Vreme je, da sa velikim zakašnjenjem kažem nešto i o Marvelovom krosoveru Empyre, a koji je prošlog leta žario i palio američkom scenom ali koji se zaista može sagledati samo ako u analizu uključimo i uvodni deo, naslovljen Incoming! a koji je sa izlaženjem krenuo još krajem 2019. godine. Koliki je moj entuzijazam spram Marvelovih krosovera valjda svedoči i to da su kolekcije za Empyre izašle još u jesen prošle godine, da smo skoro pred krajem SLEDEĆEG Marvelovog krosovera, King in Black, a da sam se ja jedva privoleo da sednem i pišem o ovome, više iz osećaja dužnosti nego, jelte, zato što sam raspamećen onim što sam pročitao.
No, stvari treba gledati u kontekstu, pa tako odmah hoću i da podvučem da je Empyre za mene zapravo bio sasvim prijatan čitalački zadatak i DOGAĐAJ koji je imao više i supstance i istorijske težine pa i karakterizacije od svog prethodnika, a to je bio War of the Realms, jedan školski primer stripovskog Mc-obroka, komisijski sastavljenog narativa koji je zatim podeljen na obradu talentovanim scenaristima i crtačima što su od svega spravili probavljivu, čak na momente i sasvim zabavnu ali u nekom smislu hranljivosti (duha) sasvim praznu kašu.
War of the Realms je bio veoma jasno, i nimalo prikriveno, formatiran kao Marvelova ambicija da „namerno“ kreira materijal za neki svoj budući filmski uradak. Scenarista Jason Aaron koji je na sebe preuzeo ulogu glavnog arhitekte je i sam pojasnio kako je ideja da se kreira epski narativ uporediv sa Gospodarom prstenova, samo centriran na Tora i njegovu galeriju saradnika i neprijatelja. Meni je Aaronov Tor u globalu bio vrlo dobar, ali War of the Realms je bio vrlo mehanički sklopljen narativ sa tankim slojem političke motivacije (unutar samog Marvelovog multiverzuma, da se razumemo) koji je vrlo malo na kraju iskorišćen u cunamiju epske akcije od kog se ovaj događaj zapravo sastojao. War of the Realms mi, da ga i korektno gradiramo, nije bio uvredljivo glup kao Fear Itself ili Age of Ultron, a kako je ovaj drugi makar dao ime uspešnom filmu o Avengersima, sasvim vidim da će i War of the Realms za koju godinu u ovoj ili onoj formi biti iskorišćen kao predložak za nešto slično. Na kraju krajeva, od filmova iz Marvelove prve faze praktično samo Tor i danas ima bioskopsku budućnost.
Ne bi, međutim, bilo toliko neverovatno da Empyre dobije svoju filmsku inačicu i pre War of the Realms jer je ovaj krosover ne samo bolje ispisan, zanimljivije uvezan u Marvelovu istoriju i više se bavi likovima i karakterima, nego i jer se čini da su odabrani baš oni likovi i koncepti čija se eksploatacija tek nazire u Marvel Cinematic Universe kontekstu. Hoću reći, iako ovde Tony Stark, T’Challa i Steve Rogers po definiciji zauzimaju značajne pozicije u narativu i Avengersi su bitan deo ratnog napora u Empyre, priča je zapravo mnogo više fokusirana na Kapetana Marvela i Fantastičnu Četvorku, sa zapletom koji se oslanja na milenijumsko neprijateljstvo kosmičkih rasa Kreeja i Skrulla. Kako je Captain Marvel „svež“ MCU film i u njemu je ne samo uveden nepotrošen – i uspeo – lik Carol Danvers, već smo imali i postavljanje Kree-Skrull dualiteta kao okvira za neke buduće MCU priče, i kako su se Fantastic Four akvizicijom Foxa konačno vratili svome jatu a od prošlog (dosta slabog) filma je prošlo već puno vremena, možda nije puka slučajnost to da Empyre forsira porodicu Richards i njihove satelite, Kapetanu Marvelu daje značajnu ulogu, a zaplet i rasplet se u velikoj meri bave promenom kosmičkog status kvoa koji je trajao bezmalo pola veka.
Konkretno, Kree-Skrull War je jedan od vrlo ranih Marvelovih „događaja“, posebno sa mestom radnje u kosmosu, objavljivan u Avengersima od leta 1971. godine pa sve to proleća 1972. Radi se o priči koja prethodi kosmičkim sagama Marka Gruenwalda, Jima Starlina i Billa Mantloa i čini mi se da se Royju Thomasu nedovoljno priznaje koliko je stvari u Marvelu on postavio na pozicije koje su kasnije decenijama smatrane za podrazumevane. Svakako, u ono vreme Kree-Skrull War je bio uspešan i notabilan narativ – posebno uz AAA crtačku reprezentaciju u sastavu John i Sal Buscema plus veliki Neal Adams – i tu i tamo je proglašavan vrhuncem te neke prve faze Avengersa.
Dakle, trebalo je da prođe skoro tačno pola veka da se ideja o dva enormno velika i dugovečna kosmička carstva što su u milenijumskom sukobu zaista načne. Naravno, kosmos je u Marvelovom univerzumu (multiverzum sad možemo i da ignorišemo) veliko mesto i svako sa tog enormnog Švedskog stola uzima šta mu treba – Guardians of the Galaxy imaju svoje priče, Tor svoje, X-Men imaju Brood i Shi’ar (te Breakworld, a odnedavno, u Hickmanovoj eri i još čitavu mapu budućnosti kosmosa sa inteligencijama koje nadilaze kapacitet ljudskog poimanja) i u njima rase Kreeja i Skrulla uopšte ne moraju da figurišu. Istorijski, Skrulli su vezani prevashodno za stripove o Fantastičnoj četvorci, Kreeji za Kapetana Marvela pa je otud i Kree-Skrull War bio originalna i donekle smela ideja o spajanju motiva i likova iz dva različita magazina u trećem magazinu kog je Marvel tada izdavao.
Ovo, naravno, objašnjava i što su Fantastična četvorka i aktuelna Kapetanica Marvel tako bitni za Empyre, naravno, ali Empyre ne samo da se može opisati (vrlo bombastično) kao „događaj pripreman skoro pedeset godina“, već u njemu Marvelovi urednici i scenaristi dosta ambiciozno nastoje da povežu klasično i moderno, staro i novo, stavljajući neke nove i možda ne ni dovoljno popularne likove uz stožerne karaktere Marvelovog univerzuma i čineći napor da se izuvrši i svojevrsno „predavanje štafete“ u ne samo nepovratno promenjenom kosmičkom status kvou već i u stavljanju likova nastalih u ovom stoleću na istu ravan sa Kapetanom Amerikom ili Mr. Fantasticom, a zatim i guranjem svega korak dalje, do mere kada „novi“ likovi postaju u neku ruku i bitniji.
Naravno da se ovo može tumačiti i kao još jedan (ciničan) pokušaj da Marvel podmladi čitaoce i umesto podgrevanih likova starih po šezdeset i osamdeset godina u prvi plan izbaci mlađe, modernim senzibilitetima bliže karaktere, ali cinizam ne bi trebalo da nam bude prva ili nedobog jedina pozicija: inoviranje i eksperimentisanje jeste ono što stripovi mogu da rade mnogo lakše nego film ne samo u tehnološkom već i u ekonomskom smislu pa i pomisao da za imperatora čitave galaksije postavite osobu iz LGBT zajednice stoji u istoj ravni zamislivosti sa radikalnim potezom pomirivanja dve ratničke civilizacije što su jedna drugu satirale hiljadama godina i kreiranjem jednog unificiranog carstva posle pedeset godina u kojima vas je njihov sukob dobro poslužio na planu kreiranja novih stripova.
A baš se to, jelte, događa u Empyre, sa postavljanjem „mladog Avengera“, Hulklinga, aka Teddyja Altmana na čelo novostvorene pangalaktičke države. Empyre iz naslova je carstvo nastalo ujedinjenjem Kreeja i Skrulla u činu shvatanja da višemilenijumski rat obe rase zapravo koči u dosezanju svojih potencijala i da se, u ovom trenutku, ratuje više jer je u pitanju tradicija nego što postoji ekonomski ili ideološki razlog za to. Hulkling, kao proizvod nezamislivog ali dokumentovanog seksualnog, jelte, odnosa između princeze Skrulla Anelle i uglednog Kreeja (u liku originalnog Kapetana Marvela) je i simbolički idealna osoba da sedi na tronu novostvorene Alijanse. S obzirom da je u pitanju srčani ali emotivni gej-momak iz Njujorka koga je podigla samohrana majka da bude dobar Jevrejin i dobra osoba – dobijanje ovakvog radnog mesta je priličan potres za njega i njegov privatni život.
Nedavno sam, pišući o Runaways, više puta pomenuo kako su Young Avengers – kreirani približno u isto vreme sa namerom da budu podmlađena varijanta Avengersa, bliža mlađim čitaocima – bili neuspešan koncept. Sopstvene serijale su dobili u dva pokušaja i oba puta je to trajalo kratko*, pa su tokom petnaestak godina postojanja uglavnom izguravani na pozornicu tokom company crossovera, da se ne zaboravi da postoje. Realno, ja sam, evo, i zaboravio da Iron Lad postoji – da nisam malopre osvežio sjećanja na Wikipediji, možda bih i umro ne sećajući se ovog lika.
*drugi put, kada su ih radili Kieron Gillen i Jamie McKelvie, dakle superstar tim, magazin je dobacio do petnaestog broja, dva više od originalnog serijala, ali ovo je, očigledno ni blizu uspeha Runaways, Ms. Marvel ili Milesa Moralesa…
Opet, nisu svi likovi u Young Avengers bili jednako nememorabilni – Iron Lad, Marvel Boy ili mučeni Patriot su dosta zasluženo potpuno zaboravljeni, ali Hulkling i njegov momak Wiccan su imali sasvim okej narative učestvujući u nekim spinof-serijalima Avengersa. I ovo nije samo posledica njihovog „woke“ potencijala. Drugi likovi kreirani sa jasnim „woke“ agendama, poput Patriota (crni tinejdžer kao pandan Kapetanu Americi) ili Ironheart (crna tinejdžerka kao pandan Iron Manu) nisu imali uspešne ili zanimljive živote. Hulking i Wiccan su, na nekoj skali „reprezentacije“ možda zanimljivi jer su muški gej par, ali meni je uvek kod njih bilo zabavnije prvo to što su Jevreji iz srednjeklasnih porodica, a onda i to da je Hulkling isprva bio aluzija na Hulka, a onda vrlo brzo izgubio veze s njim a da je Wiccan jedan od likova sa možda najneuspešnijim kačenjem na trend u istoriji Marvela. Da, tačno je, vikanska „religija“ i (pop)kultura jesu dotakli neku vrstu mejnstrim prepoznatljivosti krajem prošlog i početkom ovog veka ali ne samo da je Wiccan kao lik došao prekasno da bi to iskoristio već je i način na koji njegova magija funkcioniše – Wiccan u suštini izvodi „magiju“ tako što u panici ponavlja rečenicu za koju se nada da će dati željeni magijski rezultat, tipa „Želimdanestanemodavde!!!“ – praktično parodija sama po sebi.
No, da se vratimo Empyreu, odnosno Incomingu. Incoming! je bio za mene dosta zanimljiv potez jer je Marvel ovde praktično napravio nešto karakterističnije za DC, regrutujući gomilu scenarista i crtača da kreiraju po jedan komadić, stripa, spajajući sve to u detektivsku istragu o misterioznim ubistvu u zaključanom stanu. Nisam mogao da ne pomislim da je komitet ovde na umu imao način na koji su Geoff Johns i Grant Morrison ranije u ovom veku sklapali uvode za Final i Infinite Crisis, krećući od lokalizovanih misterija ka kosmičkim posledicama. Incoming! ne daje previše esencijalnih informacija da bi bez njega sam Empyre bio nerazumljiv nekome ko generalno ima sliku o stanju stvari u Marvelovom glavnom univerzumu, ali je meni bio iznenađujuće intrigantan i spretno izveden uvod koji, naravno, postavlja osnove i za druge priče u Marvelovom univerzumu (uključujući malim delom i aktuelni King in Black).
Sam Empyre uokviren je po jednom uvodnom i epiloškom epizodom Fantastic Four i Avengers a „meso“ događaja čini šest epizoda miniserijala Empyre. Glavni scenaristi su ovde bili Dan Slott i Al Ewing a sa Ewingom koji je u samom sržnom narativu uradio više „pravog“ posla (dakle dijaloga) što mi se čini kao srećna okolnost jer je Britanac imao priliku da jedan ipak standardni „svemirski“ krosover prilagodi svom zanimljivom stilu i provede priču kroz masu epizoda koje, iako očigledno i dalje „komisijski“ osmišljene, nisu narativ previše opteretile podzapletima, trivijom i fakultativnim sadržajima. Empyre nije nikakva revolucija u krosover-biznisu ali je narativ koji vrlo lepo curi kroz tih svojih deset „zvaničnih“ brojeva i ima se utisak da je bilo tačno toliko materijala da se napravi ovoliko stripa od njega. Ovde nema veštačkih preokreta u minut do dvanaest da se izguraju još jedna ili dve epizode – zapravo zaplet se i bazira na jednom „neočekivanom“ preokretu koji se doađa vrlo rano i kasnije se sve iz njega konzistentno raspliće – nema besmislenih masovki i scena akcije razvučenih preko nekoliko spleš-strana, Empyre je naprosto primetno smislenije vođen i prilagođen svojoj formi od War of the Realms, Fear Itself ili nedavno živitopisanog X of Swords.
Ovo, naravno, ne znači da on ima predubok filozofski zaplet ili da je njegova tehnologija pripovedanja sad nešto vrhunski suptilna. Ewing je sa Immortal Hulkom prilično pomerio granice i što se tiče forme i što se tiče sadržaja, ali sa Empyre se prilagodio radu na „velikoj pozornici“ pa je i pored kvalitetnog skripta – i veoma, veoma dobrog crteža koga u samom Emypre serijalu daje Valerio Schiti, Italijan već vrlo izverziran za Marvelove svemirske narative – ovde sasvim lako videti koji su elementi nametnuti „odozgo“. Primer je Torovo upadljivo odsustvo iz glavnog narativa – on čak nije imao ni spinof miniserijal iako su Empyre miniserijale imali i Avengersi i X-Men, i Captain America pa su čak i mučeni Savage Avengersi imali jedan one-shot – ali i pozicioniranje „glavne“ borbe za budućnost galaksije na isto poljanče u Wakandi gde smo na filmu gledali kako se naši bore protiv Thanosa.
No, sve je to spakovano vrlo udobno – objašnjenje zašto je baš Wakanda strateški bitna za međuzvezdanu armiju koja planira da pokori doslovno celu galaksiju a čiji lider sebe smatra nečim višim od boga je sasvim prihvatljivo u okviru Marvelove istorije i nekakvog konsenzualnog „realizma“ u tom univerzumu, a prominentna uloga za Fantastic Four i njihov napor rame uz rame sa Avengersima mi je bila iznenađujuće lepo osveženje. Shvatio sam da, nakon gomile krosovera u kojima smo gledali kako udara brat na brata i junak na junaka i gde je Marvel neprestano istraživao tenzije unutar same superherojske zajednice,* izuzetno prijatno čitati strip u kome se superheroji udružuju, sarađuju ulažući sve napore da jedni druge podupru, pomognu, sa zajedničkim ciljem da odbrane Zemlju i ostatak galaksije, sa prirodnim poštovanjem između, recimo, Tonyja Starka i Reeda Richardsa, sa jakim ženskim likovima u vidu Carol Danvers, Sue Richards ili Jen Walters koji su svi na istoj strani, sa Benjaminom Grimmom i Johnnyjem Stormom koji su ono što treba da budu – heroji koji čak i dok spasavaju planetu pa i čitav Sunčev sistem, pre svega u mislima imaju porodicu i ljude iz svog kraja.
*samo u prošlih desetak godina smo imali Civil War II, Secret Empire, Original Sin, Inhumans vs. X-Men pa i Avengers vs. X-Men, misllim, rodbino, što je mnogo – mnogo je
S obzirom da se uvod za Empyre poklopio i sa krajem Slottovog rada na Iron Man, prijalo mi je i kako je Slott odmerio ton za delove Empyre koji su se ticali Fantastične četvorke* – nostalgično, optimistično, porodično, vrlo herojski – i ton za Iron Mana koji je ovde dobio ulogu više inženjera i mislioca nego ratnika ili stratega. Ovo je strana Tonyja Starka koju scenaristi ne forsiraju dovoljno često – superherojski stripovi ipak zahtevaju obaveznu meru letenja i tuče, jelte – pa je narativ u kome Tony ima i sumnje u sebe i dileme, ali nikada ne odustaje i na kraju ubedljivim (pseudo)naučnim radom spasava stvar u minut do dvanaest u sklopu cele ove priče ispao zreo i prijatan.
*koju i dalje piše
Naravno, to da su se Hulkling i Wiccan ovde uzeli i da je Hulkling po okončanju rata u kome je bilo i izdaja, prevara i metaforičkih noževa u leđa (kako već i mora kad imate posla sa rasom što može da menja oblik i izgleda kako želi, te drugom rasom koja je rat stavila u centar svoje kulture) ostao imperator galaktičkog carstva ali nije izgubio ništa od skromnosti i požrtvovanosti momka sa njujorškog pločnika je vrlo lep element. Ewing je ovde na svom terenu i pitanja o tome šta znači ZAISTA biti kralj i u kojoj meri moć obavezuje a u kojoj čoveka izmešta iz zajednice na poziciju sa koje se promatranje ljudskih života ponekad svodi samo na matematiku su istražena efikasno, sa jasnim didaktičkim poukama ali bez opterećivanja preteranim količinama teksta ili veštački kreiranim dramama. Naprotiv, superheroji su ovde pokazani onako kako na kraju krajeva oni sebe i žele da vide: puni vrline, požrtvovani, sa poštovanjem jednih za druge, zreli ali ne ogorčeni. Ovo Empyre ne čini nekakvim kamenom-međašem u modernom superherojskom stripu u smislu pretresanja gradivnih elemenata samog žanra i nekakve metaanalize teksta (kakav je bio DC-jev recentni Dark Nights: Death Metal) ali ga čini udobnim, blago staromodnim pa pomalo i nostalgičarskim štivom koje uzima neke poznate motive iz Marvelove istorije, a zatim ih pomera na nove pozicije, puštajući heroje da budu heroji i po cenu povremene naivnosti.
Ovo je, otud, u neku ruku i konzervativan narativ – na stranu sve te delatne žene i prominentni gejevi što se ljube u usta pred svima – ali ovo ne mislim u lošem smislu. Superherojski strip svakako ima dovoljno dekonstruktivnih i prevratničkih narativa da mu povremeno resetovanje na fabrička podešavanja i kreiranje korektnog mada ne revolucionarnog narativa o velikoj pretnji koja je zadesila Zemlju a herorji je požrtvovano odbranili neće naškoditi, naprotiv. Pa prijatno, vidimo se u King in Black.
