Vreme je da kažemo koju reč i o DC-jevom serijalu Justice League Dark koji je izlazio od leta 2018. godine pa sve do kraja prošle kada je magazin praktično okončan utapanjem u krosover Endless Winter, ali je tim „spasen“ i sada je Justice League Dark dodatni, „bonus“ strip na zadnjih nekoliko stranica Justice League magazina od prošlog broja, odnosno od kada je Justice League počeo da piše Brian Bendis. Ram V, čovek koji je magazin Justice League Dark uspešno priveo kraju, prizemljujući metaforičku letelicu koju su drugi ambiciozno podigli u vazduh 2018. godine* je i dalje na scenarističkim dužnostima a kako isti scenarista piše i novi Swamp Thing, može se slobodno reći da je okultno-mađijsko-jungiansko-simbolički kutak DC-jevog strip univerzuma u dobrim rukama.
*i koga smo ovde hvalili za mnogo stripova izvan superherojske sfere: These Savage Shores, Grafity’s Wall, Blue in Green
No, kako rekoh, drugi su ovaj serijal započeli. Originalni Justice League Dark je, dakle nekakav prvi tom ovog stripa, izlazio je kao deo prvog talasa New 52 stripova sa početka prošle decenije. Arhitekta ovog serijala bio je Britanac Peter Milligan i moram da priznam da sam relativno brzo izgubio interesovanje za njega. Milligan naprosto nije bio u formi u to vreme – uključujući druge njegove radove za DC i Vertigo – ali je strip našao svoju publiku, pokazujući da itekako ima interesovanja za ezoteričnije likove i koncepte koji su se u to vreme provlačili uglavnom po obodima glavnih priča u DC-u. Smeštajući se negde između Vertiga i „klasične“ superherojštine, uključujući likove vrlo različitog porekla i estetike (Madame Xanadu, John Constantine preseljen iz Vertiga, Weinov Swamp Thing, Ditkov Shade the Changing Man, Frankenstein, Kirbyjev rimujući demon Etrigan…) ovaj se serijal pokazao kao primeren i toj nekoj „novijoj“ publici koja nema striktnu lojalnost prema „čistoj“ superherojštini i u svojoj dijeti voli da vidi fantastiku i horor nešto šireg spektra.*
*Na kraju krajeva, posle Milligana serijal je pisao Jeff Lemire a onda za njim J.M. DeMatteis
Zapravo, Justice League Dark je u toj svojoj prvoj inkarnaciji bio uspešan do mere da je Warner ozbiljno planirao da uradi igrani film po motivima ovog serijala – sa sve Guillermom Del Torom na kormilu. Posle milion prerada scenarija i kombinovanja raznih kreativaca u timu koji je trebalo ovo da realizuje, na kraju od filma, barem u nekoj Del Torovoj viziji, neće po svemu sudeći biti ništa, ali smo dobili animirani celovečernji rad iz 2017. godine, kao i najavu serije – i, ponovo, možda i igranog filma – koju za HBO priprema JJ Abrams.
Verovatno je ovaj potencijal franšiziranja i proizvodnje kudikamo lukrativnijih platformi nego što su puki stripovi i zaslužan što smo u okviru DC-jevog Rebirtha dobili i taj drugi tom Justice League Dark o kome danas pričamo. Ovog puta serijal je pisao James Tynion IV, današnji scenarista Betmena i već godinama DC-jev pouzdani drugopozivac koji uskače kad god treba odraditi posao koji nije glamurozan ali je neophodan. To mu je, slutim, i na kraju zaradilo taj toliko željeni gig na „glavnom“ Betmen magazinu, uostalom, Tynion IV je na Detective Comics već pokazao da mu lepo ide pisanje Betmena, no, sa Justice League Dark je pokazao i drugi, nimalo nebitan kvalitet kada operišete u „centralnim“ oblastima superherojskih univerzuma, a to je sposobnost da planirate na duge staze i priču prirodno delite na celine, ne gubeći nikada iz fokusa centralne motive i zaplet. Otud je Justice League Dark, radeći paralelno sa Justice Leagueom koji je pisao Scott Snyder, kroz 28 brojeva dao hroniku jedne veoma uzbudljive borbe-za-odbranu-svega-što-postoji koja je delovala sasvim ubedljivo, ne samo jer je bila utemeljena u likovima sa jakom motivacijom i dosta karaktera, već i jer je Tynion IV pronašao način da pored Snyderovog iskreno sumanuto ambicioznog i komplikovanog narativa o multiverzalnoj krizi bez presedana smesti jednako dramatičnu priču i proda nam je kao nešto u šta legitimno možemo da verujemo. „Inflacija događaja“ je, naravno, problem sa kojim se i DC-jeva i Marvelova publika nosi kako zna i ume, ali Justice League Dark je makar ostao čvrsto na svojoj zacrtanoj putanji i izgurao do kraja borbu mađioničarke Zatanne i njene ekipe protiv „Naopakog čoveka“, dajući nam simbolički potentno i emotivno zanimljivo finale koje je zaokružilo narativ započet 2018. godine. S obirom da pričamo o stripu koji su radila dvojica scenarista – Tynionu je Betmen-angažman onemogućio da JLD dogura do kraja, ali Ram V je finale priče ispričao u konsultacijama sa njim – ali i koji je bio pod konstantnom hipotekom krosovera i događaja izvan njegove neposredne sfere uticaja, ovo je solidan uspeh.
Nije da ne bih voleo da je Justice League Dark imao mirnije vode da njima plovi. Glavni razlog što sam ovaj serijal čitao bio je jer su neki od likova iz nikada prežaljenog Shadowpacta ovde imali prominentne uloge – prevashodno Detektiv-Šimpanza, Bobo ali i Blue Devil – a Willinghamov Shadowpact je za mene i dalje etalon kako može – i treba – da se radi „magijski“ strip u superherojskom univerzumu.
No, onako kako je Shadowpact nastao iz krosovera – konkretno iz Day of Vengeance miniserijala koji je predstavljao jedan od uvoda za Infinite Crisis – tako je i novi Justice League Dark praktično spinofovan iz Metal/ No Justice krosovera od pre neku godinu i praktično je morao da se, kako kažu na anglosaksonskom, dočeka na noge trčeći. Ovde nije bilo mnogo prostora za upoznavanje sa protagonistima i postavkom i već od prvog broja članovi tima koji još nije ni „zvanično“ uspostavljen bačeni su glavačke u borbu za očuvanje magije. Same magije! DC-jevi stripovi, istorijski imaju dosta uspeha u diskutovanju koncepta magije i kako je on povezan sa funkcionisanjem sveta pa i ovde Zatanna na kraju prve epizode doslovno kaže „Ovo je mnogo gore nego što je iko zamišljao, Čudesna ženo. Magija će umreti a čovečanstvo će umreti zajedno sa njom.“ i ovaj pančlajn na poslednjoj strani uokvirivaće dobar deo narativa u naredne dve i po godine, počev od toga da je Wonder Woman, jedan od oficijelnog „trojstva“ DC-univerzuma i prominenta član Lige Pravde spletom okolnosti na čelu tima koji se bavi magijom, demonima, božanstvima itd. pa do toga da je sudbina čovečanstva kredibilno vezana za opstanak magije u „našem“ univerzumu.
Serijal je bio, za razliku od Shadowpacta, pomalo opterećen daljim krosoverima, koji mu jesu bili tematski adekvatni ali je ovo u nekoj meri razvodnjilo pripovedanje i donelo malo šuma i meandriranja, no, Tynionu IV treba skinuti kapu na promišljenom tretmanu svoje centralne teme. Magija je generalno nestabilna tema kada pišete žanrovsku fantastiku jer joj se, jelte, ne znaju pravila, i scenaristi često podležu sasvim prirodnim iskušenjima da je koriste i kao narativnu prečicu, a što im priče čini nekonzistentnim, te za čitaoca pomalo frustrirajućim jer nikada ne zna šta sledeće može da očekuje i koliko može da se investira u priču.
Kod Tyniona, naravno, ima elemenata tog svaštarenja, pogotovo u jednom vrlo slobodnom spajanju raznih magijskih škola, simbolika i filozofija, ali je Njujorčanin vrlo pažljivo sve uvezao u uokvirujući koncept koji je baziran na nekoliko sasvim promišljenih motiva. U tom smislu, priče tokom ovog serijala bave se nekolicinom filozofskih pogleda na magiju, od toga da je magija stvar verovanja, preko uverljivog prikazivanja šta znači kada se kaže da svaki magijski gest ima svoju cenu – a što u jednom finom metatekstualnom naklonu znači da se ne može koristiti ni kao univerzalna literarna prečica – pa do ustrojavanja nekoliko različitih nivoa realnosti baziranih na različitim magijskim i mitološkim simbolikama, a koji su opet uverljivo prikazani kao „prava“ mesta koja nisu tek paralelni univerzumi iz „običnog“ DC multiverzuma.
Ovo je kompleksna tapiserija motiva i ideja i Tynion umešno vozi slalom među njima provodeći tim uglavnom vrlo simpatičnih i relatabilnih likova kroz razna iskušenja. Justice League Dark je ovde snažno utemeljen u dva asertivna ženska lika: Wonder Woman, koja, iako ne „stvarno“ boginja, nosi sa sobom sve atribute božanske magije – utemeljenje u veri, pravednosti, istini, na kraju dana u zajednici – i Zatanna koja predstavlja onaj drugi pol, magiju kao trik, opsenu, način ne samo da izmenite stvarnost pred nečijim očima već i da ga ubedite da je ono nemoguće što je video i u šta ne može da poveruje – moguće i stvarno.
Pored njih tu je i masa muškaraca koji su uglavnom luzeri različitog kalibra: John Constantin ovde uspešno igra svoju ulogu antiheroja što kad se i nađe na pravoj strani ume da bude agent haosa i bezumlja, Detective Chimp je elegični atavizam ranog srebrnog doba koji je izgubljen u uspomenama na bolja i jednostavnija vremena, Kirk Langstrom aka Man-Bat je reformirani Betmenov negativac i dežurni skeptik koji pokušava da magiju pojmi i opiše u naučnim terminima, Khalid Nassour je najnoviji Doctor Fate, potpuno prepadnut ovom ulogom i služi kao zanimljiv motiv za diskusiju o tome šta je Doctor Fate zaista – osoba, ideja, moć ili nešto četvrto… Tu je pored svih i Swamp Thing…
Sa ovako šarenim ansamblom nije ni čudo da priče žestoko meandriraju između istorija i estetika, ali, kako rekoh, Tynion IV uspeva da se uglavnom održi u srednjoj traci i da, vodeći nas iz jedne krize u drugu prikaže dramatične magijske ratove koji podrazumevaju nestajanja čitavih realnosti, ali i suptilne diskusije o prirodi simbola u ljudskoj kulturi koji, iako „izmišljeni“ imaju ogromnu moć nad svima nama. Tako se šetamo od moćnih čarobnica do demona koji samo žele da naude ljudskoj rasi, od pakla do jungianskog kolektivnog nesvesnog, i, moram da priznam, zapitao sam se više puta tokom čitanja kako bi izgledalo da je ovo pisao scenarista sa izraženijim čulom za simboličko, poput, znate već, Granta Morrisona ili, što da ne, Gerarda Wayja.
Ne zato što je Tynionova priča o magiji i simbolici ovde urađena nespretno – nije, naprotiv – već pre svega jer imam utisak da je scenarista ovde sebe razapeo između previše tačaka, trudeći se da ima i dinamičan superherojski strip, i diskusiju o simbolici, ali i karakterne portrete skoro svakog od protagonista. I, mislim, da je ovaj strip bio ovako solidan svedočanstvo je Tynionovog ipak ozbiljno izbrušenog zanatskog dara, ali se svakako može govoriti o tome da su neki elementi razvijeni manje nego što sam se barem ja nadao.
Možda prevashodno sama poetika – Tynion se trudio da strip bude utemeljen u likovima koliko je to god moguće i njegovo pisanje ovde ima mnogo teksta koji je old school deskriptivan u približavanju unutarnjeg života pojedinačnih protagonista čitaocu. Ovo je za mene osvežavajuće vraćanje na tehnike iz nekog starijeg vremena, ali se i primeti koliko tekst „olakša“ ali i dobije na efikasnosti kada serijal preuzme Ram V.
No, Tynion svakako ovde uspeva da poentira na više mesta, sa jedne strane vodeći Zatannu kroz emotivan, iznurujući narativni luk kojim se njen odnos sa ocem ali i sa Johnom Constantinom dovodi do nove zrelosti a sa druge, pružajući old school publici interesantnu „novu“ verziju prvog susreta Swamp Thing i Johna Constantina. Čitavo finale priče oko Swamp Thing je takođe uspelo na emotivnom planu sa dobrom pripremom za realizaciju ideje kako je „lik“ koga znamo pod ovim imenom mnogo više od prostog ljudskog identiteta skrivenog iza „biljnog“ izgleda. Utoliko, i Tynionovo uvezivanje više različitih DC koncepata u ovaj narativ je na kraju impresivno dobro izvedeno pa pored „klasične“ magije dobijamo i vešto pridruženi sloj elementalnih sila (The Green za biljke, The Red za ljude i životinje, The Black ili Rot za mrtve) i njima pripadajućih „parlamenata“ avatara i elementala, za koktel koji jeste kompleksan i možda i „neprirodno“ izmućkan – da ne pominjem baziran na konceptima koje su osmislili vrlo različiti scenaristi u vrlo različitim decenijama – ali koji na kraju svega ima smisla.
Tynionu i V-ju su ovde na raspolaganju bili različiti i uglavnom vrlo solidni crtači pa iako strip ne može da se pohvali baš skroz unificiranim vizuelnim delom, njegova energija i generalna estetika jesu bili očuvani. Bizarno multitalentovani Alvaro Martinez Bueno je uradio najveći broj epizoda nudeći vrlo dinamične ali uglavnom ne pretrpane lejaute a Amancay Nahuelpan je preuzeo štafetu bez gubljenja koraka dovezavši serijal do pred sam kraj sa vrlo upečatljivih nekoliko brojeva, potvrđujući talenat koji smo još onda u njemu prepoznali. Posebno bih istakao i letering jer se Rob Leigh ovde naradio za sve pare pružajući komplikovanim lejautima i naraciji mnogo prekopotrebnog vizuelnog usmeravanja.
„Novi“ Justice League Dark, sada kao bonus u magazinu Justice League, je u trenutku dok ovo pišem imao samo jednu epizodu koja deluje kao da će Ram V održati kombinaciju melodramatične, poetske osnove i „krizne“ nadgradnje mitoloških razmera a kako je crtač pouzdani Španac Xermanico, reklo bi se da će razloga da pratimo JLD makar i u ovoj smanjenoj verziji, i dalje biti.
