Na kraju se ispostavilo da je Thunderbolts*, film o šačici trećepozivaca, otpadnika i anonimusa najbolji Marvelov film u poslednjih nekoliko godina. Treći dugometražni rad Njujorčanina Jakea Schreiera – mnogo poznatijeg po režiji muzičkih spotova – i njegov ulazak u Diznijev studijski sistem je nesumnjivo najbolja stvar napravljena unutar pete faze Marvelovog kinematskog univerzuma i podsećanje na to zbog čega je pre desetak godina publika hrlila u bioskope da gleda svaki novi film o Marvelovim superherojima. Ko je TO očekivao?
*iritantnu zvedzicu u naslovu ćemo od ovog momenta nadalje ignorisati jer se radi o šali koja će vam ionako biti jasna ako film pogledate a dovoljno je duhovita da bih u ovom prikazu ne treba da je spojlujem
Mentalni problemi kao posledica traume iz detinjstva su decenijama unazad opšte mesto žanrovskog filma, prečica do instant-karakterizacije i jasna spona sa simboličkim „zlom“ koje se nalazi s onu stranu racionalnog i ne mora dalje biti objašnjavano motivacijama likova. Likovi poput Normana Bejtsa iz Hičkokovog Psiha*ili titularne Carrie iz De Palmine adaptacije Kingovog romana svoju upečatljivost duguju komplikovanom ontološkom statusu u kome su istovremeno i žrtva i dželat, smešteni u opominjuće priče o malim društvenim tragedijama koje promiču javnosti ispod radara, ali na kraju realizovani kao monstrumi koji se nalaze s onu stranu našeg poimanja dobra i zla i u nama izazivaju primalnu stravu.
*i Blohovog romana koji mu je prethodio, a koji je bio neka vrsta romansiranja onog što se u tom trenutku znalo o životu Eda Geina
Thunderbolts je film koji ovu žanrovsku matricu poznaje i sigurno koristi a onda svoje originalno razrešenje stare moralne dileme – šta činiti sa žrtvom koja kreira nove žrtve – nudi u formi grupnog zagrljaja. Kada su svi likovi u ansamblu polomljeni, onaj najpolomljeniji od svih će samo dobiti najviše podrške. To nije onako kako bi stvarni život funkcionisao reći će neko, ali ovo je film smešten u svet u kome ljudi lete, asgardski bogovi se bore sa Hulkovima u vanzemaljskim arenama a multiverzum je bio na pragu ekstinkcije najmanje 3-4 puta u poslednjih pet godina. „Realizam“ u Thunderbolts nije previsoko na listi prioriteta, ali Thunderbolts svoju uverljivost gradi na čvrstoj dramaturgiji, kvalitetnom radu sa glumcima i, pa, hvala svemu nečastivom koje je odlučilo da ovde umeša svoje prste, činjenici da Marvelov film KONAČNO snima neko ko razume da radi u vizuelnom mediju i da se neke stvari najbolje rešavaju slikom. Dok Sam Raimi ne uradi svoj naredni MCU projekat, ovo je film na koji ćemo pokazivati prstom i pitati druge režisere jesu li ga pogledali, jesu li ga proučili, zašto njihov film nije malo više kao Thunderbolts.
Poslušno ću dići ruku i reći da sam JA od Thunderboltsa očekivao samo dalja razočaranja, šablonsko pripovedanje, beskrvan rad po formuli, nove argumente u prilog teze da će ova filmove za godinu-dve,najdalje pet godina od danas ionako režirati AI, nenadahnutu vizuelnu brljotinu, usiljeni dijaloški humor, didatktiče replike, dobre glumce straćene na nespretno režirane scene koje s mukom povezuju niti iz nekoliko televizijskih serija i postavljaju podzaplete za buduće filmove. Na kraju krajeva, poslednji Marvelov film za koji sam bio spreman da se iscimam do bioskopa – ako ne računamo Deapool & Wolverine koji mi je bio rođendanski poklon – bio je treći Guardians of the Galaxy a on je bio solidan ćorak i, uključujući čitavu četvrtu faze MCU, sve ostalo sam bez mnogo entuzijazma čekao da dođe na striming.
Thunderbolts nije, da bude jasno, nekakav genijalan film, i sa budžetom od 180 miliona dolara – što je ABNORMALNO mnogo za film koji se, suštinski, dešava na tri lokaliteta i nema ni jednog jedinog zaista skupog glumca u kastu – verovatno neće biti ni nekakav urnebesni blokbaster, ali urađen je sa punom svešću o tome šta je filmove iz prve tri faze MCU činilo zabavnim i napravljen je sa daleko više stila, svesti i spretnosti nego bilo šta što je iz Marvelovih studija izašlo od 2020. godine naovamo.
A što se mora pripisati Schreirovoj spretnosti ali možda i volji studija da ga pusti da radi jer ovo teško da je iko doživljavao kao film od koga će zavisiti bilo šta. Thunderbolts je nastao nakon što je EricPearson, scenarista Black Widow, predložio spinof tog filma u kojem bi britanska glumica Florence Pugh dobila protagonizam – a nakon što je ona ionako smatrana najboljim elementom Black Widow – a ostatak ansambla je sklopljen uzimanjem pomenutih trećepozivaca iz dotadašnjih Marvelovih filmova i serija, sa dodatnim likovima koji će ovde imati svoje debije, sakupljenih uglavnom ako ne sa dna kace Marvelovih stripova, a ono iz dubokog trećeg ili čevtrtog reda. Da mi je neko pre svega pola decenije rekao da ću u 2025. godini gledati film sa U.S. Agentom u jednoj od glavnih uloga rekao bih mu da se brinem za budućnost Marvela. To da će U.S. Agent u svom kinematskom debiju (nakon serije The Falcon and the Winter Soldier) ispasti ovako dobro je tek blagoslov kakvom se nikada nisam nadao: kao dugogodišnji ljubitelj ovog relativno nepoznatog anti/ superheroja oduševljen sam da je njegov portret na velikom ekranu zreo, karakteran, sa idealnom odnosom satiričnog i tragičkog da se opravda to postojanje erzac-Kapetana Amerike koji nikada neće biti dorastao svom uzoru.
No, kritični element na kome Thunderbolts gradi svoju argumentaciju je ipak Robert Reynolds, poznat i kao The Sentry u tumačenju Lewisa Pullmana. Sin Billa Pullmana ima iza sebe manje od decenije profesionalne glume ali je imao prilike da radi sa Drewom Goddardom i Williamom Friedkinom, pa je njegovo uključivanje u ovaj film bilo, čini mi se pun pogodak. Na Pullmanu počiva čitava kompleksna konstrukcija argumenta ovog filma o tome da „niko nije OK“ i da to nije OK ali da JESTE zatečeno stanje i da se valja prepoznati i raditi sa tim, boriti se, zajednički, svakog dana, i onih boljih i onih lošijih dana i da je to jedina alternativa praznini koja zjapi na drugoj strani argumenta, i da Pullman ovo nije mogao da izgura, Thunderbolts bi se raspao na komadiće.
Štaviše, uvođenje tako kompleksnog lika kao što je The Sentry u film koji je suštinski samo jeftiniji/ jednostavniji odgovor na Warnerov i DC-jev Suicide Squad – i ima vrlo malo veze sa konceptom Thunderbolts onako kako su ga Kurt Busiek i Mark Bagley osmislili u stripovima – je mogao da bude ozbiljan čavao u lijesu u kom bi Marvel sahranio svoju petu fazu. „Supermen, ali sa psihozom“ naspram grupice plaćenika od kojih većina u svoje profesionalne dužnosti ubraja samo ubijanje a u svoje slobodno vreme blene u telefon i čeka da se nešto – BILO ŠTA – desi, samo da ne moraju da više fizički osećaju koliko nemaju nikoga i ništa na svetu, to je izazov kakav ni mnogo renomiraniji režiseri od Schreiera nisu smeli da pipnu ni preko kondoma. No, Schreier i Pearson, te saradnica na scenariju, Joanna Calo, poznata kao showrunner veoma popularne televizijske serije The Bear, su ovaj posao odradili tako sigurno da se čovek još jednom mora zapitati zašto ostali Marvelovi filmovi u poslednjih 6-7 godina nisu ovakvi.
Jedna od glavnih stvari je svakako to da je ovo film sa DRAMATURGIJOM u prvom planu. Zvuči kao podrazumevana stvar ali u kontrastu sa velikom većinom poslednjih desetak Mavelovih filmova, Thunderbolts je napisan kao jasno zaokružena priča u kojoj je poznavanje identiteta i statusa likova iz njihovih prethodnih MCU pojavljivanja bonus ali nije neophodno za praćenje radnje. On ima jasno definisana mesta na kojima se radnja odvija, a koja se, ta mesta, istražuju i koriste kao fizički prostori sa svojim ograničenjima i prilikama koje pružaju i to je nešto što naprosto NEMATE na ovom nivou supeherojske produkcije. Otprilike jedna četvrtina filma otpada na dramu (i komediju) četvoro ljudi koji se ne poznaju zatvorenih u jednoj sobi – zatim u kompleksu soba i hodnika iz koga ne mogu da pobegnu – i Schreier izvlači maksimum iz zajedničkog upoznavanja ovog prostora, korišćenja njegovih kapaciteta, razumevanja i savladavanja njegovih prepreka. To da se ovo četvoro osoba tokom ovog perioda od grupe ljudi što jedni drugima ne veruju – štaviše započinju susret pokušavanjem da jedni druge ubiju – transformišu u grupu ljudi što jedni drugima moraju da veruju ako misle da prežive jer onoliko organski građena hemija između likova koliko ćete videti ove sezone u akcionom bioskopu. Ne samo da se (budući) Thunderboltsi bolje poznaju nakon što izađu iz „trezora“ na koji otpada dobar deo filma već i gledalac sve njih sada poznaje dublje i jasnije, ali ih i vidi kao tim sa jasnim ulogama, dinamikama, rizicima i mogućnostima. Ovo je domaći zadatak za ljude koji su pravili Eternals, The Marvels, ili Shang-Chija, a i sam James Gunn je sa Guardiansima tu dosta brljao i iskupio se uglavnom tek sa The Suicide Squad.
Scenario Calove i Pearsona radi onu potencijalno rizičnu stvar, dobar deo vremena posvećuje prikazivanju onog što rade negativci i ima u ulozi glavnog negativca glumicu sa većom reputacijom i prepoznatljivošću od celog ostalog kasta zajedno. Julia Louis-Dreyfus u film donosi temeljiti peak TV profesionalizam, oslanjajući se na svoje veteranske radove u Seinfeldu i, pogotovo, Veep i daje filmu ono što MCU filmovima – čak i onim dobrim – hronično nedostaje: negativca koji ima jasne motivacije, karakternu dubinu i autoritet na ekranu koji ne dolazi na ime dobre maske i specijalnih efekata već na ime perfektnog ulaska glumice u karakter. Štaviše, Louis-Dreyfusova ovde ide DALEKO preko granice puke dužnosti i jedan u stripovima relativno plošan lik, utemeljen na old school shvatanju „ženskih negativaca“ igra sa svom satiričnom sočnošću moderne američke politike izgubljene u zagrljaju modernog američkog korporativnig biznisa. „Madame Hydra“, kako je u stripovima titula za Valentinu Allegru de Fontaine, se ovde ne pominje ni jednog trenutka u primeru kreativne uzdržanosti kakvu MCU autori sve ređe pokazuju.
Najveća kreativna uzdržanost se svakako odnosi na samog Sentryja, lika koji je možda poslednja velika ideja što su je Marvelovi stripovi imali – notabilno, realizovana pre nego što će Brian Michael Bendis postati de fakto kreativni poglavica „kuće ideja“ i akcenat početi da baca na spektakularno ubijanje dugo voljenih likova umesto na, pa… kreativnost. Bendisov rad sa Sentryjem jesto ono čega odjek dobijamo u ovom filmu, ali samo autorstvo nad Sentryjem pripada britanskom scenaristi Paulu Jenkinsu, jednom nedovoljno prepoznatom junaku stripova iz te, u ovom veku najkreativnije Marvelove faze, koji je ideju o superheroju što ga je Stan Lee kreirao i proslavio a onda su ga nekako svi zaboravili plasirao sa velikom spretnošću, autoritativno nudeći inteligentno postmoderno rušenje četvrtog zida i otvaranje prostora za kasniju veliku popularnost Deadpoola, ekscentrične eksperimente poput Gwenpool, pa čak i direktne kopije kakva je bila The Voyager.
Za potrebe filma, Sentryjeva metafikcionalna dimenzija je spretno ignorisana i Bob Reynolds je samo osoba koja je imala užasno detinjstvo i čija su depresivnost i njoj odnosna adikcija na metamfetamine pogurali već ranjenu psihu dublje u psihozu. Pullman daje prefinjen portret „običnog“ lika u kome kredibilno prebiva skrivena, strahovita praznina, čija je božanska moć ovde realizovana satiričnije, kondenzovanije nego u stripovima, ali film onda u ogromnoj meri profitira od promišljene vizuelne prezentacije ne samo The Sentryjevih/ The Voidovih moći da „ništi“ ono što postoji već i od likovno perfektno odmerenog prikaza Njujorka koji tone u tamu. Kada naši u jednom trenutku prevagnu a kamera jednim organskim švenkom pokazuje kako zgrade, do tada uronjene u mrak, izranjaju na svetlo dana, ovo je tako savršena vizuelna metafora – koju niko od ansambla nema potrebe da „objašnjava“ uzbuđenom replikom tipa „Look, the darkness… it’s receding!“ – da sam osećao potrebu da ustanem i aplaudiram usred bioskopa. Uzdržao sam se jer je ipak u sali bilo svega osmoro ljudi i osećao bih se pomalo neobično ako niko ne bi prihvatio.
Nije ovo jedini vizuelno uspeli momenat u filmu. Akcije ima iznenađujuće malo ali to je jer akcione scene imaju i narativnu ulogu i kada one „ispričaju“ šta imaju, akcija se završava. Ona je istovremeno i dovoljno atraktivna, bez shaky cam muljavine, sa solidnim koreografijama, sa dobrim dugačkim kadrovima gde specijalni efekti rade šta treba i nema nesrećno postavljenih rezova. Kostimi su odlični i čak je i njihova kolorna svedenost u funkciji naracije i karakterizacije. Junaci ovog filma nisu superheroji u užem smislu te reči, oni su plaćenici, čistači i ubice i njihova oprema je uglavnom crna, često izlizana od korišćenja, ne namenjena tome da čuva tajni identitet ili šalje poruku nade, već naprotiv, da bude i zaštita od povređivanja i nešto što će ljude sa druge strane nišana da malo prepadne kada im uletite u vidno polje. Red Guardian se onda notabilno izdvaja svojim jarkim crvenim kostimom, ali ovaj lik je, kao i u Black Widow, programski rađen da bude parodija na funkciju i estetiku ovog lika u stripovima. I, mada i ovde potencijala da sve bude krindži i neugodno ima mnogo, David Harbour još jednom demonstrira perfekciju na samoj geometrijskoj sredini standup komike i ozbiljne, nenametljive, dramske tragike.
Florence Pugh, možda, ima još teži zadatak jer njena Jelena Belova mora da bude par stepeni „normalniji“ stereotip, da priča sa par stepeni manje tvrdim ruskim naglaskom i nosi svoju žutu kosu sa crnim izrascima i obrvama prirodnije, ali ona je još u prošlom filmu pokazala da je više nego dorasla zadatku i njena Udovica je stabilno etičko središte filma čak i kada sama Belova ima utisak da će se srušiti i zavapi za „tatom“ u jednoj sceni pred kraj. A to etičko središte ume da ispali i dobru komičnu repliku i Pugh perfektno drži ovaj nestabilni tim na okupu.
Naravno, Sebastian Stan pokazuje zašto je zadržan u rotaciji iako čak i ovde on ima samo sporednu ulogu (uprkos time da se nameće kao de fakto lider tima). Njegov Bucky Barnes ovde zaista donosi autoritet ogromnog iskustva, razumevanja u politiku, poznavanja rata iz prve ruke – i to rata u kome se nije postavljalo pitanje je li Amerika na pravoj strani – ali i mračne strane ličnosti koju cela Amerika poznaje pa mu onda članovi Thunderboltsa nekako prirodno veruju i slušaju šta on kaže. Jedan profesionalni ubica u timu bi bio faktor nestabilnosti, ali ovo je tim sastavljen od samih profesionalnih ubica i njime onda mora komandovati onaj koji je najviše ubijao najpogrešnije mete.
U.S. Agenta odlično igra Wyatt Russell, donoseći liku dašak mačo-šmeka koji je nasledio od oca, ali mu odmah dodajući i meru postmilenijalske ranjivosti i samosvesnosti koja proizvodi i duboke sumnje u sebe. Njegov John Walker je istovremeno i toksično-muški kliše i muškarac koji očajnički želi da pobegne od tog klišea i Russel je ovde odličan.
Olgu Kurylenko ćemo, nažalost videti samo na sekund i protraćenost njene fizinomije u Black Widow i u ovom filmu i dalje ostaje nedoumica od koje se čovek češka po glavi, no njeno mesto u timu u svakom praktičnom smislu zauzima Hannah John-Kamen i njen Ghost se perfektno uklapa u ansambl, sa odličnim vizuelnim rešenjem kostima, organski prikazanom i instant-shvatljivom demonstracijom njenih moći i martirskim šarmom koji britanska glumica u ovu ulogu savršeno uliva. Njena Ava Starr, možda neobično, nema dovoljno detaljno obrazloženu prošlost – u poređenju sa drugim likovima – ali ovo je verovatno bila kreativna odluka napravljena kako bi se pripovedanje ubrzalo i John-Kamenova nadoknađuje ono što nije inscenirano odličnom glumom. Red je da pomenem i veoma dobru australijanku Geraldine Viswanathan čiji lik, Mel, igra važnu ulogu u povezivanju dve strane kasta, pretvarajući Thunderbolts u špijunski triler u kome terenski operativci i njihova komanda vode pravi rat jedni protiv drugih a da mediji i javnost pred svojim očima vide nešto sasvim drugo što će na kraju biti spinovano u „srećan kraj“ sa partikularnim mogućnostima za marketiranje novog tima superheroja u službi američke vlade.
To odsustvo Avengresa, Thora, Asgarđana itd. izvan života prosečnog Amerikanca je u ovom filmu zapravo tema za sebe i spretno je upotrebljeno da otvori prostor za Thunderbolts kao ekipu koja NIKAKO ne može da zameni Avengerse ali je jedino sa čime administracija ima da radi u ovom trenutku i nakon gomile filmova u kojima su bili ugroženi čitav svet, univerzum ili multiverzum, olakšanje i zadovoljstvo je videti film u kome na kocki stoji uglavnom reputacija američke izvršne vlasti, odrađen kao deci namenjena ali spretno sklopljena špijunska drama. Dakle baš ono što je poslednji Kapetan Amerika trebalo da bude ali se izgubio u širini vizije.
Možda je u tome tajna uspeha Thunderbolts: ovo je film svestan da se obraća deci i tome on prilagođava i svoj jezik i svoje vizuelne reprezentacije. I čak i kada u trećem činu on pravi vidne dramaturške kompromise – čitav Sentryjev kompleksni narativni luk uspinjanja od ništarije do boga i padanja u demijurški destruktivni zanos dešava se unutar 24 sata – i završava se bez velike finalne tuče, on ZNA šta radi. Grupni-zagrljaj kao rešenje za samoću u kojoj se ljudi gube je mnogo uspeliji vizuelni pančlajn od verbalnih objašnjavanja koja scenario ipak oseća da povremeno mora da stavi u usta Belovoj, a bukvalni prolazak likova kroz halucinantni prostor uspomena na tuđe traume iz detinjstva i susret sa mestom na kome je Bob Reynolds postao The Sentry ali na kome ih sve čeka The Void je primer poštenog, časnog vizuelnog pripovedanja kakvo naprosto hronično nedostaje finalima superherojskih filmova i od koga će, nadam se, drugi učiti.
Thunderbolts je daleko od VELIKOG filma ali u aktuelnom superherojskom krajoliku on je za prsa ispred svega ostalog, jasan, efikasan film sa ansamblom inspirisanih mladih glumaca i veterana koji daju sve od sebe, zabavan, narativno zaokružen i sa srcem na pravom mestu. Ako Fantastična Četvorka bude na iole uporedivom nivou Marvel će imati najbolju godinu u ovoj deceniji.
