Sa zanimanjem sam pročitao miniserijal Origins koga je BOOM! Studios solidno hajpovao od prošle jeseni i koji je izlazio u redovnom mesečnom tempu od Novembra, da bi se završio šestim brojem pre nekoliko dana. Postapokaliptična naučna fantastika, planeta kojom tumaraju mašine a čovek je samo gotovo zaboravljeni mit, melanholija i nada, gubitak i sazrevanje, sve plasirano kroz vrlo atraktivne ilustracije mladog poljskog umetnika po imenu Jakub Rebelka, mislio sam, pa šta tu može čoveku da se ne svidi?
Well, dosta toga, ispostavlja se, ali Origins nije rđav strip, koliko je u pitanju jedna smeša motiva i ideja koje smo već više puta gledali, čitali, igrali itd. i povremeno malo prenaglašeno melodramatičnih i „objašnjavajućih“ dijaloga. Utoliko, ovo je svakako serijal kome je srce na pravom mestu ali nije u pitanju ni tako pametna pa, na kraju dana ni tako emotivna posapokaliptična epopeja kakvoj sam se nadao.
No, fokusirajmo se na dobre elemente prvo – Origins je priča koja se događa na planeti Zemlji skoro hiljadu godina nakon što je ljudska rasa istrebljena i ta planeta Zemlja ume da izgleda veoma lepo u Rebelkinoj izvedbi, sa ostacima nekadašnje arhitekture i tehnologije što ih i dalje nalazimo u gustoj vegetaciji koja sada sve prekriva. Početak prve epizode je upečatljiv sa Rebelkinim kontrastiranjem zgrada, mostova, natpisa, vagona, spomenika, čak i muzejskih postavki sa devastacijom koja deluje umirujuće, obavijajući te ostatke ljudskog prisustva u prijatne, prirodne boje zelenog lišća, mahovina, puzavica… Čak ni prizori ljudskih kostiju – koje se nekako i dalje nisu raspale uprkos stajanju na otvorenom – nemaju posebno uznemirujuću dimenziju jer nasuprot njima imamo drveće, ptice, paprat, bobice…
No, nije sve tako pastoralno: u ovoj apokalipsi mašine su se otele kontroli, kako to već one umeju da rade, i istrebile čovečanstvo najpre zahvaljujući nanotehnologiji koja je omogućila praktično nevidljivim mašinama da se infiltriraju ne samo u druge mašine i nad njima zavladaju već i u žive organizme, uspostavjajući diktaturu na ćelijskom nivou. Ovo je svakako jedna aktuelna, savremena vizija mašinske apokalipse, koja kombinuje naše današnje strahove od naprednih veštačkih inteligencija i nano-tehnologije što nećemo moći ni da je registrujemo čulima, kamoli kontrolišemo po želji i, u tom smislu, Origins je priča dobro utemeljena u dnašnjem istorijskom trenutku, sa čovekolikim robotima jednog, recimo, Terminatora, ostavljenim u atavističkim osamdesetima gde i pripadaju.
Osim što, naravno, Origins ima i čovekolike robote. I naoružane dronove. I futuristički internet. I praktično sve što ste videli u bilo kom stripu, filmu, videoigri iz poslednjih deset-petnaest godina a koji su se bavili sličnom tematikom. Osnovna ideja Originsa se, dodatno, zasniva na ispitivanju razlike – ili distance – između „stvarnog“ života i mašinske egzistencije, i diskutuje o tome šta život čini pravim – da li su to emocije, volja, ili pak smrtnost i ovo su dobra pitanja i dobre diskusije, samo je sama priča zasnovana na gomili generičkih i već viđenih ideja i set pisova.
Na primer, jedna od stvari koje se pominju u objašnjavanju toga kako su mašine istrebile čovečanstvo je ta da su infiltrirane u žive organizme naprosto naterale čitave vrste životinja da voljno izumru time devastirajući ekosisteme i osuđujući čitave generacije ljudi na izgladnjivanje. Ovo je sjajna ideja i strip i kasnije, u nekim svojim akcionim sekvencama, ima scene u kojima životinje, upravljane kolektivnim umom mašina, napadaju naše junake. Ali, naravno, kad imate ovakve motive u stripu, pogotovo kada taj strip nije naglašeno „žanrovski“ pa da mu se praštaju glupe ideje na ime estetike, nemoguće je ne upitati se zašto naše junake mašine napadaju pokrećući krdo rogate marve a ne, recimo, roj pčela, ili vojsku paukova ili mrava (ili, jelte, virusa). Strip uspostavlja koncept kontrole mašinskog „uma“ i nad životinjama i nad biljkama i ovo je ideja koja dobro posluži za njegovu uokvirujuću priču ali se onda ignoriše za račun srazmerno nezanimljivih, klišeiziranih akcionih set pisova u kojima mašine na „naše“ šalju robotsku avijaciju i slično. Utoliko, iako Origins na momente podseća na postavku iz videoigračkog serijala Horizon (čuj, „podseća“, gomilu stvari je doslovno prepisao), sa robotskim životinjama, on je nedosledniji u pogledu praćenja sopstvene premise.
Druga videoigračka koncepcija na koju me je Origins podsetio odnosi se na takođe u 2017. godini izašli NieR: Automata, igru uzduž i popreko hvaljenu (i ja sam je nahvalio) na ime svog alegorijskog tretmana koncepta robota i kompleksne simbolike dodeljene civilizaciji koju su oni izgradili na Zemlji nakon što su sa nje proterali Ljude. Origins od ove igre kao da preuzima motive humanoidnih robota, kreiranih da služe ljudima i dizajniranih tako da budu ne samo korisni već i „srećni“ kada im se nalaze na usluzi i stavlja ove mašine u jukstapoziciju sa jedinim ljudskim bićem koje još uvek/ ponovo postoji na Zemlji.
Izbegao bih dalje spojlovanje jer Origins jedan deo svoje drame bazira upravo na diskusiji o tome da li se ljudski život može restartovati na planeti – iako tehnologija za to postoji – i nalazi jednu sasvim dostojanstvenu poziciju u svom finalu gde prihvata da je evolucija vrednost po sebi i da nije ograničena na organski svet već da, posebno u „univerzumu“ ovog stripa, legitimno obuhvata i mašine. No, mora se priznati da do ovog svog zaključka Origns stiže kroz sa jedne strane previše stranica stripa, a sa druge strane premalo esencijalnog diskutovanja svojih tema.
Da budem iskren, nisam siguran da ovo nije tipičan primer za izreku „mnogo babica, kilavo dete“. BOOM! Studios potpisuju čak tri „kreatora“ na ovom serijalu a da ni jedan od njih nije učestvovao u njegovoj izradi. Arash Amel, Joseph Oxford i Lee Toland Krieger svi iza sebe imaju strip-iskustvo, ali ovde su on neka vrsta trusta mozgova koji je, pretpostaviću, osmislio svet i razne elemente tog nekog, jelte, „world buildinga“, a onda je fizički rad pisanja scenarija poveren Clayju McLeodu Chapmanu, solidnom profesionalcu koji je, recimo, za Marvel uradio razne stvari poput Scream; Curse of Carnage i gomile kontribucija raznim krosoverima (Venomverse, King in Black…) a za BOOM! je već pisao pandemijski horor strip Lazaretto pre nekoliko godina. Dakle, ovde kumulativno imamo vrlo pristojan talenat na gomili, ali egzekucija je, na kraju, čini se bila uglavnom zanatska, na „good enough“ nivou ali ne mnogo preko njega. Radnja ovog stripa svakako počiva na ideji da će čitalac biti dirnut razvojem odnosa među protagonistima koji stoje na različitim (ali da li i suprotstavljenim?) stranama evolucije i mnogi od njih preispituju svoje emocije svesni da su one u ogromnoj meri posledica prethodnog programiranja – biološkog ili digitalnog, svejedno – no, nije da nam origins daje likove koji su laki za identifikovanje. I to nije zato što su „tuđinski“, razdvojeni od nas sa hiljadu godina postapokaliptične istorije, nego uglavnom zato što su obeleženi generičkim tekstom koji treba da pritisne emotivnu dugmad u našoj duši ali je u najboljim momentima tek prihvatljiv a u najgorim deluje kao školski rad talentovanog dvanaestogodišnjaka.
Okrutno! To je taj sažižući plamen kritike zbog koga dolazite ovamo i kupujete kartu svakog dana!
No, ne bih da ispadne da je Origins sav loš. Čitao sam mnogo gorih stripova od ovoga poslednjih meseci i na kraju krajeva, superherojska publika u koju spadam sigurno nije nenavikla na stripove koji baštine generičke postavke u blago variranim novim verzijama. Voleo bih da je Origins elegantniji, ekonomičniji i pametniji, da svoje premise koristi doslednije i, na kraju krajeva smelije, da ima malo viši kvalitet dijaloga, ali nije on rđav.
Toj ne-rđavosti svakako doprinosi već pohvaljeni crtež. Rebelka je dobar ilustrator i uspeva da jednu skoro impresionističku dimenziju crteža pomiri sa „akcionim“ pripovedanjem, držeći se uglavnom disciplinovanog lejauta i organizacije table. Likovi su mu malo „lutkasti“ ali to ima svog šarma, a roboti su dizajnirani veoma lepo i zapravo deluju interesantnije pa i „životnije“ od humanoidnijih likova. Kolor je radio Patricio Delpeche i ovo mu je jedan od najimpresivnijih stripova koje sam do sada video sa jakim, živim bojama i dinamikom koja uveliko oživljava crtež i spasava ga od statičnosti. Letering Jima Campbella je funkcionalan i dobro se dopunjava sa crtežom i kolorom, čineći sa njima atraktivan ali čitak paket.
Origins je originalno trebalo da bude grafički roman urađen iz jednog cuga, ali moram da priznam da je meni ovo najviše delovalo kao pič za televizijsku seriju koji je odbijen pa je na kraju postavka iskorišćena za strip. Utisak je da na posletku niko, sem možda crtača i koloriste nije ovde bio svim srcem, pa otud krajnji produkt ima odlike zanimljivog ali ultimativno ne preterano zavodljivog rada. Ipak, Rebelkin crtež i Delpecheov kolor su svakako dovoljni da ovaj strip zavredi pažnju pa mu možete, digitalno, pristupiti ovde.
