Kako sam pre nekoliko dana i pomenuo, dugujem jedan mali osvrt na rad Toma Kinga na stripu Batman a koji se, evo, proverio sam, završio pre više od godinu dana, Decembra 2019. godine. Ni ja ne znam kud odoše svi ti meseci. King je u međuvremenu počeo da radi svoj „nastavak“ ovog rada, serijal Batman Catwoman koji je krenuo Decembra 2020. godine i do sada izlazio uredno mesečnim tempom, dosegavši tri broja u trenutku dok ovo kucam. A što je neka vrsta počasnog kruga i praktično radnog odmora za Kinga koji je tokom četiri godine radio redovni serijal Batman dvonedeljnim tempoim, verovatno dovodeći crtače do ruba nervnog sloma i sebi namećući opasno veliki pritisak da ne samo isporuči veliku količinu teksta u realno kratkim rokovima već, a što je neizmerno teže, kreira jednu zaokruženu priču sa početkom i krajem rastegnutu preko 85 brojeva magazina Batman. Koliko je uspeo u jednom a koliko u drugom naumu? Čitajte dalje da saznate!
Prvo malo konteksta. Tom King je bivši operativac CIA koji je dospeo i u Irak nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, a sve se to dešavalo nakon što je i u DC-ju i u Marvelu bio intern krajem devedesetih godina, asistirajući čak i Chrisu Claremontu jedno vreme. Nakon sedmogodišnjeg rada za Lengli, King će se vratiti pisanju i prvo objaviti roman (superherojske tematike, sa sve ilustracijama) a onda krenuti da radi stripove prvo za DC a zatim i za njihov imprint Vertigo. Već je rad na serijalu Omega Men, prilično opskurnom DC-jevom „svemirskom“ propertiju, skrenuo pažnju na Kinga pa je i, nakon otkazivanja zbog slabije prodaje ovaj strip vraćen u rotaciju, da se priča završi jer su čitaoci bili veoma glasni, a kada je King sa crtačem Mitchom Gerardsom uradio Sheriff of Babylon za Vertigo, kreirajući oporu priču o okupiranom Iraku i američkom brljanju po bliskom istoku a koja je nekako uspela da zadovolji i liberalnije i konzervativnije čitaoce, bilo je jasno da je ovaj čovek spreman za velika dela.
Rečeno-učinjeno, i King je za Marvel tada radio serijal The Vision koji je okrenuo mnoge glave, potvrdio njegov osobeni pristup superherojštini i stripu generalno (već legendarno korišćenje devetopanelne mreže za table) i, na kraju, krajeva, u jednoj meri poslužio kao predložak i za ovogodišnju Disney+ seriju WandaVision. No, kada je DC krenuo u svoj Rebirth projekat (ponovnog) ributovanja celog svog multiverzuma 2016. godine, napuštajući New 52 kontinuitet koji je u tom trenutku trajao pola decenije, firma je Kinga uhvatila i ponudila mu ekskluzivni ugovor, a koji je on prihvatio.
Već tada označen kao zvezda (i, bizarno, slavljen kao neka vrsta „eksperta“ na ime svog CIA iskustva, od strane desničarskije publike), King je dobio da radi Batmana nakon vrlo cenjenog rada Scotta Snydera (a o čijem smo događaju Dark Nights: Death Metal, koji na određeni način zaključuje „njegovog“ Betmena, ali i kreira novu postavku multiverzuma, pardon, „omniverzuma“, nedavno pričali) i priliku da tokom četiri godine radi maltene šta poželi. U intervjuima koje je davao pred kraj svog rada na ovom magazinu King će i sam reći da se iznenadio šta su mu urednici sve dopustili da uradi. Opet, moramo primetiti da DC nikako nije izdavač koji deifikuje status kvo, da na stranu stavimo da je paralelno sa Kingom i Bendis radio Supermena i, recimo, otkrio njegov tajni identitet čitavom svetu, firma koja dvaputa rebutuje svoje multiverzume tokom jedne decenije, krećući svaki put od, nominalno, nule, se ipak ne može optužiti za konzervativizam.
Naravno, može se argumentovati da je ovde na delu nešto i gore od konzervativizma, puko jurenje kratkoročnih skokova u prodaji kroz kreiranje „buzza“ na internetu putem šok-taktika i potresa koji gube težinu kada se ponavljaju ovako često, no time je svakako i vrednije što je King imao četiri godine na raspolaganju da napiše svoju veliku priču o Betmenu, da ga pritom niko ne dira, da ne mora da se bavi tuđim krosoverima i koordiniranim marketinškim naporima vezanim za filmove, televiziju, video igre. Kingov Batman možda neće na kraju biti zapamćen kao „veliki američki roman“, ali nema sumnje da ga je King skoro baš tako pisao, odgovarajući maltene jedino samom sebi i baveći se praktično jednom centralnom tezom od početka do kraja do mere kada je grupisanje ove priče iz osamdesetpet delova na manje celine korisno, ali se zapravo na kraju ona zaista valja čitati kao jedan neprekinut i celovit narativ o Betmenu koji pokušava i, da spojlujemo, uspeva, da bude nešto više nego što je bio do sada.
Naravno, to ne znači ništa samo za sebe, superheroji su maltene definisani time da u svakoj sledećoj epizodi moraju da urade više, da budu brži, jači, bolji nego prethodnog meseca, da prevaziđu još veća iskušenja i trijumfuju još impresivnijim herojstvom, no kako je svaki od scenarista koji su danas prepoznati kao „važni“ autori na Betmenu praktično pisao Betmena-kako-ga-on-razume, i King je u centar svoje priče stavio ideju sazrevanja glavnog lika. A to je svakako mač sa dve oštrice.
Za nestrpljivije čitaoce, da kažemo odmah da Kingov Betmen ima dosta slabih strana: neujednačen ton, često prerazvučeno pripovedanje gde se „atmosferični“ kadrovi i table smenjuju sa momentima usporenih dijaloških razmena što idu preko pukih ilustracija, korišćenje neverovatne reprezentacije crtača koji prečesto nemaju prostora da išta pripovedaju već su tu samo da crtaju lepe postere preko kojih će King lepiti svoje dijaloge, neretko monologe, pomalo neuverljivo korišćenje Banea kao „glavnog“ negativca koji na neki način treba da bude antiteza Betmenu… No, sa druge strane, Kingov Betmen ima i mnogo dobrih strana zbog kojih će ostati zapamćen kao značajan opus u istoriji ovog superheroja, a možda najvidljivija od njih je to koliko je ovo newbie-friendly, dok istovremeno poštuje klasiku.
Hoću reći, jeste malo zastrašujuće kad pomislite da uzimate u ruke strip koji izlazi bez prekida duže od osamdeset godina a mnogi scenaristi će rad na Betmenu shvatiti kao priliku da polemišu sa nekim elementima njegove istorije. Poznato je da ja rad Granta Morrisona na Betmenu od pre *gulp* petnaest godina (!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!) izuzetno cenim, evo, dok kucam ovo pogledujem na hardkaver kolekcije koje mi se kočopere na polici, ali Morrison je u ono vreme bio na vrhuncu svoje „esejističke“ faze, kreirajući fascinantan, višeslojan rad, ali rad koji ste zaista pravilno mogli razumeti samo na ime ozbiljno uloženog napora kopanja kroz istorijat DC-ja i Betmena, dešifrovanje Morrisonovih kriptičnih poruka ostavljenih malo u tekstu a malo u crtežu, konsultovanja sa wikijima, blogovima, pa i, ako imate sreće, ponekim sertifikovanim magom
Sa druge strane, Scott Snyder je išao svojim smerom, kreirajući masu novih likova, koncepata, istorija koje su sada sve deo „Betmen“ povesti a i to ume da bude malo opterećujuće. Utoliko, Kingov strip je, bez obzira na njegov povremeno sasvim naglašeni artizam, zapravo veoma udoban za čitanje. On se oslanja prevashodno na univerzalno poznate likove i njihove odnose i istorije, a da ih istovremeno tretira „zrelije“, bez ambicije da emulira ton nekih „srećnijih vremena“. Deluje kao prost, intuitivan pristup ali on je veoma redak u savremenom superherojskim stripu. Kingov Betmen ne samo da nije zahtevao dvosemestralno obnavljanje gradiva i čitanje desetina drugih stripova da biste upratili šta se tu dođavola dešava, nego je i po svojoj prirodi bio eksploracija i analiza nekih sasvim fundamentalnih motiva vezanih za ovaj lik.
Pretpostavljam da je ton koji bi najpre mogao opisati ovaj strip „melanholičan“, a što me asocira na slike „tužnog“ Bena Afflecka u kostimu Betmena, tokom snimanja Dawn of Justice – filma koji je praktično koincidirao sa Rebirthom u stripovima – ali je u Kingovom slučaju u pitanju jedna opasnija vrsta melanholije jer se, uz sve potrebne ograde, ovaj strip korektno može opisati i terminom „romantičan“.
U najgrubljim crtama, dakle, Kingov Betmen je priča o tome kako su se Batman i Catwoman smuvali, uzimajući jednu tradicionalnu, vrlo klasičnu povremeno-stalnu vezu između ova dva lika u stripovima ali i na filmu etabliranu već decenijama, i stavljanjem iste u centar. Što je vrlo legitimno: na kraju krajeva, potencijal veze između pravednika koji se zavetovao na borbu protiv kriminala i žene koja je romantični, klasicistički lopov što kroz neverovatne podvige krade legendarne umjetnine i dragulje od ionako prebogatih vlasnika – taj je potencijal ogroman i ako je tokom decenija mužen na kašičicu,* King se upro da uđe u svoje likove zaista duboko, u njima pronađe zrelost koja nije „stripovska“ već nešto ljudskija** i onda bespovratno promeni mitos o Betmenu i njegovoj porodici, ugrađujući jednu značajnu ciglu u zid karaktera ovog lika.
*čak je i Frank Miller trznuo u tu stranu kada je pisao Batman: Year One, jer Frank Miller ne može da odoli lošim devojkama, a da ne pominjem da su preko puta, u Marvelu, smuvali Spajdermena sa Crnom Mačkom, samo da tuđa dobra ideja ne propadne
**i, paradoksalno, manje „zrela“
Kad već pričamo o porodici, znam da ja Granta Morrisona pominjem i kad treba i kad ne treba, a već sam ga u ovom tekstu pomenuo, no, Morrison jeste taj koji je Betmenu dao sina, prekidajući dugu tradiciju aseksualnosti superheroja, odnosno, u ovom konkretnom slučaju seksualnosti-bez-posledica, nastavljajući se na Son of the Demon priču iz 1987. godine i proizvodeći Damiana Waynea u novog Robina a što je TEK poremetilo sve klišee o (platonskom?) erotskom odnosu između bogatog, starijeg muškarca i njegovih dečačkih protežea.
Utoliko, Kingov sledeći potez, da Betmenu nađe ženu – stvarnu osobu, sa komplikovanim karakterom i nepatvorenim emocijama, koja možda krade dijamante ali nije ćerka „Demona“ – deluje kao sasvim logičan nastavak Morrisonovog koncepta rastvaranja bet-oklopa i traženja ranjivog ljudskog bića ispod njega.
Kingov Betmen nije nužno sastavljen od odličnih priča i zapravo, početak serijala, pogotovo prva priča, I am Gotham, je relativno neimpresivna i tonalno pomalo u neskladu sa ostatkom serijala. King će do kraja koristiti neke od motiva (i likova) koje je ovde uspostavio, ali I am Gotham naprosto ne hvata čitaoca na prvu loptu. Može se argumentovati da je važno da Betmena u ovim prvim epizodama vidimo kao vrlo krutog, dužnošću-vođenog superheroja A-klase koji ne greši i žrtvuje svoj život bez razmišljanja kada je to potrebno, nadajući se da bi njegovi pokojni roditelji to pozdravili kao dobru smrt i bili na njega ponosni, ali svakako je istina i da ćemo varijacije na ovaj motiv videti mnogo puta kroz Kingov rad na stripu i ne samo na ovaj. King mnogo puta ponavlja neke svoje teze, kreirajući jedan osećaj večnog kruženja oko centralne teme. Što, ako pričamo o stripu kao o hronici „muvanja“ Betmena i Catwoman svakako ima jedan realističan miris dvoje izrazitih individualaca koji postepeno uče kako da budu više od solipsističke stene determinisanosti i budu i ranjivi i snažni za nekog drugog, ali opet – ovo ima 85 brojeva i bilo je prostora da se mnogo toga izbaci.
Što, opet, u stripu koji bi imao pamtljivije „priče“ ili narativne lukove, ne bi bio neki problem, ali kako je ovo zbilja jedna velika priča, nema sumnje u to da je malčice podnaduta. Uzmimo recimo, The War of Jokes and Riddles, dugačak flešbek u prvu godinu Betmenovog „betmenovanja“ u kome gledamo urbani rat između Jokera i Riddlera i njihovih bandi (praktično vojski) i Betmenovih pokušaja da ovaj rat okonča. Ovo je izuzetno lepo nacrtana i kolorisana priča, ali ovo je i sedam epizoda u kojima se zbilja malo toga dogodi, na kraju skup pametnih igara reči, i zagonetki, ali bez skoro ikakve stvarne reperkusije na Betmenov karakter – a glavni razlog ovog flešbeka je baš kako bi Betmen svojoj ljubavnici predstavio nešto što smatra najnižom tačkom svoje superherojske karijere.
No, King se za ovo zbilja iskupljuje pojedinačnim epizodama, malim pričama koje nemaju nekakav pamtljiv zaplet ili lukav koncept, već su pre svega karakterni momenti. Ovo je pre svega strip o sazrevanju karaktera i trenuci u kojima vidimo kako im se to događa, u relanom vremenu, su zlata vredni. Jasno, do kraja se toga nakupi, ponavljaju se često slične situacije i dijaloške razmene, ali opet, King uspeva nešto što je, po mom shvatanju veoma teško: da predstavi bujajuću romansu dvoje odraslih ljudi, svako od njih obdaren znatnom količinom moći (socijalne, ekononomske, psihološke itd.), a da ona izgleda i prirodno i uverljivo, najpre zrelo baš u tome da se i Batman i Catwoman povremeno ponašaju zaljubljeno i stidljivo, pa da onda pričaju o tome da se ponašaju zaljubljeno i stidljivo i pokušavaju da ovo analiziraju kao odrasle, jelte, zrele osobe, a onda na kraju završe tepajući jedno drugom kao školarci i ljubeći se bez kraja.
Zbog toga – a moguće je da samo ja vidim ovu romansu kao toliko zrelu i da nekom drugom to ne bi tako delovalo – mislim da treba prepoznati određene momente u ovom stripu kao bez ostatka antologijske i vredne uvršćivanja u neke buduće kolekcije što će pričati definitivne priče o Betmenu. Na pamet mi padaju raznitrenuci: od toga kako Batman i Wonder Woman idu na drugi svet da se decenijama bore protiv beskrajne armije demona (i, tipično za Kinga, akcenat nije ni na borbi ni na demonima), preko izuzetno odrađenog „double date“ skeča kada Bruce i Selina izlaze u zabavni park sa Clarkom Kentom i Lois Lane* i ovde dobijamo savršene „male“ studije karaktera, preko momačke i devojačke večeri za oba glavna lika, momenta u kome je Poison Ivy osvojila svet, istorijata Kite-Mana koga King tretira kao omaž Charlesu Schulzu, jedne savršene priče u kojoj Bruce Wayne u ulozi porotnika demolira Betmenov detektivski posao, pa sve do izvanrednog interludija pred venčanje kada Cat Woman i Joker, oboje praktično smrtno ranjeni, leže na podu crkve i razgovaraju.
*a gde je u toku superherojski maskenbal, pa se Bruce maskira u Supermena a Clark u Betmena
Praktično ni jedan od ovih momenata nije baziran na kompleksnom zapletu ili nekakvom napredom pripovedanju, već su u pitanju samo vrlo spretno uhvaćeni trenuci u kojima likovi govore i rade stvari koje nisu „redovan“ program superherojskih stripova gde tipično, a pogotovo na AAA frontu u poslednje vreme, sve biva podređeno „velikoj“ priči, sudbini univerzuma, govorima o žrtvovanju i pravdi. King je svakako daleko bolji u tom karakternom radu nego u samim zapletima – mada je i istina da kada je pokušao oba da spoji u Heroes in Crisis, to nije bio sjajan strip.
Druga strana TOG novčića je da kada u finalu treba da dobijemo rasplet koji će povezati sve niti što se kroz narativ provlače od samog početka, to bude i malo, pa, veštački, sa Kingom koji uredno čekira sve što je stavio na svoj spisak ali i čitaocem koji se oseća upravo kao da čita spisak a ne „organsku“ priču. „Ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš upasti u moju zamku“, na koje se nastavlja „A ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš ti misliti da sam ja upao u tvoju zamku ali sam zapravo ja tu već postavio zamku za tebe“ je način pripovedanja koji svakako može da bude opojan kada se izvede kako treba, no kod Kinga je ovo pomalo mehanički i nema snagu pomenutih karakternih momenata.
No, ovaj strip ćete svakako pamtiti na ime baš tih zamrznutih trenutaka koji nisu „priča“ striktno gledano, koliko su „ljudi“ i čak je i odabir Banea kao glavnog negativca na kraju opravdan. King kao da prepušta Riddlera Synderu a Jokera Johnsu i Bane je ovde adekvatno Betmenovo „ogledalo“ baš zato što nije nužno „komplikovan“ negativac sa složenim ambicijama i strategijama već oličenje gole sile i adikcije čija proklamacija „I Am Bane“ dobro ide u paru sa Betmenovim odgovorom „I am Batman“. Sukob ove dve vrlo muževne, vrlo testosteronske koncepcije koje su istovremeno i nezaustavljiva sila i nepomerljivi predmet spojen u jedno se na kraju razreši ne time da jedan od njih bude jača sila i tvrđi predmet već time da jedan od njih zapravo evoluira. Kingovo posezanje za konceptima putovanja kroz vreme i paralelnih univerzuma da se oslikaju različiti delovi Betmenove ličnosti nije nužno spretno u tehničkom smislu (posebno na kraju kada se čitaocu praktično u prolazu „objasni“ kako je do toga došlo), ali na kraju služi svrsi.
A ta je svrha, na tom istom kraju, sasvim plemenita: da se postavi pitanje – ali i da odgovor – je li Betmen „moguć“ ako se izdigne iz dve dimenzije i podari mu se emotivna dubina? King je u jednom intervjuu i pomenuo kako je Betmen prvi od „dvodimenzionalnih“ superheroja, jer je za razliku od Supermena, definisanog jednim motivom – da spase svet – imao motiv unutar motiva: da spase svet jer je to njegov zavet pokojnim roditeljima. No, lik definisan pre više od osamdeset godina gubitkom svojih roditelja i zavetom da će ih osvetiti vječnom borbom protiv kriminala je, na kraju druge decenije XXI veka praktično karikatura i King ovo, bez ikakve zlovolje, jasno primećuje, pitajući može li Betmen da bude „ostaren“, odnosno „sazret“ tako što će mu pored superiornog intelekta i željezne volje biti podaren i kapacitet da oseća. Ne samo da empatski deli dobro i zlo sa svetom dok priprema sledeći plan za njegovo spasenje već da ima odistinsku refleksiju prema samom sebi, i pronađe u sebi žudnju, bol, nedostatak i potrebu kakvu i svi mi osećamo.
Ovo je Kingov najveći dar čitaocima i Betmenovom kanonu, humanizacija lika kome nisu oduzeti ni vrhunski detektivski skilovi ni stvarna svakodnevna zabrinutost za sudbinu čitavog grada – ili sveta – ali kome je dopušteno i da sanja, i da greši, i da žudi, pa čak i da bude dobroćudno ismevan na ime svoje projektovane „imam sto godina i nikada se ne smejem“ persone. Štaviše, King je podcrtava kroz dvostruko oceubistvo, podsećajući možda i malo siledžijski na staru krilaticu da muškarac ne može biti odrastao sve dok mu je otac živ.
Naravno, sve je to jedna vrlo transparentna sanjarija sredovečnih, belih, socijalno situiranih muškaraca koji se pitaju imaju li i oni pravo na malo sreće, ali u mejnstrim superherojskom kontekstu gde se svaka aktivnost u kojoj se ne pripremate za rat smatra praktično izdajom svoje najdublje srži, ovo je praktično progresivan čin pomeranja lika u zrelijem smeru.
Na kraju svakako treba još jednom pomenuti da je King za saradnike imao neke od najboljih crtača koji danas rade superherojske stripove, od klasičnog Davida Fincha, preko neopisivo sjajnog Leeja Weeksa, Johna Romite Juniora i Mitcha Geradsa, Clayja Manna, Tonyja Daniela, pa sve do Mikela Janina koji je zapravo izneo najveći deo ove priče na svojim plećima i obeležio je izvrsnim pripovedanjem i akcijom čak i tamo gde je za to bilo najmanje mesta. Španac, koji ima ekskluzivni ugovor sa DC-jem već deset godina je ovim radom pokazao da je ne samo dobro učinio kada je napustio studije arhitekture kako bi se bavio stripom već i da se u stripu koji je definisan svojim scenaristom – i često vrlo ne-vizuelnim sadržajem – može ostaviti lični pečat. Respekt.
Poslednjih godinu dana Betmen je vraćen u „normalnije“ vode sa Jamesom Tynionom IV koji je preuzeo od Kinga rad na tekućem serijalu i za sada ostaje kao glavni scenarist i u post-Future State periodu, ali Kingova opsednutost time da Betmena izvuče iz solipsističke poze u kojoj su svi drugi alat a on je nedodirljivi mastermajnd što svakog budnog trenutka radi na ispunjavanju zaveta koji je desetogodišnji dečak dao pokojnim roditeljima nam je i dalje dostupona kroz serijal Batman Catwoman. O njemu jednom, kada bude zgodan trenutak a ovde bismo vas ostavili sa podsećanjem da, ako vas mrzi da pročitate 85 brojeva stripa kojeg je King napisao, zapravo nećete propustiti nikakvu značajnu „priču“, ali hoćete propustiti neke od najlepših karakternih momenata koje su ovi likovi imali u svojim istorijama. Pa onda, svakako, odlučite sami je li to vredno vremena i para.
