Nemirna nedelja u Srbiji dok sa fasade režima otpadaju poslednji komadići maltera, jelte, civilizacije. Sve ide po planu, ali plan je, težak, da se razumemo, pa evo malo muzike – ekstrahovane iz inače dosta mirne nedelje u metalu – da se malo relaksirate u pauzama između blokiranja i odlazaka u pritvor:
Deo 1: BLACK METAL
Šveđani Mara su snimili živi album, ali u studiju, i naslovili ga Sword of Vengeance. No, ovo je pritom i propisan novi album, dakle peti album projekta koji je nekada bio jednočlana pustolovina muzičara po imenu Vindsval, sa novim pesmama i puno ozbiljne mržnje u muzici. Uostalom, Mara koristi teglajn „Black metal to destroy this world! A thursian fire that will bring Ragnarök.“ sa verovatno dobrim razlogom pa Sword of Vengeance zvuči FURIOZNO, sa razaračkim blastbitovima, neumoljivim gitarskim testerisanjem i brutalnim šefovim vokalima preko svega. Meni je ova vrsta švedskog blek metala praktično pa definicija savršenstva, a pošto je Mara ovo snimila još pre tri godine i tek sada ga izdala, nadam se da se trenutno vredno radi na novom materijalu. Za ljubitelje Marduka, Naglfara, Setheriala itd, ovo je nezaobilazno i jedini mali problem je što se putem Bandcampa ne prodaje samo daunloud već morate pazariti neko od fizičkih izdanja da biste ga dobili. Ali dobro…:
Baš nekako da obeleži kratki rat između Irana i Izraela (za koji još nismo sigurni da li je STVARNO gotov) dolazi drugi album jednočlanog teheranskog war metal black punk projekta Aneraxt. Naslovljen Warpunk Propaganda ovo je jeftin, kućni, ali SRČAN i neumoljivo agresivan black metal sa mnogo brutalnih rifova, rešetajućih blastbitova i dobro odmerenom monotonijom u izrazu. Ozbiljan andergraund, samo za posvećene:
Za nešto što je takođe lo-fi i duboko u andergraundu, tu su Meksikanci Shagrat i njihov sirovi black-thrash-punk na istoimenom minialbumu. Ovo je, zapravo, svirački vrlo dobro i samo taj kvalitet snimka (koji je PRILIČNO garažnog tipa) može da bude problem kod neutreniranijeg slušaoca. Ali mislim da vredi istrajati jer Shagrat krljaju za sve pare i imaju vrlo solidne rifove, te generalno odličan etitjud. Materijal se završava i obradom Darkthrone, a, mislim, kako ne voleti bend u kome se članovi zovu, redom: Marbas Beats, Grave Assaulter i Anal Ripper?
Propisan (i ponovo skandinavski!) blek metal dobijamo na trećem albumu finskih Sarastus, naslovljenom Agony Eternal. Slatka je to agonija sa melodičnim, epskim temama i sirovom, živom svirkom, miksom koji je prirodan i dinamičan i generalno osećajem da gledate bend koji se znoji iz sve snage tu negde, na pola metra ispred vas. Sarastus su ekipa iskusnih likova koji sviraju sa raznim drugim projektima, ali album je VRLO andergraund po stavu, a vrlo ekspresivan i pitak po muzici. Idealna kombinacija:
Fulgur Et Morte je Déhà u jednom od svojih solo izdanja, okrenut ka atmosferičnom, melanholičnom ali sirovom i vrlo hermetičnom blek metalu. Novi EP, Dead Star Wake ima samo dve pesme (i ni jedna se ne zove Dead Star Wake) ali traje 27 minuta i ako vam 27 minuta depresivne ali neodoljivo slatke, sirovo producirane muzike napravljene od strane jednog od modernih majstora metala deluje privlačno – a zašto NE BI delovalo privlačno? – ovo se plaća koliko sami odredite:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Goat Shaman iz Melburna sviraju vrlo prljav, sotonistički „stoner sludge groove doom“. Nije to ni suviše maštovito ni suviše originalno, ali jeste karakterno i album Monkey Palace je jedna neumoljiva procesija TEŽINE, distorzije, disonance, okultno-drogeraških rituala, haosa… Ima to svog šarma pogotovo ako imate dosta vremena na raspolaganju i, zavisno od preferenci, i nešto biljno (ili manje biljno) da se pomognete. 66 minuta i 6 sekundi pakla:
Nëwsün iz Glazgova svoju muziku karakteriše kao „downer rock“. Hmmmm… Ovo je generalno jako fazirani heavy psych ali ima zaista težak zvuk i mastering Jima Plotkina, dakle, ima tu malo ekstremnosti u pristupu. Ali simpatično je. EP Demonpsych je u principu nalik neobaveznom bluziranom heavy džemu ali čuje se malo ezoterije u osnovi i to je OK, pogotovo po ceni od koliko sami date:
Sinners Lie Still su francuski doom metal duo „rođen iz neuspeha“ ali bogami dosta šarmantan na EP-ju Faithless / Psalm for Hope kojim oglašavaju svoje postojanje. Ovo je, ono, emotivno i dramatično ali ne i prenaglašeno teatralno već baš kako treba, da mislite da prisustvujete zapisivanju najintimnijih misli osobe kojoj je baš teško. Solidna heavy muzika i taman koliko treba melodije za moj ukus a cena daunlouda je koliko VI odredite:
Pa onda imate Belzebitch, španski stoner/ doom duo sa prvim EP-jem, Serpent Moon. Ako vam kažem da se jedna pesma zove Satanic Vision a da ima i Black Magic And Weed Bongs vi ćete se s pravom pitati da nisu ovo neki klinci koji čine svoje prve korake u stoner roku, ali nisu. Belzebitch su dva odrasla, tetovirana i bradata muškarca koja samo vole sporo, teško, mračno i drogirano. I to je dobro, jer volimo i mi. Nije ovo naročito ORIGINALAN materijal ali je lep. A plaćate koliko hoćete:
Graven Cross sebe reklamiraju rečima „novi talas finskog doom metala“ i njihov demo snimak, Prognostic nudi vrlo ubedljive argumente za tezu da je ovo uzbudljiv predlog. Dve pesme koje ovde čujemo su spore, teške, tužne i moćne, sa niskim štimom, odličnim, teškim a ne neprozirnim zvukom, izmučenim, melodičnim a grubim vokalom… Doom metal kako je sam tvorac zamišljao da će zvučati kada je stvarao svet. Cena za ovih 22 minuta muzike je koliko date a Graven Cross se VRLO jako preporučuju za budućnost finskog i svetskog doom metala:
Iz Finske nam stižu i Temple of Salem, doom metal bend osnovan pre par godina ali diskografski aktivan tek od ove. EP Of Witches and Finders ima tri pesme i to je težak, nisko naštimovan, debeo doom metal, sa snažnim, ali melodičnim vokalom. Kombinacija velike težine zvuka i jedne ipak pitke, prijemčive fasade radi dosta dobro i predlažem slušanje i podršku svima koji se mole u crkvi Cathedral, Candlemass itd:
Simpatični su australijski Dirty Pagans na svom drugom albumu, sugestivno nazvanom Forever High. Da odmah bude jasno, niti je muzika poseno paganska niti posebno odvaljena od, jelte, opijata, ovo je pristojan, vrlo ugodan stoner rok izmešan sa klasičnim heavy metal gitarama i to radi tačno kako treba. Gruv je jak i energičan, harmonije su prijatne, vokal prominentan a miks zapravo prilično suv i prijatan. Lepa ploča, lep zvuk:
Fantastic Flying Foelschs su bračni par iz države Vašongton koji svira PAKLEN sludge-doom. Novi album, Alone je kao da ste uzeli neke vrlo neprijatne pilule i onda imate seriju košmara iz kojih očajnički pokušavate da se probudite a ne ide. Minimalizam instrumentarija je u kontrastu sa masivnošću zvuka i generalno epskom dimenzijom ovog terora.
Thumos znamo. Ovaj američki bend svira prilično heavy inačicu post-metala, sa sve liričkom inspiracijom vezanom za antičku grčku i njene filozofije. Najnoviji album, naslovljen The Trial of Socrates ima čak šesnaest pesama – od kojih neke traju i trinaest minuta a nema ni jedne „štos pesme“ – i vrlo je, dakle, ambiciozan u izlaganju slučaja koji bend želi da nam stavi na uvid. Vrlo je to rizično jer te melanholične a glasne gitare, muljav zvuk i komprimovanje u masteringu da sve bude glasnije, pa još sa pesmama koje su skroz instrumentalne, sve to može da brzo izazove osećaj monotonije ili u najmanju ruku da slušaoca izgubi kada mu neizbežno odluta pažnja, ali Thumos su se BAŠ potrudili oko kompozicija i junački drže muziku svežom najveći deo vremena:
Kad smo već kod post-metala, slika benda Leonov iz Osla bi trebalo da u rečniku stoji pored odrednice post-metal. Njihov najnoviji EP, Shape of Ash je sav u melanholičnim atmosferama i eteričnim ženskim vokalima, ali uz uvek prisutnu senku težine i mučnine koja se realizuje u katarzičnim momentima paljenja distorzija i udaranja. Nisu sva Pelagic Records izdanja po mom ukusu ali ovo se baš potrefilo da jeste:
Šveđani Gaupa su mi bili simpatični čim sam čuo da su inspirisani kultnim romanom Ursule LeGuin, Svet se kaže šuma. A muzika im isto nije loša! Ovogodišnji EP/ minialbum, Fyr (a što može na Švedskom da znači dosta toga) ima četiri pesme vrlo heavy, vrlo masivnog gruva i razigranog soliranja na gitari. Zvukom benda ipak dominiraju gitarske harmonije sa puno alikvotne jeke i hrapave teksture, ali i moćan vokal pevačice po imenu Emma Näslund i ona ovom spoju teškog roka, folka i psihodelije daje presudan karakter:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Draghoria iz Kolorada su mi bili odlični i pre par godina sa svojim tada aktuelnim drugim albumom a sada imaju novi EP, Eternal Sleep i to je dobar, tehnički a udarački thrash metal. U zvuku benda i dalje ima dosta Kreatora ali sa jednim izrazito američkim prelivom i to je, da se razumemo, ODLIČNO. Četiri pesme KVALITETA plus intro:
Meksikanci Dark Coven su solidni na debi albumu, Malevolent Society a gde kombinuju oštre, napadačke thrash metal rifove i malo death metal gruva. Ovo je vrlo solidno snimljeno, bend svira šampionski a uspeva da sačuva malo ulične prljavštine, dok su tekstovi zapravo kritički i društveno angažovani. Lep debi na ovu vrućinu.
A masi bendova sa imenom Hemlock sada se pridružio i francuski HemlocK sa prvim demo snimkom Corrupt Your Blood. Ovo ima šarmantan, blago melodičan blend death, thrash i malo black metala, odsviran žustro i strastveno, tehnički kompetentan ali pre svega pamtljiv na ime tih upečatljivih gitarskih tema i neobično artikulisanog pevanja. Solidno a plaća se koliko date:
Razor Queen litvanskog speed metal benda Gangrena je praktično rimejk njihovog istoimenog demo snimka iz 2018. godine, samo sa jednom pesmom promenjenom i sa mrvicu boljim zvukom. Svejedno, ovo i dalje zvuči POŠTENO andergraund, a muzika je jednostavni, zarazni, rokerski black-speed kakav i priželjkujete čim vidite omot na kom seksi opatica zamahuje motornom testerom kao da je, jelte, ogroman penis. Prelepo je što smo se nekada stideli te seksualne konfuzije a danas smo je prigrlili kao deo identiteta. Enivej, rokčina za sve pare:
Madman iz Pitsburga piče old school metalizirani hardcore, nešto kao da ste uzeli Cro-Mags i Crumbsuckers iz 1986. godine i dali im samo MALO moderniju produkciju. No, snimak The Demo je demo, naravno, pa i produkcija nije sad neka ulickana i preskupa nego primereno sirova i prelepa. Pesama ima četiri, i sve je odlično. Razaranje za sve pare:
Dobri su i Still Burning iz Indijane sa EP-jem takođe metaliziranog hardkora ali DOBRIM, ovo su tri pesme odlične produkcije, dobrih, nisko naštimovanih a hrskavih gitara, odličnih vokala i generalno finog gruva. Nije nužno muzika koju ja prioritizujem u svom životu ali 2025 EP je KVALITET:
Go Down Fighting iz Glazgova sviraju klasičniji hardcorepunk, sa nešto melodičnijim i bržim pesmama. No, da ne bude zabune, EP Anytime Now i pored svoje pankerske dispozicije ima čvrst metalni zvuk, izuzetno kvalitetnu svirku i zvuči pozitivno napaljujuće:
Poignard su iz Kvebeka i njihov hardkorpank je dosta rokerski, ali i dosta brz. Meni uvek draga kombinacija. EP Creuser Sa Tombe ima pet pesama dobrog tempa, bluzerske osnove i hardkoraške oštrine, i mada je miks dosta jeftin, ne može mu se poreći šarm. Posebno po ceni koju VI određujete:
Grieven su iz Portlanda u Oregonu i njihova muzika na EP-ju American Flesh je negde između street punka i mošerskog hardkora sa malčice blek metal začina. Zvuči kao gadna skarabudževina ali je zapravo prilično organski i ugodno za slušanje ako inklinirate ijednom od ovih smerova. Zvuk je dobar, bend ubedljiv, pesme nisu sad neka ČUDA kompozicije ali su prijatne a cena je narodna – koliko sami date:
Trešerski metalcore koji sviraju Mađari The Southern Oracle mi je sasvim po volji. Njihov aktuelni EP, The Ones Who Dwell Within sa dve pesme nudi dovoljno besa i agresije, a spakovanih u uredni, disciplinovanu formu, sa dobrom produkcijom da se svako sasvim lepo provede:
Eye Licker su iz Mančestera, sviraju već nekih 18 godina a najnoviji album im se zove And Now… The End is Here i to je neki thrash/ core, utemeljen u hardkorpanku sa zdravom količinom metal discipline ubačenom u miks. Eye Licker na albumu ne zvuče TAČNO kao rekonstrukcija ’80s crossover thrasha ali su dovoljno blizu da meni to bude vrlo prijemčivo za slušanje, sa jednostavnim, ložačkim rifovima, agresivnim bubnjem, dobrim vokalima. Produkcija nije skupa ali radi posao a album puca od energije. https://eyelicker.bandcamp.com/album/and-now-the-end-is-here-2025
Killed By A Yeti su kao neki, hm, thrash/ death kombo iz Tampe u Arizoni ali imaju pesme od ispod minut pa su malo i nekakav hardcore thrash. U svakom slučaju, EP History of the World je kompaktna, kratka i dosta dobro odsvirana celina energičnog, gruverskog metala koji ne preteruje s filozofijom ali nudi propisan mošpit-program, A plaćate koliko hoćete:
Rusi strtgm sa energičnim metalkorom mešaju malo nintendocore/ chiptune nostalgičnosti i mada to ima sve uslove da bude bezveze, EP Сталь.Геном sa svoje dva pesme (Сталь i Геном, naravno), zvuči lepršavo, kulturno, zabavno. Solidno napisano, kvalitetno odsvirano, čak i pristojna produkcija, a cena koliko date. Lepo:
Ice Wurm rokaju disciplinovan, prilično solidno produciran crustgrind. EP Day By Day Turmoil ima četiri pesme od kojih samo jedna prebacuje dva minuta i mada se ovde ne komplikuje preterano, tehnika je na nivou, gruv i agresivnost se fino prožimaju. Generalno je sve ovde dinamično i zabavno.
https://icewurm.bandcamp.com/album/day-by-day-turmoil
Blemish iz Nju Džersija su negde između grindcorea, powerviolencea, sludge i death metala. Užasno mesto da se na njemu bude, znam ali novi EP, War of Consumption će vam se veoma dopasti ako volite boleštinu, strašne distorzije, muljave vokale, hrapave teksture, mrtvački gruv. Sve je to spakovano u pesme koje ne traju dugo ali kad se završe čovek se malo prekrsti, udahne duboko i krene u narednu. Sasvim je u redu ako malo i zaplačete:
Erosion / Altered Dead je split EP ova dva kanadska benda, svaki sa po jednom pesmom i kombinacijom grindcorea, crustpunka i, bogami malo i death metala. U svakom slučaju se ovde ozbiljno i momački krlja i ako vam se dopadnu ova dva komada, oba benda iza sebe imaju solidne opuse:
X’s For Eyes su iz Melburna ali album No Stars Tonight im zvuči kao da su ga snimali u paklu. I to sa ne BAŠ MNOGO velikim budžetom. No, ovo je konceptualna ploča gde se nasumično odabrane recenzije koje su potrošači ostavljali za razne produkte pretvaraju u tekstove. Ili bar bend tako tvrdi. Možda to i nije istina ali kako da vam bend koji ima pesmu što se zove „I’m No Surgeon, But Here Goes…“ ne bude bar malo simpatičan? Muzički, ovo je izmučen, agresivan srednjetempaški spoj mathcore, false grind i sludgecore elemenata, snimljen prilično okej u kontekstu onog što ovaj album treba da bude i ako vam se sviđa da vam bude neprijatno, X’s For Eyes isporučuju KO KUĆA. Meni su dobri, da bude jasno a i izdao ih je češki Owlripper Recordings, što jeste NEKAKAV znak kvaliteta:
Omegalith su dva lika iz Nju Džersija koja su se upoznala na koncertu Gwar pre više od deset godina, nešto kratko svirala pa odustala i onda se sada vratila sa albumom Moneymaker, a koji je, uh, eklektičan? Ovo je, recimo, cyberpunk u smislu da je u osnovi hardcore thrash muzika opterećena velikom količinom digitalnih efekata i trikova i to je u isto vreme i simpatično haotično i dovoljno energično. Da su Residentsi odrastali igrajući se na NES-u i slušajući ’80s crossover thrash TAČNO bi ovako zvučali:
Necronomicunt je, jelte, iz Bristola, jer bend sa takvim imenom može da bude samo iz Engleske, a EP Cuntess je kombinacija doom metala i D-beat hardcorepunka. Zanmljivo to zvuči, posebno ovako jeftino ali pametno snimljeno, namenjeno ne znam kome, ali meni se dopalo:
Beogradski Art Of Heartwork sviraju, po sopstvenom priznanju, Metalcore/Post-Emocore, što nije baš moja preferirana muzika ali ajde. Debi EP Evil Is Never In The Eye Of The Beholder emituje dovoljno strasti i snimljen je u dovoljno šuntavoj demo-produkciji da meni to bude simpatično. Šest pesama, intro, cena koliko date i biće i fizičkih nosača, a što je sve za respektčinu:
Ten Toes Down iz Virdžinije voze baš zarazan moškor na istoimenom EP-ju. Ovo je onako, skakutavo, nemirno, sa čvrstim zvukom i gangsterskim inklinacijama, ali šarmantno i prijatno:
Ekstremno simpatičan i okretan grindcore/ grindcrust dolazi iz Indonezije sa EP-jem sastava Death Blood Evermore. Naslovljen Ga Kelar-Kelar (Lagi) ovo je materijal sa šest kratkih, brzih pesama koje sviraju vrlo uvežbani, napaljeni muzičari. Šteta je da je snimak ovako jeftino produciran, ali opet, nekako ovako hardcore muzici i pristaje tako jeftin zvuk. Sjajno je:
Nervous Impulse iz Montreala u svoj deathgrind stavljaju i solidnu količinu death metala pa im treći album, Something to Fuck You Up, zvuči prilično nestašno. I ima samo sedam pesama pa je to više minialbum, ali pošto je svirka ubitačna, zvuk jako tvrd a generalna dispozicija agresivna, niko se neće osećati prikraćen. Klanje:
Imamo i goregrind iz Manile. Organ Harvest su prošle godine debitovali demo snimkom a sada imaju EP Desecration Of Human Essence sa četrnaest kratkih pesama agresije i buke. Ovo je „prava“ muzika, dakle, ne nekakav kućni eksersajz, a što često jeste slučaj sa savremenim goregrindom, i ova dva momka sviraju dobro, imaju solidan zvuk i svoje na-Regurgitate-nalik minijature izvode sa prilično šarma.
Za apsolutnu grindcore poslasticu tu su Australijanci Meth Leppard sa svojim drugim albumom, Gatekeepers. Za deset godina rada ova dva momka su nas navikla da očekujemo surovi satirični sarkazam u imenima, naslovima i tekstovima (prvi album, izašao bukvalno nedelju dana pred proglašenje pandemije u Srbijici se zvao Woke), ali i hiperprecizni muzički performans koji se oslanja na vrlo klasične grindcore elemente ali ih koristi sa brzinom i ubitačnošću od kojih ja uvek malo, da prostite, vlažim. Gatekeepers je nešto kraći od Woke, ali su pesme za NIJANSICU duže i kompleksnije i ne deluju kao da je svaka obrada one prethodne, zvuk je vrlo solidan, agresija perfektna, nema šta da se mislite, navalite.
Čileanci Gravered imaju jako težak, mučan zvuk na albumu Classic Cult To Death i to BAŠ tako treba. Ovo je Death Metal sa velikim “D“ (i „M“), naštimovan nisko, opsednut smrću, propadanjem i ovaploćen u teškim, hipnotičkim rifovima, sporom, meljućem gruvu, zverskim vokalima. Ima zapravo mnogo elegancije u tome kako Gravered kontempliraju o smrti kroz svoje spore death-doom pesme i prava publika će u ovome neizmerno uživati:
Vulgar Acts of Faith je odličan prvi EP za detroitski Reduced to Dust, jednu drusnu, kvalitetnu death metal ekipu koja svoj zvuk zasniva na nasleđu devedesetih, ima dobar gruv, kratke, efektne pesme i prilično dobar miks. Nije ovo death metal koji traži sad neke nove horizonte ali je u onome što radi odličan, karakteran i pruža dosta zabave:
Kaspyx su bend sa Zapadne Jave ali EP Kadaver – njihov debi ako se ne računa demo od pre dve godine – izdaje im kalifornijski Transylvanian Recordings. A znate da to sugeriše SUVI KVALITET. Kaspyx ovde imaju tri spore, teške, bolesne pesme death doom metala namenjene samo utreniranim slušaocima. Dakle, Indonežani ne prave melodične rifove niti imaju zvonke clean vokale, već samo polivaju lavom i urlaju ko životinje a ritam je spor i zatupljujuć. Ako volite to – a znamo da volite – Kaspyx su PREMIJA. Ima i kaseta a daunloud plaćate koliko želite.
Kanadski deathcore udarači, Killing Of A Sacred Deer, imaju drugi album, jedva godinu dana nakon prvog i ako ste mislili da će za dvanaest meseci da se smekšaju ili da se „prokomercijalizuju“, ništa od toga. Ovo je i dalje mučan, agresivan deathcore, bez nekakvih pamtljivih tema ili bilo čega sem izlomljenog ritma, surovosti, abrazivne tesksture. Ko voli na silu ovde će itekako da se raduje:
Šveđani Crown of Decay sviraju, po sopstvenom priznanju, blackened death metal, ali novi EP, The Rot Within će se, mislim, dopasti i publici koja voli melodični death metal jer su pesme, pa, bliskije toj formi. Naime, jednostavne su, energične, sa pitkim, pamtljivim rifovima i strukturom koja ne komplikuje nekakvim aranžmanskim egzibicijama. Produkcija uredna, svirka kvalitetna, sve mi je za mrvicu preupeglano ali je dobro a plaća se po želji:
Meksički Disrupted imaju treći album, Chasm of Eternity i to je vrlo uredan, vrlo zreo death metal, muzika koja se ne stidi svoje, jelte, karikirane agresivnosti, ali je kvalitetna, promišljeno napisana, pažljivo aranžirana. Disrupted svakako nećete sutra-prekosutra čuti na pesmi Evrovizije, čak i ako anektiramo Meksiko, ali njihova muzika će legitimno da zadovolji muzičkog snoba u vama, sve dok taj snob ne traži pusti egzibicionizam tehnike već, jelte, pametnu, dobru MUZIKU. Odlična produkcija, takođe, pa je ovo album koji se sluša polako, sa uživanjem, puno vraćanja:
Česi Temora na svom prvom demo snimku (Demo) sviraju death metal kao da su od čitavog death metala čuli samo Possessed i još možda neka 3-4 random albuma ne novija od 1992. godine. I to je SJAJNO. Ako volite Death, Possessed, rani Obituary i generalno volite death metal da je prljav, sirov, lepljiv i da zaudara na kanalizaciju, ovo je vrlo solidno, sa solidnim zvukom, jednim prirodnim gruvom i tom nekom primalnom energijom. Plaćate koliko ko da:
Kad smo već kod demoa i muzike koja voli da muči, Španci Cerebral Curse svoj demo snimak Promo ’25 reklamiraju rečima „DEATH METAL DELIRIUM“. OK, nije rđavo ali nije sad ni neki veliki delirijum, ovo su tri pesme podrumskog, bolesnog old school death metala i death dooma, bez nekakvih velikih posrtanja ali i bez velikih, originalnih ideja. No, da je korektno, jeste, i da će vam ispuniti sve potrebe u odnosu na ovu muziku, hoće:
Prošle nedelje sam sa dosta divljenja pisao o novom albumu italijanskih brutal death metalaca Putridity a njihov gitarista, Manuel „Skizo“ Lucchini je onda odmah, dok se ne ohladimo izdao i solo album. Disgustibus je njegov solo projekat i od 2021. godine do danas, Psychopathological Exploration of Perversion mu je četvrti album. Ali je vrlo dobar, nudeći apsolutno premijum kvalitet svirke i produkcije, pa i vrlo pristojno napisane pesme tehničkog, brutalnog death metala koji ima i nestašnu horor-fasadu ali i impresivne kompozitorske kompleksnosti. Ovo je za mali malecnu mrvicu manje hermetično od onog kako mu zvuči matični bend, ali je u istoj klasi death metala namenjenog samo najvećim manijacima i u okviru toga nudi VRHUNSKI program:
Mortual su iz Kostarike i PRELEPO kolju taj neki death metal na debi albumu, Altar of Brutality. Kažem „taj neki“ jer je ovo na idealnoj razmeđi old school death metala, brutal death metala, samo malo tech-death kvaliteta i čiste andergraund boleštine i album je pitka, ugodna zabava za ljude koji znaju šta valja. Miks i mastering su takvi da se čuje šta ljudi sviraju, ne sad nešto savršeni ali bez preterivanja u kompresijama koje su danas pravilo, a pesme su kao da slušate neki demo na kome Suffocation i Incantation sviraju zajedno, za koji niste bili svesni da postoji i sada se pitate da li sanjate. Premoćno:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Iako se Absolute Key iz Finske generalno trpa u nekakav granični metal, njegova muzika je sa metalom vezana, verovatno, samo autorovom kolekcijom ploča. Antti Klemi, inače nastavnik književnosti po vokaciji, ima i druge jednočlane projekte, bliže „pravom“ metalu a sa Absolute Key radi u modusu slobodne improvizacije, audiokolaža, lo-tech power electronicsa. I, mislim, ovo što se čuje na albumu Ei meidän kotimme je jebeno odlično. Ja sam MNOGO veliki ljubitelj tog vintidž zvuka u kome se avangarda, improvizacija i noise, pravljen kućnim objektima i skarabudženim „instrumentima“ spajaju u nešto plemenito i osobeno, a Absolute Key ovde, jelte, apsolutno radi u stilu ranog Merzbow, Aube, Group Ongaku, Brighter Death Now, Voice Crack, Nursewithwound… pa čak i Coil. Prljavo, primalno, pred-svesno i prelepo:
Slatki su Berlinci Steel Whip na istoimenom demo snimku, nudeći lo-fi heavy metal sa dosta melodije i stamenim, energičnim ritmovima. Produkcija je krš, vokali su svakako previsoko u miksu, i nadam se da će ove pesme, kada bend bude snimao prvi album biti snimljene ponovo i miksovane kako dolikuje, jer su SIMPATIČNE:
Final Extinction – Live je živi album snimljen na finalnoj večeri turneje kojom je britanski bend Kaine obeležio petnaest godina postojanja. Bend je zadnji studijski album imao pre tri godine i u međuvremenu im je ovo treći živi album, ali stoji da Kaine zvuče zaista dobro uživo. Ovo je moćan, snažan heavy metal sa ’80s harmoničnošću i uličnim kredibilitetom, ali i sa žestokom, praktično speed metal energijom u egzekuciji. Volim kad su vokali ovakvi, kad čujete napor da se svaki stih izbaci napolje, ali da čovek ipak ume da pogađa note i, mislim, Kaine su baš dobri a ovaj album, snimljen Decembra prošle godine je i vrlo kvalitetno miksovan. Užitak:
Imamo još jedan prijatan živi album. Slovence Challenger sam prošle nedelje hvalio za debi album koji im je izdao Dying Victims a oni su sad izbacili Live at Cvetličarna, snimljen u Ljubljani prošle godine. Zvuk je svakako malo haotičniji nego na studijskom prvencu, ali to ima jako mnogo šarma i bend zvuči raspoloženo i žestoko, nudeći svoju kombinaciju ’70s heavy zvuka i speed metal tempa sa puno entuzijazma:
ALBUM NEDELJE
Ove nedelje se baš nismo pretrgli od klasičnih heavy metal albuma ali izašao je novi Wytch Hazel i to kompenzuje sve. Da se razumemo, ekipa iz Lancastera u Engleskoj nikada nije svirala baš KLASIČAN heavy metal, u smislu da nikada nije zvučala kao da imitira ijedan od velikih bendova iz sedamdesetih ili osamdesetih, ali jeste uvek zvučala kao logična, progresivna evolucija hard roka, hevi metala, AOR-a i posthipijevskog, okultnijeg roka sedamdesetih, a gde je hrišćanska orijentacija u tekstovima samo zanimljiv detalj. Peti album, V: Lamentations prikazuje bend u vrlo udobno razgaženom modusu rada; ovde nema neke velike eksploracije neotkrivenih teritorija ali su pesme napisane prvoklasno u stilu koji Wytch Hazel još uvek mogu da nazovu sasvim svojim. Teme su zarazne, atmosfera dostojanstveno ekstatična a kvalitet produkcije je napravio kvantni skok u odnosu na prethodna izdanja tako da sam ja vrlo zadovoljan. Nema ovde mnogo inovacije ali V: Lamentations je zvuk zrelog benda na vrhuncu svojih moći i to PRIJA:
