Kad god sam u poslednjih nekoliko godina sebi rekao da bi stvarno bio red da sednem i nešto napišem o ekscentričnom indie-superherojskom serijalu Copra, koji je, ruku na srce, doneo neke od najenergičnijih tabli u superherojskom stripu u ovom veku (a možda i ikad), zaustavila bi me uvek ista pomisao. „Da li je baš sada pravi trenutak?“, pitao bih sebe zabrinuto i nesigurno spuštao ruku koja se već mašila pera i umočila ga u mastionicu. Copra je, takva kakva je, jedna priča koja se razvija već godinama i, bez obzira na razdvajanje na posebne pod-priče i narativne lukove (a koje je neretko vidljivo samo u retrospektivi), utisak da sve vreme čitamo neprekinut, jedinstven narativ je takav da sam uvek u strahu da nešto napišem jer ću se možda već sledećeg meseca kajati što sam propustio nešto ključno za ovaj serijal kada mu jednom istorija bude davala svoj konačni sud.
Kada je pred kraj 2019. godine Copra prešla na Image Comics i krenula (ponovo) od prvog broja, pomislio sam da je to možda pravi trenutak, pogotovo uz najave autora da je u pitanju idealan „jumping point“ za njegovu sada već višegodišnju sagu o grupi metaljudskih antiheroja, ali da bude jasno: tih šest brojeva koji su izašli za Image su direktan nastavak originalnog nezavisnog rada, preuzimajući priču tačno sa mesta – obeleženog užasnim cliffhangerom – na kome smo Copru ostavili. Utoliko, sada kada se Copra ponovo vratila samizdatskoj, andergraund publikaciji, gde se njen autor očigledno najbolje oseća, sa već dva broja izašla ove godine, shvatio sam da je momenat za gutanje žabe došao. U idealnom slučaju, ovaj moj tekst o serijalu poslužiće da ga približi čitaocima koji za njega nisu čuli (ili su čuli ali im je osoben grafički stil autora delovao možda previše konfrontativno), ubediti ih da mu daju šansu – a što je sada sa prisutnim kolekcijama starih brojeva, i u digitalnoj formi, lakše nego ikad – a onda ćemo, za koju godinu, kada strip bude zaokružio makar tu svoju originalnu priču (i nadam se, nastavio da izlazi još decenijama) moći da provajdujemo dublju i informisaniju analizu.
Zvuči kao da se ustežem da nešto pišem a nije da do sada nisam demonstrirao suludu, ma šta suludu, BEZOBZIRNU volju i spremnost da pišem i o stvarima o kojima ne znam apsolutno ništa, no u slučaju Copre, postoji i dodatna dimenzija ustezanja: ovo je strip čija privlačnost u dobroj meri počiva i na ideji da je u pitanju jedna ekskluzivna, pomalo skrivena predstava što se odvija na marginama strip-industrije, bukvalno jedan malecni korak udaljena od čistog amaterskog fan-fiction preduzetništva koje opstaje samo zato što korporativni advokati imaju pametnija posla nego da ganjaju fanzinaše po sudu, te je na neki način pisanje i analiziranje Copre pomalo kao da objašnjavate vic koji je svima sa dovoljno pameti jasan i koji gubi moć kada krenete da ga prepričavate.
Skoro, ali ne sasvim. Copra je svakako sve što sam nabrojao: i ekskluziva i margina i minijaturnim smokvinim listićem jedva prikriveni fan-fiction, ali Copra pre svega nije elitistički strip. Činjenica da je godinama programski bila dostupna samo malom broju čitalaca posledica je ne želje da se svete vratnice superherojskog strip-raja sačuvaju od nezapranih masa koje su k njima pohrlile nakon gledanja par superherojskih filmova i jednog popodneva provedenog na Wikipediji, nego, sasvim suprotno, posledica zastrašujuće posvećenosti autora da u strip koji je, da bude jasno, omaž na granici plagijata, ulije toliku količinu SEBE da bi se naprosto dezintegrisao kada bi svoj manufakturni pristup pokušao da izdigne na nivo industrije.
Michel Fiffe je kubanski momak poreklom iz Majamija a koji sada živi i radi u Njujorku i Copra je, iako je još mlad i radio je i druge stripove, njegovo životno delo, najverovatnije strip po kome će ga istorija zauvek pamtiti. I to po dobru.
Sećam se da sam se sa Coprom prvo upoznao preko piratskih skenova pre nekih osam godina, kada su počeli da se pojavljuju između uobičajene ponude etabliranih izdavača i ovo je bio strip koji je odmah privlačio pažnju, agresivno jedinstvenim vizuelnim pristupom u moru sada već vrlo standardizovanih superherojskih radova ali i tim osećajem da je u pitanju gerilska, fanzinaška ofanziva koja ne haje mnogo za pravila industrije i rešena je da uzme od superheroja ono što joj odgovara (i to bukvalno uzme, ne samo omažira) a ostavi ono što joj se ne dopada, kreirajući strip koji je intenzivan, energičan, čak brutalan na naizgled sasvim nov način dok sasvim očigledno preuzima neke od najomiljenijih momenata superherojske istorije i zatim ih priključuje na distorziju i udara po žicama iz sve snage. Rokenrol metafore su opasna stvar kad imate posla sa Kubancima, naravno, ali sam Fiffe je svojevremeno objasnio da je u životu imao momenat kada je odlučio da je prerastao čitanje stripova (i spalio svoju kolekciju pre nego štro se odselio iz roditeljskog doma) i da ga u toj životnoj fazi mnogo više interesuju žestoki gitarski bendovi iz Kalifornije. Bile su devedesete, Fiffe se ložio na Pepperse i njihove akolite a susret sa ranim Image Comics izdanjima gde su novi superheroji neretko izgledali baš kao kalifornijski rokenrol revolveraši mu je očigledno zasadio zrno nove inspiracije. Strip-kolekcija je u međuvremenu obnovljena a Copra je, ne stidim se da ovo kažem, zaista nega vrsta garažne-pank varijacije na klasičnu superherojštinu.
Ovde svakako vredi dati dve napomene: prva je da je Copra strip u kome koncept superheroja ne postoji u eksplicitnom obliku, niti se koristi terminologija poput „metaljudski“, i njegovi antiheroji i zločinci (a koji neretko umeju da zamene mesta) su uglavnom profesionalci, plaćenici obdareni ili kiborškom tehnologijom ili moćima koje potiču iz drugih univerzuma ili, naravno, moćima okultnog porekla. Ovo nije univerzum u kome imamo utemeljenje u idealističkim, dobrohotnim herojima poput Supermena ili Fantastične četvorke, ovde nema patriotskih ikona poput Kapetana Amerike niti dobroćudnih one-percentera poput Betmena ili Iron Mana – svet Copre je svet stalnog rata između obaveštajnih agencija koje upošljavaju ljude sa specijalnim sposobnostima i u tom bespoštednom ratu uglavnom odavno nemaju ikakvu svest o tome da njihov rad treba na neki način da služi javnosti ili, znate već, čovečanstvu.
Druga napomena je da ja termin „klasična superherojština“ često zloupotrebljavam, posežući za njim i kada pričam o Supermenu iz tridesetih godina prošlog veka, i o Spajdermenu iz šezdesetih, pa i o X-Men iz osamdesetih, tako da nikada nije baš jasno na šta zaista mislim. Copra je, sa svojim jasnim dugom Image Comicsovim radovima iz devedesetih već izvan teritorije koju bih ja obuhvatio konceptom klasike, ali svejedno sam ovo pomenuo jer je najčešći način da se ovaj strip opiše taj da se kaže kako je Copra u stvari Suicide Squad Johna Ostrandera, napravljen da bude tek toliko različit da Fiffe ne bude tužen i oteran u dužničko ropstvo od strane DC-jevih/ Warnerovih kombinovanih udarnih pravničkih odreda.
A što je tačno ali i nije tačno. Copra je nesumnjivo, a i neskriveno – Fiffe eksplicitno navodi Ostrandera kao jednog od glavnih uzora (pored Stevea Ditka i, prirodno, braće Hernandez) i zahvaljuje mu se u samom stripu – inspirisana Ostranderovim prevratničkim radom na Suicide Squad osamdesetih godina (evo malog podsećanja na to kako je ovaj klasični opus začet) do mere da u samom Copra timu imamo likove koji su preslikani likovi iz Suicide Squad, od Sonie Stone koja bi mogla biti sestra-bliznakinja Amande Waller,* preko Lloyda koji je, maltene identičan Floydu „Deadshot“ Lawtonu, sa sve sličnim kostimom i pištoljima montiranim na nadlaktice, pa do „Boomera“ Harnkessa koji se od „Diggera“ Harknessa (tj. Kapetana Bumeranga) razlikuje, pa, samo po tom nadimku a inače ima identičnu fizionomiju, prezime, karakter i čak i sam koristi bumerang kao oružje.
*pored fizionomije, manipulativnog ponašanja i beskrupuloznosti koje dele, treba se setiti i da Wallerovu često skraćuju u „Wall“ gde onda Stone i Wall čine logičan par
I mada je Copra zbilja jedna od najboljih realizacija koncepta Suicide Squad koje sam čitao u ovom veku, reći da se ona iscrpljuje samo u omažiranju Ostranderovog stripa znači i promašiti brojne druge – i presudne – elemente koje je Fiffe upleo u ovaj strip. Za početak, neki od likova su očigledni omaži drugim superherojima, na primer DC-jevom Orionu ali i Marvelovom Punisheru, Dr Strangeu ili Iron Manu, ali mnogo važnije od toga, Copra je strip koji – možda ne programski, ali svakako suštinski – pokazuje kako bi izgledalo da je Steve Ditko devedesetih godina prošlog veka na Image Comicsu uzeo da radi Suicide Squad.
Zvuči vrlo nerdi, ali stvar kod Copre je upravo u tome da je ovo strip koji značaj etabliranog kontinuiteta, univerzuma, multiverzuma itd. – dakle onoga na čemu počivaju veliki korporacijski superherojski sistemi našeg doba – potiskuje daleko u pozadinu i u prvi plan vraća energiju, intenzitet, čak, brutalnost ideje da se ljudi – ojačani kibernetski, genetski ili magijski – bespoštedno bore jedni protiv drugih sa motivacijama koje dramatično variraju od duboko ličnih i plemenitih pa do „mi smo ovdje samo zbog para“ stava. Utoliko, Copra, koja već sa prvim brojem stiže od nula do sto u rekordnom roku, bacajući tim u vrelu vodu i ubijajući polovinu dok se čitalac još nije snašao kojim redom se šta čita, forsira ne „veliki narativ“ već, naprotiv, živi na epizodama, fragmentima, scenama, izvlačeći iz njih maksimum tenzije i energije, dok se u pozadini (i to dubokoj pozadini) lagano krčka taj uokvirujući zaplet koga jedva da smo nazreli.
A što, barem meni, ume da ostavi utisak kao da čitam neki od legendarnih narativnih lukova X-Men, prepunih malih ličnih epizoda, tragedija i gorkih pobeda, digresija i okuka, ali urađen kao da je najpsihodeličniji Steve Ditko seo da radi strip u manga-stilu. Ovde ne mislim na vizuelno pripovedanje i organizaciju stranice karakteristične za japanski strip već na pristup priči u kome borilačke scene nisu samo obavezni sadržaj kog morate imati pre nego što se vratite interesantnijim delovima gde se strip bavi nekakvim promišljanjem*, već su one, naprotiv, „glavno jelo“, meso stripa u kome se dešavaju najvažniji prelomi, a likove prepoznajemo kao najsuštinskiji verne sebi. Copra se svakako drži standardne američke ideje o tome koliko stranica ima jedna epizoda, ali njena vernost akciji kao ravnopravnom delu priče, gde se jedna borba može prelomiti i kroz dve epizode je vrlo „japanska“ za moj ukus.
*što je izuzetno često u današnjoj superherojštini
Fiffe je negde i sam objasnio da su mu najdraži superherojski stripovi oni u kojima su protagonsti stalno u bekstvu (citirajući, naravno, X-Men svoje mladosti kao tipičan primer), pa je Copra očigledno pravljena po ovom principu. Nije da ovde nema „downtime“ momenata i zapravo cela „treća runda“ Copre, od broja 13 do broja 18 bavi se pojedinačnim likovima i ovde Fiffe demonstrira da je itekako sposoban da kreira narative koji nisu „samo akcija sve vreme“, dotičući uspešno melanholični „indie“ senzibilitet u priči o povratku klinca Patricka Dalea u svoj rodni gradić, ali osnovni ton Copre je upravo taj da su svi na ivici sve vreme, da svakog od likova more lične (i kolektivne) muke koje im ne daju da spavaju, niti da uspostavljaju stvarne socijalne odnose izvan uske zajednice plaćenika koji za polutajne državne agencije obavljaju prljave poslove. Taj koncept stalnog kontra/obaveštajnog rata kakav postoji i u našem svetu ali je ovde pojačan naučnofantastičnim elementima je onda idealna podloga da se likovi koji bi u nekom drugom stripu bili svedeni na prepoznatljive figure i možda koji saundbajt, razviju u ranjiva ljudska bića što, usred i najgrđe akcije, moraju da pronađu vreme za refleksiju i kontemplaciju.
Zvuči vrlo kičasto, ali Fiffe je pored toga što je sjajan crtač, i prilično talentovan scenarista i kombinacija urnebesne akcije na „ekranu“ sa samoispitivačkim, mračnim monolozima likova koji shvataju da su polomljeni i da ih život koji vode još više lomi ali da je jedini koji znaju – ta kombinacija veoma dobro pali i uspeva da Copru izmesti iz teritorije pukog omažiranja Suicide Squad (i drugih navedenih radova) na mesto gde shvatamo da je u pitanju i istovremena dekonstrukcija.
Naravno, i sam Suicide Squad osamdesetih godina je imao dekonstruktivni, ikonoklastički pristup pa je Copra dobro odmereni korak dublje, pokušaj da se ispod čudovišta u koja su pretvoreni (ili se pretvaraju) plaćenici čije živote pratimo pronađu krvareća, ranjiva ljudska bića sa kojima, čak i kada su u pitanju potpuno neiskupljive psihopate poput Boomera, osetimo tračak empatije.
Fiffeova ambicija da ima strip bez stvarnog glavnog junaka a gde će čitav ansambl likova ratovati, menjati strane, prolaziti kroz užasna psihološka (da ne pominjem fiziološka, interdimenzionalna, okultna) iskušenja je delovala naprosto suludo kada je serijal krenuo, pogotovo što u prvih dvanaest brojeva (runda 1 i 2, kako se to danas zvanično vodi) skoro da nije moguće upamtiti šta je ovde zapravo zaplet. Fiffe je majstor da pažnju čitaoca skrene na VAŽNE DETALJE koji su mu U TOM TRENUTKU pred očima, tako da on intenzivno proživljava situaciju visoke pretnje i eksplozivne akcije u kojoj se protagonisti trenutno nalaze i oseća njihova osećanja, bez obzira što, kad biste ga pitali, ne bi u tom momentu, bez prelistavanja unazad, umeo da vam kaže ni zašto se zapravo likovi trenutno sukobljavaju, niti za koga zapravo navija.
A što se ispostavlja kao Coprina prednost – činjenica je da u skoro ni jedan tekući superherojski strip ne možete ušetati bez „predznanja“ o likovima i istorijama, a Copra ovaj problem rešava tako što deakcentuje „viši“ zaplet i stalno vam pažnju skreće na trenutni problem, trenutni krešendo, trenutnu pretnju, trenutni razvoj odnosa među likovima. U tom smislu sebe posle dvadesetak ili trideset brojeva uhvatite kako Coprine likove doživljavate kao bliske i sebi važne, jer ste zajednički prošli neverovatne pustolovine iako bi vam bio problem da prepričate šta se tačno tokom tih pustolovina desilo, ko je bio prijatelj, a ko neprijatelj i da li je zaista tačno da likovi koji su se do malopre ubijali, trenutno sede u istom timu i ubijaju vreme do početka sledeće misije smešnim ćaskanjem.
Ovo mi je, priznajem, uvek delovalo kao na neki način poznato a kada je 2019. godine Fiffe dobio da radi miniserijal G.I. Joe – Sierra Muerte za IDW, shvatio sam da je upravo G.I. Joe bio taj nedostajući deo slagalice i da upravo iz njega potiče ta ideja o kolektivnom protagonisti, čije su ideje rasute kroz mnogo likova i koji je, ako ga posmatramo kao jedan entitet, stalno u sukobu sa samim sobom i stalno nalazi načine da taj sukob preživi i nastavi da postoji.
Sve ovo pišem da bih ubedio potencijalnog čitaoca da ne odustane ako posle par brojeva Copre koje je uzeo na Comixologyju (prvi broj je besplatan) ne kaže sebi „ja ovde ništa ne razumem“ i batali dalji trud – Copra je upravo tako dizajniran strip, njega nećete „razumeti“ na najvišem nivou čak ni kada pročitate svih 39 brojeva, ali hoćete povezati mnoge niti radnje i odnosa i trenutni početak „Ochizon Sage“ je najbliže koherentnom povezivanju elemenata zapleta koji Fiffe razvija još od 2012. godine, mada očigledno nije u pitanju THE zaplet koji je imao na umu kada je sa stripom krenuo već samo jedan od narativnih pod-tokova.
No, nikog to ne treba da brine, Copra jeste strip velikih narativnih lukova koji daju isplatu posle nekoliko godina ali Copra je pre svega strip momenta, brutalne energije prepoznavanja da je situacija još jednom surovo ozbiljna i da se vodi borba na život i smrt u kojoj čitalac emotivno učestvuje iz sve snage. Ili,da upotrebim još jednu rokenrol metaforu: Ako su X-Men iz devedesetih bili barokni prog-rok King Crimsona, Copra je isto to samo odsvirano na pank način, surova distorzija Disordera i Chaos UK koja boli i uči vas da u tom bolu uživate.
Druga stvar koja bi nevinom čitaocu mogla biti potencijalna barijera je Fiffeov crtež koji je na pola puta između fanzinskog amaterizma, vrhunskog superherojskog akcionog pripovedanja, poster-umetnosti i avangardnog slikarstva sličnog ranom stvaralaštvu Vladimira Veličkovića, sve u ekspresivnim eksplozijama i geometrijskoj simbolici.
Fiffe sve u ovom stripu radi sam, od crteža, preko scenarija, do tuša, kolora i leteringa i on je u svakom trenutku „čista“ verzija onog što je hteo da kreira pa su varijacije u tonu, pristupu, tehnici, mimetici, filozofiji crteža ogromne i uvek u službi trenutka koji crtež u stripu oživljava. Fiffe će mnoge svoje scene ostaviti samo na nivou skice, sa par linija za lice, bez pozadine, puštajući pljusak boje da dovrši posao, ali bila bi ogromna greška pomisliti da se radi o lenjosti ili uštedama na vremenu – Copra je demonstracija jedne manijačke posvećenosti umetnika svom delu i čak i crteži koji izgledaju najjednostavnije i „najamaterskije“ zapravo su radovi majstora koji pazi na ton u datom trenutku i čitaoca priprema za kasnije scene koje će, sasvim moguće, biti barokno iscrtane sa potpuno perverznim nivoom detalja. Ono što Copra nije je „realističan“ strip, ako ijedan strip to uopšte jeste, i Fiffe uvek ide na stilizacije, geometrijski simbolizam, energiju podsvesnog ili slučajnog, pretvarajući ljudske grimase u kubističke eksperimente (Castillo, recimo), dajući nam hodajuće košmare samosvesnog tkiva (Dy Dy) ili polubožanske figure koje će u nama izazvati sujeverni strah (šestoruka Yasuda, na primer) a svaku pomisao da je u pitanju crtač koji nekako može biti „lenj“ dok crta svoje životno delo u prah mrvi shvatanje koliko rada odlaziu na svaki kadar u kome se pojavljuje Gracie Kriegeskotte, bivši fotomodel poreklom sa Kube, sa svojim fascinantno prekomplikovanim kostimom. Psihodeličnost Ditkovih radova koja se sudara sa eksksksktremnim preterivanjem ’90s Image Comics stripova – Copra je idealan spoj nespojivog.
Fiffe u Copri postiže dve stvari koje su same za sebe retkost a pogotovo je retkost da ih vidimo u jednom istom stripu: jedna je savršena ekonomičnost table gde nikada nemate nepotreban detalj u pozadini tamo gde je prvi plan jedino što je važno* niti „realisitčnu“ fizionomiju tamo gde tri iskrivljene crte daju pravi identitet ali i raspoloženje, a druga je neverovatna pažnja posvećena organizaciji stranice ili kadra gde se u svakoj epizodi kreira zabrinjavajuće visok broj tabli koje mogu ne samo na vaš zid, kao posteri, već i u muzej, kao legitimna platna savremene umetnosti. Poslednja epizoda koju je uradio za Image (broj šest ili, po legacy numeraciji broj 37) sastoji se isključivo od spleš-stranica čiste akcije, bez ijednog jedinog slova dijaloga ili titlova i ovo je Fiffe koji trči počasni krug, omažira svoje uzore i demonstrira šta sve zapravo ume da uradi, a tek se zagreva.
*Dakle, Fiffe je neka vrsta anti-Geofa Darrowa
Nadam se da je petnaest hiljada karaktera koje sam do sada nakucao pomoglo da se razgori plamičak interesovanja i da se čitateljka* sada već ozbiljno pita gde bi to sve moglo da se nađe i pročita.
*ma kog pola, jelte, bila
Pa, stanje je, danas, na tom planu svakako bolje nego do pre neku godinu. Treba shvatiti ovo: Copra je u potpunosti nezavisan rad, totalni DIY, punk-as-fuck projekat autora koji se jedino dobro oseća kada kontroliše čitav proces. Utoliko, Fiffe ne samo da sve sam crta i piše već sve sam i izdaje, nosi na štampanje pa kupi iz štamparije i onda pakuje u koverte pa sam šalje ljudima koji Copru kupuju. Utoliko, prvih par brojeva štampani su u svega 400 primeraka (sa docnijim doštampavanjem od po još 400) kako bi operacija bila istovremeno i ljudski izvodljiva i ekonomski isplativa a kako je fama o stripu počela da se širi, Fiffe je počeo da sarađuje i sa strip-prodavnicama, i dalje zadržavajući potpunu kontrolu nad izdavanjem i distribucijom.
Saradnja sa Imageom je došla uz pomisao da će imati više vremena za kreativni deo posla ako se izdavač – firma njegovih heroja iz mladosti – bude bavio logistikom, ali nakon urušavanja distributerskog tržišta privremenim povlačenjem Diamond Comicsa iz posla tokom pandemijskog proljeća i ljeta 2020. godine, Fiffe je odlučio da mu se ne sviđa da drugi kontrolišu distribuciju njegovog rada i, uprkos insistiranju Todda McFarlanea da dvaout promisli, vratio se samoizdavanju sa udvojenom strašću.
Dobra vest je svakako da sa Imageom i dalje ima ugovor za objavljivanje digitalnih verzija novih epizoda kao i budućih kolekcija pa su utoliko stare Copra kolekcije (komada pet, u izdanju firme Bergen Street Press) a koje sakupljaju sve iz pre-Image perioda i dalje dostupne i na papiru i u digitalnoj formi, a zahvaljujući Imageu, imate sve kolekcije i sve do sada izašle individualne brojeve u digitalnoj formi na Comixologyju. Naravno, pravi sladokusci će juriti originalna papirna izdanja jer ih je Fiffe štampao na debljem papiru, želeći da svojoj bebi da najbolju moguću imanentnu formu, a s obzirom na niske tiraže starih brojeva, oni na ebay aukcijama već biju cene od po sto i stopedeset dolara.
Čime hoću da kažem da možda nisam pogodio idealan momenat da o Copri pišem analitički i intelektualno korisno ali jesam odabrao idealan momenat da vas ohrabrim da uskočite u Copra voz. Ne znam koliko dugo još Fiffe misli da ovo radi ali sudeći po poslednja dva broja, on se tek zahuktava i ni izbliza nije prišao svojoj konačnoj formi. Copra je priča o snazi volje i neverovatnoj kreativnosti čoveka koji dokazuje da ogromna količina talenta ne bi vredela ništa bez opscene količine uloženog rada. Čist komunizam a tako valjda sa Kubancima, makar i u rasejanju, i treba da bude. Čitajte Copru, da vam posle ne bi bilo žao.
