Pročitao sam The Island of Dr. Moreau, strip-adaptaciju čuvenog romana H.G. Wellsa a koji je 2019. godine u dva dela izdao američki IDW, no sam ja ovom prilikom čitao kolekciju izašlu prošlog Aprila, a koja pored svog sadržaja iz dve originalne sveske dodaje i bonus u formi praktično kompletnog stripa samo u olovkama, bez tuša, oblačića, titlova i kolora, a kako bi crtači mogli da gledaju i uče od jednog od velikih savremenih majstora zanata – Gabriela Rodrigueza.
Rodriguezov partner na ovom projektu bio je lično IDW-ov osnivač, Ted Adams. Adams je firmu koju je osnovao sa nekolicinom ortaka i u kojoj je bio CEO zvanično napustio 2018. godine ali je ovo očigledno bio projekat rađen iz ljubavi pa je urađen bez kompromisa i sa visokim kvalitetom produkcije na koji nas je, uostalom, IDW i navikao.
Rodriguez je, naravno, veliki deo svoje reputacije i slave stekao crtajući IDW-ov serijal Locke & Key sa scenaristom Joeom Hillom, sinom, jelte, Stephena Kinga ali i vrlo sposobnim piscem i scenaristom. Locke & Key je bio jedan od najboljih horor-stripova urađenih u ovom stoleću i mada je iz njega nastala relativno mlitava TV-serija, nema sumnje u to da su njime Rodriguezove crtačke veštine predstavljene u izvanrednom svetlu pa je i rad na Wellsovoj adaptaciji za njega bio neka vrsta počasnog kruga.
Adams i Rodriguez su pre pokretanja ovog projekta diskutovali otome koji roman iz klasične ere viktorijanske fantastike da zapravo odaberu za adaptaciju. Pored Wellsovog Nevidljivog čoveka, u kombinaciji je bio i Verne sa 20.000 milja pod morem i, evo, malo se stresam od pomisli na to kako bi Rodriguez crtao Nautilus i čudesa podmorskog sveta. Dobro, možda jednog dana… Ostrvo Doktora Moroa, odabrano na Adamsov predlog je svakako bio dobar izbor ne samo zbog prilike da sjajni crtač oživi na papiru košmarne himere koje će etički-deficitarni biolog/ hirurg kreirati u svojoj potrazi za „unapređenim“ čovekom, već i zbog jedne šokantno sveprisutne relevantnosti ovog narativa. Wellsov roman je izašao pre 125 godina ali ne samo da njegove teme ne deluju zastarelo, nego su, sa svojevrsnom renesansom koju fašizam i etnonacionalizam trenutno proživljavaju i kojekakvim suverenističkim dimnim zavesama koje pokušavaju da ih prikriju, solidno dobile na značaju u novom stoleću. Metafora o visokoobrazovanom „Doktoru“ koji unapređuje zveri putem vivisekcije i pretvara ih u ljude, namećući im zakon što treba da ih očoveči a koga će one ponavljati kao mantru, u sujevernom strahu od kazne i stalnom rascepu između svojih urođenih nagona i prisilnog, stihijskog projekta „socijalizacije“ je toliko moćna i danas da je vrlo malo čudo da smo u poslednjih četvrt veka imali nekoliko bioskopskih verzija i nastavaka ove priče, uključujući svakako poslednji veliki juriš Marlona Branda na ketering dostupan diljem holivudskih setova iz 1996. godine.
Ovaj roman je toliko puta bio adaptiran, obrađivan, omažiran i „nastavljan“, u praktično svim zamislivim medijima, da je zapravo priličan izazov smisliti kako da se tako nešto uradi ponovo a da se pronađe svež, do sada neisproban ugao gledanja na priču i njene likove. Adams i Rodriguez, a na Rodriguezovu sugestiju, kao prvu i najočigledniju promenu uvode novu protagonistkinju. Umesto Edwarda Prendicka koji je bio narator romana, sada imamo Ellen koja je, poput samog Edwarda obrazovana i u stanju da razmišlja i o biološkim ali i o etičkim implikacijama eksperimenata što se izvode na ostrvu. Rodriguez veli da mu je inspiracija za ovo došla iz razmišljanja o samom Doktoru Morou kao o nekakvoj emanaciji muške fantazije o moći i dominantnosti, sa svim tim motivima nauke upregnute u (praktično nasilno) unapređivanje životinja da budu ljudi a što se svakako uklapa u ono kako je krajem devetnaestog veka doživljavano prosvetiteljstvo i „primenjena nauka“ od strane ne beznačajnog dela zapadne populacije.
Dok je jedna od fundamentalnih tema ove knjige empatija prema drugima a koju protagonistkinja stripa, Ellen vrlo prirodno razvija, prelazeći put od zgroženosti bićima koja u njoj izazivaju uncanny valley efekat i razne druge emocije na spektru od sažaljenja do gađenja, ovo stripovsko čitanje uspeva, velikim delom zahvaljujući Rodriguezovom crtežu da zaista ponudi i nove uglove gledanja. Wells je svakako svojim romanom predvideo zastrašujuće eksperimente koje su nacistički naučnici vršili u logorima, kao i recitovanje zakona kao pesmice u jednoj fuziji religijskog i svetovnog pristupa inženjeringu društva (a koje će biti svojstveno mnogim totalitarnim sistemima u dvadesetom i dvadesetprvom veku, sa teističkim i ateističkim, levim i desnim predznacima), no način na koji Rodriguez crta stvorenja koja nastaju Moreauovim eksperimentisanjem, način na koji je svako različito od svih drugih, ali tako da dele jedno vrlo izraženo iskustvo u kome se mešaju agonija i nerazumevanje onog što im se dešava – a neki prave ozbiljan napor da to razumeju dok su drugi prkosno buntovni i ne žele da se odreknu svoje prirode – iskombinovan sa triom belih likova koji su im „prirodno“ nadređeni svemu daje jaku crtu kritike kolonijalne istorije zapadne, u ovom konkretnom slučaju anglofonske civilizacije i njenih zaklanjanja iza rerligije, božije misije, a zatim humanizma i želje da manje razvijenima od sebe pomognu tako što će ih učiniti sličnijim sebi.
Da se to u ovom stripu dešava kroz scene zastrašujuće vivisekcije, hirurških zahvata na živim, zdravim jedinkama koje su posle svega nepovratno „pokvarene“ iako Moreau stalno ponavlja da želi da ih „vozdigne“, a ispraćeno je kultističkim ponavljanjem zakona koji insistiraju na tome da je životinjsko ponašanje ne samo dostojno prezira već i kazne, i prizorima belih, zapadnjačkih osoba koje na kraju dana svoje „podanike“ podučavaju i kažnjavaju bičevima – to sve Adamsovom i Rodriguezovom stripu daje vrlo dobrodošlu dimenziju istorijskog pozicioniranja narativa u epohu koja sa kolonijalnim praksama i idejama ni izdaleka još nije bila raskrstila bez obzira na ponos prosvetiteljskom erom, koja je sto godina ranije dovela Evropu (ali i Ameriku) u moderno dobra.
Sam kraj stripa je za nijansu „mekši“, empatičniji od Wellsovog originala, sa pričom koja je svakako morala biti kondenzovana da bi stala na 48 tabli ali i finalnom scenom u kojoj Ellen pokazuje volju i istrajnost da pomogne u ispravljanju nepravdi i zločina nanesenim životinjama na Morovom ostrvu, a što, naravno, jako odstupa od originalnog predloška koji je bio mnogo pesimističniji i odlikovao se izvesnom horor-dimenzijom.
No, ovaj strip nije zaista horor i on iz Wellsovog originala upravo izvlači elemente koji se prevashodno tiču načne fantastike, posmatrajući naučnu i sociološku ambiciju kao opasna oružja u rukama onoga ko već po prirodi stvari ima svu moć na svojoj strani. Rodriguez i Adams ne pokušavaju da na silu dovedu ovaj strip u moderno doba niti da ga uklope u sve metafore 21. veka, shvatajući da je njegova osnovna priča, ona o eksploataciji slabijih, skrivenoj iza parola o unapređenju i vozdizanju ne samo aktuelna i danas već i, praktično, univerzalna u modernijoj istoriji čovečanstva.
Adams iznenađujuće malo interveniše u tekstu i dijalozima koji su, tamo gde ima potrebe da ih bude, najvećim delom preneseni direktno iz Wellsovog romana. Ovo je svedočanstvo poštovanja prema izvorniku, ali i podsećanje da je Wells bio pisac zapravo zagledan u budućnost, bez želje da se uklapa u preovlađujuće stilske i žanrovske forme svog vremena, stvarajući dela koja će u ogromnoj meri biti odgovorna za stvaranje žanra naučne fantastike onako kako ga tradicionalno prepoznajemo.
Dijalozi zbog toga imaju osoben karakter, sa ekscentričnim, karakternim izražavanjem Doktorovog pomoćnika Montgomeryja čija karakterizacija ovde dobija i sasvim prirodan dodatak u vidu dugo potiskivane seksualne želje koja, naravno, dobija neprijatnu formu kada se na ostrvu pojavi mlada žena koja, jelte, ne može da ga napusti. Adams i Rodriguez sve ostavljaju samo na nivou dijaloga i Montgomeryjevih pičkopaćeničkih aluzija tako da strip ne odluta predaleko od osnovnog zapleta ali da podvuče tu pomalo patološku crtu situacije u kojoj dva muškarca, zarad „nauke“ i viših ciljeva sede na ostrvu i rade životinjama užasne stvari.
Grafički, ovo ne samo da je strip koji demonstrira koliko je Rodriguez svestran crtač već je i svojevrstan spektakl. Sam Gabriel primećuje da je među Wellsovim knjigama ova možda sa najviše „fizičke“ akcije u kojoj protagonist direktno učestvuje (uz mogući izuzetak Nevidljivog čoveka) pa je i rad na tome da Ellen zaista postane deo ostrva i da čitalac zajedno sa njim otkriva njegove tajne, strašne prizore ali i konačnu empatsku sponu sa bićima koja nisu tražila da budu vozdignuta nešto u čemu crtač očigledno uživa.
Svakako treba primetiti kako Rodriguez, po vokaciji arhitekta i neko ko se sa Locke & Key proslavio upravo na ime opsesivno detaljnog, impresivnog arhitektonskog osmišljavanja gotske kuće u kojoj se većina priče događa, ali i dizajna različitih ključeva i drugih predmeta od važnosti, ovde uopšte ne pokušava da se osloni na ove svoje jake strane. The Island of Dr. Moreau je u ovoj izvedbi priča koja se pre svega dešava u eksterijerima, na ostvru koje ima vrlo malo struktura podgnutih ljudskom rukom i ogroman deo Rodriguezovog napora uliven je presvega u karakterizaciju ljudskih likova a zatim davanje karaktera i unutrašnjeg života i onim poluljudskim, bestijalnim ali na kraju dana jednako živim i empatije vrednim likovima. Neke od njegovih kreacija ovde, kao čovek-leopard koga Ellen sreće bez najave, ništa ne sluteći, ali i tužni čovek-slon, su fantastične, i izazivaju i u čitaocu koktel emocija (gađenja, sažaljenja ali i divljenja) koje proživljava i sama Ellen.
Sa druge strane, ovaj strip je karakterističan po tome da je praktično ceo (sem dve-tri table) predstavljen u dvostranim spleš kompozicijama, stavljajući ucentar jednu veliku sliku koja prelazi na obe strane, i nekoliko manjih oko nje. Ovo scenama u stripu daje jedan raskošan, monumentalan izgled a da Rodriguez ne gubi korak u pripovedanju i umešno vodi oko čitaoca po stranici da mu obezbedi tu sekvencijalnu naraciju po kojoj je strip poznat. Adams sam kaže da je uživao radeći strip Marvelovim metodom gde je crtač na sebe preuzeo praktično kompletnu tehnologiju pripovedanja, sa scenaristom koji će posle samo upisati dijaloge tamo gde je to potrebno, a ukazujući i da za veliki broj scena tekstualna deskipcija nije ni bila nužna jer su Rodriguezova rešenja vrlo jasna, vrlo kinematska kada je to potrebno, sa dinamičnim korišćenjem malih panela oko jedne velike slike. Ako poredimo ovaj strip sa Locke & Key, pored toga što je kolor Nelsona Daniela svakako življi i evokativniji, svakako može da se primeti koliko je crtež dinamičniji, delom na ime tanjih linija i užurbanijih kompozicija stranica, ali delom svakako i u samom sadržaju scena koje su emotivne, energične, često i akcione, iako, naravno, ovo nije stvarno „akcioni“ strip.
Rodriguez je naravno perfekcionista koji načelno ne zna za podelu prioriteta po planovima pa su mu crteži izuzetno oštri i puni detalja, i napred i u pozadini, ali ovde je svakako postignut jedan likovni sklad sa velikim kompozicijama koje će često imati i desetine likova ali koje neće delovati ni pretrpano ni nefokusirano, uvek sa jasnim geometrijskim pravilnostima i linijama-vodiljama za čitaočev pogled.
Rodriguez naglašava da mu je ideja za to da čitav strip bude urađen u spleš-stranicama došla nakon čitanja strip-adaptacije filma Petera Hyamsa, Outland, a koji je uradio legendarni Jim Steranko. Steranko je takođe čitav film spakovao u vitkih 48 strana, a Rodriguez naglašava da je odluka da svaka strana bude spleš podrazumevala i odlučivanje o tome koji je element kompozicije onaj najvažniji i zašto ga treba naglasiti čitaocu na račun drugih.
Sve u svemu, The Island of Dr. Moreau je u ovoj verziji vrlo lepo zaokružena priča koja jeste namenjena poznavaocima Wellsovog romana – sa tim svojim blagim odmacima od zapleta, humanijim zaključkom, tematskim produbljivanjem – ali se pre svega čita kao izuzetno lep strip gde uz Rodriguezov izuzetni rad i Danielov savršeni kolor ide i veoma dobar letering Robbieja Robbinsa. U globalu, ovo izdanje podvlači prirodu stripa kao posebnog medija i uz Rodriguezovo vrhunsko pripovedanje koje predvodi orkestar vrsnih profesionalaca, podseća da je reč o formi u kojoj je maltene sve moguće.
