Još jedna nedelja, još mnogo dobrog metala. Ne znam kako se svim ovim ljudima isplati da i dalje sviraju u ovakvoj, jelte, klimi, ali hvala im na tome.
Blek metal kao aperitiv! Argentinci Non Aeon su sjajni na svom drugom EP-ju, Incluso el Infierno tiene sus Heroes. Njihov black-death metal je ovde ne samo odlično produciran i odsviran vrhunski nego pričamo i o konstantnom dotoku dobrih, svežih ideja koje ne razblažuju osnovni krljački program. Ovo je, koliko mogu da razumem, studijski projekat pa ova tri mladića koriste sve prednosti ovakve postavke da kreiraju intrigantnu, kompleksnu muziku koja ipak ima sve potrebne mošerske komponente. Vrlo lepo:
https://nonaeon.bandcamp.com/album/incluso-el-infierno-tiene-sus-heroes
Morbid Sphere iz Njujorka imaju dobar zvuk na svom drugom demo snimku i načelno vrlo zdrav balans između blek metala i htonskog death metala. Problem su možda veoma dugačke pesme koje posle određenog vremena u mojoj glavi pređu u čist ambijent, gde ne uspevam da upratim ni priču ni dinamiku. Ali možda sam samo bio ekstra nepažljiv. Ovo svakako vredi čuti jer kad obratim pažnju na detalje, Morbid Sphere uvek zvuče dobro:
https://morbidsphere.bandcamp.com/album/demo-ii
Jednočlani američki blek metal projekat Impious Throne je vrlo agresivan na svom debi albumu, Scourge. Ovo je blek metal vrlo posvećen brzini i energiji, sa, ipak, malo atmosfere i razliitih raspoloženja. No, u centru je svakako nabadačka, brza, zla muzika sa zujećim rifovima i mitraljeskim blastbitovima. Nije što sam ja slab na ovakav pristup, ali Impious Throne pruža odličnu partiju sa solidnom produkcijom i dosta napaljujućih a disonantnih rifova da mi srce bude na mestu:
https://impiousthrone.bandcamp.com/album/scourge
Antrisch su novi projekat nekih članova davno raspadnutih nemačkih viking-metalaca Kromlek i njihov prvi EP, Expedition I: Dissonanzgrat nije baš toliko disonantan koliko naslov sugeriše. Zapravo ovo je prilično simpatičan atmosferični blek metal sa vrlo lepim zvukom i kreiranjem atmosfere kroz interesantne teme i melodije, radije nego samo kroz ređanje šugejzerskih akorda do u nedogled. Antrisch jako dobro sviraju i imaju impresivno raznovrsne kompozicije koje, opet, imaju jedan unificiran identitet i senzibilitet. Vrlo dobro:
Italijani Ad Omega na svom debi albumu, Tenebris Templum kreiraju vrlo teatralan, epski-zvučeći blek metal. No, Ad omega su satanisti i skloni filozofiranju pa je ovo muzika koja manje priziva B-horor trope, a više se upriličava za jedan kontemplativniji pristup slušaoca. Ume to da bude dosta iznurujuće, jer je zvuk agresivan i sa vrlo malo dinamike, ali ima ovde i hipnotičkih dimenzija koje vrede:
https://adomega.bandcamp.com/album/tenebris-templum
Nisam do sada slušao hrvatski jednočlani black metal projekat Petrale, a što i jeste neka moja sramota budući da je momak do sada snimio već pet albuma za malo manje od pola decenije. Najnoviji, Mirabilis Jalapa je kolekcija hermetičnih, zrelih kompozicija koje su odsvirane i producirane vrlo sigurno. Nije ovo muzika za odmor ili hedbeng, disonance i odsustvo jasnih tema obezbeđuju da sve slušate kao jedan avangardan, prilično tuđinski muzički artefakt, ali Petrale je dobar u tome kako i muziku lišenu jasnih „udica“ za slušaoca pakuje u dugačke ali zanimljive kompozicije koje imaju dobru dinamiku i vuku slušaoca za sobom. Pored devet dugačkih autorskih pesama tu je i obrada Smaka (Tegoba) i ovo je interesantan dodatak kolekciji. Petrale pritom sve ovo naplaćuje koliko sami hoćete da date i svakako vredi da se čuje:
https://petrale.bandcamp.com/album/mirabilis-jalapa-2
Bendova koji se zovu Hellfire ima opsceno mnogo, naravno. Danas pričamo o ukrajinskim blek metalcima čiji debi album, Lobotomized by Holy Crucifix već naslovom sugeriše zlo, satanizam, dobru zabavu. I tako i jeste. Ovo je prijatna, dobro producirana ploča zlih rifčina i uniformno žestoke svirke. No, Hellfire nisu jednodimenzionalni i njihovi aranžmani imaju dosta dinamike i raznovrsnosti pa je pravi užitak voziti se od blago death-metalske Total Human Nullification preko Demonic Possesion koja ima malo thrash elemenata sve do Buried In A Cemetery koja izaziva slušaoca da postavi najlogičnije pitanje: a gde biste VI da se sahranite?? Odlična svirka, sa taman toliko avangardnih elemenata da prijatno zamirišu i veoma dobar, izvrstan debi:
https://hellfire-band.bandcamp.com/album/lobotomized-by-holy-crucifix
Finski Essedum nudi vrlo lepu vizit-kartu ljubiteljima black metala svojim prvim EP-jem Tír na nÓg. Ovo je uredan, vrlo pristojan black-death zvuk koji ima i energiju i brzinu ali i mračnu atmosferu, i dobre rifove i upečatljive solaže. Finci su i inače u blek metalu poslednjih godina jedna fontana kvaliteta i raznovrsnosti a Essedum nude najbolje od svetova black i death metala pa vrede da se čuju:
https://essedum.bandcamp.com/album/t-r-na-n-g
Brazilski rodno mešoviti sastav Profane Souls proslavlja četvrt veka postojanja izlaskom prvog albuma. Ovaj bend je poslednji put nešto izdao još 2013. godine i čini mi se da je izbacivanje prve dugosvirajuće ploče fin način da se obeleži jubilej, posebno kad pričamo o bendu čija je muzika vrlo obredna, vrlo zainteresovana za (blasfemične) rituale. Utoliko, Ritual de blasfêmia, kako se ova ploča zove je vrlo teatralan materijal – ne sasvim po mom ukusu, da se razumemo, ali vrlo karakteran i sklon da slušaoca uvuče u svoje dubine postojanim ponavljanjem tih ritualnih tema. Atraktivno, svakako:
https://profanesouls1.bandcamp.com/album/ritual-de-blasf-mia
Ekvadorski Malignvs se sveo na duo za potrebe snimanja drugog albuma, Soul Metamorphosis, ali barem zato imaju mnogo gostiju na snimanju pa se to kompenzuje. I generalno, Soul Metamorphosis je prilično ambiciozna ploča čiji razrađeni aranžmani i raskošne teme treba da u fulu prenesu ezoterična interesovanja članova za klifot i slične teme. Ako kažem da bend ovaj album opisuje rečima „’Soul Metamorphosis’ je transformacija energije bezdana u mračne melodije“ to valjda pomaže da znate da li vam se ovo sluša ili ne. Malignvs nisu nužno baš sve vreme po mom ukusu ali ovaj album je očigledno odrađen iz dubokog ubeđenja i sa mnogo posvećenosti i vredi da se presluša:
https://malignus1.bandcamp.com/album/soul-metamorphosis
Ruski Wintaar se baš drži uralske tematike, prošli album mu se zvao Ice Heart Of The Urals a aktuelni je naslovljen From Darkness Of Ural Forests. Ne mari jer je muzika svakako konzistentna sa ledenom, divljom temom koja se sugeriše naslovima, a i jer je Wintaar postao pravi bend i prilično dobar poslednjih pola godine, sa kvalitetnijim pesmama, sigurnijom atmosferom i boljom muzikom. Zane Young iz Elegiaca i ovde svira bubnjeve i sve zvuči kako treba, old school ali i originalno i emotivno na pravi način:
https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/from-darkness-of-ural-forests
Emotivan, melodičan blek metal dobijamo na EP-ju The Chosen One bečkog jednočlanog simfo-blek projekta Ancient Mastery. Nema ovde mnogo simfonijskih aranžmana, da bude jasno, i ovo je prilično sirov i lo-fi snimak u odnosu na ono što čovek očekuje, ali je muzika emotivna i kičasta na prave načine pa sam je sa simpatijama poslušao. Da ima malo više dinamike u masteringu, ovo bi bilo i kudikamo bolje, ali svakako pričamo o lepom izdanju:
https://ancientmastery.bandcamp.com/album/the-chosen-one
Poljaci Mānbryne imaju odličan debi album, Heilsweg: O udręce ciała i tułaczce duszy („o telesnoj patnji i lutanju duše“) i ako vam se baš sluša odlčan, kvalitetan poljski blek metal, imate sreće, pošto je ovo upravo to. Nemam pojma ko su Mānbryne i koliko iskustva imaju u prethodnim bendovima ali ovo je veoma zrela, veoma dobra muzika, napisana sa dušom i izvedena srčano. Pričamo o pet dugačkih pesama, produciranih veoma dobro, sa svim najboljim u modernom blek metalu spojenim na jednom mestu: melodija, atmosfera, ali i žestina, brzina, energija, pa onda i ambiciozni aranžmani. Mānbryne imaju sve i ako ne budu neka vrsta zvezda, makar u ovom našem ograničenom svemiru metala i ekstremnosti, na ovom svetu nema ni malo pravde:
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/heilsweg-o-udr-ce-cia-a-i-tu-aczce-duszy
Isti izdavač, norveški Terratur Possessions ima i debi album takođe norveških Syning. Nazvan isto Syning i sa svega tri pesme u nešto jače od pola sata, ovo je jedan prilično fascinantan muzički artefakt, veoma udobno smešten u svoju hermetičnu, nekomunikativnu čauru i zadovoljan da tamo meditira. Syning, dakle, nije ploča za žurke i provode i nisam siguran ni da li ova tri veoma iskusna muzičara (sa CV-jem koji obuhvata Whoredom Rife, Gorgoroth, Manes…) imaju nameru da ovo ikada izvedu na bini, pred publikom, ali za slušanje u jednom posvećenom, ličnom prostoru, Syning je opasna ploča. Poslušajte:
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/syning
Stoner! A prvi na redu su Finci The Moonhaze sa EP-jem Emotional Emergency koji zapravo meša klasičniji stoner gruv sa malo „pravog“ heavy metal ugođaja. Ništa preterano, ali ovde su gitare svakako kompleksnije i harmoničnije od uobičajenog heavy blues menija koji dobijamo od „normalnog“ stonera. Dodatno, muzika je prilično atmosferična i, uz dosta promena tempa i jake dinamičke razlike, može da se priča o teatralnosti koja prevazilazi granice stonera. Svakako dobra ploča, vredna pažnje:
https://themoonhaze.bandcamp.com/album/emotional-emergency
Uskrs u ljudima inspiriše ono najbolje (i najgore ako gledate sa prave strane) pa su tako Kanađani Satan’s Children izdali album Abstract Expressionism i ovo je, recimo, kombinacija psihodeličnog roka, fuzz rocka, doom metala i stoner roka… Satan’s Children imaju, mora se primetiti, osoben pristup kompozicijama sa primetnim obrednim elementima u muzici a koji se lepo uklapaju u u suštini bluzersku osnovu njihovog zvuka. Ima ovde okultne drame i satanističkog rituala, ali sve je na kraju umotano u prijatan heavy rock omotač da bude prijateljski i poznato. Zanimljiva ploča:
https://satanschildren.bandcamp.com/album/abstract-expressionism-2
Mađari okupljeni oko Psychedelic Source Records su toliko dobri i izdaju toliko mnogo albuma da je sreća da se svi plaćaju onoliko koliko poželite inače bi jedino Jeff Bezos mogao da ima kompletnu kolekciju. Posle prošlonedeljne kompilacije nekoliko bendova iz ovog kolektiva, dobijamo i pojedinačne albume snimljene na ovim sesijama a prvi na redu su fenomenalni Pilot Voyager. Izuzetni Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i radi miks, a gitaru, koja je u prvom planu svira EKSTREMNO rasploženi Ákos Karancz. Bud Fascination je kolekcija dugačkih, veoma tripoznih džemova gde Ambrus i bubnjar Márton Kása prave tvrdu, stabilnu podlogu za Ákosovu pirotehniku i ovo je gitara koja od prozračnih atmosfera brzo stiže do urnebesnih erupcija pregrejane lave i nosi slušaoca sve do izmenjenog stanja svesti a onda i dalje u svemir. Sedam džemova, značajno više od sat vremena svirke, odličan zvuk, nipošto ne propustiti ovaj biser spontanog panonskog space rocka:
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/bud-fascination
Ponekad vam se samo sluša normalan, običan hard rok. Za takve potrebe, obratićete se čikaškim GhostSigns čiji istoimeni debi album, i pored naslova pesama kao što su Play Your Guitar, Out of Control ili The World’s On Fire nisu TOLIKO staromodni. Recimo da je ovo najviše nalik na ’90s rivajvl hard roka i za moje uši, sasvim prijatan u svom kombinovanju energičnih bluz osnova, poletnog tempa i himničnih refrena. Koliko tu ima supstance? Pa, sad, nisam doktor i ne bih da gledam, meni je već i većina ’90s autputa bila malo predaleko od ’70s predložaka, ali ja sam suviše analna osoba. GhostSigns sviraju prijatnu, kvalitetnu muziku i to je dovoljno:
https://ghostsigns1.bandcamp.com/album/ghostsigns
Za iste potrebe možete poslušati i album Nova Koloso istoimenog dua iz Baltimora, a koji kaže da je album snimljen kod kuće tokom lokdauna. Da prvo izrazim puno divljenja za kvalitet produkcije koja nije samo studijskog kvaliteta već ima i toplinu i dinamičnost koju danas isuviše retko čujemo u bilo kakvoj težoj rok muzici, a onda i da kažem da je ovo autoritativan, proggy materijal koji vuče malo i na klasičan hard rok ali se ne stidi ni ’90s zvuka, negde između noise rocka i hard rocka. Pevač, čak, dosta podseća na Briana Molka iz Placebo, pa je ovo album koji može da pomiri padavičare raznih profila:
https://novakoloso.bandcamp.com/album/nova-koloso
Njemački Wheel, nažalost nije tajni projekat Radomira Mihajlovića-Točka, ali jeste sada već vrlo solidno pedigriran doom metal sastav iz Dortmunda čiji treći album, Preserved in Time donosi vrlo pristojan i umiven doom/ hard rock za ljude koje ne zanima da se muče sa kojekakvim ekstremistima, nego vole lep rif, prijatnu melodiju, dobar zvuk. Sedam pesama na ovom izdanju su spore i dugačke, ali bez pornografskog fokusiranja na ove elemente doom instrumentarija, pa se može govoriti da su prvo nastali rifovi i vokalne melodije a da su tempo i dužina aranžmana prirodno ispredene iz njih. I to je dobar pristp, Wheel imaju upadljivo dobre i pamtljive teme, prijatne harmonije i lep, topao zvuk – sa dosta dinamičnim masteringom!!! – koji im odlično stoji. Užitak:
https://wheeldoom.bandcamp.com/album/preserved-in-time
Vreme je za malo gitarskih pejsaža. Kuan su iz Firence i ova dva mladića imaju singl Koi Pond koji traje puna 22 minuta. Nije baš radio-friendly, da se razumemo, ali ova jedna kompozicija koja se sva sastoji od distorziranih gitarskih tonova i mikrofonije je zapravo veoma prijatna i ubedljiva ekskurzija u soundscape teritoriju, sa taman toliko harmonija i tema da ne bude potpuno amorfna ali i sa preovlađujućim akcentom na samom zvuku i aleatornim svojstvima ovakvog pristupa sviranju. Kao nekakav shoegazerski Sunn0))), pitate sad vi, a ja kažem da to i nije loš opis. Vrlo dobro:
https://kuan.bandcamp.com/album/koi-pond
Ne znam zašto baš Francuska obiluje mekanim instrumentalnim psihodeličnim bendovima koji štancuju albume na svakih par nedelja, ali evo nam novog Octopus Divera. Smoking Souls je opus od osam pesama, uglavnom veoma prijatnih maštarija na vrlo malo distorziranoj električnoj gitari uz jedva naznaku ritma i mada uz ovo svakako nećete praviti pijane žurke i šutirati se, teško da se nećete osećati blaženo dok ga slušate:
https://octopusdiver.bandcamp.com/album/smoking-soul
I, kao u potvrdi ove priče o Francuzima i mekanim, prijatnim, instrumentalnim psihodeličarima sa sumanutim tempom izbacivanja nvoih izdanja, Stone Rebel su izbacili novo. Ovog puta je u pitanju „samo“ EP sa dve pesme ali Timeless Journey traje solidnih petnaest minuta i iako se Stone Rebel ne mrdaju ni milimetar od svoje uobičajene formule nežnog gruva i umiljatih gitarskih eksploracija – to i dalje zvuči sasvim neodoljivo. Platite koliko želite:
https://stonerebel1.bandcamp.com/album/timeless-journey
Grci Hazy Sea su instrumentalni psihodelični stoner bend iz Kavale i, za razliku od gorepomenutih Francuza, njihova muzika podrazumeva i više distorzije i više žestine, ali i forme bliže bluz-predlošcima. Naravno, Grci su u proseku jako, jako dobri u stoner roku pa su i Hazy Sea odlična ponuda na albumu The Journey Collection koji je kako mu i ime kazuje kompilacija sastavljena od pesama sa prethodnih izdanja. Idealno za upoznavanje sa opusom ovog benda, rekao bih jer The Journey Collection u kompaktnoj formi daje gomilu različitih aspekata ovog prolifičnog sastava i slušaoca kvalitetno informiše ima li potrebe da se upušta u dalja istraživanja opusa benda. Što se mene tiče – ima, jer su Hazy Sea vrlo lepo uklopili bluz sa psihodeličnim gruvom, te malo egejskih harmonija i nude prijatan, konstantno zanimljiv program:
https://hazysea.bandcamp.com/album/the-journey-collection
Francuski Wormsand spaja nekakav post-metal i post-rok sa doomom na albumu Shapeless Mass i mada je ovo pomalo zaista kao ta bezoblična masa iz naziva, nije rđavo za slušanje. Osnovni „problem“, ako hoćete ovog albuma je što je sav sastavljen od pesama maltene istog tempa i rifova koji svi nalikuju jedan drugom. No, to je Wormsandov pristup i kroz 47 minuta oni ubacuju i upečatljivije melodije i teme koje razbijaju hipnotičku monotoniju. Da li u dovoljnoj meri da vam ovo bude dobro? Rekao bih da da. Poslušajte:
https://wormsand.bandcamp.com/album/shapeless-mass
Britanski Old Horn Tooth ima EP True Death koji će vas sa pravom smrću upoznati kroz 21 minut sporog, teškog valjanja moćnih, hipnotičkih rifova, a sve u okviru jedne, naslovne pesme. Dobro, ovo je kompozicija koja ima i orguljaški uvod, nije baš SVE u rifovima, ali svakako pričamo o doom metalu baziranom na rifu i ponavljanju. I dobro to ide. Old Horn Tooth kažu da je ovo „mračna predstava usamljenosti, borba sa duševnom teskobom gde je jedini beg ’Prava smrt’. Pesma puna emocija i bola, napisana je kao putovanje prazninom postojanja predodređenog za prerani kraj“ i, mislim, ako vam to zvuči kao dobar utrošak vašeg i njihovog vremena, navalite, nećete se razočarati. Nema pevanja a to celu kompoziciju čini još hipnotičkijom.
https://spectralhoundrecords.bandcamp.com/album/true-death
Lajpciški Kyning zvuče vrlo zdravo na svom debi albumu, Ān. Ovo je mišićav, vrlo heavy stoner rok sa puno dobrih rifova i malo psihodeličnih efekata u pesmama koje su energične i dosta jakog tempa, tako da su dobre za klupski provod i slušanje u društvu. Johannes Vogel, gitarista i pevač ima interesantan, svakako ne savršen glas i pristup pevanju ali ovo u dobroj meri daje Kyningu njegov identitet i odvaja ga od konkurencije. Svakako poslušati:
https://kyning.bandcamp.com/album/n
The Limit su zanimljiva supergrupa vrlo old school muzičara, sa kultnim njujorškim rokerom Sonnyjem Vincentom na gitarama (gledao sam ga negde početkom veka u beogradu i bio je fantastičan), Bobbyjem Lieblingom iz Pentagrama na vokalu i Jimmyjem Reccom iz Stoogesa na bas gitari. Naravno, sa ovakvim pedigreom od prvog albuma The Limit očekujete dosta i Caveman Logic svakako vredi da se čuje. Ovo je rokčina negde na sredi između panka i garaže po kakvima su Vincent i Recca poznati, ali i teškog roka koji je Lieblingova specijalnost. Uz uglavnom kratke i efikasne pesme, dobar zvuk i pregršt šmekerskog etitjuda, moram da priznam da su The Limit apsolutno ispunili očekivanja i pružil još jedan dokaz tezi da bez starca nema udarca.
https://the-limit.bandcamp.com/album/caveman-logic
Desert rockeri će dobiti svoju porciju užitka sa prvim albumom mladog umetnika iz Arizone po imenu Lucust French a koji muziku kreira pod nadimkom Lazer Beam. Lazer Beam je ime i albuma koji je pun faziranih, psihodeličnih rokerskih himni i mada pričamo o muzici koja treba još da sazreva i razvija se, ovih dvanaest komada lepo čoveka pomere iz mesta, privuku mu pažnju i iznenade više nego jednom neočekivanim rešenjima. Opet, nisu sva ta rešenja idealna, i otud i ta priča o sazrevanju itd. ali Lazer Beam pruža izuzetno zdravu osnovu i zaveštanje za buduće radove:
https://lazerbeam.bandcamp.com/album/lazer-beam
Po hiljaditi put ću podsetiti da nisam baš prava ciljna grupa za gotski metal ili rok, ali Norvežani Årabrot deset godina rada proslavljaju albumom Norwegian Gothic i, pa, ovo svakako vredi da se čuje. Ovaj opus od čak šesnaest pesama nudi gomilu odličnog rokenrola koji, svakako ima elemente gotik (pa i industrial) roka iz osamdesetih i devedesetih, jasne uticaje Mikea Pattona, ali i odlične, ODLIČNE pesme, autoritativan performans i prilično zanimljiv zvuk. Ni ja, da mi se sve to nabroji, ne bih nužno skočio da ovo poslušam, ali Årabrot potpuno osvajaju jednom lepom kinematičnošću, pretvarajući svoje pesme u fine gotske pozorišne komade a da se energični rokerski vajb nikada ne izgubi. Preporuka:
https://arabrot.bandcamp.com/album/norwegian-gothic
Lake Drinker je fenomenalno ime za album a Šveđani Horndal na njemu pružaju izvrstan program energičnog, teškog ali ipak slojevitog sludge metala koji ima (well, kakav-takav) osećaj za dinamiku i ne ide iz sve snage sve vreme. Horndalu je ovo drugi album i imaju veoma izgrađen, moćan zvuk ali i veštinu da pesme ne pobegnu od tih osnovnih ćelija kompozicije sadržanih u rifovima i gruvu a da ipak imaju razrađene, inteligentno napisane aranžmane. Jak rad:
https://horndal.bandcamp.com/album/lake-drinker
Ahh, Heavy Feather su bend kao napravljen za mene, spajajući klasični bluzerski AOR zvuk iz sedamdesetih sa teškorokerskim tendencijama koje neguju i dobar rif, ali i lepe harmonije, melodične refrene… Album Mountain of Sugar je pravi spektakl pentatonskih solaža, moćnih bas-linija i bluzerskog pevanja pevačice koja zvuči autentično i moćno. Naravno, ovakav bend danas MORA da dođe iz Skandinavije a ne iz SAD i, tako je, pričamo o švedskoj postavi čiji je drugi album kao da ste u blender ubacili Mountain, Janis Joplin, Ten Years After, malo Hendrixa, sve lepo izmešali i popili na eks. Premoćno:
https://heavyfeatherofficial.bandcamp.com/album/mountain-of-sugar
The Lion’s Daughter iz Sent Luisa u Misuriju na Metal Archivesu opisuju kao „blackened sludge“ ali sasvim je fer reći da novi album, Skin Show, inače njihov peti, prevazilazi granice ova dva žanra, pa i metala generalno, nudeći žestoku rok muziku koja, svakako, čuva i tu svoju ekstremnu oštricu ali se baca u različite strane, dajući nam i psihodelični i praktično proto-industrijski zvuk gde se Black Sabbath, Killing Joke i Venom spajaju u nesvetoj alijansi i nude deset interesantnih pesama:
https://thelionsdaughter.bandcamp.com/album/skin-show
Indonežani Spellforger pružaju dopadljiv, energičan thrash metal na EP-ju Upholders Of Evil. Ovih šest pesama nude solidnu produkciju i dobru svirku, te songrajting koji je utemeljen u starijim thrash/ speed formulama, ali osavremenjen, bez gubljenja eksplozivnosti i oštrine. Besna svirka, zli rifovi, brzina – vrlo prijatno:
https://spellforger.bandcamp.com/album/upholders-of-evil
Rusi Slaughter Charge su snimili živi album u rodnom Petrogradu i Live Action Bootleg ih predstavlja u prijatnom svetlu. Slaughter Charge čukaju solidan thrash metal i uživo su vrlo ubedljivi i mada njihova muzika ne pati od previše originalnosti, treba istaći vrlo dobar kvalitet svirke, ali i kombinaciju rifova i melodičnijih solo-tema koje osvežavaju program. Pevanje je možda najmonotoniji element jednačine ali uživo, u šutki, to i nije neki problem:
https://slaughtercharge.bandcamp.com/album/live-action-bootleg-2
Čileanski Hexen Hammer ima novi EP, Destructo Máxima i njihov blackened thrash metal ovde zvuči zdravo, poletno i zabavno. Pet pesma ovde (od kojih je prva instrumentalni i napaljujući intro) nude zapravo neočekivano dobru produkciju ali i raznovrsnost aranžmana koji imaju prostora za gruv i atmosfere pored klasičnog jurišanja napred (slušajte Trauma). Ukusno, prljavo ali ne glupo, sa masom lepih rifova i srcem na pravom mestu:
https://hexenhammer.bandcamp.com/album/destructo-m-xima
Takođe iz Čilea su Necrobastard, bend koji do sada, tokom nekih četrnaest godina karijere nije uradio ništa jače od kasete. No, Deadly Resurrection je upravo kolekcija njihovih dosadašnjih demo-kaseta i ovo je simpatičan, lo-fi ali kvalitetan lo-fi death-thrash metal sa prostačkom, dispozicijom ali puno srca:
Pit Viper su thrash kvartet iz Njemačke koji je svoje prvo izdanje, da ne kažem demo, nazvao The Virus Tapes. Valjda je to neka aluzija na virus korona? Da sam odmah bio svestan verovatni ne bih ni kliknuo, ali dobro je da jesam jer su Pit Viper šarmantan thrashcore sa distinktnim pozne-osamdesete mirisom. Ovo je onako, za šutke, zezanje, omladinski i energično, a dovoljno kvalitetno da se ne zaboravi lako:
https://pitviperofficial.bandcamp.com/album/the-virus-tapes
Surreality iz Pensilvanije zvuči vrlo old school na svom prvom EP-ju, Artificial Degeneration. Ovo je solo projekat momka po imenu Caleb Warren ali pored novih pesama ima i nove varijante pesama njegovog starog benda, Fatal Agent. Sve to zvuči, zaista, kao da je snimljeno 1987. godine, sa prijatnim lo-fi kvalitetom, ali i solidnim sviračkim skilovima. Warren ima uho za dobar rif i trešerski gruv i meni je ovo izuzetno prijalo:
https://surreality2021.bandcamp.com/album/artificial-degeneration
Danny Trejo -Venice- su sekstet koji je baziran u Veneciji ali uključuje članove iz raznih italijanskih pa i šire evropskih hardcore thrash postava. Dakle, pričamo o supergrupi i, kako se onda i očekuje, i muzika na albumu Distorted Reality je vrlo dobra. Nije ovo „suvi“ thrashcore i različite kompozicije pokrivaju čitav opseg od klasičnog, čukačkog thrasha pa do odličnog, vrlo zapaljivog heavy metala. Osam kratkih pesama, izvrsna svirka i produkcija, puno šutke i moćnih refrena – raj!
https://dannytrejohc.bandcamp.com/album/distorted-reality
Portorikanci Kjaebola skupili su sve svoje snimke iz proteklih pola decenije na kompilaciji Kjaebola i ovo je dobro produciran, gruvi thrashcore koji će bolje leći ljudima koji vole srednji tempo i recitovanje nego meni koji više volim brzinu i dranje, ali sasvim je to korektno. Uz cenu koju sami odredite ovo je vrlo pristojna urbana, ulična muzika za ljude kojima to treba:
https://kjaebola.bandcamp.com/album/kjaebola-2
Damage Done su strejt edž hardkor bend sa Floride a njihova istoimena kaseta nudi deset brzih, eksplozivnih pesama koje nikada ne dosegnu trajanje od dva minuta i pucaju od energije i besa. Vrlo dobra produkcija i atmosfera, vrlo preporučljivo čak i ako volite da tu i tamo popijete:
https://damagedone413.bandcamp.com/album/damage-done
Jerusalimski Karkait su fantastični. EP nazvan Yevul ima četiri pesme disonantnog, nervoznog grindcorea sa mathcore tendencijama, pakujući u kratke komade mnogo energije, mnogo napetosti ali i mnogo muzike koja je stilski konzistentna ali i dalje raznovrsna. Poslednja pesma, posle prve tri koja ulete, naprave haos i zapale, traje skoro pet minuta i Karkait i ovde savršeno vladaju formom i tenzijom. Obavezno:
https://karkait.bandcamp.com/album/yevul
Yatsu iz Dalasa su odlični na EP-ju The One with the Mosh Riffs – sjajno sviraju, dobro su snimljeni i nude eksplizivan grindcore/ metalizirani powerviolence. Jedina stvar koja nedostaje su vokali. Instrumentalni grind? Šta još neće smisliti? No, iako je fakat da ekstremno pevanje u dobroj meri definiše grindcore i da mi ono nedostaje kod Yatsua, istina je i da je ovo dobra muzika koja pomera čoveka i vredi da se čuje, a po ceni od „daj šta daš“ i da se kupi:
https://yatsu.bandcamp.com/album/the-one-with-the-mosh-riffs
Sa imenom kao što je Defecrator jasno je da od kalifornijskog trija treba očekivati grindcore i gadosti. No, kompilacija Unholy Hymns of Bestial Warfare pokazuje ovu ekipu – sveže raspadnutu posle nekih šest godina rada – kako umešno kombinuje death metal, black metal i grindcore za prijemčivu i agresivnu mešavinu koja samo zvuči primitivno i lo-fi a zapravo se odlikuje dobrim idejama, odličnom svirkom i na kraju krajeva i sasvim solidnim zvukom. Daunloud se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo preporučljivo za ljubitelje ekstremnog, a kvalitetnog andergraund zvuka:
https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-of-bestial-warfare
Marak iz Sankt Petersburga su nekakva kombinacija chaotic hardcore, metalcore, sludge itd. podžanrova, ali je kod njih karakteristično, barem sudeći po EP-ju Hit & Love, da vole da pišu dugačke pesme. Naslovna stvar traje skoro šest minuta a druga pesma, Price of Freedom skoro devet, pa se možete istovremeno i diviti Maraku kako pravi ipak smislene aranžmane za dugačke pesme u žanru koji uglavnom forsira ekonomičnost, ali i unapred plašiti napada na uši koji dolazi uz brutalan zvuk i vrištanje. Dosta dobro, reći ću:
https://marakband.bandcamp.com/album/hit-love
Glassblower sa Novog Zelanda na albumu Younger Than Old Money miksuju metalizirani thrashcore i grindcore za energičnu, jako dobro prpduciranu muziku što kroz deset pesama šalje „ljubavno pismo svima koji su se ikad osećali izolovani, objektifikovani, viktimizovani, obezbređeni ili ugroženi“. Niste sami, kažu Glassblower, iza vas je armija. Posle ovakvog uvoda očekivao bih „osećajniju“ muziku sa shoegaze akordima i prozračnijim miksom ali ne, Glassblower biju opak thrashcore sa pesmama koje govore o rezanju buržujskih grkljana i sličnim bogougodnim temama. Besno, kvalitetno, antikapitalistički, sve preporuke:
https://glassblower.bandcamp.com/album/younger-than-old-money
Cryptic Void iz Hjustona posle četiri godine razbijaju diskografsku tišinu opasnim EP-jem, Post-human Godhood. Ovo je grindcore sa jednim teškim, debelim zvukom, na nekoliko koraka od deathgrind i goregrind formula, ali i sa osobenim pristupom atmosferi. Naučnofantastična tematika EP-ja je podcrtana i izborom harmonija i gruv delovima koji se smeštaju između instanci grajnderskog krljanja a uz odličnu produkciju ovo je izdanje koje ne treba preskočiti:
https://crypticvoid.bandcamp.com/album/post-human-godhood-ep
Kalifornijski Human Obliteration su razmetljivo dobri na split albumu sa Vile Species. Njihovih sedam pesama su izvanredno odsvirani, jako dobro napisani grind/ death metal sa gomilom svežih ideja i avangardnih elemenata koji nikako ne stoje na putu ozbiljnom čukanju. Ovo je agresivna, ali zapaljiva muzika, sa pesmama koje nikada ne dosežu dva minuta ali pakuju mnogo raznovrsnog materijala u svoje kompaktne formate. Vile Species nude klasičniji grindcore na svojoj strani i to je odličan kontrapunkt, sa tim gritty ’90s zvukom i jednostavnošću:
https://humanobliterationgrind.bandcamp.com/album/split-w-vile-species
https://vilespecies.bandcamp.com/album/split-w-human-obliteration
Opasan grindcore dobijamo na split-albumu tri benda Immersed in the worst. Amerikanci Berated je otvaraju sa tri pesme vrlo agresivnog, tehnički kvalitetnog grinda, samo da bi Česi Impulsealer prihvatili štafetu i POKIDALI sa svoje tri pesme. Ovo je grindcore novije škole, dakle, baziran pre svega na čvršćim, tehničkijim matricama koje su normalizovali Skandinavci poput Rotten Sound ili Gadget. Argentinci System Destroyer zatvaraju album sa svoje tri pesme i njihov zvuk je za mrvu siroviji sa klasičnijim vokalima, podsećajući nešto više na predloške devedesetih. Sve u svemu izvrsno i za ljubitelje grindcorea nezaobilazno:
https://berated.bandcamp.com/album/immersed-in-the-worst-3
Portorikanci Radio Muerte su na istoimenom albumu skupili sve svoje dosadašnje demo, EP i singl snimke i ovo je dopadljiva i zapravo fino producirana kolekcija prljavog, jednostavnog ali zaraznog zvuka koji meša grindcore, hardcore, death metal i thrash metal. Radio Muerte su, da bude jasno, bend pre svega gruva i ove pesme nisu ni preterano brze ni preterano agresivne, već iznad svega prijatne za slušanje ako volite distorzije i viku. Sami birate cenu (inače, primetiti da goreopisani Kjaebola, takođe iz Portorika, za svoj album koji je takođe kompilacija prethodnih snimaka, imaju vrlo sličan omot. Portorikanska ZAVERA!!!):
https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/radio-muerte
Putrid Evil iz Gdanjska nose baklju tradicije odličnog poljskog grindcorea. Njihov EP Worm Infestation ima sve što želite: dobar, debeo zvuk, odličan gruv, brzu i zaraznu svirku, jedan opšti kvalitet izvedbi. Putrid Evil se ne trude da smisle nešto specijalno novo u deathgrind podžanru ali su vrlo verzirani u pravljenju dobrih, pamtljivih rifova i dvominutnih pesama koje ih lepo koriste. Još i završavaju obradom Repulsion. Carevi:
https://putridevil.bandcamp.com/album/worm-infestation
Kanađani Expunged veoma vole zvuk klasične HM2 pedale pa su distorzije na njihovom split EP-ju sa Immortal Force prepoznatljivo debele i masivne. Same pesme su zapravo možda malo bliže hardkoru/ moškoru nego što bih ja voleo, pogotovo jer Expunged sebe opisuju rečima „sick, rotten, coated in filth death metal surrounded by a sea of darkness“, ali nije ovo neprijatno – death metal koji je spor i gruvi sa dosta prijatnog gitarskog rada svakako nije najgora ponuda koju sam danas čuo. Kanadske kolege Immortal Force su pak sa druge strane bliski hardcore formulama i u svoje tri pesme prže prljav, jednostavan, šarmantan deathgrind koji skoro da je mogao da bude snimljen i 1990. godine. Ništa, dakle, originalno ili novo ali ima ovde puno tog nekog andergraund šarma. A tek taj omot:
https://expunged.bandcamp.com/album/expunged-immortal-force-split
Meksički Omniscience su mi bili simpatični na svom, pretpostaviću prvom EP-ju Dystopian Discourse a koji je death metal sa dosta melodičnosti i praktično heavy metal elemenata (slušajte Spiral). Ja u principu volim brz i energičan death i Omniscience pružaju i to ali njihova muzika je kompleksnija i ličnija i mada nije sva baš ono što ja želim, zapravo se karakternošću prilićno nameće. Simpatično:
https://omnisciencemetal.bandcamp.com/album/dystopian-discourse
Kad smo već kod latinoameričkog death metala, Peruanci North Profaned su tačno po mom ukusu. Ovo je gadan, grdan death metal starije škole, sa zvukom i kompozicijama koje dosta podsećaju na rane devedesete i EP Vomited and Dead je snimljen odlično sa četiri četvrtaste, mošerske pesme koje razumeju koncept gruva i koncept rokanja i pružaju vrlo prijatan program za svakog ko voli starije i prljavije:
https://jamonrecords.bandcamp.com/album/vomited-and-dead
Kad se zovete Corpse Worship a debi album vam je Horror Chronicles, to je praktično kliše koji jaše kliše, pa su Rusi Corpse Worship, srećom, makar spremni da dobrom svirkom i produkcijom brane svoje pozicije. Ovo je, naravno, death metal, šta bi drugo, negde na razmeđi old school pristupa koji me malo podseća na psihodeličnije momente Immolation, i malo modernijih, melodičnijih tendencija. No, Corpse Worship prevashodno nude naglašen rifaški program, sa harmonskim proširenjima koja se pomaljaju prevashodno u solažama pa je lako opustiti se uz ovaj mošerski, čvrsti death zvuk:
https://corpseworship.bandcamp.com/album/horror-chronicles
Chasmdweller iz Ontarija su prolifičan bend sa dva albuma i nekoliko EP-jeva samo u poslednje dve godine. Novi EP, Fossilized ih prikazuje u dobroj formi sa četiri pesme brutalnog, old school ali gruvi death metala koji na momente ulazi u slamming death metal teritoriju i nudi bolesne, polomljene plesne delove. Lepa andergraund produkcija i robusne sviračke veštine, te naslovi pesama poput Mauled Sadistically ili Liturgy of Raw Flesh. Što se kaže, zapakujte meni pola kile:
https://chasmdweller.bandcamp.com/album/fossilized
Još jedan Beastial Piglord? Pa jel’ taj čovek ikad spava? Songs For Dogs je manje atraktivna ploča od poslednjih nekoliko jer se prevashodno drži nekakvog sporog, psihodeličnog industrijskog zvuka i mada tu svakako ima dosta dobrih momenata, zvučna i dinamička ujednačenost znaju da budu i malo monotone. No, svakako, cenim muziku koja ne želi da hvata pre svega na volumen i Piglordovo eksperimentisanje sa formom ovde dolazi u prvi plan a što je sasvim na mestu:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/songs-for-dogs
Da metal doslovno ne poznaje granice svedoči i to da vikinški metal koji peva o zimi i snjegovima prave, između ostalog, u Španiji. Ulfsark su bend iz Madrida, a njihov EP Winter Tales ima tri pesme cheesy, melodičnog metala sa ugodnim hrapavim vokalima i mnogo klavijatura, te epskim temama koje asociraju na te neke ledene pustoši i heroizam potreban da se pretekne u takvom okruženju. Slatko. Ne po mom ukusu, ali slatko:
https://ulfsark.bandcamp.com/album/winter-tales
Švedski sastav Johan Kihlberg’s Impera uredno štancuje albume od 2012. godine pa je Spirit of Alchemy njihova šesta dugosvirajuća ploča za , evo, manje od deset godina. Dokaz, valjda, da publike za klasičan heavy metal, što bi neki rekli „hair metal“ i dalje ima. Naravno, ne bi bend izgurao ovoliko da ne valja i Spirit of Alchemy je robusna, dobra ploča kvalitetnog middle of the road metala kao iz sredine osamdesetih, sa dovoljnim radijskim potencijalom i pop-oštricom da bude prijemčiv publici šireg spektra. Naravno danas su mejnstrim metal bendovi Slipknot i 3 Inches of Blood tako da Johan Kihlberg i njegov projekat ipak spadaju u nostalgičnu tržišnu nišu ali ako volite stvari koje su radili Def Leppard, Van Halen i slični bendovi u osamdesetima, ovo je za vas:
Ha sličnoj su valnoj dužini i njemački Motorjesus čiji je šesti album, Hellbreaker, proslava „vozačkog“ heavy metala, sa energičnim i vrlo cheesy nastupom, pesmama koje su glasne, bazirane na ubrzanim i „otežalim“ rokerskim rifovima kakve su osamdesetih voleli Scorpionsi i slične pojave, melodičnom ali žestokom pevanju, horskim refrenina…Motorjesus su vrlo dobri u ovome što rade i kod njih cheese nije toliko naglašen da zaguši energičnu rokersku osnovu. Poslušajte:
Estonski Kauan su nominalno post metal, ali ovo je možda i tačnije nazvati „tvrdim shoegazeom“ jer je album Ice Fleet pre svega serija atmosferičnih, emotivnih, nežno kontemplativnih komada koji, istina je, koriste distorzije i hrapave, „lažne glasne žice“ vokale. Ne kažem da to nije jako dobro sklopljeno i ako volite ovakav zvuk, Kauan nude pun program svirke koja je živa i ubedljiva a opet hladna i dovoljno apstraktna. Ne nužno moja šolja mleka od soje ali impresivan album:
https://kauan.bandcamp.com/album/ice-fleet
Za kraj: pitsburški Zao ima novi album i Crimson Corridor je mučna, teška ali fantastična ploča mračnog, zrelog metala koji govori o mentalnim oboljenjima iz perspektive nekoga ko se sa njima legitimno nosi čitavog života (notabilno pevač Dan Weyandt). Ovde, dakle, ne pričamo o klasičnoj metalskoj kolokvijalnoj upotrebi „ludila“ kao šok-elementa u muzici već o odmerenoj i odrasloj eksploraciji koncepta narušenog mentalnog zdravlja kroz pesme koje su najbliže sludge metal i metalcore formulama ali imaju spektar atmosfera i tehnika koje izmiču žanrovskim međama. Ne treba ni da kažem da ovo nije laka ploča, pričamo o sat vremena muzike koja je prijemčiva isto koliko je i hermetična, ali Zao su ovde zaista dobacili do naredne razine u svom muzičkom razvoju nudeći fantastičan materijal, odlične izvedbe i jako dobru produkciju. Ne propustiti:
https://officialzao.bandcamp.com/album/the-crimson-corridor
