Moja glad za dobrim noir stripovima morala me je jednom odvesti izvan Amerike, pa sam tako pročitao dugo odlagana tri albuma* cenjenog francuskog neo-noir serijala Tyler Cross a koji su proizveli scenarista Fabien Nury i crtač Brüno.
*od kojih je treći, zapravo, barem na Engleskom jeziku objavljen u četiri dela, emulirajući „normalne“ američke stripove od dvadesetak i kusur strana
Nury je prilično poznat scenarista „novije“ generacije (mislim, rođen je 1975. godine a ja to računam u takoreći piletinu…) sa solidno širokim poljem delovanja, računajući i istorijske stripove, rad na spinof epizodama kultnog serijala XIII, ali i sa dosta izraženim interesovanjem za američki strip i za njega tipične žanrove. Jedan od Nuryjevih ranijih radova – u saradnji sa Xavierom Dodsonom – a pod naslovom W.E.S.T. crtao je cenjeni američki autor i višestruki osvajač Ajznerove nagrade, John Cassaday, a njegov hit-strip, The Death of Stalin je kasnije prilično uspešno prebačen i na veliko platno sa filmom iz 2017. godine u kome Steve Buscemi glumi Hruščova a Michael Palin Molotova.
Hoću reći, Nury je u neku ruku jedan od onih Francuza koji vole Ameriku, njene žanrovske radove i imaju ambiciju da se u njima okušaju pa je Tyler Cross jedan ogledni primer kako to izgleda kada dva Evropljanina (Brüno je rođen u Nemačkoj ali odrastao u Francuskoj) dohvate jedan, mislimo mi, tipično američki žanr. Spojler: izgleda, na momente, prilično nelagodno.
Naravno, ne bi bilo fer insistirati na tome da samo Amerikanci mogu ili smeju da pišu, crtaju ili snimaju mračne, gritty krimiće u kojima praktično nema pozitivaca i razlike između likova su u nijansama – u najboljem slučaju – sive boje. Francuzi svakako imaju svoju tradiciju krimi-žanra i Nury i Brüno su kvalitetni profesionalci, no svakako treba imati na umu da je Tyler Cross praktično njihov maltene fan-fiction omaž kultnim krimi-romanima iz serijala Parker Richarda Starka (a što je najpoznatiji pseudonim Donalda E. Westlakea) kojih je Stark napisao čak 24, a što je činilo najveći deo njegovog opusa i u velikoj meri definisalo američlki krimić u posleratnom periodu. Parker je dobio i svoje ekranizacije, a u stripu smo pre otrprilike jedne decenije imali cenjene adaptacije četiri romana o Parkeru a koje je uradio pokojni, legendarni Darwyn Cooke. Romane o Parkeru odlikuje glavni junak koji je kriminalac gotovo bez ikakvih kočnica, cenjen zbog svoje efikasnosti ali praktično sasvim bez prijatelja ili, uopšte vidljivih emocija, sa etičkim kodom koji se najpre tiče profesionalizma i reputacije, a najmanje empatije.
Tyler Cross je praktično prepisan Parker na ovom nivou a smeštanje radnje stripova na jug Sjedinjenih američkih država pedesetih godina prošlog veka još više podvlači sličnost sa Starkovim romanima. Nisam siguran koliko je Starkovih romana o Parkeru prevedeno i publikovano na našim regionalnim jezicima, ali prvi grafički roman o Tyleru Crossu, Black Rock iz 2013. godine (na engleskom ga je izdao Titan Comics 2015.) je očigledno naišao na plodno tlo na Balkanu pa su ga izdali i domaća Padora i zagrebačka Fibra. Naredne dve priče o Tyleru Crossu, Angola (koja se, da ne bude zabune, dešava u istoimenom zatvoru u Luizijani, a koji važi za najveću maximum security kaznionicu u SAD) i Miami su objavljene nešto kasnije ali koliko znam nisu kod nas prevedene i objavljene. Što je možda i šteta jer su Nury i Brüno u kasnijim pričama unapredili pripovedanje i kreirali složenije, pa možda i višeslojnije narative od Black Rock.
Generalno, tri priče o Tyleru Crossu imaju jedan jasan zajednički kostur a koji je, da bude jasno, dobrim delom preuzet iz romana o Parkeru – svuda su u pitanju veliki kriminalni „poslovi“ koje karakteriše velika potencijalna zarada ali i veliki rizik, u koje titularni (anti)heroj ulazi sa svešću da može da mu bude poslednje ali i da ionako nema šta drugo da radi u životu jer mu je kriminal poziv i profesija, svuda planovi izlete sa šina posle određenog vremena i Tyler se nađe u nebraom grožđu iz koga treba da se vadi snagom volje, željeznom disciplinom i pomanjkanjem ikakvih skrupula u pogledu manipulisanja ljudima.
Tako se u prvoj priči Cross zatiče u gradiću u Teksasu sa 17 kilograma mafijaškog heroina u torbi i bez dovoljno para da stigne do neke civilizovanije sredine – svestan da što duže vremena provede u mestu kojim drma lokalna porodica naftaških siledžija, to je rizik da nastrada veći. Naravno, problemi nastaju zbog jedne žene koja treba da se uda ali onda više nije sigurna… Druga priča, u zatvoru Angoli je praktično omaž jednom od meni najomiljenijih Hermannovih stripova, epizodi „Pakao Suong-beja“ iz njegove saradnje sa Gregom na serijalu Bernard Prince, sa nemogućim bekstvom iz nezamislivo paklenog zatvora kojim upravljaju sadistički i potpuno korumpirani činovnici, dok je treća, Miami, najkompleksniji narativ o preplitanju preduzetničkih manipulacija i mafijaških ambicija u Majamiju krajem pedesetih.
Ova poslednja ima možda i najveću ambiciju kada priča o sociopolitičkim temama, pokazujući transformaciju Majamija i Floride generalno u turističku destinaciju za radnike i pošteni inteligenciju nasuprot ideji da tu treba da odmara i uživa samo elita i Nury ovde kreira i višeslojnije likove koji imaju složenije motivacije, te ambicije koje nisu isključivo oportunističke. U poređenju sa Miami, prethodne dve priče imaju vrlo crno-beo, vrlo stereotipno „žanrovski“ odnos prema društvenim temama kojih se dotiču, sa pojednostavljenim psihologiziranjem i jednom nihilističkom crtom u prikazivanju rasnih i klasnih odnosa.
Naravno, ja nisam sad nešto kao gadljiv ni na žanrovske stereotipe ni na nihilizam i sasvim je prihvatljivo da strip ima u svojoj srži taj „equal opportunity hater“ senzibilitet gde će sa jedne strane prikazivati duboko ukorenjeni rasizam i u društvu i u institucijama a sa druge bez uvijanja i nekakvih ružičastih naočara predstavljati predstavnike manjina kao društvenu marginu koja nije imanentno plemenita ili kreativna. Ovo jeste sasvim osvežavajuće u odnosu na američke kreacije gde je praktično refleks da se manjine prikažu kao nužno socijalno naprednije od svojih tlačitelja, što, da ne bude zabune, svakako spada u pristup koji ja podržavam iz sve snage, samo kada je to i jedini pristup dolazimo do brzog kreiranja klišea „plemenitog divljaka“ a koji ni sam nije poželjan. Utoliko, sam Tyler Cross, koji nije rasista i koji sarađuje i sa Kubancima i sa Italijanima i sa Afroamerikancima kako i koliko mu to odgovara deluje kao nosilac libertarijanskog barjaka – čovek takoreći slep za boje koji gleda svoja posla i svoj interes.
Naravno, problem sa samim likom Tylera Crossa je što ga gotovo i nema – onako kako ga Brüno crta kao naglašenu konturu i jedva nekoliko prepoznatljivih crta na licu, tako ga i Nury sastavlja od pregršti „parkerovskih“ klišea, bez mnogo ličnosti. Cross je u ovim stripovima vozilo ispunjeno željeznom voljom i sposobnostima da preživi i hladnokrvno žrtvuje druge da bi pretekao, ali ne samo da čitalac ne dobija nikakvu kompenzaciju u nekakvim iskupljujućim elementima ličnosti (imao je teško detinjstvo, ili ima dete kome bi da ostavi pare za bolji život ili već nekakav treći kliše žanra) već ne dobija zaista ni uvid u to šta bi bile Crossove motivacije da se bavi ovim čime se bavi i prolazi kroz pakao iz priče u priču. Niti je to ljubav, niti udobnost, niti nekakva žeđ za bogaćenjem ili moći – Tyler je, a što je prilično pogubno za protagonistu neo-noir radova ma kog žanra, lik sasvim bez strasti, dakle ne neko ko strast ove ili one vrste prikriva iza ledene krinke nezainteresovanosti, kako je ne bi iskoristili protiv njega, već neko ko nema nikakvu vidljivu motivaciju da radi išta.
U tom smislu, Tyler Cross je jedna prilično zjapeća rupa u centru ovih narativa i Nury i Brüno se trude da je ispune na različite načine. Jedan od tih načina je Nuryjeva naracija „iz offa“, kroz titlove, kojom sa pozicije sveznajućeg ali svakako zainteresovanog pripovedača daje kontekst, ali i opisuje unutarnje živote likova. S obzirom da veliki, možda i neočekivano veliki delovi narativa otpadaju na druge likove koje gledamo na drugim mestima i saznajemo puno toga o njima, ali i lokalnoj istoriji i situaciji, rekao bih da kombinacija Nuryjeve tekstualne ekspozicije i Brünovih montaža funkcioniše sasvim solidno. Naravno, opravdano pitanje je koliko je ovo potrebno. Strip odlazi u jako velike tangente dajući nam stranice i stranice likova koji nam pričaju svoje dugačke priče, sve to izvedeno sasvim solidno na zanatskom nivou, ali uz prilično sitnu konačnu isplatu. Istorijat, recimo, knjigovođe koji radi u zatvoru u epizodi Angola je zanimljiv sam za sebe ali nam na kraju dana pruža gomilu sasvim nevažnih informacija u pogledu njegove uloge u narativu koji je ovde nominalno „glavni“.
Ovo je, sasvim moguće, stvar ukusa i možda sam ja samo izbaždaren da razmišljam u kraćim narativima (evropski album generalno ima 48 strana, a priče o Tyleru Crossu skoro dvostruko više) gde se svaki panel gleda i prostor na tabli se krvavo osvaja – moguće je da drugi čitaoci ove opširne tangente posmatraju drugačije i vide ih kao lepo obogaćivanje glavnog narativa. Meni su svakako remetile ritam stripa i samo, kada bismo se vratili na samog Tylera, čoveka čiju prošlost niti motivacije, paradoksalno, uopšte ne znamo, podvlačile taj problem sa protagonistom.
Nury svakako osmišljava složene kriminalističke zaplete u kojima uglavnom loši ljudi otimaju bogatstva od još gorih, a što je sasvim korektan kontekst u kome je korišćenje prilike da se nešto kaže i o istoriji, društvenim okolnostima ili politici opravdano. Kako sam već rekao, priča u Majamiju je ovde možda najzanimljivija jer se ne bavi „običnim“ kriminalom i pokazuje veze mafije sa legitimnim poslovima kao i jedan interesantan prelomni trenutak u evoluciji industrije usluga.
Takođe, na mikroplanu, pripovedanje je solidno. Brüno svakako nije crtač koji će svakome biti po volji – na internetu sam video i reakcije na Tyler Cross koje vele da je crtež „odvratan“ – on ima tendenciju da lica crta izuzetno pojednostavljeno, generalno ne voli da senči, pozadine crta samo kad mora, ali Brüno je i jako dobar u pripovedanju dajući nam sasvim „filmsko“ kadriranje i montažu, predstavljajući veliki raspon lokaliteta i atmosfera, sa vrlo solidnim stilizacijama kada je to potrebno (recimo u scenama akcije) i pristojnim atmosferama kojima doprinosi i prilično uzdržan kolor Laurencea Croixa. Brüno svakako i kapira noir crtajući muške konture u odelima i ženske obline sa jednim razumevanjem za seksepil žanra.
No, ovde svakako postoji i problem upadljivo seksističkog, mizoginog predstavljanja žena, a za koji sam se, kada sam se o njega spotakao u prvoj priči, se ponadao da je samo incident. No, nije.
Noir, naravno, ima svoju porciju „ugrađenog“ seksizma, seksualizovanja nasilja itd. ali novi radovi u ovom žanru umeju da se sete i da su klasični noir radovi ovo balansirali prikazom snage i na strani žena.* Tyler Cross ovo uglavnom propušta sa vrlo seksualizovanim, vrlo fetišističkim prikazom nasilja i dominacije nad ženama a koje, često, gledamo baš počinjene od strane glavnog junaka. U tom smislu se vraćamo na ideju da nije problem što je Tyler Cross psihopata – a jeste – već što je psihopata bez motivacije za koga, barem ja nisam uspeo da se vežem. U tom smislu ne bih imao problem sa stripom koji fetišizuje nasilje, ili ponižavanje žena ako bi to bilo izvedeno na jedan, jelte, umetnički kreativan način koji nešto govori o nama, o društvu, o ljudskoj rasi itd., dakle nešto što bi pored površne dimenzije fetiša imalo i dublju dimenziju poopštavanja i simbolike. Tyler Cross uopšte ne sugeriše da ovako nešto ima pa su scene u kojima vidimo žene naterane da rade stvari protiv svoje volje utoliko gore od scena gde gledamo muškarce naterane da rade stvari protiv svoje volje jer je to prikazano sa nedvosmislenim seksualnim nabojem. Tek u trećoj priči kao da se pokušava naći balans, prikazujući i „snagu“ ženskog lika ali ovo stiže posle velikog broja strana čiste eksploatacije.
*naravno, kada autor ne zna šta bi tačno bila ta snaga, dobijamo sramotu poput kasnijih nastavaka Millerovog Sin Cityja
Ponovo, ne kažem da sam univerzalni čitalac i svakako će neko ovo i čitati kao „čistiju“ eksploataciju i to mu neće smetati.
Kako god da se okrene, Tyler Cross mi je bio zanimljivo iskustvo, sa puno energije i kreativne ambicije, ali i podsećanje da kreirati moderne radove u žanru starijem od pola veka nije baš ni tako jednostavno bez obzira što se čini da su sve tajne zanata odavno otključane. Ovaj strip je pomalo razapet između otvorenog omažiranja Starkovih romana i uvođenja „svojih“ elemenata koji ne sede sasvim udobno u kombinaciji i nadam se da će Nury i Brüno imati prilike da još rade sa ovim protagonistom jer će to biti prilika da izgrade više njegovog karaktera i daju preko potrebnu crtu originalnosti jednom pristojnom ali decidno „B“ čitanju noira.
