma prikazan kao osoba koja ima izvesne mentalne probleme pa je onda i ta uoga proroka – i predvodnika kulta – u koju tako snažno uđe ne samo način da sebi obezbedi socijalnu promociju i materijalnu korist, već i nešto u čemu on istinski pronalazi svoje životno poslanje.
A što nije nevažna lekcija da se nauči iz filma starog više od trideset godina: da su najbolji prevaranti oni koji nemalim delom i sami veruju u sopstvenu prevaru. Vučića nepotrebno, jelte, precrtati.
I, sad, sa jedne strane, to RADI. Gnamien ima sasvim iskrene sledbenike, muškarce koji ozbiljno diskutuju o njegovim kvazireligijskim nebulozama, i žene koje glade stomake i osećaju se posebno jer nose u sebi porod mesije. M’Bala pred kraj filma ima nekoliko masovnih scena izražavanja zahvalnosti i vernosti proroku i ovde nema eksplicitne zajedljivosti – gledalac sam treba da uradi rad očajanja svedočeći tome kako naivna sirotinja razvija plemenitu emociju i nadu na ime brutalnog geslajtovanja kojem je izložena.
Ali sa druge strane, Gnamien je i sam žrtva kolonijalne traume i geslajtovanja koje on ovde, ironično usmerava sam na sebe pa se posle rituala raspinjanja kojim sebe stavlja u istu ravan sa Hristom, on se samoproglašava i pobednikom nad smrću samom i instruira streljački vod da u njega ispali plotun kako bi se ovo potvrdilo pred zapanjenim pogledima celog sela…
Ovo je dakle, priča bez mnogo nade, ali je pripovedana energičnim, stakato postupkom u kome nije uvek jasno koliko je vremena prošlo između dve scene, ama koja uspeva da bude i satirički potentna, ali i kinematski ugodna. Direktor fotografije Mohammed Soudani koristi filmske trake koje daju lepe boje i kadrove postavlja znalački, a montaža (Ahoussy Diangoye) je, uprkos naizgled zanatski grubom pripovednom postupku vrlo solidna, a što se, recimo, jako dobro vidi u sceni gde vesti o proroku koji je došao da spase zabludeli narod bivaju poslate – paralelno – putem kucanja saopštenja za štampu na pisaćoj mašini (i Francuskom jeziku) i putem tradicionalnih afričkih bubnjeva koji odjekuju kroz džunglu. Ritmičnost ove scene je samo mala demonstracija zanatske veštine na strani ekipe.
Au nom du Christ zaista nije sofisticiran u dramaturškom smislu ali ovo je film upečatljive fotografije i muzike (Paul Wassaba), upečatljive, prenaglašene glume, čija je vrednost prevashodno u nemilosrdnoj vivisekciji postkolonijalnih trauma Afrike koja stremi da se modernizuje i nekako uskladi svoja tradicionalna verovanja i prakse sa onim što se smatra „savremenim“ i istorijski potvrđenim. M’Balina kritika je delom, ali nešto manjim, usmerena prema bivšim kolonijalnim gospodarima – šteta koju su oni načinili svojim zlom je u filmu podrazumevana – a većim prema samim Afrikancima koji se sapliću po mraku sopstvene naivnosti, pune su im oči zapadnjačkog luksuza i skloni su traženju prečica da postanu „civilizovano“, od strane „autoriteta“ priznato društvo, a završavaju tako što sami sebe kastriraju, sami sebe eksploatišu i, na kraju, sami sebe ubijaju. Mračno-satirična poetika koju autor stručno umotava u svetle, šarene afričke boje radi ono što treba u ovom devedesetominutnom filmu punom bizarnih momenata sa potencijalom da ih gledalac dugo pamti i vraća im se mnogo puta tokom života, klimajući glavom u sve dubljem razumevanju prevare sa kojom smo, svi mi ovde, sve vreme suočeni.
