Idemo? Idemo. Svašta ima ove nedelje, od novog Candlemassa, preko novog doom metal benda Elija Rigonata, do prave kanonade noise rock albuma od koje se još oporavljam. Dakle, IDEMO:
Deo 1: BLACK METAL
Alukta je novi projekat prolifičnog belgijskog muzičara koga znamo pod imenom Déhà, čoveka sa više desetina aktivnih peojekata i solo-radova, i njegove koleginice, Francuskinje Brouillard, koja sa njim takođe radi u projektu Transcending Rites (gde su isto samo njih dvoje). Oboje muzičara su navikli ne samo na brojne solo-radove već i na istraživanje graničnih formi metala i njegovog ukrštanja sa drugim muzičkim izrazima pa je debi album ovog projekta, Merok baziran na pogrebnim običajima naroda Torajan iz Indonezije. I to jako lepo zvuči. Spoj eteričnosti atmosferičnog blek metala i svečane, spore funeral doom muzike, sa ukusno dodatim aluzijama na folklorne motive radi kako treba, nudeći spor, dostojanstven, hipnotičan album avangardnog metala u kome elementi ekstremnog izraza (vokali, distorzije) ne sugerišu agresiju već napor da se dosegne transcendentno, a „ritualistički“ momenti nisu karikirani egzoticizam. Ako volite spori, sanjivi atmoblek i melodični, molski funeral doom, ovo bi moralo da vam se dopadne:
„Asthénie is a band“, kažu Asthénie iz Strazbura, kao da ne žele da nam kreiraju ikakva očekivanja. No, ako ste slušali njihov predpandemijski debi album, verovatno imate nekakvu ideju kako nova ploča, Iridescence, zvuči. Melanholično, šugejzerski, sanjivo. Ovo je blackgaze/ post-blek metal za sve pare, sa pesmama od kojih su neke bliske indi roku, samo sa vrištavim vokalima i metal-produkcijom, ali moram da priznam da ta dinamična produkcija i energična svirka kod mene uspevaju da navuku dosta dobre volje i Iridescence je ploča koju mogu da slušam bez mrštenja. Jeste, pesme su duže, emocije su sjetne, sve je kako očekujete, ali ima ovde taman dovoljno znoja i krvi da sve bude OK:
Cocaine Culture iz Indijane su počeli kao bend bliži formulama post roka, šugejza i alternative ali za desetak godina rada, do izlaska svog debi albuma, Cocaine Culture razvili zvuk u smeru blek metala sa uplivima sludge metala pa i death metala. Taj debi album izdaje HPGD pa imate određenu sliku o stepenu ekstremnosti o kome pričamo. Ovo nije muzika koja se ovaploćuje SAMO u agresivnosti ali jeste ružna, mračna, abrazivna, namenjena publici koja kopa po blatu znajući da negde u njemu ima po koji biser. Sasvim je to korektno:
Blek metal koji svirtaju Finci Amūrta je u teoriji previše melodičan za moj ukus ali prvi EP ovog zanimljivog trija iz Tutkua se diči odlično napisanim pesamama i zvukom u kome i pored prominentnog sintisajzera gitare i bubnjevi zvuče zdravo i ubedljivo. Revel in Perdition osvaja energičnim nastupom u kome te naglašenije melodije prirodno idu uz robusnu, živu svirku i onda ta farbanja sinti-glamurom meni zvuče kao simpatična, smislena nadgradnja:
Ko voli „komercijalniji“ blek metal, jer, eto, i to postoji, stigao nam je novi Behemoth. Meni ovaj bend nikada nije bio previše po ukusu ali mora se poštovati i kolometraža i čisto tehnički kvalitet koji se pokazuje pa ću reći da je The Shit ov God sasvim korektna, uredna ploča prepoznatljivog black-death zvuka koji ekipa iz Gdanjska vozi već dobar broj godina. Upućeniji kažu i da im je ovo najbolje izdanje još od The Satanist iz 2014. godine pa ako volite Behemoth, ovo ne treba da propustite:
Za black metal (i black death metal) koji mi se nešto više dopada, tu je nemački Nail by Nail, osnovan 2023. godine. Na albumu prvencu, Embraced by Darkness kvintet, sastavljen od ljudi koji već imaju iskustva i aktivne bendove, zvuči taman onoliko hermetično koliko je meni potrebno, sa samo blagim skretanjima ka teatralnosti koja je ovoj muzici, istina, prirođena, ali ljudi poput Behemoth sa njom, za moj ukus, preteruju. Nail by Nail su distanciraniji, teži za slušanje i mada ne preteruju sa nekim OGROMNIM idejama, dovoljno su sirovi i old school i lepo se slušaju:
Iz Njemačke su i Scheitern čiji debi album, Litanei des Verfalls ima toliko bučan mastering da se jedva sluša. Mislim, razumem da muzika tako zvuči agresivnije ali je zvuk toliko monoton da je potrebno uložiti aktivan napor da shvatite da ne slušate stalno istu pesmu i da bend varira rifove, teme, tempo. No, kad napor napravite, ovo je lepuškast agresivni blek metal po šnitu veterana kao što su Marduk ili Immortal i ko to ne voli taj je jebeni ćaci:
Francuzi Skaphos su dosta po mom ukusu. I njihov treći album, Cult of Uzura je black-death ploča ali sa veoma naglašenom brutal death metal komponentom u visokoj brzini, ekstremnoj disciplinovanosti i tehničnosti. No, album ima i fino osmišljenu black metal dimenziju sa dosta atmosfere predhrišćanskih paganskih kultova izmešane sa surovim nabadanjem i ta kombinacija u muzici je meni veoma lepo legla. Jedan od apsolutnih hajlajta ove nedelje:
Onda su tu i Finci Svarta Havet i njihov drugi album, Månen ska lysa din väg, a namenjen svima koji manje reaguju na te black-death agresivnosti koje ovde hvalim i skloniji su post-black i blackgaze zvuku. Svarta Havet imaju svu potrebnu melodičnost i melanholiju, ali i vrlo tvrd, agresivan zvuk i brzu, isto agresivnu svirku pa su mi dobro zagrejali srce ovim albumom kome ni pesme nisu predugačke i sve se to lepo presluša uprkos JAKO GLASNOM masteringu:
Još black death metala? Ima! Exilium Noctis su iz Grčke a njihov drugi album, Pactum Diaboli, već imenom sugeriše šta ćemo ovde čuti. I ČUĆEMO tako mi svega: ovo je agresivan, preteći satanistički black death metal produciran da sve puca ali srećom napisan vrlo stručno. Ne nužno ORIGINALNO, ali ovo je album veoma solidnih rifova, dramatičnih tema, perfektno odsvirane egzekucije. Da je samo masterovan dinamičnije bio bi IDEALAN ali i ovako je dobar:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Puce su Kanađani (Njufaundlenđani, zapravo) sa evo, već trećim albumom za devet godina. Fresh Tar je kolekcija vrlo ugodnih teškorokerskih pesama koje klasičan sabatovski stoner/ doom oplemenjuju sa samo mrvicom grandža da bude prijemčiviji još širem krugu ljudi i to je sve solidno snimljeno, puno lepih ajomijevskih rifova i pitko. Ima tu i nekih obrada, uključujući Captain Beefhearta, pa se za bend može reći da se trudi da ne bude uhvaćen u samo jednom stilskom izrazu i ovo se sve jako lepo sluša:
Dead Vessels su iz Birmingema (u Engleskoj) i njihov zvuk meša stoner rok, sludge metal, nekakav (post)hardcore. Sve je to sirovo, odsvirano na osećaj i bez nekakvih velikih konceptualizacija, kako i očekujete od birmingemskih bendova a album Wholesale for the end times niko neće doživeti kao nekakav izgubljeni klasik ali on je u svojoj spontanosti i neposrednosti vrlo simpatičan:
Za veoma sirov, težak zvuk tu su Finci Abysmal Rites i njihov „primitive heavy/sludge“. Album Restoring The Primordial Order je baš takav, spor, primitivan, mučan, bez imalo simpatije prema neutreniranom slušaocu ali svirka je srčana, znojava, časna, pesme su nekakve prirodne dužine i ovo nije puka stilska vežba iz sadizma:
Elio Rigonat ne miruje pa je ove nedelje izbacio već dva albuma. Jedan je saradnja sa Sofijom Barić i to je elektropop ploča koju ne mogu da uvalim u metal-pregled ma koliko da rastežem definiciju metala. Ali druga je saradnja sa Sergejom Radanom u okviru stoner-dvojca Kali Juga a ovo je METAL metal. Rigonat je svoju reputaciju izgradio na ime vrlo agresivnog, vrlo tehničkog thrash metala sa matičnim bendom Kobold – jednom od najboljih thrash postava koje su u ovom trenutku aktivne IGDE u svetu– ali se poslednjih par godina izrazito trudi da eksperimentiše u različitim žanrovima i formatima pa je Smrt Svetu ploča dugačkih, teških, a meditativnih stoner komada koji kontempliraju o kraju, jelte, sveta, nudeći džem-sešn atmosferu ali zapravo kvalitetno, promišljeno napisane pesme. Ovo nije feelgood stoner rok ploča, da to odmah bude jasno, već jedna zahtevna , ambiciozna epopeja niskog štima i superteškog zvuka i moram da još jednom notiram svoju impresioniranost ovim beogradskim muzičarem:
Hrvati Elusive God imaju drugi album, Ambis i to je prilika da drugu nedelju za redom slušamo Roka Nikolića kako, jelte, roka. Naravno, Elusive God smo već slušali kad su izdali prvenac, Trapped in a Future Unknown pre tri godine a ovom prilikom tekstovi su na Hrvatskom i sve je mrvicu karakternije. Ali mislim, bilo je to dobro i 2022. godine, ta „Iron Maiden sviraju Doom“ koncepcija se nije istrošila i za razliku od mnogih drugih epic doom metal bendova, Elusive God ne zvuče nepodnošljivo cheesy i izkarikirano, već baš kako treba. Dakle, ZDRAVO cheesy, znojavo epski, sa kvalitetom rifova, pesama i produkcije koji su na vrlo visokom nivou a sa tim karakterom istaknutim u prvi plan. Odlično.
Fragments Of Time je debi album za francuski trio Maniard i to je bučna, teška ploča psihodeličnog doom metala. Znate već kako to ide, pesme su podugačke, gitare sipaju moćne akorde, ima tu dosta mišićavog rada ritam sekcije, ali dosta akcenta se stavlja na hipnotičku atmosferu a vokali, kada ih ima, stižu s onu stranu svesti.Glasan mastering ali solidno napisane pesme i dobra svirka:
Stone Fist su Italijani ali ne snimaju za Heavy Psych Sounds Records. Njihov debi minialbum, isto Stone Fist izlazi za Go Down Records i ovo je sirova, dosta garažna verzija stoner rocka. Što naravno ima svog šarma. Ovih šest pesama su prijatno fazirane i mada nemaju upeglanost i čvrstinu iskusnijih bendova, imaju dosta osobenih ideja i jedan drčan nastup koji šarmira:
Nisam siguran kako Norvežani Tusmørke ovako često štancuju ovako dobre ploče ali OK, En pakt med naturen je makar živi album, kojim bend obeležava četvrt veka rada. I odličan je, plus jako je impresivno čuti kako progresivni, paganski folk-rok koji ova ekipa izvodi uživo ima jednu vrlo ubedljivu formu sa puno nestandardnih instrumenata odlično udenutim u živi miks. Tusmørke slušam već par sezoa i oduševljen sam kao i svaka osoba od ukusa. Ako niste, treba:
Za malo garažnog heavy psych zvuka tu su Madmess, Portugalci koji klasičnom power-trio formatu dodaju sintisajzer u stalnu postavu i to je dobra kombinacija. Album The Third Coming je psihodeličan a sirov, energično odsviran a ne agresivan i pogađa sve potrebne mete, nudeći i znojavo, telesno iskustvo i solidan psihodelični trip:
Lajpciški Blackbox Massacre su uradili maltene isto za album Pink Edition dodajući power trio postavi orgulje, ali njihova muzika JESTE agresivnija sa deseto- i dvanaestominutnim primitivnim ritualima, vrlo gustim, heavy zvukom i bez pevanja. Album je, kapiram snimljen skroz uživo u studiju i odiše džemerskom energijom ali nije ni nemaštovit i nudi prilično okej spoj krautroka i metala za ljude koji vole i jedno i drugo:
Kao i svaka zdrava osoba, svake nedelje se pitam da li će Napalm Records izdati NEŠTO što će meni da se dopadne ali ove nedelje smo se našli na zaista istoj strani ulice. Švedski doom metal veterani Candlemass imaju novi EP za Napalm, naslovljen Blackstar i ne samo da dobijamo dve pesme njihovog karakterističnog PREDIVNOG melodičnog dooma, već su tu onda i po jedna obrada Black Sabbath i Pentagram. Mislim, legende obrađuju legende, ŠTA LEGENDARNIJE UOPŠTE POSTOJI? Naslovna pesma je okej, Corridors of Chaos je još bolja – jer je duža, sporija, hipnotičnija – Sabbath Bloody Sabbath je, clearly jedan dekadentan doom metal HIT a Forever My Queen je neumoljiva ROKAČINA na kojoj Johan Länquist ima da se ozbiljno naradi da ispoštuje dinamiku. Nezaobilazno:
Portlandski Hippie Death Cult imaju živi album snimljen prošle godine tokom ekstenziven turneje i pošto ovo izdaje Heavy Psych Sounds Records znate da nema mnogo prostora za promašaj. Teški rok ovog benda je sirov, agresivan a opet melodičan, sa upečatljivim, autoritativnim ženskim vokalom, a Live At The Star Theater je jednako sirov, REALAN snimak nastupa koji ima prostora i da se greši i da se brlja ali da se nikada ne izgubi hemija:
A iz Ripple Music tabora stiže album ekstremno zdravog hard roka sa izraženim ’70s šmekom. Paralyzed su kvartet iz Nemačke čija muzika jeste stoner rock – ima distorziran bas i jak, gazeći gruv kada joj to odgovara – ali čija muzika ima i orgulje i naglašava bluz komponentu više nego što je to danas uobičajeno. U tom smislu album Rumble&Roar je veoma lepo osveženje, pogotovo jer ni sam zvuk nije preagresivan, sa moćnim ali dovoljno prostranim miksom i razumnim masteringom koji muzici daju širinu i dubinu a pesmama, tim gruverskim, bluzerskim orbocima sreće, pravu priliku da nas osvoje. Još je impresivnije kada znate da je sve ovo snimljeno uživo u studiju i ako ste ljubitelj težeg roka u kome se dosta snažno čuju i Doorsi (slušajte Tosies Town, na primer), ovo će vam biti neodoljivo:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Äxe iz Londona sviraju vrlo sirov blackened speed metal, pa demo Warriors of the Death Raid zvuči maltene kao nešto iz 1985. godine. Što u zavisnosti od vaših preferenci može da bude sjajno ili grozno. Meni je materijal korektan, bez velike inventivnosti u pesmama, ali sa tehničkim kvalitetima koji ga čine pitkim i sasvim pogodnim za konzumaciju. Osam pesama, cena koju sami određujete, sve korektno:
Giftkrieg su iz Bostona njihov thrash metal je old school, vrlo tehnički uredan, štaviše, pomalo i „muzičarski“ nastrojen, ali bez previše gubljenja u virtuoznosti. Ovde je, dakle, akcenat više na promišljeno napisanim pesamama i taj se trud isplaćuje jer Poison War ima tri vrlo solidna komada, produkcijski svedena, ali srčano odsvirana i puna dobrih rifova, dobrih ideja i sklopljena kao da je i dalje 1988. godina i thrash metal bendovi su u apeksu inventivnosti:
Kalifornijski Trencher imaju novi EP, SkullCrusher i to je zapravo samo jedna originalna pesma i jedna obrada Running Wild. Ali je DOBRO. Ovo je old school speed/ thrash sprint po uzoru na, jelte, Running Wild, Iron Angel i Celtic Frost (koje Trencher navode kao najveće uzore) , svirka je solidna produkcija prihvatljiva i mada Trencher ima distinktno „kućni“ miris u ovome što radi, muzika je ZDRAVA:
Norvežani Nithe su svoj novi EP, izašao za nepogrešivi Caligari Records, naslovili Funeral Death i to, mislim, pravilno postavlja očekivanja koja treba da imate. Naime, ovo je old school black thrash metal, veran „necro“ estetici iz sve snage, ali koji istovremeno nije i naglašeno primitivan. OK, produkcija ovde nije skupa ali je u pitanju korektan studijski snimak, a i pesme nisu samo brutalne ejakulacije rifova već atmosferičnijje napisani komadi koji aranžmanima pričaju kompleksnije horor priče. Kada u drugoj pesmi bend citira besmrtni motiv Bernarda Hermanna iz filma Psycho, slušalac zna da ima posla sa ljudima od ukusa:
Dark Speed Power je drugi EP za kopenhagenški Slyngel i to je vrlo ukusan, kvalitetan blackened speed metal. Slyngel se nalaze na idealnom mestu između old school lojalizma i ipak nekakve tehničke ekspertize pa su pesme napisane i aranžirane profi, rifovi su old school testerisanje i produkcija je istovremeno i savremena i aludira na prangijanja od pre četrdeset godina. Veoma lepe četiri pesme sa više ideja nego što prosečan thrash metal bend danas stavi na celu ploču. Deathcult je HITČINA:
Arachnindz već imenom saopštavaju kakav im je zvuk pa je onda Demo 2025 baš ono što očekujete. Dakle, mošerski, gangsterski, uličarski nabod-core. Sasvim solidan pritom, sa pet pesama naslova poput Da Outside ili My Town My Scene, odsviranih disciplinovano, produciranih jeftino ali uredno. Ako na stranu stavimo da je ovo dvanaestak minuta komprimovane toksične muškosti, u pitanju je vrlo solidan materijal koji možete kupiti za onoliko para koliko ste sami spremni da date.
Red Slaad uz Atlante je, pretpostavljam, jednočlani crustpunk projekat sa EP-jem Songs of Liberty a koji je, po standardima kućnih projekata, jelte, ODLIČAN. Ovo su četiri pesme sirovog, agresivnog hardcorepunka, ali su napisane inventivno, tako da abrazivnost i ideje stoje u finom odnosu. Ovde ne samo da ima smena ritma i tempa već su neke pesme i pankerski himnične – pogotovo poslednja koja se i zove „Anthem“. Tako da od mene, još uz tu cenu koju sam kupac određuje, ovo dobija oba palca na gore:
Hard Stare su crossover thrash ekipa iz Škotske. EP Go Fuck Yersel’ / In The Bin je vrlo bučan, jako distorziran, onako prljav, neumiven i šarmantan, sa lepom smenim brzih, kinetičkih delova i pasaža paklene buke. Lep materijal, a cena daunlouda je koliko date. PA DAJTE:
I Bathed in Sin su iz Škotske a njihov Unfest ’25 Promo ima dve pesme kombinacije metaliziranog crustcorea i klecačkog hardcorea. Nije to loše i kad se svira brže meni je ovo odlično. Ali i kad se svira sporo mislim da je okej, sa bendom koji je sirov ali artikulisan i dosta dobrih rifova:
Cult Mind iz Kalifornije imaju album Unfected i njihov izdavač, uglavnom nepogrešivi Transylvanian Recordings kaže da je ovo „pank za pankere“, navodeći uzore kao što su Poison idea, Wasted Youth, Strung Up i Suicidal Tendencies. I sve su u pravu, Infected je kolekcija brzih, energičnih pesama, pravih pitstartera u kojima se zaista čuje karakternost Poison idea i lepršavost ostalih navedenih bendova. Cult Mind sviraju majstorski, pišu pesme bez grama sala na sebi, brze, okretne a opet PESME, dakle ne puke skice, imaju odličan zvuk i pravo ih je zadovoljstvo slušati. Pošto je Transylvanian Recordings izdao vinil, danloud se plaća koliko hoćete:
Controlled Dosage iz Teksasa na demo snimku 3 Track Demo samo u prvoj pesmi govore o opioidima. Ostale dve imaju „političkije“ teme i to je sasvim na mestu. U pitanju je energični, dosta jednostavni, garažno-sirovi ali opet PRIJATNO primitivni powerviolence hardcore i to se konzumira sa osmehom. Plaćate koliko hoćete:
AC-130 su iz Teksasa pa tako i zvuče sa vrlo nasilnim beatdown hardcore nastupom na EP-ju Actos De Violencia. Zvuk je težak, glasan, ali ima nekakvu dinamiku, svirka ima odličan gruv a pevanje na Španskom svemu daje dovoljno svežine da AC-130 intuitivno izdvojite iz gomile beatdown bendova koji svi imaju isti tough guy nastup. Preporuke!
Multiple Felon su hardcorepunk kvartet odnekud iz Amerike a Demo 2025 ima tri pesme kvalitetnog thrash-čukanja. Ovo je vrlo snažno utemeljeno u hardcore i crossover tradicijama osamdesetih, ali sa prelivom moderne sviračke discipline, producirano korektno, sa puno karaktera i generalnog kvaliteta na svim nivoima. Odličan prvi demo i obećanje velikih stvari u budućnosti:
Imamo i The Chain iz Perta u Australiji sa albumom Blind The World a koji stručno spaja ulični, sirovi hardcorepunk i te neke modernije, „gangsterskije“ tendencije. Zvuk je glasan i težak ali je svirka energična, prštava i album ima dovoljno pank rok energije da meni bude simpatičan. Eye to Eye je, recimo baš pogo-starter:
Britanski Kicked In The Teeth sviraju možda suviše „komercijalan“ punk rock za moj ukus, ali da ne preteram sa elitizmom reći ću da je album Watling Street Chambers kolekcija deset pristojnih rok pesma sviranih veoma visokim tempom, kvalitetno istreskanih i pristojno produciranih. Dakle, ne PREproduciranih. Mislim, ovo je zaista okej, samo je suviše, jelte, radio friendly za moj ukus al ja sam budala:
Na primer, više su po mom ukusu Sex Scenes iz Milvokija čiji album Everything Makes Me Sick spaja klasičan, prostački pank rok sa malo riot grrrl rokačine. I to je odlično: zvuk je sirov i jeftin, ali svirka je karakterna i in your face, bez glume i kalkulacija, pesme su kratke, proste i odmah hvataju za revere i odvlače u šutku. Pa ko koga prvi. Sjajno je:
Vibratacore su italijanski crustcore/ death metal sastav sa novim albumom koji se zove samo Nova i, pa, ko voli agresvno a opet primitivno, ovde će se lepo udati. Ljudi sviraju već dvadeset godina i to znači da su dosegli jedan solidan tehnički nivo ali da se i dalje drže sirovine i jednostavnosti koje cene pravi andergraund ziloti. Navalite:
Vroclavski Grób u suštini sviraju death i thrash metal ali novi EP, Groźby Karalne / Żelazna Kurtyna im je delom to a delom d-beat hardcore. Pa eto, to su četiri pesme sirovine i agresije i ko voli, nek čuje:
Casing iz Londona i Belk iz Lidsa imaju split EP naslovljen Liminal Veil i to su četiri pesme strahote i agresije. Oba benda sviraju mučan, jako abrazivan blackened-sludge-hardcore-grind sa jako niskim štimom, jako naglašenim distorzijama i smenama sporih, meljućih delova sa rafalnim blastbitovima. Ovo je UŽASNO a istovremeno odlično pa to što ima samo četiri pesme istovremeno služi i kao blagoslov ali i kao navlaka da tražite još muzike ovih bendova.
Njujorčani Stolen Gun mešaju agresivni hardcore i grindcore pa im Demo 2025 nema ni jednu pesmu dužu od dva minuta, ali su to ipak tehnički kvalitetne, znalački napisane i furiozno odsvirane porcije agresije i nihilizma. Nizak štim, težak zvuk, ali dinamično masterovanje i brutalna svirka, sve je kako treba:
Cloven Impressions In A Great Nothing je pak split EP bendova UfoUfoUfo i Deer Parade i to je pet pesama brutalnog mathcore/ false grind prebijanja. UfoX3 su značajno bolji jer su „praviji“ bend, sa instrumentima i promišljeno napisanim, a maničnim, pesmama, dok je Deer Parade onda više fusnota ritam mašine i vrištanja. Ali kao paket, ovo je vrlo solidno a pogotovo jer daunloud plaćate koliko hoćete:
Poljaci Hostia na svom četvrtom albumu, Razorblade Psalm zabijaju u patos ekstremno kvalitetnim deathgrindom. To je čak šesnaest pesama brzine, energije, veoma uredne svirke i dobre produkcije, napravljenih da ulete u šesnaesterac, naprave haos i zapale pre nego što dobijete priliku da se na njih naviknete, a kamoli da vam dosade. Poljski deathgrind ima dugu i svetlu tradiciju i Hostia su naprosto noviji izdanak te tradicije, onoliko dobro koliko ih istorija obavezuje. Odličan, ODLIČAN album:
Nisam ni znao do nedavno da Frogcore postoji kao fenomen, jelte, fascinacije žabama i proizvođenja estetike i raznih umetničkih radova baziranih na žabama. No, bend (?) Frogcore sa albumom Frogcore nudi pristojan deathgrind i to je okej. Ovo je kućna produkcija u režiji, skoro sigurno, jednog čoveka ali ovih dvanaest pesama su dovoljno brze i tehnički korektne za moje potrebe. Humor je tu ali ne u nametljivim količinama i ovaj demo-album se posluša sasvim okej a plaća se koliko date:
Za nešto tehničkiji i, hmm, profesionalniji deathgrind tu je debi album pensilvanijskih Disfathom. Naslovljen No Moral Compass on je kulminacija rada kvinteta kroz poslednju deceniju i nudi zaista poštenu, energičnu svirku i pesme koje imaju u sebi dosta tehničke ekspertize a da sve zvuči vrlo organski i nimalo umiveno. Bend je, dakle, vrlo usviran i kvalitetan ali i svirka i produkcija imaju dovoljno „žive“ energije da se izdvoje iz mase a kompozicije su ozbiljno agresivne ali opet sa prostorom da se udahne vazduh i kreira atmosfera. Lepo!
Brazilci Facada i znameniti zemljaci Rot imaju split album naslovljen em sincronia com o fim do mundo. Za Rot nisam znao ni da su još aktivni ali pošto su u pitanju legende grindcorea devedesetih, sa apetitom sam ovo poslušao. Facada su vrlo solidni, svirajući u nešto modernijem stilu od Rot, ali sa i dalje veoma izraženim old school grindcore mentalitetom. Solidna produkcija, solidne pesme, sve solidno. Rot zvuče baš kako treba, odlično usvirani, sa okej produkcijom ali i dalje old school, i dalje sa jednostavnim, prijemčivim pesmama, visokim tempom, prljavštinom koja nije isterana iz njihovog zvuka. Nostalgično i preslatko:
Ahhhh, novi Pupil Slicer, pa makar samo EP sa dve pesme je sve što mi je potrebno da proglasim ovu nedelju uspešnom. Londonski trio je promenio postavu ali nije umanjio furioznost svoje svirke pa je Heather/Black Scrawl jedan kovitlac distorzije, buke, mathcore ritmova i grindcore veštine. Uz užasne vokale Kate Davies, odličnu produkciju i pametno odmerena koketiranja sa metalcoreom, mislim da će sledeći albuim ove ekipe biti apsolutno zakucavanje. A ovo je samo aperitiv! Probajte:
Vomitizer je norveški death metal trio i ako iz samog imena nije jasno da je u pitanju vrlo visceralna, vrlo znojava muzika, a ne nekakav intelektualni, akademski pogled na death metal, onda da kažemo i da se debi album zove Release the Rats. Očekivao sam, da budem iskren i nešto prljavije, međutim Vomitizer sviraju vrlo uredan old school death metal sa jasnim dugovanjima bendovima poput Death ali i Atheist pa nije nefer reći da pored sve te štroke koju očekujete, ovde dobijate i malo progresive. Uostalom, ovo je bend iskusnih ljudi koji sviraju u Chton, Ghetto Ghouls, Bazooka Troopas i još dosta drugih bendova i lepo je videti da kada su se dohvatili death metala, to rade na osoben način. Drugim rečima, Release the Rats isporučuje dobra i donosi žestok, prljav death metal a onda ide preko linije dužnosti i tom death metalu dodaje progresivnu dimenziju. I to je vrlo lepo:
Cerebral Obliteration je „bend“ nastao od JuTjub kanala, internet projekat trojice ljudi koji uprkos svemu zvuči SOLIDNO. Ne sad nešto NEVIĐENO, ali debi EP, Manifestation nudi pristojan, agresivan black death metal, sa dovoljno mišića da bude zanimljiv i dovoljno prostora da raste i koncepcijski i produkcijski. Za prvi pokušaj, ovo je okej:
Kolumbijski Disfiguring The Madness nema naročito skupu produkciju, ovo je očigledno kućno rađena muzika, ali album El Fin de Una Era ima dosta šarma sa svojom kombinacijom slamdown rifova, repovanja na Španskom, generalno prijemčivog gruva. Spajanje tough guy gangsterisanja i propisnih death metal rifova ume da ispadne i vrlo krindži ali Disfiguring The Madness ima nekakav nedužni šarm koji ga čini simpatičnim:
Seethe iz Kanzas sitija je na granici karikature ali su dve pesme na demo snimku promo dovoljno zabavan brutal death metal koji se graniči sa goregrindom da meni to bude sasvim okej. Pesme su kratke, svirka je kvalitetna, tempo je jak sa tim svojim smenama blastbita i mošerskih deonica i sve brzo proleti a čovek na kraju shvati da želi JOŠ:
Austrijski Sloow imaju dobro ime i, evo, već treći album za pet godina, naslovljen, isto, Sloow. Njihov pristup old school death metalu dosta je određen njihovim imenom i ovo je više gruverski, više rifaški a mnogo manje „tehnički“ i agresivno-brzinski death metal. Ima tu okej gruva, ali je muzika možda iu previše nemaštovita za moj prefinjeni, jelte, ukus i imam utisak da bend ima bolji zvuk – težak, nisko naštimovan, bučan – nego same kompozicije. Ali slušljivo je:
Chainsword su poljski death metal bend inspirisan, očigledno Warhammer 40k mitologijom i istorijom. Naravno, kao i najpoznatiji prethodnici (Bolt Thrower,of kors), i Chainsword valjaju težak srednjetempaški gruv pun zlih, pretećih rifova i hedbengerske divote. Novi minialbum, Chapter XII je konceptualno osmišljen ali čak i da ne znate ništa o svetu futurističkog Warhammera, na jelovniku je mesnat, težak, PRIJATAN death metal koji će vam zadovoljiti većinu kalorijskih potreba za danas:
Iz Finske dolaze Plague Vessel, kvartet ljudi koji već imaju bendove, ali čiji debi, EP Human Waste Conglomerate zvuči tako sirovo da na trenutke pomislite da su ovi likovi uzeli instrumente prvi put kada je snimatelj pustio traku (ne kažem „pritisnuo REC na telefonu“ jer je potvrđeno da je ovaj materijal snimljen u analognom studiju). Ovo je muljav, mračan death metal sa veoma disonantnim rifovima ali uglavnom zato što gitare ne zvuče dobro naštimovano. No, to se uklapa u opštu atmosferu raspadanja i truleži koju bend kreira pa i ekstremno lo-fi produkcija koju su Iron Corpse rado publikovali. Pa onda ima i ko će to rado da sluša!
Atmosferični black metal je uobičajena klasifikacija ali atmosferični death metal je dovoljno redak da i dalje privuče moju pažnju kad se pomene. Nemačko-španjolski Jade imaju drugi album, Mysteries of a Flowery Dream i ovo je, pa, solidno, sa black, death i doom metal elementima u kolekciji pesama koje zaista više forsiraju amtosferu ali su ipak sklopljene od mišićave, znojave svirke i ta atmosfera nije prevashodno melaholična nego SPOOKY. Pa nije loše!
Delirious Compulsion iz Liverpula imaju vrlo korektan demo sa dve pesme, naslovljen Promo 2025 i ovo je ambiciozan tech-death, makar u smislu demonstracije tehnike i produkcije. Sa strane samog, jelte, sadržaja, Delirious Compulsion ne pokazuju neku veliku originalnost, ali svakako, kogod da je voleo na primer Spawn of Possession, ovde će dobiti svoj fiks, ITEKAKO. Dobar bend, dobar početak, cena po želji, sve je kako treba, pratićemo:
Dripping su bizaran američki eksperimentalni/ progresivni death metal bend koji je prvi album snimio 2002. godine a 23 godine kasnije stiže EP Archaic Scriptures of Epistemology, i to za Maggot Stomp. Ime izdavača sugeriše da ovo nije tek prosečni death metal sastav iz obližnje garaže i uistinu, Dripping vrlo smelo mešaju eksperimentalni cut-up pristup sa sirovim, primitivnim slamming death metalom. Nekome će sve ovo biti bezvezno brljanje po žanru i larpurlartizam, neko će biti oduševljen. To je usud graničnih muzičkih žanrova, ali Dripping makar ovo rade sa MNOGO vidljive ambicije da razore artificijelne granice i sa dovoljno tehničkog znanja:
Ni Axiom Chaos nisu „normalan“ death metal bend. Ovaj duo uz dva američka grada svira kombinaciju disonantnog i progresivnog death metala ali prvenac, Primacy Arrival je i ozbiljno agresivna ploča, namenjena istreniranom, upućenom slušaocu koji će u baražu i rafalima,da ne pominjem dementnim vokalima, prepoznati sofisticiranost. Ako ste TA osoba, izvolite:
Za „normalniji“ ali tehnički vrlo ambiciozan death metal tu nam je drugi album kalifornijskih Ominous Ruin. Ovaj kvintet iz San Franciska radi već petnaest godina ali je prvi album snimljen tek 2021, a novi, Requiem demonstrira vidan trud da se stvari još više pomere u smeru tech-death ekscesa. Ali ovo nije zaista ekscesivno u domenu kompozicija koje ipak nisu puka demonstracija tehnike i imaju izraženu – naravno ne uvek jednako uspešnu – ambiciju da budu individualni narativi sa glavom i repom. To vrlo cenim pa tim pre moram da primetim da ovako glasan mastering ovoj muzici više odmaže nego što joj pomaže, čineći zvuk dinamički monotonim i gubeći pažnju slušaoca koju kompleksne kompozicije treba da drže. Al dobro, ima i mnogo gorih primera i Ominous Ruin su ovde zapravo prilično slušljivi.
Bend je For The Pyres, debi album mu je At the Pyres of Sin i to je agresivan, bombarderski death metal kakav ne očekujete zaista da čujete sa severa Evrope. No, For The Pyres su Šveđani, i u njihovom zvuku ima prepoznatljive „chainsaw“ estetike a ona se na ovom albumu prvencu fino kombinuje sa agresivnim, brzim pesmama punim rafalnih blastbitova. Štaviše, ta kombinacija, melodičnijih a opet sirovih, jednostavnih rifova i brzog, agresivnog tempa je veoma potentna i možda i previše retko korišćena u death metalu pa For The Pyres popunjavaju tržišnu nišu na najbolji moguć način:
Imamo i Prophetic Suffering iz Alberte u Kanadi sa debi albumom, Rivalry of Thyself. I ovo je sad isto nekakva kombinacija sirovog, primitivnog death metala sa black metalom, ali snimljena jeftino, miksovana da bude hermetična i neprijateljski nastrojena prema svima sem prema najutreniranijima. Ako imate trening i volju da se uhvatite u koštac sa muzikom koja je praktično jedna abrazivna, hrapava tekstura, Prophetic Suffering nude dovoljno transcendencije u svojoj neumoljivoj agresivnosti da budete nagrađeni. Ovo je kao bestijalnija, primitivnija verzija australijskog Portala i to, jelte, može da bude lekovito:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Meatwound su iz Tampe ali umesto da sviraju death metal kako to lokalni propis i tradicije diktraju, njihov izraz je agresivni, metalizirani noise rock. Što meni, naravno, sasvim odgovara. Album Macho zapravo meša dosta meni zanimljivih uticaja, od Unsane preko Godflesh pa do sludge metala i ovo je teška, agresivna ali gruverska i višeslojna ploča sirove, primalne muzike koja je istovremeno umetnički sofisticirana. Odlično:
Za normalniji, manje metaliziran noise rock tu su mičigenski Bronson Arm. Ovo je normalno duo ali na albumu Casket Schwagg su se uvećali za pedeset posto i imaju i trećeg člana. U svakom slučaju, znate kako je distorzirana, napucana bas-gitara bitna za klasične noise rock nendove? E, pa Bronson Arm umesto nje imaju distorziranu i napucanu BARITON gitaru i to zaista donosi osoben zvuk. A i pesme su prilično kul napisane, svaka sa svojim osobenim trikom, na pola puta između minimalnog panka i psihodeličnih eksperimenata i ova svedenost zvuka i agresivnost u izrazu se dobro kombinuju:
Jaka nedelja za noise rock pa tako Ipecac Recordings Mikea Pattona izdaje novi album bristolskih mclusky. I OK, mclusky nisu „običan“ noise rock bend jer pored celog noise rock arsenala (militantan bas, agresivni ritmovi, disonantne gitare, vrištanje), imaju i bizarno pevljive, melodično recitatorske, vrlo „britanske“ vokale. Album the world is still here and so are we je kolekcija dvominutnih pank-nabadačina koje bi pank puritanci gledali sa nepoverenjem ali bi na kraju priznali da su OPAKE. A vi niste puritanac nego od osoba od ukusa i širokih shvatanja i ODMAH ćete prepoznati koliko su OPAKE. Mislim slušajte cops and coppers, kakav HIT:
Butthole Surfers nisu snimili album ima skoro četvrt veka ali nekadašnje vedete „weird“ indi muzike (a pre toga vedete bizarnog andergraund rokanja), iako danas uglavnom ne rade u ovom formatu, očigledno nisu protivne ideji povremenog izdavanja živih snimaka iz podaleke prošlosti. Live At The Leather Fly je snimljen negde početkom devedesetih, očigledno pre nego što je izašao Independent Worm Saloon (jer, jelte, iako se ovde svira par pesama sa albuma koji ih je učinio svetski poznatim, nema Goofy’s Concerna a to bi bilo nezamislivo da album JESTE bio izašao) i sadrži zdravu kombinaciju starih andergraund hitova i budućih Lollapalooza bengera. Na primer, ovde imate Hey, imate Booze, Tobacco, Dope, Pussy, Cars, ali onda imate i relativno „normalnije“ i televizičnije Dust Devil ili Dancing Fool. I mislim, ima tu mnogo dobrih pesama, baš pravih rokenrol klasika a koliko umem da kažem, bend i pored svog nadrogiranog Magic-Band-sreće-Chrome-na-Acidu ugođaja koji ćete ovde čuti, sa svim disonancama na gitari i Gibbyjevim iživljavanjem sa filterima na vokalu, ovo je postava sa normalnim bubnjem u kombinaciji i bend je usviran i trudi se da zvuči disciplinovano. Ne mogu da ne iskukam malo jer fale, recimo Goofy’s Concern, Sweat Loaf i, naravno The Shah Sleeps in Lee Harvey’s Grave, ali ovo je svejedno komad skoro klasičnih Bathola pre nego što su postali svačiji omiljeni MTV ekscentrici i, jebiga, lepo je to:
Palantyr su francuski kvintet koji se do prošle godine zvao Destrukt a promena imena došla je sa transformacijom muzike iz sirovijeg speed metala u nešto melodičniji heavy izraz koji ipak i dalje čuva speed metal oštrinu i brzinu. Prvo izdanje pod novim imenom, minialbum The Ascent & The Hunger nudi izuzetno ubedljivu svirku, lepe, melodične pesme, visok tempo i autoritativne vokale pevačice po imenu Athénais Kordian. Ovo ne samo da je po energičnosti ali i po vernosti old school heavy metal zvuku rame uz rame sa bendovima poput Tower ili Iron Griffin, već Palantyr i obradom kompozicije Nosferatu britanskog psihodeličara i gotičara Paula Rolanda pokazuju inventivnost koja bi mogla da im da specifičnu poziciju na savremenoj metal sceni. Izvrstan debi, bend koji vredi držati na radaru:
Na promo slici grčkog benda Infertale vidi se i jedan Bathory duks, ali muzika na debi EP-ju mnogo više vuče na Iron Maiden. Nije ovo nekakva jedan na jedan kopija i Infertale sviraju moderan heavy metal koji je samo pod očiglednim i velikim uticajem mejdna, a što u krajnjem produktu zvuči ubedljivo, efektno i zabavno. EP ima pet pesama i ovo je fina kombinacija žestine i trešerskih rifova sa mejdnovskim harmonijama i epskim temama. Pevač takođe na visini zadatka, produkcija pristojna, sa lepim, hrskavim gitarama, ugodnom bojom basa i dobrim, prirodnim bubnjem, pa je ovo prvo javljanje za bend osnovan prošle godine, mislim, onoliko idealno koliko se mladi, novi bendovi uopšte mogu nadati. Slušajte Infertale!
Španci poslednjih godina kidaju klasičan, ’80s heavy metal pa evo i benda Aeroscreamer iz Baskije sa debi albumom, Countess of the Night koji donosi dosta lepote slušaocu izgrađena uha i prefinjena ukusa. Naime, Aeroscreamer nisu sasvim klasični, odnosno oni u zvuku spajaju više različitih pristupa meatlu i teškom roku iz osamdesetih i sedamdesetih, tvoreći spoj kakav nije ZAISTA postojao u ono vreme. Ali mogao je. Countess of the Night je delom Iron Maiden, delom ’70s prog rock, delom neonski ’80s sleaze metal i to je zdrava iako iznenađujuća kombinacija. Pevačica Leire Zubizarreta ima strastven, pomalo neizbrušen stil a pesme su podugačke ali zabavne. Lepo i sveže:
Iz Španije su i Vessel, bend sa debi albumom, Another Life i to je takođe vrlo solidan ’80s heavy metal. No, Vessel zvuče više radio-friendly, manje naginju street metal stilu i album sa svojih 37 minuta nudi dosta ugodno slušanje i za ljude koji sebe doživljavaju više kao „hard rok“ nego „hevi metal“ publiku, ako me razumete šta hoću da kažem. Verovatno ne razumete jer su ove podele važile pre 40 godina, ali eto… Enivej, ovo je vrlo solidno napisana ploča, sa vrlo solidnim pevačem, pristojnom produkcijom i obezbediće vam puno sreće ako volite ovakav stil metala. A ako ne volite, ŽAO MI JE što su David Coverdale i Blackie Lawless umrli nizašta („umrli“ samo simbolički, naravno):
ALBUM NEDELJE
Brazilci Escarnium su TAČNO ono što volim u death metalu: njihov četvrti album, Inexorable Entropy je nezaustavljiva oluja bolesnih, a prijemčivih rifova i rafalnih blastbitova, povezanih organski, sa smislenim promenama tempa i varijacijama u atmosferi. Bendovi poput Escarnium – a jasne preteče su satanistički uzori kao što su Morbid Angel ili Immolation – sviraju muziku koja zvuči zaista onostrano iako ne koristi ni preterano egzotične harmonije ni nekakve matematički napredne ritmove, već je njena snaga u opštem, dobro postavljenom zvuku i utisku tvrdoglave neizbežnosti koja nelogične aranžmane čini na kraju dana prirodnim, logičnim iako ste svesni da je to logika poremećenog uma. Odlična, zrela ploča koljačkog a elegantnog death metala za gurmane i obrazovane ljude, pravi hit za italijanskog izdavča Everlasting Spew Records:
