Prilično je poseban osećaj čitati novu epizodu Taličnog Toma u 2021. godini. Ovaj kauboj ne samo da je bio deo mog čitalačkog iskustva praktično otkad sam naučio da čitam, nego njegovo poreklo seže još u 1946. godinu i tokom ovih sedam i po decenija postao je deo globalne popularne kulture na sličan način kao i njegov kolega i rođak Asteriks. Naravno, René Goscinny je u avanturu zvanu Talični Tom ušao tek desetak godina nakon njegovog nastanka, nakon što je belgijski crtač i scenarista, Morris (aka Maurice De Bevere) već izdao deset epizoda, ali i da budem iskren, meni je tek sa Goscinnyjevim priključivanjem Talični Tom došao na svoje. Ne da sam ja to čitao u realnom vremenu, da bude jasno, sa ovim stripom sam se upoznao tek preko Asteriksovog zabavnika, sedamdesetih godina prošlog veka, a kasnije čitao i crno-bela ranija izdanja u Stripoteci Panorami, no iako je Morris već sa originalnim epizodama stvorio prepoznatljiv brend, saradnja sa Goscinnyjem je ono što ja doživljavam kao zlatno doba Taličnog Toma*, sa klasičnim karakterizacijama samog protagoniste, konja mu Džolija Džampera, braće Dalton itd., osobenim tematskim interesovanjima, dobrim spojem istorijske građe i lake satire itd.
*i ne samo ja, ovo se „zvanično“ smatra zlatnim periodom ovog serijala
Naravno, Goscinny je umro prerano, još 1977. godine, pa je Morris sledeće dve decenije radio nove epizode kombinujući scenarije koje je već imao sa radom sa drugim scenaristima. Uderzo, Goscinnyjev partner na Asteriksu (preminuo prošle godine pa smo nešto pisali o stripu Umpah Pah) je 2011. godine, nakon dugog vremena gde ga je radio sam, predao drugim autorima, dok je Morris, koji je umro 2001. godine radio na Taličnom Tomu skoro do smrti. Nove epizode ovog stripa izlaze relativno redovno još od 2003. godine, sa raznim kreativnim timovima, a od 2016. godine na scenarijima radi Jul, scenarista koji je iako po vokaciji profesor kineske istorije, zapravo karijeru napravio radeći političke karikature (između ostalog za sada već svetski poznati Charlie Hebdo), a veliki bum je napravio 2009. godine sa serijalom za Dargaud nazvanim Silex and the City koji je 2012. adaptiran i u uspešnu animiranu seriju sa pet sezona urađenih do 2017. godine.
Jul je do sada uradio tri albuma Taličnog Toma. Prvi, La Terre promise je postigao veliki uspeh, pokazujući da je Julova verzija popularnog teksaškog kauboja ugođena sa ukusom publike, pa je drugi, Un cow-boy à Paris, iz 2018. godine smelo proširio polje delovanja i po prvi put Taličnog Toma doveo na drugi kontinent, kontrastirajući dve kulture onog vremena (mada, da bude jasno, Tom stupa na tlo Evrope tek na dvadesetsedmoj strani albuma, što znači da u Parizu provodi manje od pola vremena u toj epizodi). No, danas pričamo o trećem Julovom scenariju, Un cow-boy dans le Coton, odnosno A Cowboy in High Cotton kako glasi prevod na Engleski u kome sam ga ja, u ediciji Cinebooka i čitao (pošto uprkos naporima pokojne majke nikada na Francuskom nisam naučio išta više do da masno opsujem). Original je izašao prošle godine a engleski prevod pre nekoliko dana.
Pominjanje pamuka već u naslovu albuma svakako sugeriše da će Talični Tom u ovoj pustolovini ponovo biti izmešten iz svog poznatog okruženja Divljeg zapada a u kome se on oseća najbolje, urpkos stalnim sukobima sa desperadosima, povremenm ukrštanjima kopalja sa nativnim stanovništvom, da ne pominjem zvečarke, jako sunce, prašinu. Za ovu avanturu, Talični Tom odlazi na jug Sjedinjenih Američkih Država, štaviše baš u Luizijanu nakon što saznaje da je, sasvim neočekivano, nasledio veliku plantažu pamuka a koju mu je ostavila žena što je nikada nije upoznao, oduševljena njegovim pustolovinama o kojima je čitala u štampi.
Ovi stripovi su uvek bili humorističkog tipa a jedan od čestih tropa koje koriste je „fish out of water“ postavka u kojoj naš kauboj, navikao na preriju, sunce, konja pod sobom i šaku na dršci revolvera treba da se suoči sa drugačijim okruženjem, drugim ljudima, običajima, kulturama itd. Jul ovo svakako forsira, pa je njegov prvi rad na Taličnom Tomu, o porodici evropskih Aškenazi Jevreja koju Tom prati preko američkog kontinenta, iz Misurija do Montane, imao tu komponentu susreta dve kulture dok je Tomova pustolovina u Parizu već eksplicitno bila o „presađivanju“ glavnog junaka u strano okruženje. Un cow-boy dans le Coton svakako varira ovaj motiv ali sa prelaskom u Luizijanu (od koje je, da bude jasno, Teksas zapravo južnije, ali nema tu kulturu starih južnjačkih plantažera) on suočava prostog, prostodušnog kauboja, naviklog na, jelte prerijsku jednostavnost međuljudskih odnosa i samorazumljivost pravde, sa kulturom koja sebe smatra dugovečnom, elitnom, kao i prirodno superiornom u odnosu na druge kulture.
Kao što znamo, Talični Tom se generalno događa u periodu posle američkog građanskog rata, nakon poraza konfederacije i abolicije ropstva a ovaj strip vrlo konkretno postavlja događaje koje u njemu pratimo pola decenije nakon stavljanja robovlasništva van zakona i Šermanovog obećanja da će oslobođeni robovi dobiti „četrdeset hektara zemlje i mazgu“. Kao što znamo, od ove priče na kraju nije bilo ništa i Džonson je eksplicitno poništio Šermanove ukaze, a ova epizoda Taličnog Toma se upravo bavi tenzijama koje postoje između nominalno bivših robovlasnika u Luizijani i još uvek sveže oslobođenih crnih stanovnika ove države koji između formalnog ropstva i vrlo suštinske nemaštine, ekploatacije i diskriminacije sa kojom se trenutno suočavaju ne vide preveliku razliku.
Drugim rečima, ovo je Talični Tom u svojoj veoma izraženo „woke“ formi i mada je Francuzima lako da kritikuju Amerikance za diskriminaciju, rasizam i druge neprihvatljive prakse, sasvim je fer reći da strip koji više od sedamdeset godina živi od tropa „divljeg zapada“ i mitologizacije kulture granice, duguje i sebi i čitaocima da se uhvati malčice u koštac i sa njihovim mračnim stranama. Talični Tom je, svakako pod Goscinnyjem, kao i Asteriks i Umpah Pah pre toga, imao prilično inkluzivan pristup prikazivanju različitih kultura. Ne tvrdim da bi epizode stare po pola veka uspele da prođu sve vrste današnjih woke testova, ima tu svakako mnogo nacionalnih i rasnih stereotipa koji mogu biti uvredljivi za ovog ili onog čitaoca, ali je rezonski tvrditi da to nikada nije dolazilo iz pozicije zlovolje i da je Talični Tom vrlo često i nativne Amerikance i Meksikance, i Afroamerikance prikazivao na ravnoj nozi sa WASP likovima, uzdržavajući se od podsmevanja rasnim karakteristikama i nikada se ne odnoseći sa prezirom ka manjinskim kulturama.
No, svakako se primeti da je Un cow-boy dans le Coton nešto nastajalo u dvadesetprvom veku, ali ovo ne mislim u lošoj konotaciji, naprotiv. Jul ima vrlo izgrađen stripovski rukopis i odlično je prilagođen stilu „klasičnog“ Taličnog Toma tako da su ritam čitanja i senzibilitet veoma slični, sa umešno odrađenim dijalozima koji raspakuju komplikovanu sociopolitičku situaciju SAD onog vremena, bez opterećivanja tempa pripovedanja ili pojedinačnih scena. Jul piše vrlo dobre dijaloge – i prevod na Engleski je, treba reći, veoma dobar – ali još važnije, razume da će dobro postavljen lik, bez obzira što se pojavljuje u možda samo dve ili tri scene, biti mnogo efektniji u posredovanju „drugih“ svetonazora i političkih, jelte, koncepata, nego da sve moramo da dobijemo posredstvom već uobičajenih članova ansambla kao što su Tom ili braća Dalton.
Naravno, ovde je nemoguće ne pomenuti crtača, Hervéa Darmentona, poznatijeg pod umetničkim imenom Achdé, a koji – inače lekar sa godinama prakse u radiološkoj terapiji – već decenijama uspešno radi stripove i posle Morrisove smrti je odabran da bude „kanonski“ novi crtač. Achdé sam kaže da mu je dečački san bio da radi Taličnog Toma, pa je čitanje epizoda nacrtanih u ovom stoleću, ako ne obratite pažnju na potpise, praktično kao da čitate originalni Morrisov rad. Achdé je Morrisov stil potpuno razumeo i usvojio, ne samo dajući apsolutno verne interpretacije ikoničnih likova, dizajna odeće, gestova, lokaliteta, već i koristeći identične pripovedačke postupke. No, Achdé svakako i evoluira Morrisove postavke, prateći verno ligne claire filozofiju koju je Herge ostavio u amanet franko-belgijskim strip-crtačima, ali pogotovo u izražajnosti likova idući korak dalje. Kako ovde imamo posla sa nedavno oslobođenim robovima koji prolaze kroz vrlo snažan spektar osećanja (olakšanje, nada, razočaranje, strah, bes…), tako i Achdé perfektno odgovara na pripovedačke i karakterološke izazove pokazujući nam legendarnog crnog šerifa Bassa Reevesa (istorijska, jelte, ličnost), ali i gnevnu mladu ženu koja radi kao učiteljica za lokalnu afroameričku zajednicu i predstavlja praktično prototip neumorne revolucionarke od koje zapravo kreću društvene promene što zahtevaju mnogo rada „na terenu“, te majordoma plantaže koju je Tom nasledio, umornog starijeg čoveka koji u nestanku ropstva zapravo ne vidi mnogo toga dobrog jer je svestan da rasizam i nasilje neće nestati preko noći.
Ovo je svakako i dalje humoristički strip pa imamo nekoliko scena u kojima vidimo da je vlasnica plantaže bila opsednuta Taličnim Tomom i pretvorila još za života svoju kuću na njoj u neku vrstu muzeja slavnom kauboju*, ali možda je najveći kvalitet komedije u ovom stripu to kako uspeva da ekstremno teške koncepte – vlasništva nad ljudskim bićima, kažnjavanja robova bičevanjem, žigosanja robova – predstavi bez uzmicanja pred eventualnim emocijama čitaoca, ali i bez padanja u ogorčenje ili nekakvu eksploatacijsku sumračnost. Sam Talični Tom u sve ulazi čista srca jer je kauboj koji voli preriju i slobodu, novac ga ne interesuje i jer smatra da je naprosto prirodno da ode na plantažu samo da bi vlasništvo nad njom preneo na same radnike koji na njoj još uvek rade za crkavicu iako su nominalno slobodni da odu drugde ako im se tu ne dopada.
* Achdé ovde u jednoj sceni pravi ljupki omaž evoluciji fizionomije Taličnog Toma kroz Morrisovu crtačku karijeru
Naravno, domah se ispostavlja da stvari neće ići baš tako lako, sa radnicima koji su vrlo besni – jer nisu plaćeni mesecima od kada je gazdarica umrla – i nepoverljivi prema novoj beloj faci koja se odnekud pojavljuje i sada treba da im gazduje, ali i sa lokalnom zajednicom belih plantažera koji Toma dočekuju kao „svog“, jer je beo, i implicitno očekuju da ne samo dovede svoje (ne više) robove u red već i da postane jedan od njih, po mogućnosti uzimajući neku od lokalnih udavača za suprugu.
Achdé ovde te komplikovane Julove koncepte vrlo lepo smešta u crtež, pokazujući dekadenciju i snobizam „južnjačke gospode i dama“ kroz karakteristične izraze lica i poze, ali i suptilno implicirajući da je u pitanju već značajno oslabljen genetski pul jedne insularne zajednice, pogotovo kroz blago deformisane fizionomije ćerki plantažera koje sve računaju na to da se dopadnu Tomu.
Naravno, Tom je pristojan i ne želi sukobe ali posle par rasističkh ispada koji su i za ono vreme intenzivni, eksplicitno stavlja do znanja lokalcima da sa njima neće da ima ništa i da njegova plantaža ide radnicima. Tada na scenu stupa Ku Klux Klan i ova se epizoda završava velikim akcionim set-pisom u kome – što je relativna retkost u ovim stripovima – imamo nedvosmislen prikaz toga da neki od likova bivaju ubijeni.
Jul i Achdé su vrlo pažljivi u rukovanju materijalom tako da se pokaže ono što je najvažnije – da su sami pripadnici „novog proletarijata“ oni koji će na kraju sebe osloboditi, odnosno da im slobodu ne donosi veliki beli revolveraš sa zapada, kao i da sloboda može biti samo reč kad se borba završi a vi nemate ideju šta biste dalje i epizoda se završava optimistički i energično, sa jasnim iskazom o tome šta je pravda i kako ona treba da izgleda.
Ono gde mogu da nađem reči kritike za Un cow-boy dans le Coton je u tome da je ovo u velikoj meri priča u kojoj je Talični Tom prisutan ali nije i specijalno delatan. Svakako, kako sam u prethodnom pasusu rekao, ovo jeste do neke mere neophodno upravo da se ne bi oduzela delatnost ljudima koji slobodu osvajaju, a za račun nama dragog stranca što je maltene slučajno upao u celu situaciju. Treba se svakako navići na tu ideju da Tom stvari uglavnom posmatra i ne radi mnogo toga ovde, pa i da se razrešenje događa samo uz njegovo učešće a ne kao posledica njegove inicijative. Ponovo, ovo nije problem sem ako ste HARDCORE tradicionalista koji će svako odstupanje od tropa starih pola veka ili više smatrati izdajom, ali dovodi u pitanje potrebu korišćenja nekih od tih tropa. Recimo, čitavo prisustvo braće Dalton u narativu je višak i zapravo oduzima prostor koji je možda mogao biti bolje iskorišćen za još malo prikaza života na plantaži i tenzije između momka iz Teksasa i dve grupe ljudi iz Luizijane.
S druge strane, Daltonovi jesu favoriti publike i Jul i Achdé ih veoma uspešno smeštaju u ovaj narativ – gde zapravo za njima nema potrebe – dajući im ulogu ako ne antičkog hora a ono turističkog vodiča, sa zgodnim informacijama koje od njih dobijamo na ime Vilijamovog (ili Džekovog?) čitanja knjige koja se bavi kulturom i običajima juga.
Svakako se može reći da su Jul i Achdé za poslednjih pet godina Taličnog Toma učinili primetno „svojim“ ali uz puno poštovanja za klasični materijal, pogotovo iz zlatnog perioda, i da su tri priče koje su do sada uradili pažljivo spojile dobronamernu komediju i satiru originala sa raspakivanjem nekih tema koje je taj originalni materijal imao možda samo u naznakama, prilagođavajući se današnjem, osetljivijem vremenu i koristeći veliku popularnost lika i njegovog stripa za jedno savremenije čitanje vestern-mitova. Neće to biti po ukusu svakome, pogotovo ne ljudima koji se refleksno ježe na sve što je „woke“, ali da se razumemo, to su, kao i svi ljudi kojima su draže predrasude od iskustva – budale. Ni slučajno neću insistirati da je Un cow-boy dans le Coton najbolja epizoda Taličnog Toma ikada ali je svakako dobra, zanimljiva, potrebna, a i neke stvari ona radi najbolje do sada. Vredno svake pažnje.
