Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
A današnji džez matine provešćemo u Latinskoj Americi. Imamo dva izdanja, oba su – u nekom smislu – debitantska, oba predstavljaju prve radove trio-postava koje PUCAJU od želje da se dokažu, oba trija predvode bubnjari i mada ne mogu da kažem da se radi o istoj muzici, oba se temelje na bebop/ hardbop osnovi i na njoj onda grade neke svoje priče. Lepo to na kraju ispadne, PA HAJDE DA POSLUŠAMO.
Prvi na redu bi bio Monster Trio: Monster Trio Vol 1, krajem marta izašao debi album trojke iz Meksiko Sitija a koju predvodi bubnjar Juan Ale Saenz. Saenz je ozbiljan lik, poreklom iz muzičke porodice a koja ga je onda za bubnjeve stavila već kad je imao svega četiri godine. Ne bez rezultata jer je, kad je došlo vreme da se studira, Juan uspešno dobio punu stipendiju da studira na Berkliju pa je onda na uglednoj bostonskoj školi i diplomirao 2016. godine, dobijajući i cenjenu „Summa Cum Laude“ pohvalnicu za izuzetno zalaganje i kvalitetna dostignuća. Saenz navodi da su mu na Berkliju neki od predavača bili Terri Lyne Carrington, Hal Crook, George Garzone, Darren Barrett, Ralph Peterson i Danilo Perez a sa nekima od njih (Barrett, Garzone, Crook…) će onda, naravno, i nastupati tokom studija, pa i kasnije. Od drugih muzičkih kolega koje vredi navesti a sa kojima je talentovani udarač delio binu ćemo izdvojiti imena kao što su Paquito D’Rivera, Jim Odgren, Tim Miller, Janek Gwizdala, Benito Gonzalez, Dave Santoro, John Lockwood, Santiago Bosch, Luri Molina, Agustin Bernal, Francisco Lelo de Larrea, Diego Franco, Emmanuel „Chopis“ Cisneros, Ricardo Amadeus, Gabriel Hernandez… Ralph Peterson je citiran na Saenzovom Spotify profilu kako se radi o sjajnom mladom bubnjaru i ozbiljnom studentu muzike, čija će iskrenost i posvećenost da ga „daleko odvedu“. Dakle, čovek ima sve preporuke koje su mu potrebne.
A ima i sa čim da vam se prikaže kada se zapitate kako to u praksi zvuči. Njegov debi album iz 2021. godine, African Breath, vrlo je prijemčiva ploča senzitivnog, emotivnog hardbopa na kojoj je Sanez kompozicije posvetio „momentima i karakterima“ u svom životu, rađena tokom 2019. godine u postavi koja je imala i klavir i saksofon, mada vrlo „bubnjarski“ inklinirana sa mnogo intrigantnih ritmičkih i teksturalnih detalja sa Saenzove strane pa onda i sa pesmom Elvin za koju znamo kom bubnjaru je posvećena i koja zbilja i nosi deo koltrejnovske DUŠE u sebi.
Sanez je onda 2024. godine uradio i drugi album, Sombras, komponujući sve pesme na njemu (na prvom je imao dve obrade) i odlučujući se za čvršću kvartet-postavu u kojoj su svoje uloge ponovila dvojica muzičara sa debija, a što će rezultirati vrlo punim zvukom i kvalitetnom kolektivnom svirkom.
No, Monster Trio je onda sasvim nova muzika avantura, sa dva nova čoveka i podelom kompozitorskih zaduženja između članova, uzbudljiva u svojoj svedenosti i naglasku na improvizaciji između prijemčivih, pamtljivih tema.
Toplo preporučujem oba prethodna albuma a u Monster Trio pored Saenza svira još i Adrian Flores, kontrabasista za koga bi vam bilo oprošteno da pomislite da je on u stvari tajno predvodnik ove ekipe, na ime toga koliko je kontrabas prominentan u njenom zvuku ali i u vrlo izraženom autorskom glasu koji Flores demonstrira na ploči. Ovaj čovek iza sebe ima jedan solo album ali po onome što demonstrira u Moster Triju, pred njim je ozbiljna budućnost.
Na tenor saksofonu je Jahaziel Arrocha, još jedan berklijski đak, i momak koji saksofon svira od četrnaeste godine, kada je dobio mesto u srednjoškolskom orkestru u rodnom Panama Sitiju, a onda je 2007. godine osvojio dve stipendije koje su mu omogućile da dođe na Berkli. Iza sebe ima najmanje jedan album, A Marte iz 2021. godine, zanimljivu blago avangardnu ploču džeza i improvizacija i, sudeći po Monster Trio Vol 1, u pitanju je čovek koji može da svira mnogo i dobro.
Uopšte, Monster Trio Vol 1 je ploča lepršave, energične svirke za koji odmah čujete da je sviraju mladi ljudi željni dokazivanja. Ne da je ona sirova ili tehnički neizbrušena, rekli smo već da pričamo o vrlo talentovanim muzičarima koji su prošli ozbiljan akademski dril, ali ovo je onaj tip džez-trija gde su muzičari svesni da treba da zvuče kao tim, ali svaki od njih će se primetno truditi da individualno zablista i ostaloj dvojici zadaje izazove u realnom vremenu da se vidi ko može brže, jače, bolje. Već prva kompozicija, Floresova Back Home je urnebesni, superbrzi hardbop u kome sve puca od SVIRKE. Naravno da ćete prvo obratiti pažnju na Arrochin temor, ali momci u pratnji ne da RADE nego to lete varnice na sve strane. I obojica će solirati do kraja pesme, molimlepo, mada se drajv i sving kompozicije ni tokom solaža ne ispuštaju.
Flores, da otvorimo karte, solira na SVAKOJ pesmi. Možda je on najstariji u triju, možda samo ume da se nametne ali ovde svaka kompozicija na albumu ima solo na kontrabasu i, da se razumemo, većina njih je vrlo dobra i sasvim je opravdano što ih ima. Trio, inače, posle furioznog otvaranja upada u par gruverskijih komada, a koje je opet napisao Flores. Mr. Frago je cool četvoročetvrtinski fank sa kinematičnom temom koju kontrabas i saksofon sviraju unisono i dosta soliranja oko te srži do kraja sedmominutne pesme. Triki je, pak, „narodnjačkija“ u svom ritmu i ima dosta sjajnog soliranja na tenor saksofonu gde Arrocha daje vrlo toplu, lepu temu pre nego što odleti kroz skale i prikaže malo pirotehnike.
Blues for Saint Jaha je onda Arrochina kompozicija, energičan hardbop sa umiljatom temom i brzim soliranjem na saksofonu a gde Saenz sipa odozgo strahovite poliritmije i uspeva da ne zatrpa ostala dva muzičara svim tim notama koje svira. Saenzova Emergency je još jedna brza, energična pesma sa jednostavnom, zaraznom glavnom temom koju Arrocha dalje stručno razrađuje i u ove dve kompozicije Trio kao da doseže idealnu radnu temperaturu, vozeći brzi, dinamični sving u kome svako ima prostora da pokaže šta zna a da pesme ne moraju da odvajaju previše vremena za individualna soliranja. Mada Flores opet ima solo, naravno, i njegov kontrabs je toliko elastičan, žice se naoko tako lako savijaju da je to čudesno.
Takođe Saenzova Joke Song je nešto sporija ali ima kompleksnu metriku i jedan zaista pomalo šaljiv marševski rif na saksofonu. Ovo dosta podseća na njujorške bebop radove iz četrdesetih i pedesetih u pozitivnom smislu i „joke“ ovde ne podrazumeva parodiranje.
Sa takođe Saenzovom Trust bubnjar kao da je skroz odšrafio ruke i ovde se svira energično, bučno, sa puno udara u kreš činele, dok Arrocha na tenoru sipa prijatne teme i onda ih ispraća rafalima kratkih, stakato nota, kao da odgovara na bubnjareve izazove. Flores drži kompoziciju na okupu izvanrednim walkingom visokog tempa i ovo je freebop prvorazrednog kvaliteta. Saenz ovde ima i solo koji je prilično sveden i više služi da bude bučan i kurčevit nego da demonstrira nekakvu prefinjenu tehniku ali to je, u kontekstu ove kompozicije sasvim na mestu i kada Arrocha uđe sa temom da ohladi stvari, kontrast između njegovog praktično svečanog tenora i još uvek razuzdanih bubnjeva je sjajan.
Album zatvara Pachi, još jedna Saenzova kompozicija a koja, unutar ovog opusa, prilazi najbliže formi balade. Flores ovde ima važnu ulogu da drži temu u vazduhu dok saksofonista sanjivo solira i album se na kraju svega tiho i meko prizemlji. Lepo:
https://juanalesaenz.bandcamp.com/album/monster-trio-vol-1
Drugi album za danas dolazi iz Argentine. I nije baš ni album, nego EP sa četiri pesme, ali četiri vrlo lepe pesme koje ne samo da obećavaju mnogo nego mnogo i isporučuju na licu mesta. Teo Perez Trio: On The Spot je liderski debi za bubnjara po imenu Teo Perez a koji je, iako mu je izdavač, buenosaireska etiketa Silver Walker, ime napisala pogrešno na Bandcampu, vrlo ozbiljan mladi muzičar. Rođen 1999. godine u Buenos Airesu, Perez je sa šest godina krenuo da svira bubnjeve, sa šesnaest počeo da nastupa profesionalno, dosta sarađujući sa kontrabasistkinjom i kompozitorkom Ailén Antú, u raznim varijantama, nastupajući po Buenos Airesu, ali je snimio i album sa fank/ rok postavom Camaleón. No, sa On the Spot je sklopio svedenu, ali perfektno uigranu trio-postavu koja se onda poduhvatila rada na nekim odličnim kompozicijama.
Na kontrabasu je Jeronimo Carmona, predavač na visokoj muzičkoj školi Escuela de Música Contemporánea u Buenos Airesu, poznatoj po tome da radi po programu Berklija. Pijanista je, pak, Dante Picca, diplomac škole Conservatorio Superior de Música Manuel de Falla i čovek sa već dosta snimljenog materijala iza sebe što je izašao u poslednjih 4-5 godina.
Ovaj trio je materijal na On The Spot kreirao kroz „čistu spontanost“ u studiju, a po uzoru na sešnove Milesovog kvinteta iz pedesetih i, da se razumemo, ovde se čuje nešto zaista prvoklasnog džeza. Pomaže naravno i što su kompozicije vrlo dobre, pa tako EP otvara Stranger in Paradise, kompozicija iz mjuzikla Kismet napisana od strane Roberta Wrighta i Georgea Forresta 1953. godine i najpoznatija u izvedbi Tonyja Bennetta koji ju je brže-bolje snimio iste te godine. Perezov trio ovu sporu, emotivnu baladu o opijenosti ljubavlju i transcendentnom plutanju u, jelte, raju, svira brzo, energično pretvarajući je u cool hardbop komad gde Picca apsolutno dominira izvanrednom dinamikom i savršenim harmonskim poigravanjima.
All the Things You Are Jeromea Kerna je starija, urađena još 1939. godine za mjuzikl Very Warm for May, ali ovo je toliko poznata pesma da ste je verovatno čuli u bar 5-6 drugih verzija radije nego u originalu. Na kraju krajeva, snimili su je i Judy Garland i Dizzy Gillespie i Charlie Parker sa Milesom Davisom, Art Pepper, Sarah Vaughan, Shirley Bassey, Ella Fitzgerald, Sonny Rollins, Gonzalo Rubalcaba, Gerry Mulligan, Brad Mehldau… Dakle, radi se o par ekselans džez standardu i ovaj trio ga svira kao elegantnu, nežnu baladu, dajući Picci priliku za puno lirizma na klaviru ali bez nekakvog melodramskog razvlačenja pa se sve završava za manje od dva minuta. I to je sjajno.
It’s All Right with Me je povratak u 1953. godinu ali i ubacivanje u najvišu brzinu. Ova kompozicija Colea Portera rađena za mjuzikl Can-Can je takođe snimana i obrađivana nebrojeno puta – Bing Crosby, Sonny Rollins, Ella Fitzgerald, Peggy Lee, Curtis Fuller, Frank Sinatra, Natalie Cole, Brad Mehldau, pa čak i George Michael ili Seth MacFarlane – ali nisam siguran da je ikada bila ovako brza. Picca, naravno i ovde briljira ali Perez ima solažu na bubnjevima i odličan je. Ovo je jedan vatromet tehnike, ali istovremeno i vrlo dobro shvaćena i interpretirana klasična tema, sa poštovanjem ali i humorom.
Konačno, When I Grow Too Old To Dream je najstariji komad na EP-ju, napisan od strane Sigmunda Romberga i Oscara Hammersteina drugog 1934. godine a onda uvršćen u saundtrak filma The Night is Young naredne godine. I ovo je kasnije bilo mnogo puta obrađivano (uključujući Binga Crosbyja ali i Stéphanea Grappellija i Lindu Ronstadt koja je svoju verziju izvodila i na Mapet šou), ali radi se o ipak za nijansu manje poznatom komadu a koji Perez i drugovi sviraju vrlo sigurno, romantično a opet dostojanstveno i sa pravilnim odnosom nostalgije i razigrane improvizacije.
On The Spot je impresivan materijal, veoma zrelo obrađivanje nekih vrlo klasičnih kompozicija, instrumentalistički vatromet uz puno sigurnog improvizovanja, ali pažljivo uparenog sa promišljenim aranžiranjem. Ovo je izdanje na koje svaki od učesnika može da bude jako ponosan i, nadam se, vizit karta za njihove buduće velike projekte:
