Kako sam prošle nedelje pisao o strip-biografiji Djanga Reinhardta, tako sam pomislio da bi sada bilo jedino ispravno da napišem koju o još jednom biografskom stripu što se bavi značajnom figurom iste istorijske epohe, takođe najvećim delom smeštenim u Pariz, ali sa sasvim drugačijim pogledom na vreme, mesto, ljude… Django Reinhardt je bio ličnost sa društvenog dna, pripadnik marginalizovane etničke grupe koji će postati svetski poznata muzička veličina, prevazilazeći svoj usud talentom i paklenim naporom volje. Alice Prin, pak, pripadala je drugoj vrsti margine, dolazeći iz provincije i siromaštva, žena koja je muški svet protresla i, nije preterano reći, transformisala svojom seksualnošću i slobodom. Djanga i Alice ne povezuje godina rođenja, rođena 1901. godine, ona je od njega bila starija skoro punu deceniju, niti ih povezuje poznanstvo, pa čak ni kretanje u istim krugovima, iako su oboje na svoje načine bili u nekom momentu deo bal musette scene i oboje upoznali Louisa Armstronga, recimo, ali ih povezuje godina smrti i činjenica da su oboje umrli pre vremena, u razmaku od jedva mesec dana 1953. godine.
Kiki de Montparnasse je strip-biografija Alice Prin koja je mnogo poznatija bila upravo pod svojim umetničkim imenom „Kiki sa Monparnasa“. Ovaj ekstenzivno istraženi i studiozno kreirani album od čak 380 strana u digitalnom izdanju uradili su još 2007. godine scenarista José-Louis Bocquet i crtačica Catel (odnosno Catel Muller), a izvorno ga je objavio pariski Casterman. Izdanje na engleskom koje možete naći u digitalnoj formi na Comixologyju je prvo, na papiru publikovao američki SelfMadeHero, 2011. godine, da bi ga ista kuća učinila i digitalno dostupnim pre pola decenije.
Bocquet je uspešan i poznat publicista i scenarista u Francuskoj, sa spisateljskom karijerom koja je započela još dok je kao klinac radio svoj fanzin. Kasnije je pisao stripove za prestižni Metal Hurlant a tokom osamdesetih je imao uspešnu novinsku karijeru pa radio kao ataše za štampu poznatog strip-izdavača Les Humanoïdes Associés. Uradio je i nekoliko romana u svojoj „Crnoj seriji“ a autor je i nekoliko monografija o različitim važnim ličnostima, uključujući francuske strip-gigante kao što su bili Rene Goscinny i Andre Franquin. Sa svoje strane, Catel je karijeru započela kao uspešni ilustrator knjiga za decu – a čega se odjeci svakako vide i u savršeno ekonomičnom stilu kojim je nacrtan ovaj strip – da bi od 2000. godine radila stripove, kupeći nagrade i pohvale sa svih strana. Njen serijal Lucie sa scenaristkinjom Veronique Grisseaux koji je Les Humanoïdes Associés objavio početkom veka utro je put ozbiljnoj karijeri koja se dobrim delom bavila istraživanjem koncepta „ženskog“, pa tome svakako možemo pribrojati i biografiju Kiki de Montparnasse.
Kiki sa Monparnasa je bila žena čiji je život u velikoj meri ispratio značajne kulturne i umetničke promene u Evropi, i njenom kulturnom neksusu u Parizu, a biografski zapis urađen na ovaj način je zapravo idealna forma ne samo da se kroz jedva pola veka življenja prelome evolucije i revolucije mišljenja, estetike, ali i društvenih normi, već i fragmenti života ljudi koje konvencionalno prepoznajemo kao stvaraoce što su savremenu umetnost i moderno shvatanje kulture i kreirali. Kiki je, zavodljivo je da kažemo, bila muza i nadahnuće mnogim velikim stvaraocima, ali ovo nije ni dovoljno ni dovoljno istinito. Sama Kiki je bila pre svega duh Pariza dvadesetih godina prošlog veka, u jednom momentu i krunisana kraljica Monparnasa, ali i sama kreativan, živ stvor koji je ostvario mini-karijere i u slikarstvu i na filmu, i u kabareu pa čak i u domenu snimljene popularne muzike.
Jedan od razloga što danas umemo da nabrojimo čitave kohorte slikara koji za života jedva da su prodali po koju sliku a sada ih doživljavamo kao utemeljitelje, revolucionare, očeve i kumove čitavih grana umetnosti, pa tako isto sa pesnicima ili pozorišnim autorima, a da na svaku stotinu njih ide po svega, recimo jedna žena, nije samo to da su žene tada bile „objektivno“ u nepovoljnijem položaju u pogledu stvaralaštva i da su morale da se bore kao lavice da budu publikovane, kritikovane i tretirane kao stvaralačke pojave – pored svih drugih socio-ekonomskih barijera koje su susretale u životu – već i to da su čak i one kreativne i publikovane među njima morale da izađu iz senke muškaraca koji su oko njih obletali, privučeni seksualnom žudnjom, platonskom ljubavlju i svim onim između. Alice Prin i njen život su ogledni primer za „seksizam“ ne u onom banalnom smislu „vređanja“ ili „napadanja“ žena već u onoj mnogo dubljoj konotaciji u kojoj jedna patrijarhalna dimenzija društva ženu postavlja u položaj neravnopravnosti – i nedovoljno ozbiljnog tretmana njenog rada ali i same ličnosti – čak i u krugovima koji se ponose svojom avangardnom, naprednom vizijom kulture, umetnosti, društva uopšte.
Sa druge strane, ne treba se postavljati ni karikaturalno zaštitnički prema ženama i patiti od kompleksa viteza na bijelom konju – Alice Prin jeste i sama slikala i bila uspešna i u pisanju pa i glumi i pevanju, ali bilo bi ne samo patronistički već i netačno reći da je, eto, jadna, morala da pleše po kabareima i pokazuje sise oznojenim muškarcima koji bi joj onda ubacili nekolko sua u šešir, kako bi finansirala svoj „stvarni“ kreativni rad – njen ples, njena seksualnost, jedan izuzetno „slobodni“ pogled ne samo na tradicionalni moral „zakopčanosti“ i smernosti već i na tradicionalne ideje o ljudskoj seksualnosti i vezama, sve je to u sasvim ravnopravnoj meri bilo deo Kiki od Monparnasa, a onda i duha grada koji je tako eksplodirao u dvadesetim godinama, resetujući kulturne norme i proizvodeći moderno evropsko društvo koje i danas uglavnom smatramo za „default“ vrednost.
Ova biografije je meni bila veoma uzbudljiva jer pokriva jedan od meni najinteresantnijih perioda u savremenoj umetnosti, smeštajući najveći deo priče u Pariz u kome je nakon haosa što su ga napravili impresionisti, najednom počelo da niče mnogo novih pravaca. Sociolozi i istoričari mogu da objasne koliko je ovo imalo veze sa ubrzanom industrijalizacijom Evrope, koliko sa oporavkom posle Prvog svetskog rata, te koliko sa daljim, nezaustavljivim usponom buržoazije i de fakto kreacijom onog što danas podrazumevamo kada govorimo o srednjoj klasi, no, jedno od prvih velikih imena koje Alice (još uvek ne Kiki) sreće u ovom stripu je Italijan Amedeo Modigliani, popularni Dedo, koji će svojim dolaskom u Pariz doživeti siloviti satori i to će u njemu raspiriti bunt protiv buržoaskog ukusa (a iz kog je sloja sam dolazio), te transformaciju umetnosti u nešto sasvim novo i neviđeno. Modiglianija Catel crta za nijansu „realističnije“ nego ostale likove u stripu, verovatno i sama malo ponesena lepotom jednog od najmarkantnijih muškaraca iz čitave te grupe, a njegov rad, zapravo razapet između dade, kubizma, futurizma i nadrealizma je bio pravi presek ideja i smerova u kojima je išlo parisko slikarstvo onog vremena.
Sama Alice rođena je u provinciji, i strip pokazuje kako majka, jako pijana, rađa svoje treće dete i jedino koje će zapravo poživeti. Majka, Marie će dalje otići u Pariz da radi u štampariji, a Alice ima prilično nesrećno detinjstvo, uz baku koju veoma voli (a koja podiže nju i nekoliko rođačke dece čiji su očevi, kao i Aliceini, svi otperjali na vreme) i prva iskustva sa seksom i time kako seks može da je dovede u istu ravan moći sa muškarcem, još kao klinka.
Ovo je naravno, jedna od centralnih osa oko kojih se ova biografija okreće i strip se ni malo ne stidi da pokaže Kiki kao ženu koja ne samo uživa u pokazivanju svog tela (za razliku od svog lica gde je dugo smatrala da je veći nos čini neprivlačnom)* već i ima sasvim nesputan stav o transakcionom seksu gde neće smatrati da je pokazivanje svojih intimnih regija muškarcima za novac na bilo koji način unižava, naprotiv. Čitajući ovaj strip u 2021. godini nisam mogao a da ne pomislim na komplikovan odnos današnjih progresivista (delom i feminista) sa ženskom seksualnošću i transakcionim seksom, gde smo istovremeno razapeti između eksploatacijskih košmara u #MeToo/ Mika Aleksić tonu, ali i „savezničkih“ strategija koje ponekad – iz dobre namere – odu predaleko u infantilizaciji žena i poricanju njihove autonomije.
*kasnije će pitati jednog od slikar akoji joj se dive da li ne misli da je debela a on kaže da svaka žena može da bude mršava ali ne može svaka žena da bude lepa… slatkorečivci su bili ti pariski umetnici…
Autonomija je svakako operativni termin u priči o životu Kiki sa Monparnasa, ali ovo nije marksistički narativ o prevazilaženju klasne sudbine revolucionarnim radom i preuzimanjem vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, naprotiv, ovo je narativ o ženi koja na početku pokazuje sise ljudima na ulici da bi joj bacili koji dinar da ima gde da prespava, posle pleše kankan u kabareu i diže noge visoko kako bi videli da nema gaćice pa bili darežljiviji sa donacijiama kad posle nastupa krene među njih sa okrenutim šeširom, ženi koja dobar deo svog života provodi jebući se s muškarcima koji plaćaju (zajedničku) kiriju*i koja uprkos tome da je imala svoje izložbe, prodavala svoje slike, pisala i prodavala svoje knjige, vodila sopstveni kabare, kraj života dočekuje vraćajući se u Pariz i obilazeći lokale na Monparnasu, nadajući se da će svakog dana sresti dovoljno onih koji pamte kraljicu da izvuče dovoljno para da spava, pojede, popije i eventualno šmrkne.
*i, da bude jasno, jebući se i sa drugim muškarcima u isto vreme
Utoliko je, da bude jasno, ovo važnija priča za marksiste jer ona pokazuje alternativnu verziju proletarijata koji, nakon što proživi iskustvo otuđenog rada – u Kikinom slučaju rad sa 14 godina u pekari gde je tretirana strogo i radi se mnogo za malo novca a što njoj brzo dokurči – odlučuje da u promet stavi onaj element rada koji doživljava kao „svoj“ i gde može da ostvari određenu autonomiju i preuzme kontrolu. Utoliko, mada Kiki kroz svoju biografiju prolazi i kroz situacije gde je nesumnjivo tretirana bez poštovanja i izrabljivana, nju strip nikada ne prikazuje kao žrtvu. Naprotiv, nekoliko problematičnih situacija su upravo momenti u kojima ona demonstrira izrazitu samovlasnost i autonomiju bez obzira na to kako je drugi vide. Kada je u mestašcu Villefranche-sur-Mer uhapse pod optužbom da se bavi prostitucijom, Kiki je ne samo užasnuta već i uvređena, ukazujući u jednoj lepo postavljenoj sceni kako ona ne naplaćuje stvari koje prostitutke naplaćuju, postavljajući se u klasno nedefinisanu poziciju.
A što je opet podsećanje da je klasna podela, iako nominalno važi za sve, najvećim delom definisana preko muškog iskustva. Kiki tokom svog života u Parizu i na Monparnasu prelazi put od provincijalke koje se majka stidi zbog seljačkog naglaska (a onda se kupa zajedno sa njom u javnom kupatilu da uštedi malo para) do žene kojoj Ambasador Meksika prilično ozbiljno ponudi brak, a zatim do posleratne Kiki, sada zaista debele, onako kako se uvek plašila da će biti, jako zavisne od opioida, zatvarane i u duševnu bolnicu zbog svoje adikcije.
No, ako danas Artauda (koji se u ovom stripu ne pojavljuje) pamtimo kao velikog umetnika – a on je proveo mnogo duže u duševnoj bolnici i na opioidima – Kiki pamtimo prevashodno kao model a što je čudan kontrast. Sa jedne strane, ona je i sama stvarala, a njeni memoari, prevedeni i na Engleski te publikovani u SAD su bili jedna od svega dve knjige ikada za koje će Ernest Hemingway tokom svog života pristati da uradi predgovor. Sa druge strane, kako i ovaj strip sugeriše, njeno slobodno shvatanje svega – života, seksa, tela, ekonomije, klasa – poslužilo je kao izrazito jaka, možda i ključna inspiracija za ogroman broj najvažnijih umetnika epohe.
Kiki je veliki broj godina provela u vezi sa Manom Rayjem, jednim od ključnih umetnika avangarde svog doba, velikim saradnikom Marcela Duchampa, inovativnim fotografom i filmskim stvaraocem, i kako i strip prikazuje, esencijalnim delom dadaističkog pokreta. Njena veza sa Rayjem, kao i sa mnogim drugim muškarcima – umetnicima ali i zanatlijama – a koje ovde vidimo, puna je i strasti ali i negativnih emocija, Kiki se kreće u svetu umetnika, kreativaca, estetskih revolucionara koji osećaju da rade nešto epohalno, egoi se ovde uvijaju jedni oko drugih kao zmije u ritualnoj borbi, unaokolo se bacaju predmeti i lome prozori, seks pada i kao pomirenje i kao osveta a Kiki, komplikovana kakva jeste, ne dopušta da ikada bude posedovana, iako se ni malo ne stidi da bude ekonomski izdržavana. Ovaj, naizgled, paradoks se lako prevazilazi ako se u njen „transakcioni“ rad uračunaju inspiracija koju daje svojim muškarcima, dobar seks koji od nje dobijaju, kasnije i prestiž što su blizu žene koja se smatra kraljicom kultne gradske četvrti na levoj obali Sene. U jednoj od scena u stripu, Man Ray o Kiki govori kao o objektu, aludirajući na to da se veliki deo njegovog rada oslanja na njeno postojanje, ali Kiki – ne sasvim fer, i malo pasivno agresivno – krene da ga optužuje da je ona ipak samo to za njega, objekat a ne ličnost. Naravno, Ray, koji ju je vadio iz zatvora, a posle vraćao iz Amerike nakon neuspešnog flerta sa Holivudom (navodno u produkciji samog DeMillea) zaslužuje bolje, ali strip i jeste ovako ubedljiv baš jer ne ulepšava svoju protagonistkinju, ne idealizuje njene vrline niti cenzuriše njene mane.
Ovo uostalom i nije cilj ovog stripa. Njegova protagonistkinja treba da prikaže kako je preživela – i umrla – i kako je sebe ni od čega dovela do simbola čitave epohe i dela grada, zemlje i kontinenta koji je tu epohu sažeo. Da bismo to videli, strip, vrlo smelo ali i vrlo uspešno, nema nikakva sažimanja ili „montaže“, odlučujući se umesto toga sa procesiju scena koje demonstriraju važne simbolike i prikazuju ključne prelome, bez prepričavanja onog što je bilo pre ili što će biti kasnije. Ovo je, da upotrebim tu izlizanu komparaciju, serija polaroida, Kiki uhvaćena u ključnim momentima života, sa ključnim ljudima svoje istorije, vajarima, slikarima, muzičarima, sa Kislingom, Tzarom, Fujitom – koji joj je na određen način bio veran do kraja života – Rocheom, Rayjem – čiji će Violon D’Ingres biti i predložak za naslovnu stranu albuma – Desnosom, Bretonom, Cocteauom, Brocom, Jamblanom*… ali i sa svojim drugaricama i koleginicama koje je, neretko, volela dublje nego mnoge svoje muškarce.
*Nažalost, ne pojavljuje se Sava Šumanović koji ju je takođe upoznao.
Catel Muller ovaj strip, rekosmo već, bazira na jednostavnom stilu primerenom dečijim knjigama a što se pokazuje kao pun pogodak uprkos tome da veliki deo narativa otpada na ne samo prikaze golog ženskog (ali i muškog) nagog tela već i na kontinuirano pokazivanje da je to telo sredstvo rada – na način od koga bi konzervativni marksisti verovatno pocrveneli – i da tu nema ničeg lošeg. Kako je Kiki bila prvo model za slikanje, veliki deo stripa je vezan za studije nagog ženskog tela u različlitim kontekstima i Catel, koristeći jedan jednostavan a evokativan pristup sa mnogo belih površina naspram kontura i bez previše senčenja, čini prizore naturalističkim a opet izrazito estetizovanim. Tako radi i „reprodukcije“ nekih slavnih slika na kojima se Kiki pojavljuje.
Prirodnost sa kojom je Kiki prilazila svom telu i seksualnosti*reflektuje se u jednostavnosti pristupa figurama i scenama. Docnije scene plesa u kabareima i klubovima na Monparnasu su najvećim delom ispunjene dobrim raspoloženjem i energijom, prenoseći atmosferu prevrata koji je dolazio unutar pokreta (zapravo secišta nekoliko pokreta) koji je delom bio umetnost, delom kultura, delom puka, razuzdana zabava, delom seks, delom droga, delom stvaranje srednje klase sa viškom para i slobodnog vremena.
*mada nije da nije imala rezerve i sumnje – nakon što upozna Mana Rayja za koga isprva misli da je još jedan od slikara koji čine da ona izgleda božanstveno na platnu, pa sazna da se on sada prevashodno bavi fotografijom, Kiki kaže da ne voli fotografiju jer nije umetnička već dokumentaristička i jedan od glavnih elemenata dugogodišnje hemije između njih dvoje je baš to da je Ray njoj – pa onda i čitaocu – demonstrirao transformativnu, imanentno estetsku moć ovog medijuma
Već sama transformacija mršave devojke velikog nosa i očiju sa početka stripa u gojaznu korisnicu jeftinog vina, kokaina i heroina trista strana kasnije je veličanstven poduhvat za crtačicu koja iako kod čitaoca kreira jaku empatsku reakciju za lik, ne pretvara svoju junakinju u žrtvu ni jednog trenutka. Šetnja ulicama Monparnasa, izleti na morsku obalu, u Ameriku, Nemačku – gde je Kiki igrala dok joj je majka umirala, svesna da ako prekine angažman da dođe na sahranu, neće imati novca da sahranu i plati – susreti sa imenima koje znamo iz enciklopedija i sa wikija a koja Catel prikazuje kao osobe od krvi i mesa, svaku sa svojim karakterom, višeslojnostima, manama i plemenitostima čine ovu biografiju u stripu uzbudljivim prikazom života koji prost tekst, čak i romansiran, teško da bi pred našim očima zaista oživeo. A onda čipke i štikle, šeširi i tašne, podvezice i nakit, sve one tradicionalno „ženske“ simbolike koje danas možda smatramo i alatima opresije i prisilne rodne kodifikacije, ovde su da nas podsvesno vežu za vreme ali i ličnost osobe koja je od porođaja pijane majke u provinciji, došle do Monparnasa gde je pisala istoriju dvadesetog veka, nesvesna Marksa i klasnog rata, ali intuitivno pronalazeći svoje najbolje oružje u njemu i na kraju padajući kao žrtva sopstvene strasti. Ne pohlepe, strasti. Ima tu nečeg veličanstvenog.
