Kad sam već uzeo da čitam Gartha Ennisa, a što je poslednjih godina dosta riskantan potez iz dosta razloga, dohvatio sam se i stripa The Kids, jednodelnog ne baš „grafičkog romana“ (više „grafičke novele“) što je za Image Comics izašao ovog Marta. Pored sasvim prirodne, nimalo patološke radoznalosti da vidim šta će irski scenarista – autor nekih od najodvratnijih situacija u američkom stripu poslednjih par decenija – uraditi kada krene da piše horor-strip u kome su u prvom planu DECA, štaviše jednogodišnje bebe, dodatni podsticaj da se The Kids pročita preko reda i u jednom dahu je bila činjenica da je ovde na crtačkim dužnostima bio Dalibor Talajić, hrvatski veteran sa spiskom radova za Marvel dužim nego što je vaša ruka (čak i ako ste svetski rekorder u dužini ruku) i za koga pokušavam da se setim je li do sada sarađivao sa Garthom Ennisom. Mislim da nije i da je ovaj strip nastao kao nekakva istorijska neminovnost susreta dvojice okorelih profesionalaca koji se već decenijama kreću u istim krugovima, dele iste poznanike (npr. Gorana Sudžuku) i bilo je samo pitanje kada a ne da li će raditi nešto zajedno.
Pored Talajića na crtežu, The Kids ima i Stjepana Bartolića na kolorima. Štef Bartolić je jedna ozbiljna kajla hrvatske ilustracije, stripa i animacije, sa strip-karijerom koja traje skoro punih 40 godina u trenutku dok ovo kucam, radovima za Zvrk, Modru lastu, Polet, Maxi, Plavi zabavnik i još gomilu poznatih publikacija, saradnjama sa Darkom Macanom, ali i režiranjem velikog broja kratkih animiranih filmova, kreiranjem špica za mnogo televizijskih programa, radom u animaciji na nekoliko dugometražnih filmova. Dakle, jaka biografija koja seže dosta duboko u prošli vek i njegov prvi rad za Amerikance koji je meni dopao šaka.
Pored ove trojice, imamo i Ennisovog starog saradnika Roba Steena na leteringu i dizajnu i The Kids je zapravo jedno od prvih izdanja novog imprinta Ninth Circle, fokusiranog na horor, poslovno vezanog za Image pod čijom publicističkom kapom izlazi i sastavljenog od vrlo jakih kreativnih imena američke industrije. Pored Gartha Enisa koji nakon AWA avanture kao da ne može da dočeka da uleće u nove slične poslove, u Ninth Circle su i Adam Glass, Marguerite Bennett, Joe Pruett i Ram V, dakle ljudi sa imenima, karijerama i nagradama iza sebe. Naravno, sada već simptomatično, „kreatori“ su ovde isključivo scenaristi dok se crtači tretiraju kao najamna radna snaga ali su makar do sada u Ninth Circle imali solidan izbor umetnika kao što su veteranka Jill Thompson, Mike Perkins, Bernard Chang i nedavno preminuli Butch Guice kome je ova saradnja sa Joeom Pruettom bila jedan od poslednjih profesionalnih radova.
Ninth Circle nije, naravno, sagrađen samo od entuzijazma i plemenitih iluzija, i Ennis i ekipa su u ovo uleteli uz neke ozbiljne i iskusne investitore pa se može zamisliti da će, pomalo kao i AWA, Ninth Circle biti tretiran i kao svojevrsni inkubator IP-jeva koji se mogu kasnije „oploditi“ i izroditi profitabilnije produkte u drugim medijima. Opet, već sam fokus na horor ukazuje da ovde pare nisu baš u PRVOM planu – horor blokbasteri u bioskopu su naravno danas praktično statistička greška – i Ennis veli da je on uvek bio veliki fan horora (ma ko bi REKAO?) i da se nada da će priče na Ninth Circle biti i strašne i zabavne i malo smešne. No, bolji deo tog obećanja je, za mene, činjenica da je za sada – proklamovani – plan da Ninth Circle publikuje samo one-shotove, dakle, stripove koji će u okviru te jedne sveske početi i završiti svoju priču. U industriji koja nalazi da je sve teže da se planira dugačak narativ u tekućem serijalu što bi išao godinama, ima smisla da će neki novi projekti ovog tipa otići u drugu krajnost i bazirati se na jednotomnim, relativno kratkim pričama koje pročitate u jednom cugu i imate kompletan obrok. Pratićemo dalje kako Ninth Circle funkcioniše, a za ovu priliku da vidimo koliko ODVRATAN Garth Ennis može da bude kada piše, rekosmo, horor-strip kome su u centru jednogodišnje bebe i koliko to Talajič može ODVRATNO da nacrta pre nego što iz Image Comicsa podignu telefon i uspaničeno počnu da javljaju da mora malo da se smanji jer će neko sve da ih pohapsi…
Garth Ennis, koliko ja znam nema dece. I onda je ideja da će on pisati strip o jednom od najvećih roditeljskih strahova možda ne NELOGIČNA ali utisak je da Irac i ovde, kao i u mnogim drugim svojim radovima, dolazi iz pozicije cinizma. I besa. Ennisovi stripovi su istorijski besno štivo, čak i mejnstrim rad na Hitmanu ili Punisheru kroz koji je scenarista razrađivao svoj antagonizam spram superherojštine i ironiju što mora da se njome bavi kako bi zaradio za hljeb i isposlovao sebi pozicije u industriji. Naravno kada JESTE dosegao te pozicije, lansirao je The Boys, serijal koji mu je, naročito posle uspešne televizijske adaptacije, zaradio mnogo više para i ustoličio ga kao instituciju za sebe koja ne mora nikome da polaže račune, a The Boys je bio lavina destruktivnog prezira ispovraćana po superherojštini.
Hoću reći, sa godinama se Ennisov bes ne smanjuje, ali možda bira sve gluplje mete. Pisao sam već o nekim njegovim srazmerno recentnim stripovima koji su se – nespretno – obarali na „woke“ koncepte i mada The Kids nije takva kataklizma kakav je bio Jimmy’s Bastards, i ovde je utisak da scenarista prilazi temi sa pozicije cinizma, više intelektualno nego emotivno iritiran time da postoje deca i da se u modernom svetu društvo prilagođava njima. Hoću reći, ko osim najstrašnije nadrkanih nadžak-baba i deda uopšte sedi i objašnjava kako se ceo svet vrti oko dece i kako ljudi koji nemaju decu onda nepravedno bivaju skrajnuti i prava su im, jelte, povređena? Garth Ennis, braćo i sestre, eto ko, a kroz usta jednog od likova u ovoj priči koji je eksplicitno MAGA-kodiran, ali to je, plašim se, u ovom slučaju signalizacija koja treba da nam ukaže na nekomformizam i karakter, naspram ostatka ansambla koji čine beskrvni, nesnađeni mladi roditelji što ne umeju da se snađu u ničim izazvanoj apokalipsi u čijem su centru njihova odojčad.
Je li sudbina svakog kreativca čiji su zaštitni znakovi tokom karijere bes i cinizam da završi u kvazidesničarskoj kuknjavi za slobodom? The jury is still out on that one, što bi rekli iz Čikaga naši, ali primeri recentnog koketiranja Marka Millara sa Comicsgateom i sada ovog Ennisovog stripa ne izazivaju u čoveku previše optimizma…
U svakom slučaju, početak The Kids je jedna prilično standardna, čak klišeizirana scena primerena otvaranju horor priče ovog tipa. Imamo mladi par u prijatnoj američkoj suburbiji kako u postelju stavlja svog jednogodišnjeg sina, Ivana i odmah na prvoj tabli sam se prepao da je Talajić nacrtao šake na detetu naopaku, pre nego što sam detaljnijom inspekcijom utvrdio da je beba stavljena u svoj krevetac da spava na leđima a što, evo ne znam, nemam ni ja decu, ali meni deluje kao da je nestandardno za ovako mlade klince. U svakom slučaju, dvoje mladih roditelja imaju još jednog, nešto starijeg sina i cela kuća utone u okrepljujući san pre nego što u pola četiri ujutro iz Ivanove sobe krenu da dopiru vrisci.
Kad tamo: odrastao, nag čovek, potpuno zbunjen, paničan, lomi krevetac u kome je beba spavala a bebe nema ni od korova. ŠTA SE OVO ZABOGA DOGAĐA?
Štagod da je to što se događa, Ennis korektno piše a Talajić i Bartolić crtaju paniku i konfuziju koja obuzima mladu porodicu. Niko ovde ne ume da se snađe u potpuno apsurdnoj situaciji agresivne a nekontrolisane, zbunjene nage osobe u dečijoj sobi i porodica, svesna da ne vidi svoje mlađe dete u ostacima kreveta, zaključava sobu i beži iz kuće – u majicama i pidžamama u kojima se zatekla – da traži pomoć. A tamo MEJHEM! Iste stvari se dešavaju po celom komšiluku i na ulicama inače mirnog suburbanog kraja gledamo gole ljude kako vrište i napadaju poluobučene ljude koji, er, takođe vrište. Sve deluje kao nekakav zombi-autbrejk samo sa više golotinje, mlatarajućih sisa i poskakujućih ćuna po kvadratnom santimetru stripa…
Ennis, naravno, zna da mi znamo da on zna da radi zombi-priče kao niko drugi pa onda iako The Kids na par halucinantnih sekundi podseća na košarni Crossed, pripovest ovde odlazi drugim smerom. Društvo ne kolabira iste noći, ali se ljulja, naši protagonisti traže pribežište u lokalnom domu zdravlja (koji za sve praktične potrebe ovog stripa emulira tu neprolaznu vrednost zombi-narativa, dakle, šoping mol) a pridružuje im se i pomenuta MAGA-komšinica jedna nadrndana matora raspuštenica koja decu ne voli da vidi ni na slici, nervira je koliko roditelji deci podređuju sopstvene prioritete i generalno služi kao generator diskusija o odnosu roditelja i dece u modernom društvu.
Enis u ovim diskusijama ne odlazi predaleko i The Kids je naprosto prekratak strip da bi se od njega dobila nekakva velika dubina a istovremeno i predugačak za relativno skromne poente koje pravi. Ono gde je Ennis tradicionalno jak – dijalozi kroz koje se dijalektički pronalaze poente ali i koji su sočni i karakterni – se ovde nalazi u tragovima. Pomenuta MAGA gospođa IMA šmek, uprkos tome što se ne slažem ni u načelu ni u pojedinostima sa njenim iznesenim ili podrazumevanim stavovima ali taj njen šmek i karakter onda malo i ističu koliko ostatak ansambla ima tanke i nerazrađene karakterizacije. Generalno, misaoni eksperiment koji Ennis ovde izvodi, istražujući kakav bi bio refleksni odgovor ljudskog društva kada bi se svima sa malom decom u istom trenutku desila ista loša stvar nije neinteresantan, ali strip je prekratak da bi nam dao neke dublje uvide u, jelte, ljudsko stanje, onako kako to DOBRI Ennisovi stripovi rade – bilo da pričamo o ekstremizmu koji smo gledali u Crossed, bilo o uzdržanijem, realističnijem radu u nedavno razmatranom The War.
Sa grafičke strane, Talajić posao odrađuje rutinski. Nemam utisak da je on ovde pružio nekakav svoj maksimum – čitao sam značajno atraktivnije stripove iz njegovog pera – ali kod crtača sa ovako razrađenom rukom i rutina bude dobra. Kao i u samom tekstu, karakterno je najrazrađenija MAGA-gospođa iz komšiluka, ali i ostali likovi imaju svoje identitete i makar minimum karaktera. Kompozicije koje Talajić kreira su uglavnom vrlo dobre, sa jasnom namerom da se čitaocu daju aluzije na prepoznatljive scene iz zombi-filmova (i stripova) samo sa visceralnim koeficijentom koji je ovde značajno smanjen. To, doduše scene u kojima IMA krvi i brutalnosti čini notabilno efektnijim pogotovo što Talajić crta veliki broj nagih tela u ovim scenama i njihova uglavnom glatka koža i čista anatomija daju ovim scenama dodatni preliv ranjivosti. Scene u domu zdravlja su svakako kulminacija ovog pristupa i proizvode u čitaocu potreban respons. Naravno, za veliki deo efektnosti zaslužan je Bartolić koji bira da noćne scene – a strip počinje po noći i radnja postepeno prelazi na dnevno svetlo – postavi u često gotovo potpuno jednobojne, a uvek umirene, tamnije nijanse. Kada onda dođe dan i dobijemo jarke boje, jako svetlo, veću vidljivost, ovo je vrlo dobar način da se sugeriše i psihološko stanje protagonista koji bi trebalo da su se „probudili“ iz košmara a on se i dalje oko njih dešava i BOLJE SE VIDI.
The Kids nije SJAJAN rad ali je pitak. Ovo je dovoljno kratak strip da nikome ne bude dosadno dok ga čita ali je i fakat da mu neće pružiti tako MNOGO. Solidna ideja i minimalno dobra egzakucija u domenu samog teksta dobili su dobru, kvalitetnu, mada ne nužno NADAHNUTU grafičku realizaciju. Meni je ovo, a to mislim kao pohvalu, neuvredljiv strip, što je, kad je savremeni Garth Ennis na jelovniku ipak pozitivna stvar. Pa ako vam se čini da možete, a vi izvolite: Image ovaj strip prodaje na ovom mestu.
