Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Sa imenom kao što je Tardo Hammer pred vama su generalno dve potencijalne karijere. Jedna je da budete profesionalni rvač i osmislite neki upečatljiv kostim koji će simboliku čekića komunicirati na vizuelno pamtljiv način. Druga je da budete nabadač koji radi za neku od njujorških mafijaških porodica. Richard Alan Hammer je odabrao treći put i danas ima karijeru uglednog džez pijaniste i predavača na školi Lucy Moses u sklopu njujorškog Kaufman Music Centra. I to se, dakle može. Ove nedelje slušamo album Swinging on a Star koji je 2017. godine snimio Tardo Hammer Trio, a ovih se dana pojavio na Bandcampu u proširenoj verziji.
Tek sam sa zakašnjenjem primetio da sam za ovonedeljni džez pik ponovo odabrao album džez trija u kome nema duvača i klavir je „glavni“ instrument. Moguće je da podsvesno radim na razmontiravanju svojih glupih predrasuda, a moguće je i da mi je samo ovaj album izuzetno prijao svojim toplim zvukom i majstorskim ali ne i razmetljivim izvedbama nekih lepih, starih kompozicija.
Tardo Hammer, rođen 1958. godine, je klavir počeo da svira već sa pet godina, verovatno se umetnivši na majku koja nikada nije svirala profesionalno ali jeste bila pijanistkinja. Isprobavši klarinet i gitaru, jer bile su šezdesete i rokenrol je uveliko harao američkim radio-talasima, Hammer će se vratiti klaviru sa trinaest godina i, slušajući ploče Charlieja Parkera i Milesa Davisa početi da razvija svoj ukus i stil. Krajem sedamdesetih je postao deo njujorške „loft“ scene, svirao džemove sa kim god jemogao, učio druge da sviraju klavir i pojavljivao se u klubovima kad god je bilo prilike. Navodi se da su mu najveći pijanistički uzori bili Tommy Flanagan, Barry Harris, Cedar Walton i Hank Jones, a tokom osamdesetih počeo je da svira i nastupa „profesionalnije“ uz muzičare od reputacije kao što su bili Lionel Hampton ili Johnny Griffin, da bi devedesetih svirao po Evropi i Japanu i snimao albume sa sopstvenim triom.
Swinging on a Star je album snimljen sa dva veterana njujorške scene, Leejem Hudsonom na kontrabasu i Steveom Williamsom (koji je inače iz DC-ja) na bubnjevima i zapravo predstavlja povratak formatu trija posle dugog vremena tokom kog je Hammer svirao sa različitim orkestrima koje su predvodili Annie Ross, Grant Stewart, Charlie Davis i drugi. Ono što se svakako čuje na albumu je da Hammer nije nametljiv muzičar, i pored svoje ogromne ekspertize i slušati hardbop u kome lider ravnopravno deli „prednji red“ sa pratnjom – ne samo dajući im prostor da odsviraju obavezne solaže, a kojih na ovom albumu skoro da i nema – je, neću lagati, veliko zadovoljstvo. Snimljen u Nju Džersiju, u studiju Trading 8s, ovaj album je baš onako intimna, nežna, a vitalna, energična ploča kakva idealno legne na kišni kasnojanuarski dan kakav je ova Nedelja.
Hammer je odrastao na klasičnom bop i post-bop zvuku gde su uobičajene harmonije uveliko bile razbucane novim razmišljanjima pa i Swinging on a Star, iako zapravo vrlo utemeljen u tradiciji, čak i onoj koja prethodi bebopu, ima jedan bezvremeni zvuk sa uzimanjem vrlo tradicionalnih formi i pronalaženjem u njima novih ideja. Album otvara Gone Gila Evansa koja je već i sama bila njegovo prepakivanje Gershwinovog originala Gone Gone Gone, a za potrebe izvođenja Porgy and Bess u verziji orkestra koji je predvodio Miles Davis. Hammer i njegov trio ubrzavaju tempo Evansovog originala i pružaju jednu vrlo sažetu, vrlo jezgrovitu verziju kompozicije, majstorski svodeći kompleksniji big-band komad na nešto što vrlo prirodno leži triju. Rekao sam da Hammer nije nametljiv lider i Gone svakako pruža ritam sekciji mnogo prostora da se iskaže, pogotovo Williamsu, sa svojim ritmički naglašenim hedovima, ali kad krene soliranje, jasno se čuje da je Hammer solista svetskog formata. I da je, bez obzira što je pijanista sa karijerom od skoro pola veka, negde u njemu i dalje živ i radostan dečak koji se na džez primio slušajući Parkera i Milesa. Hammerovo Fraziranje ovde zaista više podseća na saksofon nego na uobičajen pijanistički solo i time mi je možda ovaj album tako jako privukao pažnju.
Izbor kompozicija za ovaj sešn je vrlo zanimljiv, pa tako dobijamo ne jednu već dve sambe. Prva je Numero Uno Charlesa Davisa – još jednog legendarnog saksofoniste iz hardbop ere koji je svirao sa Sheppom i Sun Ra – izrazito prijatan komad latin fraziranja koje zatim prelazi u klasičan bop i Hammerom koji ponovo zvuči kao da svira saksofon i klavir u isto vreme, svaki instrument po jednom rukom, a druga je vatrena Samba Do Brilho brazilskog pijaniste po imenu Guilherme Vergueiro i ovde Williams pokazuje svoje latinične veštine, kreirajući neizdrživo zarazni plesni ritam dok Hammer sipa varnice sa svoje klavijature a Hudson ih drži prizemljene svojim prijatnim, veselim gruvom.
Hudson je i zvezda naslovne kompozicije, druge najstarije na ovom albumu, a koju je napisao beli pijanista Jimmy Van Heusen za Binga Crosbyja a za potrebe filma Going My Way. Ova kompozicija bila je ogroman hit te 1944. godine sa osvajanjem Oskara za najbolju originalnu pesmu na filmu a Hammerov trio je izvodi inovativno i sveže, stavljajući temu i njenu razradu u dužnost Hudsonovom kontrabasu, dok Williams plete sitnu mrežu četkicama a sam pijanista tek popunjava iz pozadine, odgovarajući diskretno na Hudsonov narativ dok ne dođe vreme za nežni, prijatni solo. Swinging on a Star u ovoj verziji svakako ima nostalgičnu crtu ali je Tardo Hammer Trio i modernizuje u dovoljnoj meri da se čuje da je dvadesetprvi vek i da pravila nema.
Najstarija je I Found a Million Dollar Baby Harryja Warrena, napisana još početkom tridesetih a koju Trio iz zaslađene balade (najpoznatije po izvođenju neizbežnog Binga Crosbyja) pretvara u tečan, relaksiran bebop gde Hammerovo sinkopirano, prijatno soliranje otvara prostor i za Hudsonov raspoloženi, veseli solo a zatim i kratke Williamsove upade.
Album ima i prave balade. How Are Things In Glocca Morra je standard iz četrdesetih, nostalgična balada o irskom seocetu napisana za mjuzikl Finian’s Rainbow i ovde trio ponovo pokazuje svoje najtoplije lice sa ritam sekcijom koja svira dosta, ali tiho, diskretno, svedeno, a lider izvlači najnežnije, sanjive akorde iz svoje klavijature. Ballad for Very Tired and Very Sad Lotus-Eaters napisao je Billy Strayhorn, jedan od najvernijih saradnika Dukea Ellingtona i ovo je kompozicija koja, bez obzira što ju je napisao pijanista, takođe demonstrira Hammerov „dosluh“ sa saksofonistima. Naravno, Johnny Hodges u svojoj verziji iz 1957. godine ima mnogo tradicionalniji senzibilitet „balade“ uz koju se pleše i, možda, pije, dok Tardo Hammer Trio ovo svira sa jednim „’round midnight“ prizvukom, dajući pesmi koju kašičicu bluza više, i, mada je ovde tempo nešto brži, zapravo još intimniji ton.
Miles Davis na ovakvom albumu ne sme da zafali pa njegova Little Willie Leaps a koju je snimio na svojoj prvoj studijskoj sesiji, zajedno sa Charliejem Parkerom, ponovo demonstrira kako Hammer lako od pesme stare više od sedamdeset godina pravi moderni bop komad, svirajući ni kao Parker ni kao Davis ali sa nepogrešivim uticajem njihovih karijera na njegovo sviranje.
Da ne ispadne da su Hammera inspirisali samo duvači, tu je i Monk’s Dream, a koji započinje izvrsnim Williamsovim uvodom. Bubnjar je na čitavom albumu u fantastičnoij formi, pokazujući kako je poluvekovna karijera od njega napravila neverovatno raznovrsnog muzičara sa prirodnim osećajem za gruv ali i sa zatim izuzetno izgrađenim razumevanjem gde i kada da se gura u prvi red i do koje mere da kreira „svoje“ komade kompozicije, nikada ne komplikujući „radi dojma“, već samo da bi obogatio zvuk trija. Monk’s Dream ima ekstenzivne delove Williamsovog solo-sviranja a koji nisu klasične solaže već prevashodno razrađeni gruv koga on isporučuje bez gubljenja koraka.
Bandcamp verziju zatvara Born to Be Blue koje nema na CD verziji i ovo je još jedno izvrsno, diskretno a opet dinamično i energično izvođenje standarda iz četrdesetih. Ovu kompoziciju tokom silnih decenija nije snimio samo onaj ko nije hteo ali ovo izvođenje verovatno se najpre oslanja na snimak iz 1954. gde pevačicu Helen Merrill prate Cliford Brown i Gil Evans. Hammerov trio ovo odrađuje improvizatorski, sa relaksiranom ritam sekcijom, vrlo dinamičnom pratnjom i liderom koji se poigrava sa bluz i honkytonk harmonijama dok „ozbiljna“ balada ne dobije jedan vrlo „džemsešn“ format pa gde se završi-završi.
Swinging on a Star je album koji, čak i da vam se ne sviđaju sve te stare kompozicije – ili sva ta savremena izvođenja – ima prelep zvuk, sa muzičarima koji zaista imaju ravnopravna mesta u zvučnoj slici ali i izvrstan osećaj za dinamiku da ta mesta i zasluže. Ovo nije album „negativnog prostora“ gde su tišine važnije od nota, ali jeste album gde je svaka nota dobro odmerena pre nego što se pusti prema mikrofonu, dajući u sumi nimalo agresivnu ali opet vrlo proživljenu i energičnu svirku koja mi je vrlo prijala. Nadajmo se da će Tardo Hammer naći vremena da nas uskoro poraduje i nekim novim snimkom sa triom – odlično mu ide.