Odlučio sam da je posle devet izašlih brojeva idealan momenat da dam nekakvo svoje mišljenje o aktuelnom tekućem serijalu Flash Gordon a koji u ovoj rundi deljenja karata izdaje Mad Cave Studios. Poznato je da Mad Cave smatram za jednu od najpozitivnjih firmi koje se bave stripovima na američkom tržištu u ovom trenutku, jer je u pitanju kompanija koja ne juri televiziju i krosmedijske, jelte, kros-polinacije i krosovere i STRIP joj je u prvom planu (i to zaista ZDRAVO žanrovski raznovrstan strip, u poslednje vreme sa dosta klasičnih licenci u ponudi da dopune odličan autorski rad kojim se idzdavača do sada mogao podičiti), koja radi mejnstrim stripove ali joj nije prioritet da unajmi već etablirane crtače i scenariste nego se autentično trudi da uzgoji sopstveni talenat, koja se ne podastire pod noge investitorima i ima možda romantičnu ali za sada, čini se, tačnu sliku o tome da ako budete marljivo radili sa autorima, ako se potrudite oko produkcije svojih izdanja i razumno pristupite marketingu, stripovi MOGU da budu i isplativo i plemenito preduzeće.
Možda je nešto manje poznato da je Flash Gordon jedno od mojih formativnih stripovskih i, uopšte, popkulturnih i kulturnih iskustava, ali, mislim, pogledajte mi još jednom krštenicu, NARAVNO da je Flash Gordon činio veliki i esencijalni deo moje kulturne dijete kada sam bio, jelte, dijete. Ne samo da je Stripoteka sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka imala ove stripove u čestoj rotaciji – uglavnom radove Maca Raboyja i Dana Barryja – već je ovaj period bio i neko zlatno doba za klasični američki strip u Jugoslaviji i Srbiji sa više publikacija koje su se njima bavile na plemenito konzervatorski način. Magazin Pegaz je, naravno, bio mesto na kome se dalo pročitati mnogo pametnog o strupu, ali smo pred kraj sedamdesetih počeli da dobijamo i neke fantastične kolekcije koje po kvalitetu štampe i poveza ali i suplementalnog materijala nisu zaista do danas prevaziđene. Ovde mislim na vrhunske kolekcije stripova o Mikiju Mausu iz pera Floyda Gottfredsona, monumentalni Marketprintov poduhvat sakupljanja (skoro) čitavog Princa Valijanta u jednoj serijalizovanoj ediciji, sjajne kolekcije predratnog Fantoma i Mandraka, ali onda i, naravno, izvrsne kolekcije Flasha Gordona u crtežu Alexa Raymonda koje su izdavale Dečije novine.
Ne sumnjajte, naravno, da ovo sve meni i dalje stoji na polici iznad pisaćeg stola, a da je Raymond i inače popunjavao vrlo značajan deo mog čitalačkog staža tih godina, ubrajajući u to njegove radove na Ripu Kirbiju, Džimu iz džungle, Tajnom agentu X-9. Uz Harolda Fostera (koji je pored ključnog, monumentalnog rada na Princu Valijantu na mene uticao i svojim crtanjem Tarzana, dakako) i Miltona Caniffa (čiji je Steve Canyon bio rado viđen gost na stranicama Eks Almanaha u osamdesetima), Raymond je treći autor čij su mi radovi formirali ukus i, važnije, uspostavili standardne za ocenjivanje SVEGA DRUGOG što je dolazilo sa američkog strip tržišta.
Raymond je nedeljni strip o Flashu Gordonu crtao devet godina, od 1934. to 1943. godine i prestao da na njemu radi da bi stupio u marince (kaže da nije mogao da sedi i gleda kako drugi ratuju, a stripovi o Flashu Gordonu su još od 1941. godine imali reference na veliki rat). Tamo je bio tretiran kao selebriti od strane ostale vojske na ime velike popularnosti Flasha Gordona i ovo je podsećanje na to da nije toliko važno biti prvi ako ste najbolji. Flash Gordon je bio popularniji strip i od Bricka Bradforda (koji je stariji od njega godinu dana) i od pet godina starijeg Bucka Rogersa a koji je bio originator koncepta sa modernim, muževnim, ZEMALJSKIM muškarcem što ima neprebrojne avanture u visokotehnološkom ali onda istovremeno i neobično retro-feudalno intoniranom svemiru, apdejtujući model koji je sa Johnom Carterom početkom stoleća uspostavio Edgar Rice Burroughs. A Flash Gordon je, da podsetimo, i nastao kada King Features Syndicate nije hteo da plati licencu za Johna Cartera i odlučio se da kreira sopstvenog sličnog junaka.
Mislim, ja sam veoma voleo stripove o oba ova druga lika ali Flash Gordon je bio nedvosmisleno popularniji u vreme kada su svi izlazili a onda je i nastavio da izlazi još dugi niz decenija u dnevnim i nedeljnim serijalima i zapravo i dalje izlazi u američkim novinama u definitivnoj potvrdi svoje dugovečnosti.
Što se tiče magazinskog stripa, tu je naravno druga priča, sa Flashom Gordonom koji je i dalje DALEKO ispred svojih kolega iz tridesetih godina prošlog veka – danas uglavnom potpuno ignorisanih od strane magazinskih izdavača – ali gde se magazinski stripovi o ovom junaku i sami pojavljuju uglavnom sporadično, dok se King Featuresova licenca šeta od jednog do drugog izdavača. U prošloj deceniji smo tako imali stripove o Flashu Gordonu koje je izdavao Dynamite a sada je licenca, zajedno sa još nekoliko drugih King Featuresovih propertija, data na staranje Mad Caveu.
Mad Cave, dakle, trenutno objavljuje i novi Defenders of the Earth, svojevrsni krosover između King Featuresovih junaka (Mandrak, Fantom, Flash Gordon…) o kome ću pisati u dogledno vreme, a danas ćemo da vidimo na šta liči tekući serijal Flash Gordon koji ova kuća objavljuje.
I odmah da kažemo: liči na superherojski strip. Sa svim pozitivnim i negativnim konotacijama koje ovo može sa sobom da nosi. Scenarista ovog serijala, koji izlazi od Jula prošle godine, je Jeremy Adams, iskusni scenarista čija je profesionalna karijera do sada velkim delom bila vezana za rad na koroporativnim animacijama, od Warnerovih ekranizacija svojih stripova (Young Justice, Batman, Teen Titans Go!) i drugih predložaka (poput Mortal Kombat), preko SF serije Supernatural, pa do pisanja za ogromnu količinu „Lego“ adaptacija raznih, Warnerovih i drugih propertija. Adams je napisao i dosta stripova za DC, trenutno je scenarista aktuelnog tekužeg serijala Aquaman i radi se o čoveku koji zanat poznaje veoma dobro.
Sa druge strane stola su mu neki takođe iskusni crtači. Brazilac Will Conrad je čovek sa velikim katalogom stripova koje je radio za DC, a u kasnijim brojevima Flasha Gordona nasleđuje ga Tom Derenick, jedna baš stara DC-jeva kajla koja je svoje profesionalne početke imala pre više od trideset godina za Malibu Comics. Kolore ovde radi Lee Loughridge a leterer je Taylor Esposito i dakle imamo na poslu jednu vrlo uigranu reprezentaciju superherojskih autora koji Flasha Gordona preuzimaju u letu i rade korektan ali ne nužno jako INSPIRISAN strip.
Hoću da prvo kažem ovo: Flash Gordon je za mene, kako smo videli, važan formativni fenomen, strip koji nije bitan samo jer sam ga čitao kao dete nego i jer je u tome što sam čitao kao dete u prvom planu bila inovativnost, imaginacija, inspirisanost beskrajnim kosmičkim platnom na kome su autori mogli da rade. To je svakako tipično za kasični palp i pustolovne stripove onog vremena, ali Flash Gordon je i posle Raymonda očuvao tu vrstu svežine. Štaviše, ovih dana gustiram Titanove kolekcije dnevnih epizoda Flasha Gordona koje je radio Dan Barry pedesetih godina prošlog veka – sa Harveyjem Kurtzamnom na scenarističkim dužnostima – i one i same pucaju od ideja i novih koncepata, jednako kao što su to radili nedeljni stripovi Maca Raboyja iz istog perioda.
U poređenju sa tim, Mad Caveov Flash Gordon je, pa… kao da čitate moderni superherojski strip. I ovo ima i svoje pozitivne i svoje negativne strane. Pozitivne su svakako da ovde imamo posla sa prilično dobro pripovedanim narativom koji svoju dramaturgiju radi moderno, krećući in medias res, nudeći mnogo dinamične akcije, mnogo brzih smena lokaliteta na kojima se radnja dešava i čitaoca usput i dozirano obaveštavajući o tome kako smo uopšte došli u situaciju da je planeta Mongo uništena, da je Flash zarobljen u zatvoru na „Planeti smrti“, da mu se svi obraćaju sa prezirom, nazivajući ga „Ubicom planeta“, da je Ming Nemilorsrdni, tiranin Monga, reklo bi se, poginuo u kataklizmi koja je progutala njegovu planetu, da je Doktor Zarkov takođe mrtav, a Flashova simpatija, da ne kažemo ljubav njegovog života, Dale Arden, je nova imperatorka nacije koja je izgubila planetu i sada stoluje u dijaspori.
Da bude jasno, onda, u negativne strane ubrajam upravo to da se ovaj strip ne usuđuje da ima nekakvu originalnu i, uh, možda i „aktuelnu“* priču, već da se, kao i najveći deo savremenog superherojskog stripa, pre svega bavi prekomponovanjem elemenata, motiva, likova i činilaca ovog stripa iz njegove najpoznatije faze.
*čak i ne mislim da bi nam bio neophodan transdžender Flaš Gordon** već samo nešto što reflektuje nekakve savremene brige, teme, vrednosti, dileme…
**you know you want it!!!!!!!!!!!!
Drugim rečima, Mad Caveov Flash Gordon je direktan nastavak najpoznatijih priča iz perioda Alexa Raymonda – kao da se osamdeset godina DRUGIH stripova o Flashu Gordonu nikada nije desilo – a što je, pa, relativno neinspirisana odluka. Komercijalno shvatljiva ali neinspirisana.
A komercijalno je shvatljiva ne samo zato što Mad Cave trenutno u ponudi ima u ponudi reprinte klasičnih Raymondovih epizoda, mada možete biti sigurni da je ovo velikim delom uticalo na zaplet tekućeg serijala, nego i jer je – nažalost? – najveći deo potencijalne publike za ovaj strip, postojanja Flasha Gordona svestan prevashodno na ime filma Flash Gordon Mikea Hodgesa iz 1980. godine kojim je Dino De Laurentis želeo da napravi svoj Star Wars a napravio je nešto što su ljudi već tada gledali ironično, podsmevajući se kiču i jeftinoj „svemirskoj“ epici.
Rezultat je ne samo to da Flash u ovom stripu na sebi nosi crveno-crni kostim koji dosta jasno asocira na triko koji je Sam Jones imao u filmu, već i jedno resetovanje karakterizacija na dosta grube pozicije koje ni 1980. godine nisu korespondirale sa onim kako su Flash i njegov ansambl tokom decenija evoluirali.
Sam Flash je ovde mnogo naglašenije „igrač američkog fudbala“ nego što se to uopšte osećalo i u Raymondovim stripovima. Već kod Raymonda Flash je brzo avanzovao u jednu „klasičnu“ herojsku figuru, preduzimljivu, inspirativnu za druge, požrtvovanu i nesebičnu, a kasnije kod Barryja i Raboyja je on bio cenjeni veteran kosmičkih istraživanja, uzor mlađim pustolovima. U ovom stripu Flash je bliži „meathead“ podešavanjima, čovek koji stvar rešava uglavnom fizičkom silom i onda je i scenario podešen tako da ga baca iz jedne u drugu situaciju u kojima mora da dokazuje da ume da se mačuje, da se pesniči, da je kadar da praktično apsurdno rizičnim potezima koji bi stotinu drugih muškaraca ubili na mestu nadmudri protivnike i trijumfuje, čak i kad ti protivnici imaju četiri ruke i teški su pola tone.
Sa druge strane je Ming (niste valjda mislili da je STVARNO mrtav????) koji je otelovljenje podmukle, ipak minimalno harizmatične figure tiranina što je izgubio svoje carstvo i sada planira da ga ponovo izgradi, uspevajući da Flasha nagovori da mu u ovome bude saradnik. Naravno da su dva stara neprijatelja sasvim neprirodni partneri jedan za drugog i da se ovde njihov „frenemy“ odnos koristi za puno dinamičnih preokreta pa i komičkih pančlajna i Ming zapravo ima i više karakterizacije od samog Flasha (koji je vrlo ograničen, uprkos flešbekovima na mladost i kroćenje konja na očevoj farmi). Donekle JESTE problematično što Ming i dalje ima vrlo vidne odlike „yellow peril“ klišea koji je u vreme kada je lik smišljen bio praktično obavezan u američkoj popularnoj kulturi i voleo bih da je moderni Flash Gordon ovo ostavio iza sebe.
Drugi likovi dobijaju svedeniji karakterni rad, pošto je strip pre svega usredsređen da ide napred vratolomnim tempom i da nas vodi od planete do planete i od set pisa do set pisa pre nego što stignemo da mu išta zamerimo. Hans Zarkov ipak dobija interesantan karakterni luk (niste valjda i za njega mislili da je STVARNO mrtav????) sa jednom transhumanističkom dimenzijom koja je dobrodošla u stripu što je inače tek vrlo strejt pustolovna stare škole sa mačevanjem i zračnim pištoljima. Nažalost, dok priča stigne do Dale Arden kvalitet pripovedanja krene malo da posrće pa je objašnjenje za to odakle ona na tronu imperatorke izvučeno iz dupeta i uvodi čitav jedan nov koncept u strip koji do tada nije ni sugerisan. I, OK, gore se JESAM žalio što strip remiksuje već poznato i nema jaja da uvede nešto NOVO pa se nadam da će ovo što jeste uvedeno sa Dale Arden biti detaljnije istraženo u budućnosti.
Ali, da se razumemo, možda i neće. Nije ovo strip prevelike ambicije da bude išta više od brze, energične swashbuckling avanture u svemiru gde ljudi slučajno naleću na ljude koje poznaju kako plutaju u svemiru, gde Flash i Ming imaju scenu kao prepisanu iz Empire Strikes Back (Flash vozi svemirski brod, Ming sedi u kupoli i laserskim topom puca na druge brodove koji ih napadaju), gde imperatorka Monga nosi apsurdo seksualizovanu odeću a njen verenik izgleda kao da je juče ušao u frizerski salon i zahtevao da ga namunje da zgleda kao Erola Flynn. Ovo je strip sa jasnom željom da svoju 1940’s estetiku koristi da pretrči preko svih elemenata dramaturgije i naracije koji bi scenaristu smarali i ukome su urednici pustili da prođu i neki nespretni pripovedni gafovi jer niko, realno, ovo neće čitati tražeći išta više od fast food (ali feelgood) rekonstrukcije klasičnog Flasha Gordona urađene po šnitu modernog superherojskog stripa. I to ne nekog VRHUNSKOG modernog superherojskog stripa već baš onog gde se ide na sigurno, gde se prepričavaju zapleti i scene za koje se zna da ih je publka volela pre četrdeset ili pedeset godina a iznenadni preokreti i šokantna dešavanja gde neki likovi i ginu su tu samo da nam skrenu pažnju sa toga da će status kvo na kraju ipak ostati nepromenjen.
Ako se sa ovom svešću pristupi čitanju aktuelnog Flasha Gordona, čitalac će biti sasvim zadovoljan. Ovde nema ni trunke invencije niti imaginacije koju smo imali u Raymondovo vreme, ali ovo je brz, dinamičan strip sa puno akcije i lepo crtanog „kosmičkog“ prostora. Istina je da ovaj Flash Gordon možda i previše pozajmljuje od Star Wars i u vizuelnom i u konceptualnom smislu, ali dobro, nije da sam Star Wars ne duguje dosta toga Flashu Gordonu.
Conrad mi je definitivno hajlajt ovog serijala, sa lepim, upečatljivim dizajnom „sredjevekovnog svemira“, odličnim pripovedanjem, puno solidne, dinamične akcije. Conrad ne ide u neke inovativne strane, nema ovo autoritativni KARAKTER Raymondovog stripa, ali je zanatski izvanredno solidan i daje nam strip sa kvalitetom potrebnim da se njegova bučna, cheesy radnja pravilno svari. Na petoj i šestoj epizodi je neke table radio Cliff Richards i vrlo se solidno uklopio uz zadati Brazilčev stil, dok od sedme strip crta Tom Derenick. I mada je Derenickov stil manje disciplinovan od Conradovog, sa manje glamura i manje maštovitosti u kompozicijama, pogotovo u lejautu tabli, ovde nemamo na delu nekakav osetan pad kvaliteta. Naprosto, strip postaje za nijansu „običniji“ kada ga Derenick crta, ali i on ume da uradi moćnu svemirsku scenu a Loughridgeovi kolori su i dalje snažni, dok Espositov izvrsni letering čuva okvirni dizajn stripa od disocijacije.
Sve u svemu, ovo je jedno jeftino, kalorično, ako već ne HRANLJIVO zadovoljstvo. Nije da ne bih voleo PAMETNIJEG Flasha Gordona, ili makar Flasha Gordona koji se bavi nečim novijim ili aktuelnijim, no ni ovaj strip nije nezabavan za čitanje. Objektivno, niko ovde nije doneo svoju „A“ igru u kombinaciju i svi ga verovatno rade između važnijih projekata, ali da ne bude sada da sam ja nekakav sofisticirani intelektualac kome ništa sem najprefinjenije analize ljudskog stanja kroz dekonstrukciju klasičnog kosmičkog palpa neće podići duhovnu ćunu, ja ovo čitam bez hroptanja i sa dovoljno užitka da me interesuje da svakog sledećeg meseca vidim šta će biti dalje. Uskoro ćemo da progovorimo koju i o Defenders of the Earth, ali i o Flash Gordon Quarterly, antologijskom magazinu koji Mad Cave izdaje svaka tri meseca, a do tada, izvolite na Amazon da ovo čitate ako ste čitanju skloni.
