Za vikend koji najavljuje dolazak vrelog vazduha iz Afrike u Evropu (pa i Srbijicu) ali i koordinirane proteste protiv režima koji će nas sve sahraniti bez emocija ako mi njega ne sahranimo prvi, imamo opasan saundtrak. Mislim, samo to što su izašli novi Wormrot i novi Swans bi bilo dovoljno a pored toga imamo novi album novosadskih Шакал, novi EP Vader, masu odličnog grindcorea… Uživaćete, makar na silu.
Deo 1: BLACK METAL
Nijemci Pestnebel imaju sedmi album, za nešto više od dvadeset godina rada i Verfall je jedna sirova, ne naročito maštovita ali duševna ploča. Sa Pestnebel apsolutno znate da dobijate old school štroku, ful analognu muziku, mazanje belim po faci, kožu, nitne i jednostavne, iskrene rifove. Verfall je toliko prost album da naprosto probija sve moje barijere i hvata direktno za srce:
Rusi Crust generalno sviraju sludge-doom metal ali novi album, Where Light Fears to Descend je dobrim delom blek metal ploča. Sa finom kombinacijom nižeg štima, teških sludge metal rifova, a onda i blek metal brzine i epskog zahvata. Ima to dosta originalnih ideja i mada je muzika i dalje prilično hermetična, namenjena užem krugu, jelte, posvećenih, ovo je svakako potentna, zabavna kombinacija žanrova ekstremne muzike:
Ako vam kažem da na EP-ju benda Babalon sa Rod Ajlenda ima pesma koja se zove Diabolicunt, to već dovoljno opisuje muziku. Blood Lust je drugi EP ove godine (i uopšte) za duo iz providensa i ovo je sirov, besan black/ death metal sa zakonskim minimumom teatra i puno zlovolje. Ima ovde i poneka zanimljiva harmonska ekscentričnost da ne bude baš da Babalon samo rade po tuđim nacrtima i Blood Lust se u celini lepo sluša:
♱Velvet Cross♱ pišu svoje ime sa krstovima sa obe strane, a što je meni oberslatko. I muzika na EP-ju Blood Consumer je slatka, spajajući sirov, pankerski blek metla i malo gotske arome. Sve je to vrlo jeftino snimljeno, ali su te lepe melodije i surova prebijačina u izvedbi dobar (bračni) par. Ovaj projekat je i neka vrsta nešvilske andergraund supergrupe pa svakako poslušajte:
Portugalci Anzv su jedan od onih blek metal bendova kojima vidite sliku i kažete da više razmišljaju o tome šta da obuku za slikanje nego o muzici, A NISTE IM MUZIKU JOŠ NI ČULI. Ili to tako samo ja, jer sam sitna duša i ogorčen, star čovek. No, kad sam pustio drugi album ekipe iz Porta, Kur, ispostavilo se da sam se ogrešio. Nije ovo blek metal baš po nekim mojim preferencama, moderan je, „gejzerski“ melodičan, produciran da sve ječi a onda još i glasno masterovan, ali, mislim, DOBAR JE. Anzv znaju kako se pravi blackgaze i prave ga za sve pare:
Obsidian Tongue iz Portlanda u Mejnu su nekakav melodični, atmosferični ali i dosta eksperimentalni blek metal bend. Njihov četvrti album, Eclipsing Worlds of Scorn, izlazi iz domena standardne atmoblack svirke i ima momente koji vuku na progresivni rok što je meni bilo dovoljno da mi se izdvoje iz mase i da im posvetim malo više pažnje. I solidno je to, sa podugačkim pesmama ali i sa dovoljno blek metal, i uopšte, METAL, energičnosti da se ne raspline u svoj toj atmosferi i progresivi:
Prošle nedelje predstavio sam jedan EP danskih Strychnos, ali u isto vreme izašao je i još jedan EP, takođe sa dve pesme, naslovljen Sig nærmer Døden. Iako je sve to black-death metal, Sig nærmer Døden je bliži death metalu, ali i dalje odličan u svim svojim komponentama:
Bugari Historian imaju debi album, obećavajuće naslovljen Book I: Bloodscriptures. Solidno je to, sa malčice melodičnog death metala dodatog u lonac, tako da se srednjevekovni muzički motivi odsviraju sa čvrstinom i tehničkom ubedljivošću koja im daje aktuelnost. Bend čine vrlo iskusni članovi sofijske metal scene – a koji su se skupili na Metal Archives forumu – i ovo je kvalitetan, moćan prvenac:
Ako volite Naturmacht Productions onda će debi album finskih Veljessurma biti pravo slavlje za vas. Haltioissaan je tačno onaj paganski, folklorom isprljani blek metal kakav je ova finska etiketa i stvorena da promoviše pa čak i ja koji često na njihova izdanja zavrtim glavom i pređem na nešto drugo, ovde nalazim dosta sreće. Naime, agresivnost je baš agresivna, a folk komponenta zvuči cheesy i epski kako ja to volim. Slušajte:
Australijski Akhoth imaju šarmantan debi album, Of Might and Hierarchy a gde se kombinuju prilično sirov zvuk i svirka sa jednostavnim, himničnim temama i prstohvatom evropskih srednjevekovnih harmonija. Formula je sasvim potentna, sa žestokom, srčanom izvedbom i tim garažnim zvukom koji svemu daju ugodan energetski naboj. Meni je ovo vrlo simpatično a naplaćuje se samo koliko vi odlučite:
Iz Novog Sada nam stiže drugi album benda Шакал i sve što sam pre tri godine rekao za njihov debi stoji i ovde. Ovo je IZUZETNO kvalitetan moderni blek metal koji sviraju ljudi sa ozbiljnom kilometražom i mada nema mnogo toga osobenog ili posebno originalnog u slovensko-paganskom zvuku benda, kvalitet svirke, kompozicije, pa i produkcije (iako je zvuk i dalje, očekivano prilično nedinamičan za moj ukus) je izuzetno visok. Naslovljen samo „II“, nadam se da će ovaj album bendu izgraditi reputaciju diljem Evrope jer Шакал apsolutno zaslužuju da stoje rame uz rame sa raznim Poljacima, Slovacima i inim Švedima:
I, Voidhanger Records ove nedelje imaju jaku ponudu a koju predvodi šesti album portugalskog jednočlanog (eksperimentalnog) blek metal projekta Onirik. Gonius Rex ovu svoju muziku radi već duže od dvadeset godina i Curling Serpents Under Stone, njegov prvi postpandemijski album je ubedljivo prirodan spoj blek metala i praktično filmske muzike sa gudačkim aranžmanima koji udobno sede uz distorzirane gitare i zagrobni vokalni kreket. Ovo je i vrlo korektno miksovano pa se sva ta kamerna epika savršeno čuje i pričamo o jednoj od najbeskompromisnije METAL ploča ove nedelje već time da tako bestidno lako meša gudače sa metalom, nudeći nešto što nije puki kontrast već naprotiv, savršena sinergija:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Methuselian imaju jednu foru za svoj album … And The Monks Played Rock & Roll, a to je da su vokalne linije urađene tehnikom alikvotnog pevanja, dakle, u stilu koji većina nas povezuje sa mongolskim ili tuvanskim uzgajivačima konja, ali pretpostavljam da je fer da asocira i na nekakve tibetanske monahe. Muzika je uglavnom OKEJ heavy psych, onako, drogiran, džemerski ali ne neusmeren i besciljan tako da se ovo posluša sasvim uredno. Mada traje solidnih 68 minuta a to JESTE malo mnogo:
Malajci Targun nude razliveni, spori, moćni stoner-doom na svom debi albumu, Tazzaboür. Ovde su kombinacija zvuka i kompozicija lepo pogođeni sa sporim tempom, velikim rifovima i psihodeličnim vokalom što svi imaju prostora da se razbaškare po miksu i da zvuče HEAVY a da opet sugerišu dovoljno širine i dubine da se slušalac useli u muziku i iskusi je iznutra. Sporo, hipnotički, džemerski a opet dovoljno „napisano“, sve je to na gomili vrlo prijatno:
Nemaci Apewards pojašnjavaju da je njihov novi, četvrti album, Liminal Choices snimljen i miksovan analogno, tako da ono što čujete JESTE old school toplina u zvuku. Pritom iako Apewards sviraju stoner rok, on je melodičan, maštovit, malo i nostalgičan i nosi dosta starinske hard rok patine ponosito na svom reveru. Pesme su raznovrsne i ovo je prijatan, optimističan album:
Već smo imali prilike da slušamo grčki Full Fuzz Experience i novi album, Groove Machine nudi baš ono što piše na omotu: gruvčinu za sve pare. Ovo je bluzirani, vrlo gruverski, vrlo plesni teški rok onakav kakav ljudi što meću promptove u mašine i čekaju da sa druge strane izađu pare samo priželjkuju da AI ume da napravi. Za sada ne ume i mada Full Fuzz Experience ne radi BAŠ ništa što pre četrdeset i pedeset godina pre Stavrosa Papadopoulosa nije uradilo milion drugih umetnika, to zvuči zdravo i prijatno:
Poljaci Evermold su pre nekih šest godina krenuli kao neobavezna džem-relaksacija u garaži a sada imaju istoimeni debi album. On i dalje zvuči neobavezno i džemerski ali je muzika ipak spakovana u formirane pesme, spore, lenje, napušene stoner rok komade sa psihodeličnim slojem i željom da vas dobro opuste. Zvuk je dobar, taman onoliko sirov koliko ušima prija, a album ima dovoljno propisne strukture da ne bude previše lutanja. Okej je:
Aphonic Threnody je baš onakvo ime kakvo bi solo-doom metal projekat sebi nadenuo da od prve sekunde bude jasno da ćemo u muzici čuti samo tugu, bol, depresiju, apatiju, ali i njihovo radosno prihvatanje. Ovo jeste solo projekat čoveka po imenu Riccardo Veronese, koji je uprkos imenu rođeni Britanac i svira gitaru u raznim bendovima (npr. Gallow God), ali je za novi, sedmi album, A Silence Too Old, bend prerastao u trio. Na bubnjevima i gitarskim solažama je Australijanac JS koji i sam ima pregršt solo projekata a vokale radi Belgijanac Déhà čije solo projekte ne možete ni da prebrojite. Dakle, imamo tri vrlo verzirana DIY lika na zajedničkom poslu i rezultati su prilično dobri. Mislim, ovo je hermetično, self-indulgentno, sporo, monotono i intimno preko svake razumne mere, ali ako volite svoj doom metal tako da on bude JAKO depresivan, JAKO ličan, JAKO kontemplativan, A Silence Too Old je besprekorna ponuda:
Sugar Virus iz Džordžije su kao kada bi Misfitsi svirali stoner rok, i to dosta drogirani Misfitsi. Kombinacija uopšte nije nerezonska i ovaj stoner punk je pitak i onako, neobavezno ukusan, sa pesmama koje ljuljaju pijan gruv i imaju melodične refrene. Album Kill the Messenger stiže posle devet godina dikografske neaktivnosti i nije nekakvo remek-delo produkcije, ali je prijatan, topao, ljudski i čovečanski napravljen:
GRŸMSTONED su iz Kvebeka i sviraju bučan, raspojasan stoner rok. Eponimni EP ima dve pesme uz koje se lako može vizualizovati podizanje čaša i flaša u zdravici i lupanje nogama o pod. Ne mnogo više ali nimalo manje. Lepo je:
Iz Santjaga dolaze Desert Witch i njihov debi album La Otra Razón, ploča prijatne pustinjske psihodelije uz koju se lepo klima glavom sa odobravanjem i pluta manje istraženim delovima unutrašnjeg svemira. U osnovi je ovo rifaški stoner rok, ali muzika, iako ne ide u neke velike eksperimente, ima finu slojevitost, lepo koristi efekte na gitarama, vozi prijatan gruv i dosta profitira od odličnog glasa pevačice Val (koja se na Metal Archives vodi kao muško??). Nećete biti ZAPANJENI originalnošću ovog albuma ali ćete uživati:
Odmah slede australijski Kentucky Green sa albumom Mammoth i to je klasičniji, energični stoner rok, sa bluz osnovom i čvrstom teškorokerskom nadgradnjom. Pesama je šest, svirka je perfektna, produkcija hrskava a vokal melodičan i prijemčiv. Dopašće se i starijoj hard rock ekipi ali i svakome ko voli da prži buksnu dok sluša muziku:
Tu je i EP Born Undead / Resurrection sa dve pesme za nemački Opium Palace. Opium Palace su skoro pa stereotipno okultni, psihodelični doom metal, pogotovo po zvuku koji je razliven, faziran, miksovan tako da vam izazove halucinacije a i pevač onda doprinosi halucinantnosti iz sve snage. Bend nije previše originalan sa skoro direktnim citiranjem Black Sabbath već u prvoj pesmi, ali sve je ovo rađeno u dobre svrhe i ja to mogu da lepo slušam:
Bostonski Bloodhorse u principu sviraju post-metal ali ga odlično mešaju sa stoner rokom, pa im drugi album, A Malign Star ima jedan zreo a istovremeno prijemčiv, gruverski zvuk. Dopada mi se kako ovde nema za post-metal tipičnog razvlačenja pesama i Bloodhorse shvataju ZAŠTO format rokenrol pesme odoleva tolike decenije, i dosta ga uspešno spajaju sa svojim „post“ stremljenjima. Jake preporuke:
Zato Britanci Coltsblood zakivaju brutalan, neumoljiv sludge-doom, sa sve izletanjima u blekmetal pa ko preživi, taj će imati šta da priča. Obscured Into Nebulous Dusk, treći album ekipe sa severa Engleske ima samo četiri pesme ali najkraća od njih je samo četiri sekunde ispod isteka desetog minuta trajanja tako da ćete ovde biti na opasnim iskušenjima. No, mislim, dobro je ovo, Coltsblood su ozbiljno ambiciozni u pisanju pesama i ko dobro podnese kavernozni miks albuma generalno će uživati:
Zanimljivi su i Drifter iz Kanzasa koji prave post-metal pesme od po sedam i osam minuta i baš se izrazito trude da one imaju dinamiku i narativnu dimenziju. Album Grigori se time prilično izdvaja od standardne post-metal ponude u 2025. godini i mada je sve to napravljeno na nekakvom uobičajenim temelju, Drifter se i samim zvukom (bogatijim, dinamičnijim) i pesmama nameću kao osobena i zanimljiva pojava:
Berlinski duo Grin su jedan od onih sludge metal bendova bez gitare, u kojima užasno distorzirani bas mora da odradi duple smene. No, ovde to zvuči odlično. Minimalni instrumentarij spakovan je u pesme solidne imaginativnosti, pre svega zasnovane na jakom gruvu, naravno, ali sa dosta melodije i srećno odmerenog pevanja da ne ostane BAŠ SVE na gruvu. Usudiću se da kažem da album Acid Gods ima u sebi malo grandž šmeka i da mu to odlično stoji:
Manje grandžerski ali jednako zapaljivi su Hexecutioner iz Sijetla na svom novom, hm, EP-ju, Tornit. Ovo je power trio sa ženom za mikrofonom i sa gitarom u rukama a pesme su supernisko naštimovani komadi podrumskog rituala gde biste se zakleli da su sva tri instrumenta udaraljke. Mislim, ovde se KOLJE, a pesme su po sedam, osam i jedanaest minuta, ali već posle tri ćete izgubiti pojam o vremenu. Razaranje:
Šteta je što više doom metal bendova ne koristi orgulje. Kad čujete kako dobro one zvuče na trećem albumu švedskih Shrouded in Darkness, i sami ćete isto reći. 11:11 je ploča sporog, atmosferičnog, ali energičnog doom metala sa prstohvatom death metal agresivnosti, ali sa onda dosta tog orguljaškog programa koji svemu daje osoben preliv. Epski, a opet svedeno i jeftino, kako i dolikuje pravom andergraundu, puno prijatnih iznenađenja kao što su ukusno iskorišćeni ženski klin vokali između muževnog brundanja, ovo je meni jako lepo leglo:
Evo ga i drugi album njujorških Weeping Sores i pošto i ovo izlazi za I, Voidhanger znate da mora da bude ipak malo pomereno od centra. No, ako vam se dopadao njihov debi pre šest godina, The Convalescence Agonies je veoma dosledan u kombinovanju ekstremnog metala (death vokali, vritšanje), sporog doom metal tempa, ali i jedne neposredne, žive dimenzije u svirci koja ne zvuči upeglano i „producirano“ već živo i spontano. Plus, violončelo, klavijature, čak i bendžo, pa je zvuk benda ugodno bogat a pesme iako dosledno hermetične imaju puno „udica“ da vas upecaju i ne puste. Pet komada, ali dugačkih i OZBILJNIH za vaš užitak:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Terrify the Living je novi EP nešvilskog thrash metal kvarteta Savage Attack. I solidan je! Savage Attack već imaju jedan album iza sebe, izašao prošle godine, pa je ovo razrađen, razgažen treš sa horor-tematikom, pesmama koje imaju uličnu osnovu i onda samo malo teatra u svojoj izgradnji atmosfere i narativa. Ništa to ne smara, komadi su kraći od tri minuta i idu lepim, jurišničkim tempom, zvuk je pun i zdrav, bend karakteran i ovo se posluša sa puno apetita.
Battle Cattle iz Portlanda u Oregonu se za svoj prljavi, sirovi thrash metal inspirišu igračkim serijalom Fallout, pa im je prvi EP (nakon prošlogodišnjeg demo snimka) naslovljen Super Mutant Terror. Sve se to okej posluša čak i ako nikada niste stupili na užareni virtuelni pesak pustinje Mohave i ukrstili mrke poglede sa Bratstvom čelika, naravno, pod uslovom da volite SIROVI, polugaražni thrash. Pesme nisu glupe, jednostavne su i efektne, ali zvuk jeste vrlo, jelte, neprerađen, no u tome ima i dosta šarma:
Italijanski Go Go Ponies nisu mnogo toga promenili u svom zvuku niti tematskoj orijentaciji otkada smo ih prošli put slušali kako pevaju o picama. Novi EP ne govori o jedenju pice ali govori o alkoholu, pa je dakle bend pokrio sve relevantne teme za ovaj tip thrash metala. Ima i pesma o prolivu koji učesnik pijanke ima dok se kupa u kadi napunjenoj toplom vodom sa DRUGIM učesnicima pijanke. Dakle PROVOD. Alcohol You Later ima četiri pesme i sasvim je to i dalje solidno, uz dobre gitare, uličarski šarm i još uvek zabavnu pevačicu:
Significance je, ako smem da primetim, skroz bezveze ime za metal bend, onako, reč koja znači „značaj“ ali, ironično, ne znači ništa u kontekstu ove muzike. No, bend koji stoji iza ovog imena je DOBAR. U pitanju je kvartet mladih trešera iz Berlina koji na novom EP-ju, praktično minialbumu sa šest pesama, cepaju pošteno, prijemčivo, ukusno i uporno. Ovo je old school thrash metal sa uličnim mirisom, refrenima napravljenim da ih izvikuje ceo klub, rifovima koji su jednostavni i efektni. Produkcija dobra, zvuk jak, mišićav ali ne prepumpan i Significance svakako imaju čime da se preporuče:
Al zato je VultüR ODLIČNO ime za metal bend. Ova ekipa je iz Milana i valjda mora da ovako komplikovano piše svoje ime jer već postoji Vultur sa Sardinije, bend sa dosta godina rada i izdanja u svom katalogu. Ovaj novi VultüR je mlad bend, svira sirovi blackened thrash metal (mada tvrdi za sebe da svira deaththrash) i ima CD EP i kasetu za Murder Records, naslovljen Necrophagy. I, pa, nema ovde nekih iznenađenja, bend zvuči garažno, sirovo, autentično, pronoseći ponosito baklju old school underground metala da se nikada ne ugasi. Izvolite:
Crime Zone su Norvežani a debi EP im se zove Urban Hell. Skoro kao da su sa, jelte, Balkana. Elem, Urban Hell ima šest pesama dobre svirke, ljutine, solidne produkcije. Ovo je thrash metal očigledno uličnog mirisa, bez ambicije da bude nešto preterano intelektualan, ali dovoljno muzički i koncepcijski izbrušen za moje potrebe:
Kruševljani Blastforge ne puštaju da prođe nijedan mesec bez novog izdanja. Erase–Rewrite–Replace im je peti EP ove godine i kao i svi prethodni, dobar je. Ovde imamo tri pesme čvrstog, gnevnog crossovera koji se bavi mračnim predviđanjima budućnosti u kojoj je kontrola nad populacijom mehanizovana i automatizovana. No, muzika je i pored svoje „mehaničke“ discipline živa i snažna, zvuk vrlo dobar i Blastforge zaista zaslužuju da budu poznati i izvan granica naše domovine:
In Constraints su navodno iz Tajpeija ali dvojica ljudi koji ovde prave kombinaciju metala, hardkora, metalkora itd. imaju zapadnjačka imena…. Enivej, minialbum Overthrone je nervozna, jeftina, kućna ali zanatski uredna ejakulacija besa i frustracije kao nekakva primitivnija varijanta Agoraphobic Nosebleed pa ako danas na meniju želite da imate i malo nihilizma, ovo se plaća koliko date:
Ako ste dvaput bili na Twitchu ili Jutjubu i tražili nešto u vezi sa metalom, znate ko je Nik Nocturnal. Ovaj momak sa Floride ima praktično neizbežno metal prisustvo, namenjeno svakako mlađoj publici nego što sam ja ali sa dovoljno šarma da čovek lako prepozna kako je neko ko bi u moje vreme bio samo razredni komedijaš postao medijska, jelte, kuća za sebe. Enivej, Nik je posle dosta godina napravio novo pravo izdanje, EP prigodno naslovljen The Lost Chapters jer se, pretpostavljam sastoji od ideja i pesama koje je autor razvijao u neka druga vremena i to je neodoljivo dobro. OK, ok, NARAVNO da je ovo metalcore, Nik je vrlo otvoren u tome da je Metalcore iz prve decenije ovog veka njegova idealna forma muzike, i mada to nije i MOJA idealna forma muzike, ove pesme su osvežavajuće strejt, energične, brze, melodične, majstorski spravljene da zvuče epski iako su jednostavne i imaju nisku gostujućih pevača koji svi zvuče isto iako su iz različitih bendova (Caliban, All That Remains, Darkest Hour itd.). Sve je to spakovano TAMAN kako treba i ako volite bučni, praskavi mallcore/ metalcore, ovo bi trebalo da vam bude kao melem na ljutu ranu:
https://niknocturnal.bandcamp.com/album/the-lost-chapters ž
Nemamo ove nedelje nekog čistog panka, pa će losanđeleski Zig Zags morati da posluže. Ovaj bend za deceniju i po svirke uspešno šeta između pank roka i hevi metala, zabadajući svirke, sami kažu, sa Neurosis ili Pig Destroyer, a onda i saradnje sa Iggyjem Popom… Ključno je valjda da ovaj trio ima KARAKTER. Svako danas može da sedne i svira glasan rokenrol, ZNAMO KAKO SE TO RADI, ali ne može svako da ga napravi da bude osoben, da ima svoju priču i instant prepoznatljiv zvuk. E, pa, Deadbeat At Dawn, novi album ovog benda, izašao za Riding Easy prilično dobro pokazuje šta znače iskustvo i proživljenost. Odlična ploča urnebesnog rokanja i rolanja za mlado i staro:
Scavvenger iz Džakarte su onaj spoj death metala i hardcorea koji podrazumeva teške, brutalne rifove, mučne pesme sporog tempa i iznurujućeg gruva. Naravno, Indonežani ovakve stvari uglavnom rade besprekorno pa je EP Necromancy jedna ozbiljna prebijačina sa introm i tri pesme od kojih ćete se osećati kao da vas je neko udarao bejzbol palicom po glavi deset minuta, ali u pozitivnom smislu. Dobra produkcija, jak rad:
I Šveđani Obstruktion mešaju death metal i hardcore, dosta uspešno, dosta efektno. Njihov drugi album, The End Takes Form donosi pesme od dva i po i tri i po minuta, agresiju koja je ulivena u nekoliko jasnih, prijemčivih formata i nije samo onaj najintuitivniji spoj death metal i beatdown hardcore gruva kako je to često pravilo. Zanimljiva i maštovita ploča, jako agresivna, a pametna:
A iz Kuala Lumpura su Ogoshi Rebels a njihov istoimeni EP ima pet pesama solidnog čukanja. Ovo je hardcore koji u sebi još ima dosta ostataka klasičnog hardcore thrasha ali vuče i na moderniji metalizirani stil i to zvuči energično, ložački, poletno. Dobra produkcija, bend za primer:
Imamo još solidnog malezijskog hardkora ove nedelje. Final Run su iz Sabaha i njihov demo snimak Frail sa dve pesme nudi baš mnogo energije od thrash i hardcore sorte. Pesme su ovde kratke ali odlično napisane, zvuk je jeftin ali dobar a stil istovremeno old school ali i modernizovan. Odlično je:
Iz nekog razloga Veisalgia iz Čikaga sebe zovu beatdown bendom iako im je muzika isto toliko screamo koliko i beatdown. EP Murmuration sa četiri odlične pesme brutalnog gruva i emotivnog vrištanja perfektno prenosi primarne poruke benda koji sebe naziva antiimperijalističkim, proimigrantskim, i poziva na oslobođenje Palestine. Fini ljudi, dobra muzika, produkcija moćna, cena koliko date, nema ni jednog razloga da se ovde ne pokažete kao osoba od ukusa:
Tu su i Moral Bombing iz Dortmunda kojima je emoviolence prvi tag na Bandcampu, ali njihov odlični demo snimak, promo 2025 je možda bliži screamo formulama. Mislim, ima ovde blastbitova, ali pesme su duže nego što bi kod powerviolencea bilo normalno (poslednja je dva i po minuta) i forsiraju mošerski gruv više nego iznurujuće alteriranje između strahovite brzine i zatupljujuće sporosti. Gitare izbacuju mnogo emo harmonija pa povremeno skrenu i u false grind disonance a pevačica ima razoran vrisak te je ovo, u vrlo solidnoj produkciji, generalno odličan paket koji me je malo podsetio na No One Knows What the Dead Think. A to, znate, nije mala pohvala s moje strane:
Indijski grajnderi Phlegmicide imaju iza sebe dva albuma i pregršt kraćih izdanja, a mada novi EP, Failures of divide ima samo dve pesme one JESU intenzivne i razaračke i fino će vam ispuniti nepunih pet minuta vremena. Iako bend prizova Nasum I Rotten Sound kao uzore, Phlegmicide imaju svoj zvuk i ne deluju kao puka kopija slavnijih uzora:
Bogami urugvajskom dvojcu Corchazo treba dosta vremena da počnu zaistinski da sviraju na svom demo snimku, Demo. To prvo ide dugački intro pa onda i prva prava pesma ima intro, ali kad konačno otpuste ručnu, Corchazo dobro rokaju. Ovo je primitivni, vrlo sirovi grindcore/ grindcrust, sa strašno distorziranim gitarama i programiranim bubnjem koji zvuči kao pravi bubanj jer, jelte, sve zvuči kao da je snimljeno u garaži. Vokali su taman kako treba – pesme verovatno nemaju ni tekstove jer se sve zovu Corchazo – i ovo je zaprao JAKO zabavno ako volite old school andergraund grindcore/ mincecore trpanje po šnitu Carcass Grinder, Fear of God, Agathocles, naravno Regurgitate. Takođe naravno, ovo plaćate koliko želite. Jake preporuke!
Meatshield iz Noksvila u Tenesiju imaju promo/ demo snimak sa dve surove grindcore pesme naslovljen Cruelty is the Point/Organ Halo i ovo je vrlo jeftini, vrlo „kućni“ materijal, koji unatoč toj svojoj jeftinoći ima dosta energije i šarma. Meatshield svakako treba da gađaju neki „studijskiji“ standard za to što rade jer imaju štofa i ovo se lepo posluša. Naravno, plaća se po želji:
Proyecto Maquillando Muertos su iz Santjaga a EP Una Cirugía Olvidada En El Tiempo ima šest pesama sirovog, brutalnog deathgrind/ goregrind zakucavanja. Muzika je jednostavna, pesme su kratke, produkcija garažna, ali ovde se čuje solidna sviračka disciplina i vredi bendu dati malo vremena i para:
Aconitum su članovi nekoliko pitsburških bendova, a sviraju mathgrind, dakle, „tehničkiji“ grindcore, sa harmonskim izletanjima izvan standarda i mnogo neprirodnih promena ritma i tempa. EP Monkshood je svejedno pitak i ako volite agresivniju muziku, savršeno zabavan. Dobra produkcija, takođe, vredi sve to na gomili:
Za još sličnog zvuka tu je Split Seven Inch, EP koji dele bendovi iz Misurija, Missouri Executive Order 44 i Usurp Synapse. Ovi prvi su skoro klasičan false grind, sa dve pesme od kojih druga skoro da dobaci do tri minuta. Ovi drugi su, recimo, progresivni grind izmešan sa posthardkorom i odlični su. Mislim, oba benda su odlična, odlično su snimljeni, sve je masterovao Will Killignsworth i ovo je izdanje koje preporučujem SVIMA:
Osećam se glupo što ovo pišem, ali italijanski Golem Of Gore su neka vrsta „komercijalnije“ varijante goregrinda, sa nešto razgovetnijim zvukom i ambicijom da makar imaju publiku, a što nije karakteristično za moderni goregrind… Enivej, bend ima novi album, Ultimo Mondo Cane i to je ne MNOGO maštovito. Pesme su otprilike duplo duže nego što bi bilo idealno, ali ako to stavite na stranu, bend prži sa dosta entuzijazma i tu neku nostalgiju za Mondo filmovima kanališe u osamnaest pesama prihvatljive krljačine:
Evo nam i novog demo snimka kalifornijskog „emotivnijeg“ blackened grindcore benda Fucked. No, za Demo 2025 je muzika sofisticiranija, produkcija još više. Fucked nismo slušali solidne dve godine i ovaj materijal je zreliji, introspektivniji i DALEKO bolje produciran nego sve što smo čuli do sada. Ono što se gubi na manijakalnosti prethodnih radova ovde se nadomešćuje kvalitetom pesama i sigurnošću egzekucije tako da sam ja, pogotovo uz cenu od koliko date prezadovoljan:
Odlična nedela za grindcore, pa tako imamo i novi album benda Sewage Grinder iz Sinsinatija a koji trpa 26 pesama u 14 minuta. I to baš trpa, Pissed je old school džemčina sa jeftinim, prirodnim i prijemčivim zvukom i pesmama koje su grčevite ejakulacije emocija i iskaza usmerene da svu frustraciju koju osećate prepoznate kao univerzum frustracije kroz koji mnogi prolazimo i da nam, kroz transfer energije, bude malo lakše. Zaista sam uživao u albumu koji je isti ovakav mogao da izađe i 1988. godine i da POKIDA. Masterovao Will Killingsworth, a znate već da taj čovek pravi magiju, PLUS daunloud plaćate po želji:
Grindcore poslastica je naravno TNT, novi, živi (mada studijsko-živi) album singapurskih Wormrot. Ovo je bend koji je posle poslednjeg studijskog albuma, fenomenalnog Hiss iz 2022. godine bio pred raspadom jer je pevač Arif odmah po njegovom izlasku najavio SVOJ izlazak, ali iz benda. I, sad, pomislili bi, koliko je teško zameniti pevača u grindcore bendu, PA TI LJUDI SAMO VRIŠTE, ali Wormrot su uvek bili HEMIJSKA REAKCIJA IZMEĐU TROJICE LJUDI radije nego puki muzičari. Tako da je Arifov povratak u bend prošle godine i subsekventno koncertiranje bila jedna od najboljih vesti koje smo mogli da dobijemo. I, takođe, ako ste ikada gledali Wormrot uživo, makar na Jutjubu, znate da su oni uživo ONO PRAVO. Tako je i TNT dvanaest pesama i dvadeset minuta bez vađenja, jedna neponovljiva vrela fuzija karaktera, besa, tehnike i intuicije, snimljena u studiju TNT i DRAGOCENA čim je izašla:
Sectarian Defacement su mladi brutal death metal bend iz Kijeva i kad kažem „mladi“, mislim „na slici najmanje jedan od njih izgleda kao da ide u osnovnu školu“. No, muzika na debi izdanju, EP-ju Chaotic Demiurge nije rđava. Produkcijski i svirački je čak prilično impresivna, dok sa kreativne strane imamo posla sa primitivnim, agresivnim brutal death izrazom koji je dobar za kardio trening. Baš dobar:
Philosophy of a Knife iz San Antonija čak nisu ni jedini bend sa ovim imenom, postoje još dva benda koji se ovako zovu. Naprosto, originalnost nije jaka strana ove deathcore ekipe jer im je i intro za EP A Fractured Form poznati snimak govora serijskog ubice Josepha Kallingera koji do sada nismo koristili još samo ja i pokojna Rahela Ferari (a ja u stvari jesam, sad sam se setio da smo ga imali na drugom albumu Disfigured). No, EP je OKEJ. Ovo je deathcore koji više forsira abrazivnu teksturu nego pesme, tako da ne treba da očekujete neka čuda kompozicije ali zaista zvuči strahovito agresivno i nije dosadan.
Od čikaškog benda Contra Astrum sam u stvari očekivao blek metal, imajući u vidu ime, no 2025 Demo nudi tri pesme urnebesno divljačkog death metala koji jeste tekstualno zagledan u zvezde ali muzički nudi nizak štim, te sirove komadine rifčina koje su mogli odsvirati i Autopsy, Dismember ili stari Gorefest. Zvuk je masivan, praskav i dosta prijemčiv a pesme su, pa, DIVLJAČKE, ali napisane sa potrebnom količinom zanatskog znanja i inspiracije. Odličan prvi demo i cena od koliko date praktično ZAHTEVAJU da Contra Astrum poslušate i dalje držite na radaru:
Peruanci Distruptor se zaista zovu Distruptor, dakle, imaju jedno „t“ tamo gde ga ne očekujete, ali debi album, Torment Beyond the Flesh će vas i pogoditi tamo gde to ne očekujete. Naime u mesto gde vam najviše nedostaje kvalitetni deaththrash metal. Ovo je naravno dosta old school, ali JAKO solidno, sa preciznom, superbrzom i disciplinovanom svirkom koja uzima predložak od Sadusa, Sepulture i sličnih bendova što su operisali krajem osamdesetih i početkom devedesetih a onda sve to ubrzava i agresivizuje da se vidi da su ipak prošle tri i po decenije i krajnji razultat je MOĆAN. Pesme su solidno napisane, energija nepogrešivo latinoamerička, produkcija je PRISTOJNA i ovo je malo remek-delo za old school gospođe i gurmane:
Kolumbijski bend Dissidence ima debi album, Seven Crosses Impaled i to je antihrišćanski old school death metal pretećih rifova i ložačkog, lepljivog gruva. Produkcija nije idealna, svirka ume da bude i malo nesavršena, ali ovo jako hvata na šarm stare škole i nudi pravovernoj publici mnogo mošerskog materijala (Edit: PRTZ, bend je sklonio snimak sa Bandcampa ali ostavljam tekst za momenat kada se on, neizbežno, bude vratio i IZDOMINIRAO):
Češki veterani Fleshless imaju novi EP, Voluntary Lobotomy i mada su oni DALEKO premelodični za moj ukus, ove dve pesme su jako dobro napisane i odsvirane ubitačnom brzinom i preciznošću tako da ne mogu da ih ignorišem. Ovo je melodeath sviran žustrinom brutalnog death metala i na toj osetljivoj tački između dva pogleda na ekstremni metal Fleshless briljantno nalaze svoje uporište:
Belgijanci Brutal Sphincter i imenom sugerišu da su nastali tako što su na JuTjubu gledali kako masa na Obscene Extreme festivalu napravi pravi karneval zajebancije kada sviraju Gutalax, Romperprop. Rectal Smegma itd. pa onda rešili da i oni probaju. A tako i zvuče. Dakle, ovo je „komični“ goregrind koji ja generalno ne bih slušao, ali treći album benda, Sphinct-Earth Society pored obavezne skatološke zajebancije ima zapravo i neke ozbiljne pesme (Abolish Frontex na primer) i mislim da je plemenito da se ovakvi bendovi bave i „woke“ tematikom, te ću ovaj album preporučiti za slušanje pošto i muzički ide preko granica koje biste očekivali. Ne ide predaleko, ali ide:
Nizozemski Graceless sa novim albumom, Icons of Ruin sasvim korektno vozi old school death metal gruv poprskan sa dovoljno doom metal težine da se to lepo zguta. Ni najmaštovitije ni najeksperimentalnije izdanje ove nedelje, Icons of Ruin je ploča koja zna da isporuči dobar rif, dobar gruv, pristojan miks, i to je više nego dovoljno:
Šveđani Puteraeon imaju peti album, Mountains of Madness, nastavljajući lavkraftovsku tematsku orijentaciju i nudeći sazreli, moderni švedski death metal za koji je i producent Dan Swanö nimalo uzdržano izjavio da smatra da će biti zabeležen kao jedan od najboljih swedeath albuma svih vremena. Za to ne znam, ali Puteraeon nude prijatne, kinematične pesme koje ne komplikuju previše, imaju neku vrstu „pop“ prijemčivosti a i dalje su dostatno heavy i ekstremne. Ovo je i podsećanje da je švedski death metal bio melodičan i pre nego što je počeo da se koristi termin „melodični death metal“ kao i na to da su najbolji bendovi sa ove scene uvek umeli da kreiraju avetinjsku atmosferu pored toga što su ozbiljno krljali. Valjano je ovo:
Za album takođe švedskih Furnace, naslovljen Eternally Enthroned niko ne tvrdi da je istorijski značajan. Naprosto, ovo je šesti album za šest godina benda koji je samo jedan od desetina projekata Rogge Johanssona i Petera Svenssona i mada njihovo iskustvo i znanje garantuju u najmanju ruku dobar provod, nemam utisak da je ideja bila da se napravi nekakav DEFINITIVNI iskaz bilo čega. Eternally Enthroned je kao nekakav sudar gotskog roka i death metala napisan na brzinu, snimljen za dva dana i isteran da se sluša bez pretenzija. To naravno nije po mom ukusu, ali ako vam se pričini da je po vašem, poslušajte ga, ima ovde šarma:
U tehničkom death metalu američkog benda Eschaton ima previše deathcore komponenti za moj ukus, ali ne mogu da lažem kako novi, četvrti album ove petorke, Techtalitarian, nije impresivan. Naprosto, pesme su napisane VEOMA zahtevno za pamćenje i svirku i mada dosta polažu na za tech-death uobičajenu virtuoznost izvedbe i generalno na tehnička znanja, uspevaju da se među sobom razlikuju i da pričaju neke svoje priče. A za to ide rispekt. Omot albuma pomalo podseća na Gigerov rad koji su Beograđani Bloodbath pre više od tri decenije stavili na svoj dugosvirajući prvenac, ali autor, Dave Melvin jako voli Gigera i to je za očekivati:
I Horrid Demise iz Teksasa imaju malo deathcore začina u svom death metalu. No, njihov debi album, Death Awaits, je osvežavajuće jednostavan u izrazu, forsirajući brz tempo, zujeće rifove i brutalnu horor ikonografiju (sa prstohvatom za ekstremni metal nažalost prečeste uzgredne mizoginije: „Mortician For A Dead Hooker“ ili „Two Girls One Chainsaw“ i, da ZNAM, naravno, na šta aludira naslov ove druge pesme, i, ne, NIJE BOLJE ZBOG TOGA). Na gomili je to sasvim pitko, kao nekakva pojednostavljena, deathcore-izovana, pankerska verzija belgijskih Aborted pa ako ste za malo vratolomnog death metal (i deathcore) provoda, izvolite:
Order of the Dead iz Ročestera u Njujorku zajednički sviraju verovatno u SVIM metal bendovima u Ročesteru, no to im ne smeta da sa OVIM bendom izgrade prilično osoben zvuk. Ovo je, naime, death metal, ali „pametniji“, sa melodičnim programom koji podseća i na blek metal i na Iron Maiden, ali sa ritmičkim slojem koji je kompleksan, gruvom koji je ČIST death metal u svojoj neumoljivosti i istovremeno neodoljivosti. EP Dragged into the Light je drugi za ovu ekipu nakon debi albuma od pre sedam godina i nadam se da najavljuje više diskografske aktivnosti jer su ove dve pesme VEOMA dobre, virtuozno odsvirane, solidno producirane, naprosto odlične na svim nivoima:
U pičku materinu, sloši mi se kad pomislim da The Haunted postoje skoro trideset godina. PA KUD ODE SVO TO VREME? Koliko JA onda imam godina? Ali eto, švedske melodeath/ groove/ thrash vedete imaju, evo, deseti album, solidnih osam godina nakon prethodnog i mada Songs of Last Resort meni naprosto nema eksplozivnost i propulzivnost izdanja koje je bend pržio krajem prošlog i početkom ovog veka, pretpostavljam da je u pitanju sasvim solidna ploča. Pesme su oko tri, tri i po i četiri minuta što je otprilike duplo duže nego što mislim da je optimalno za The Haunted, ali hajde, ima ovde nekih lepih momenata i mada mislim da se pre svega radi o albumu napravljenom na iskustvo i znanje radije nego na inspiraciju, verovatno će se vama više dopasti nego meni. A meni je SLUŠLJIV:
Rivers of Nihil nam stižu u Beograd zajedno sa Dying Fetus za par meseci tako da imate dovoljno vremena da se naviknete na njihov novi zvuk. Ovaj bend je uvek bio progresivniji pa i „eksperimentalniji“ od većine death metal sabraće a peti album, manifestno naslovljen Rivers of Nihil, četiri godine nakon prethodnika, donosi dosta snažne promene u zvuku. Ovo je sada death metal za publiku koja death metal u principu ne bi ni slušala, kombinacija melodičnih, klin vokala i brutalnijeg (još uvek „death metal“ radije nego „metalcore“) dubokog, grlenog urlanja, sa muzikom koja spaja death metal tehnike, ali onda rok i pop aranžiranje, sa sve himničnim refrenima i saksofonom. Da se razumemo, ni svirka ni produkcija nisu po mom ukusu, sve je ispresovano i za moj račun bez dinamike, ali bend se izrazito trudi oko pesama i povremeno tu naleti i ponešto što me impresionira:
Sreća, za nas old school lojaliste, Vader imaju novi EP, Humanihility i to su tri pesme koje idu brzo i završe se unutar deset minuta. I, mislim, Vader su jedna od temeljnih vrednosti metala jer sa ovim Poljacima UVEK znate šta dobijate: vratoloman tempo, ložačke rifove, herojski energičnu egzakuciju. Ima ovde i umiljato staromodnih gitarskih solaža i sve je kako ja volim:
Iz Poljske su i Omniscience čiji je debi EP, Reign of the Machine God vrlo solidna prezentacija toga kako oni vide svoj technical/ progressive death metal izraz. Naravno, ljudi su se jako potrudili pa ovde pored instrumentalne virtuoznosti imamo i zaista dosta progresivnog razmišljanja u kompoziciji i aranžiranju pesama. Da se neko ne poplaši, ovo je i dalje ozbiljno agresivan death metal ali mu je horizont iščekivanja ugodno širok i Omniscience ubacuju baš mnogo toga u blender ali veliki deo prilično dobro funkcioniše. Pritom, daunloud se plaća koliko hoćete a što je za OVAJ nivo kvaliteta skoro kriminalno:
Iako su njemački Death Atlas očigledno ime uzeli po naslovu devetog albuma Cattle Decapitation, njihov death metal je mnogo siroviji, jednostavniji, uličniji nego kod kalifornijskih uzora. EP Wrath Unleashed ima četiri pesme niskog štima, brutalnog, meljućeg gruva, pretećih rifčina. Prijaće i hardcore i metal publici jer UBIJA:
Imamo još dostojanstvenog old school death metal gruva. Edinburški Death Kommander su izbacili drugi album, Never to Grow Old i to je bestidni boltthrowerovski lojalizam za poznavaoce i sladokusce. Naravno, ima nečeg PRAVIČNOG u ovoj smeni rifova i ritmova koja vas nikada ne izbacuje iz hipnotičkog transa i bol činjenice da Bolt Thrower više ne postoje je ipak donekle umanjen radovima njihovih naslednika, nastavljača i poštovalaca kao što su Death Kommander. Dakle malo originalnog ali mnogo toga PRAVOVERNOG na ovoj ploči a koju izdaje pouzdani nemački Fucking Kill Records:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Teško je definisati šta sviraju Low Before The Breeze iz Atlante, koji za sebe ionako samo kažu da su „heavy band“. Mudri ljudi. Jer album A Hole Beneath the Home We Shared je delom screamo, delom metalcore, delom nekakav posthardcore, delom blackgaze… Ono što je sigurno je da je ovo istovremeno duboko intimna, introspektivna muzika, ali i žestoko ekspresivna, pa i agresivna muzika. Nije laka za slušanje, ali jeste neposredna u toj svojoj ogoljenoj, jakoj emociji i to je čini prilično zanimljivom za mene:
I Warrior Pope iz Bristola su stilski dosta neuhvatljivi. U principu naklonjen drone metal ekscesu, ovaj muško-ženski duo na novom albumu, A Morbid Parody of Justice meša sve od eksperimentalnog, amorfnog zvuka gde se činele sviraju gudalom, preko sludge metal gaženja pa do street-metal mošeraja. Album je konceptualan i bavi se prilično čuvenim suđenjem iz devetog veka u kome je tadašnji papa, Stefan Deveti izvadio iz groba telo svog prethodnika i sudio mu. Baš su šašavi ti katolici, jelte, a album je… zanimljiv!
Rusi Пыль Дорог imaju simpatičan demo garažnog, sirovog heavy metala naslovljen live demo 2025. Pošto ovo jeste snimljeno uživo, onda se možete radovati toj nekoj spontanoj, vitalnoj energiji koju Пыль Дорог isporučuju u, naravno, srazmerno jeftinom kvalitetu produkcije. Ima ovde dosta šarma u pesmama koje se oslanjaju na jak tempo, žestoke rifove, pristojno pevanje na Ruskom i bend svakako demonstrira potencijal da bude NEŠTO. Naravno, demo se naplaćuje koliko vi date, pa ako ovi ljudi zaista jednom postanu nešto posedovaćete deo istorije. Doduše u efemernoj digitalnoj formi ali zato i možete da platite jedan jedini cent i budete onaj koji se najslađe smeje jer se smeje poslednji
The Dead Daisies nisu toliko bend koliko rotirajući kolektiv prekaljenih muzičara koji između raznih tezgi i projekata nađu vremena da nešto urade i za svoju dušu. Osnovani na transverzali Australija-SAD pre nešto više od decenije The Dead Daisies su u svojoj postavi imali i Glenna Hughesa i Douga Aldricha i Darryla Jonesa i mnogo drugih muzičara i onda kad vam kažem da je novi album, Lookin’ For Trouble u principu samo kolekcija obrada bluz i hard rok pesama koje su bile popularne još šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na ime svojih električnih verzija, a koje su i same bile praktično obrade originala iz tridesetih, to ne bi trebalo da vas iznenadi. Naravno, pesme su DO JAJA, potičući od apsolutnih vladara delta bluza poput Willieja Dixona i Roberta Johnsona preko Bookera T. Jonesa do Rufusa Thomasa i ovde ćete dobiti neke veoma korektne verzije stvari koje sam još ja kao klinac smatrao za besmrtne klasike, uključujući Little Red Rooster, Sweet Home Chicago, Crossroads i The Thrill is Gone. Hard Blues je muzika koja, jelte, nije za svakoga, ni da je sluša ni da je svira, često je „seljačka“ u negativnoj konotaciji i sve to, ali ako vam se čini da bi vam se ovo dopalo, onda će vam se skoro sigurno i dopasti:
Kolumbijski Axe Steeler su svesni da su napravili pauzu od sedam godina nakon prvog albuma pa su drugi nazvali, elegantno, Back to Attack. I ovo je ugodna, staromodna ploča uličnog metala koji grize i voli da ga vole i kad je nestašan. No, lako ga je voleti, jer je ovo negde između Riot, Motorhead i ranog speed metala, odsvirano jako solidno, producirano dobro, na svim nivoima više nego korektno. Nema tu neke velike originalnosti, ali je muzika autentična:
Finci Dead End Irony sviraju već deceniju i po ali im je Battles and Brotherhood debi album. I, mislim, nije loš. Nije ni spektakularno dobar, najviše jer je sama formula meni nekako nemaštovita: mejdnovske harmonije spakovane u mošersku, praktično metalkorašku karoseriju, produkcija ravna i nezanimljiva itd. No, u tehničkom, zanatskom smislu Dead End Irony su apsolutno na visini zadatka sa dobrim foršpil melodijama, dobrim, melodičnim refrenima, generalnim entuzijazmom koji se mora poštovati:
Španska heavy metal scena nastavlja da bude među najboljima u svetu u trećoj deceniji dvadesetprvog veka. Novi dokaz je drugi album benda Savaged, a koje sam prošle godine izdašno hvalio za odličan debi što je mešao speed metal i sleaze metal u idealnom omjeru da donese nešto autentično cheesy i veličanstveno. Rising je takođe izvrsna ploča, čiji je najgori element omot koji kao da je crtalo neko dete a i to je šarmantno i stavlja muziku u pravi kontekst. Naravno, u bendu sviraju ljudi iz Raptore, Streamer ili Thunderor, dakle, iz nekih od najboljih svetskih heavy metal bendova u ovom trenutku pa treba da očekujete samo PREMIJUM kvalitet. Bend je malo manje „speed“ u ovom izdanju, ali je dopunio neonsku sleaze milinu sa dosta mejdnovskih pseudoklasičarskih igrarija na gitarama i meni je to leglo ko budali šamar. Savaged ne greše, pa nemojte ni vi:
ALBUM NEDELJE
Novi Swans je uvek razlog da se stane mirno i čeka da nas komandant Gira povede u još jednu samoubilačku misiju. Birthing je sedamnaesti album za bend koji nikada nije svirao metal a čiji je uticaj na ekstremni metal toliki da bi bio apsolutna lektira sve i da nije u pitanju monumentalna muzička konstrukcija duža od dva sata sa bendom koji uključuje preko dvadeset članova i pokušajem da se spoje svi raznoliki putevi kojima je ova grupa poslednje četiri i po decenije išla u jedan fokusirani iskaz. I… mislim, malo bendova o tome može i da sanja a Swans u ovome praktično uspevaju. OK, naravno da nikada ponovo nećemo čuti onako nihilističke iskaze kao što su bili Filth, Cop Greed ili Holy Money, ali nije taj nihilizam nestao iz Girine muzike, on je na Birthing uvek u podtekstu, uvek ogledalo u kome treba da se reflektuje ljudska spiritualnost, volja da se živi i da se stvara. No, čujte, već na The Healers koja album otvara imaćete momente free noise freakouta, pored anđeoskih ženskih vokala i hipnotičkog gruva, a to je samo prvih dvadesetak minuta ploče. Nastavak u vidu već preslušanog singla (od skoro dvadeset minuta (I Am a Tower) je veličanstvena kombinacija drona, obredne muzike i bučnog, apokaliptičnog post-roka, sa sve povratkom i u rane osamdesete i postpankersku himničnost koju su Swans pronašli tek u svojim poznijim godinama. Da li je ova pesma nekakav „odgovor“ na I Am the Sun sa (prepao sam se kada sm shvatio) u ovom trenutku već TRIDESET godina starog The Great Annihilator? Verovatno ne, ali tvori drugi deo iskaza koji se proteže preko decenija i to je naprosto moćno u meri o kakvoj drugi bendovi mogu samo da sanjaju. I onda, kada prve dve pesme traju četrdeset minuta, fer je da kažete da ovaj album nećete čitav slušati baš svakog dana sem ako niste TAČNO ciljna grupa za njega. Ja jesam i u njemu čujem sve što Swans mogu i TREBA da budu u 2025. godini, onako zreli, teški i zahtevni ali i onako naivni, prostosrdačni i neposredni kako samo oni mogu. Slušajte:
