Kako bih se pravio da u mom ludilu postiji nekakav metod, pogledao sam JOŠ JEDNU afričku mračno-satiričnu komediju koja prikazuje kako lokalnom življu nisu ni potrebni kolonizatori iz Evrope da jedni nad drugima izvrše solidnu represiju. I Am Not a Witch je debitantski film zambijske režiserke Rungano Nyoni, snimljen 2017. godine i u pitanju je visprenih sat i po prefinjene zajebancije na temu koja gledaocu iz naših krajeva može da deluje kao da je u pitanju potpuna fanazija. A nije.
I Am Not a Witch se bazira na i dalje živoj i zdravoj praksi, u više država centralne, južne, zapadne itd. Afrike, koja se tiče pronalaženja sumnjivih žena u lokalnim zajednicama za koje posebno obučeni vrači (ono što na engleskom zovu „witch doctor“) onda specifičnom procedurom utvrđuju da li su veštice. Kao što se iz filma vidi, procedura je manje naučna a više… nenaučna (u konretnom slučaju, u zavisnosti od mesta na kome preklana kokoška padne testirani subjekt jeste ili nije veštica i veštičjeg roda), pa i žene koje bivaju identifikovane kao veštice dobijaju bizarnu ponudu (koja se ne odbija): da potvrde svoj status veštice i budu preseljene u logor za veštice, gde će biti nadzirane, kontrolisane ali i gde će se o njima nadležni koliko-toliko brinuti, ili da i dalje poriču, kao što su i do sada, i da trpe posledice. U slučaju prikazanom u ovom filmu, posledice su da će dotična biti pretvorena u kozu a onda možda i zaklana, spremljena i pojedena.
OK, treba da budete prilično neuki i naivni da padnete na tu foru, mislite sad vi, ali imajte ovo na umu: Shula, glavni lik ovog filma ima osam godina i ako ne verujete da osmogodišnje dete iz duboke zambijske provincije koje su ostavili samo u kolibi da preko noći donese odluku hoće li da „prizna“ ili će, eto, možda da je pojedu, da to dete neće na kraju, koliko god inače inadžijski nastrojeno bilo da se odluči za ishod koji ne podrazumeva bliski susret sa ražnjem, onda ste VI taj koji je neuk i naivan.
Šta su Shulini gresi a na osnovu kojih biva optužena da je veštica? Pa, u jednoj od scena na početku vidimo kako se žena koja nosi kofu vode na glavi saplete i padne, te prospe vodu kada vidi Shulu a ispostavlja se i da je sezona malo slabija, da je kiša malo okasnila, da su usevi malo pobacili i dete bez roditelja koje luta malim zambijskim selom i generalno ćuti i blene u ljude oko sebe je nekako zgodan kandidat za osobu koju ćete okriviti što su stvari nekako odjednom krenule naopako. Vama sad to opet deluje kao malo PRETERANA korekcija inače redovnog stanja, ali dok u Srbiji danas, što je dobro, ne lovimo veštice, uvid u sudsku praksu pokazuje da imamo neugodno mnogo slučajeva gde se starijim osobama oduzima poslovna sposobnost na osnovu toga što su previše platili nešto što su kupili na pijaci i njihovi rođaci zaključuju da im se sloboda odlučivanja više ne sme grantovati. Ima li ovo veze jedno sa drugim? Više nego što mislite, i to ovaj film briljantno pokazuje, ni jednog trenutka se ne podsmevajući zastarelim i zatucanim verovanjima starijih ili neobrazovanih osoba iz duboke provincije, već pre svega ukazujući da praksa lova na veštice i njihovog smeštanja u kampove ima sve odlike istorijski dobro poznatog impulsa muškaraca da kontrolišu žene, pretočenog u praksu skrivenu iza tradicije i onda formalizovanu kroz bizarne prakse za koje se tim neobrazovanima i neukima tvrdi da imaju snagu zakona.
Rungano Nyoni je rođena 1982. godine u Lusaki, ali se iz Zambije još kao dete sa roditeljima preselila u Kardif i tamo, u Velsu, je stekla svoju osnovnu naobrazbu i navike, a onda diplomirala na univerzitetu Birmingem pa upisala Londonsku umetničku školu da studira dramu. Glumila je u nekoliko filmova ali je od 2009. aktivan filmmejker sa niskom kratkih radova koji su imali odličan festivalski život i dobili više nagrada.
Za I Am Not a Witch, svoj dugometražni debi autorka je krenula od scenarija koji je trebalo da bude neka vrsta priče o ženama iz njene porodice i ženama koje vidi oko sebe, poznaje i veruje da njihove priče sadrže u sebi zametke kvalitetne umetnosti, ali se onda nakon što je neko od poznanika pročitao i skrenuo joj pažnju o ćemu ova priča STVARNO može da bude, iskristalisala ideja o filmu o vešticama smeštenim u logor u Africi. U okviru priprema za film, Rungano Nyoni je obilazila teren i ulazila u stvarne, postojeće, savremene logor za veštice u Gani i mada je njena rekonstrukcija onoga što je videla poetizovana i sažeta kroz spretno urađene metafore, sve što se u I Am Not a Witch vidi je bazirano na stvarnosti.
Na primer, veštice su u ovom filmu „vezane“ trakama čiji je jedan kraj zakačen za njihovu odeću a drugi namotan oko velikog kalema i te trake su magijska spona koja ih sprečava da odlete dok, recimo, rade u polju ili se bave nekim drugim zanimanjem koje su im čuvari u logoru za taj dan namenili. Autorka kaže da je ovo za nju bila najelegantnija vizuelna metafora iako korišćenje ovakve „uzice“ ne postoji u stvarnosti. Ono što JESTE videla (ili makar „videla“) u stvarnosti su nevidljivi zidovi koje „vide“ samo vrači i za koje je „vešticama“ rečeno da ih oni sprečavaju da odlete. Kao što se iz priloženog da naslutiti, upravljanje „vešticama“ u Africi je zasnovano na temeljitom, dubokom geslajtovanju.
Rungano Nyoni pokazuje veštice u ovom filmu kao obične, proste žene, babe i tetke koje su, vidimo u jednom primeru, njihove rođake smestile u logor, dakle, kao sirotinju raju naviklu da se na njoj život istresa i koja i ovu nesreću prihvata kao deo svoje sudbine i trudi se da i tu nađe način da se živi. Shula i njene sapatnice u logoru idu u polja da rade, ali se ne trude da rade baš PREVIŠE, uveče vole da popiju ako ima šta, sede i pričaju, malo pevaju ili igraju…
No, Shula je mala, zdrava, izgleda dobro sa tim njenim „Kubrik Stare“ stoicizmom i njoj se u dužnost stavljaju veće odgovornosti i ovo je ono gde film pokazuje kako sistem, i to muški sistem, koristi sujeverje za prikupljanje simboličke a onda i vrlo stvarne moći.
Tu onda nastupa, gospodin Banda, „vladin nameštenik“ za koga nikada nećemo saznati šta mu je stvarno u opisu radnog mesta ali on je nekakva vlast u ovoj provinciji i ide po selima gde ljudi i dalje hodaju bosi i motikom sebi obezbeđuju obroke, da sprovodi, jelte, tu vlast. Za njega je Shula dar s neba i on devojčicu voda unaokolo da svojim magijskim moćima otkriva prestupnike ili priziva kišu, pokazujući kako, eto, spretni lokalni političar rešava situacije svojim autoritetom, bez potrebe da se u sve uvlače nekakve „policije“, „administracije“ i drugi birokratski bagaž. Gospodin Banda, dakle, sebe vidi kao boga i batinu, svakog dana se pošteno trudeći da lokalna sujeverja i neukosti naroda za koji bi trebalo da je odgovoran, koristi za svoj račun, ostavljajući pritom utisak da on, eto, kao, nešto radi za zajednice.
Henry B.J. Phiri, koji igra Bandu je jedan od retkih profesionalnih glumaca u ovom ansamblu, sa skromnim ali postojećim televizijskim iskustvom pre ovog filma i on je FENOMENALAN. Za razliku od Maggie Mulubwa, koja igra Shulu i koja je, rekosmo, jedna stena nemog, tragičnog stoicizma, što malo govori i još manje toga radi, Phiri daje briljantan, užurbanim potezima oslikan portret lokalnog birokrate koji se pravi da je MOĆNIK, koji voli da mu se ugađa, pogotovo kada to rade žene, koji ljude stalno napada da pokušavaju da ga prevare, iako je on taj koji sve vreme vara njih, koji se lokalnim poglavicama i matrijarsima obraća snishodljivo iako je tu da izmuva nekakvu korist za sebe a pred belcima koji drže stvarne pozicije moći bukvalno pada ničice. Phiri ovo radi sa takvom ubedljivošću i komičkim žarom da sam posle dve scene u kojima se pojavio na početku filma bio spreman da ga proglasim zambijskim Batom Stojkovićem.
I to je sad i zgodan šlagvort da podsetimo daje I Am Not a Witch, uprkos svojoj zaista mračnoj temi pre svega satirična komedija, toliko prefinjena da je skoro neverovatno da se radi o debitantskom ostvarenju rađenom uglavnom sa naturščicima. Rungano Nyoni kaže da je bila ekstremno besna dok je pisala film, peneći zbog nepravde kojoj je svedočila, ali da se to ne vidi. Takođe kaže da su joj se ljudi javljali posle predpremijernih gledanja filma da joj se izvinjavaju što su se smejali gledajući ga, nesigurni da li je u redu da se smeju nečemu za šta nisu sigurni da li treba da ima komički naboj ili je u pitanju samo prikaz druge kulture koju oni ne shvataju. Ovaj „white man’s burden“ je, čini mi se, jedna od najgorih stvari kojima zapadnjaci robuju kada pokušavaju da se pozabave kulturnim radovima iz, jelte „trećeg“ sveta i jedan prirodan impuls gde sebe podsećate da imate posla sa nečim čije mnoge simbolike, aluzije i ikonografiju ne razumete i treba da budete oprezni i puni respekta, onda mutira u ideju da su ti „drugi“ koje gledate na ekranu (ili čitate njihovu prozu, stripove, igrate njihove igre itd.) TOLIKO drugačiji od nas da ih nikada nećemo razumeti.
A što je naravno glupost. Kulture su različite ali ljudi su fundamentalno slični i ako smo eksperimentalno utvrdili da se Srbi smeju britanskom humoru, Britanci italijanskom, a svi oni zajedno kineskom, onda je valjda jasno da je zambijski film koji je snimila Zambijka odrasla u Velsu JEBENO SMEŠAN jer je napravljen da bude JEBENO SMEŠAN. Već prva scena, snimana iz kabine autobusa gde turisti – i evropski i afrički – dolaze da vide atrakciju koju čine veštice u kampu garantuje da ćete početi da se kikoćete jer je cela situacija potpuno apsurdna, sa ženama namazanim po licu da izgledaju više „veštičije“ i vodičem koji smoreno po ko zna koji put objašnjava da su trake tu da one ne bi mogle da odlete, a inače bi mogle da odlete „sve do Ujedinjenog kraljevstva“ i možda nekog i da ubiju „jer uglavnom to rade kad lete“. Žene o kojima priča su bukvalno staramajke kao skupljene sa bilo koje pijace u Srbiji, izboranih lica, bez životne radosti, stoički pripremljene da sede ceo dan sa farbom na licu jer je to ipak bolje nego da opet idu u kamenolom.
Kome ovo nije smešno, taj ne gleda dobro. Autorka naglašava da je u Zambiji crni humor uobičajena stvar: „ljudi tamo često na sahranama pričaju viceve o pokojniku, a što je nezamislivo u UK“, a što je sasvim blisko gledaocu sa naših prostora i sugeriše da su društva koja su prošla (i još uvek prolaze…) kroz velike kolektivne traume opremljenija da te traume leče humorom što te iste traume ismeva, otupkjuje im simboličku oštricu, daje ljudima malo kontrole nad situacijom.
Takođe, Rungano Nyoni naglašava da se trudila da film ne bude suptilan, odnosno da sve što gledalac u njemu treba da vidi bude jasno pokazano, stavljeno u prvi plan, bačeno u lice. I ovo se odnosi i na dramske scene i na komične scene i sve one funkcionišu skoro pa perfektno. Rungano Nyoni ovde izvodi jedan izuzetno efektan trik, koristeći duge nepromenljive kadrove u kojima glumci moraju da odigraju čitavu scenu kao na pozorišnoj bini, bez koračanja unaokolo, bez interakcije sa drugima, posredujući celu dinamiku situacije svojom mimikom, govorom, licem, baš kako to često rade neorealistički indie režiseri, ali onda ove scene nabija apsurdističkom energijom i celu stvar tera u smeru crnog humora.
Jer, naravno, i jeste apsurdno da u dvadesetprvom veku muškarci i dalje nalaze zgodne izgovore da kontrolišu i iskorišćavaju žene – uključujući, naravno, seksualno, ali film ovo (sasvim suptilno) drži duboko u podtekstu, da bude jasno a da ne bude napadno – i da ne samo društvo GENERALNO sleže ramenima i pušta da se to i dalje radi nego da i žene, UKLJUČUJUČI SAME TE ŽENE KOJE SU KONTROLISANE I ISKORIŠĆAVANE ovaj sistem podržavaju i pronalaze izgovore zašto je dobar ili makar zašto je dobar ZA NJIH. Momenat u kome se Shula upoznaje sa Bandinom „suprugom“ je perfektno odmerena feministička dekonstrukcija modela „žene koja se snašla u muškm svetu“ i snažno podsećanje na važnost solidarnosti.
Solidarnost vidimo i na samom kraju filma – mada je tada već kasno – i I Am Not a Witch uprkos svom humorističkom naboju nije pripovest koja budi nekakve lažne nade. On žene-u-zraobljeništvu prikazuje sa toplinom i ljubavlju, bez osude ali ne pravi naročito mnogo argumenata za to da će one u neko skorije vreme osvojiti svoju slobodu.
Sigurnost sa kojom Rungano Nyoni radi ovaj film je dvostruko impresivnija kada znate da je ovo snimano u Zambiji gde, po rečima same autorke, filmska industrija nije naročito razvijena. U odsustvu agenata koji bi pronalazili prospektivne glumce, Rungano Nyoni je umesto da traži glumce koji bi mogli da odglume likove, tražila ljude koji SU likovi, shvatajući vrlo brzo da dijaloge iz scenarija niko neće učiti napamet, pa i da će same sinopsise scena na kraju možda bacati u đubre jer će njen ansambl imati nekakvu svoju dinamiku i način da nađe razrešenja. No, ovo se praktično ne primećuje u filmu koji je PERFEKTNO slikan (briljantni kolumbijski direktor fotografije David Gallego na zadatku) i onda stručno montiran (George Cragg, Yann Dedet, Thibault Hague), sa izvrsno iskorišćenom muzikom (Matthew James Kelly, ali i besprekorno korišćenje lokalnih folk napeva ali i Vivaldijeve Zime), i ovde je spoj neorealističkog pristupa sa magičkim realizmom, absurdizmom i odmerenim, nenametljivo poetskim slikama (poput poslednjeg kadra u filmu) pogođen izvanredno.
I Am Not a Witch je, dakle, odličan film. On je vizuelno pismen (skrenuću pažnju čitateljki, recimo, na to kako jasno i dobro komuniciraju scena iz autobusa sa početka i scena sa volovskom zapregom sa samog kraja), jakog tempa, sa glumcima i naturščicima koji briljiraju, on je smešan a istovremeno i ozbiljan i tragičan i o jednoj teškoj temi govori sa feminističkom jasnoćom koja često nedostaje zapadnjačkim autorima i autorkama. Odluka Rungano Nyoni da ne bude suptilna u izrazu je bila pun pogodak jer neko sa ovoliko znanja i veštne i „grube“ iskaze iznosi elegantno i veoma efektno. Sa velikim interesovanjem sada čekam priliku da pogledam naredni film iste autorke, prošlogodišnji On Becoming a Guinea Fowl (u kome igraju i neki od istih glumaca, notabilno Maggie Mulubwa i Henry B.J. Phiri), a ko god da poželi da vidi I Am Not a Witch, može da se uputi ka najbližoj spravi na kojoj postoji MUBI i sebi priušti sat i po odličnog, intelektualno i emotivno provokativnog a ZABAVNOG sadržaja.
