Neko navija za naše na Pesmi Evrovizije, a neko je metalac. Sigurno postoji i određeni presek između ova dva skupa, ali ako i postoji, ja taj presek ne nameravam da upoznam. Da vidimo šta smo imali od metala poslednjih nedelju dana…
Tradicionalno, počinjemo blek metalom, ovog puta kornvolskim… ali iz Ilinoisa? Šta još neće izmisliti? No, KASEK-NOS, kako je ime ovom projektu napravio je dopadljiv EP sa dve pesme muzike koja je kvalitetno producirana i lepo odsvirana, oslonjena na folklorne motive ali oštra i glasna, bez preterivanja u agresivnosti, pa je ovo blek metal kog mogu da slušaju i normalnije osobe a da se u pozadini ne čuje (mnogo) gunđanja o izdaji hardkora. The Ancient Parish je ispunjen maštovitom muzikom i svežim temama, sve posredovano kroz vrlo ubedljivu svirku i na sve to sami birate cenu ako se odlučite na kupovinu. Jaka preporuka:
https://kasek-nos.bandcamp.com/album/the-ancient-parish
Ruski Cage Of Creation ima interesantan, pomalo eksperimentalan pristup blek metalu, sa novim EP-jem, I Am the Void II koji kombinuje mekši zvuk – u kome ima malo post-pank i pop elemenata – sa bizarnim vokalima. Po atmosferi ovo svakako ostaje dovoljno unutar nekakvih ionako jako širokih žanrovskih granica da bude zanimljivo metal publici ali publika koja metal ne sluša mogla bi ovde da nađe dosta privlačnih elemenata za sebe – ako može da proguta ekstremni vokal:
https://cage-of-creation.bandcamp.com/album/i-am-the-void-ii
Nizozemci Cirith Gorgor rade još od 1993. godine i najnoviji album im je iz 2019. godine ali su sada spremili kompilaciju Visions from the Past sa gomilom alternativnih verzija, živih snimaka, drugačijih mikseva itd. Predstavljene u obrnutom hronološkom redosledu, ovih dvadeset pesama idu unazad kroz vreme sve do 1996. godine i snimaka sa tadašnjih proba te predstavljaju ovaj Tolkin-metal bend u vrlo dobrom svetlu sa odličnom kombinacijom melodije, brzine i agresivnosti što ih odlično služi, evo, više od četvrt veka. Sami određujete cenu:
https://cirithgorgor.bandcamp.com/album/visions-from-the-past-compilation
Rusi Gmork zvuče odlično na albumu Quintum corpus koji nudi šest podugačkih pesama blek metala koji ima i atmosferu i određeni avangardni instinkt, ali je sve spakovano u tvrdu, sigurnu svirku i pažljivo razrađene aranžmane. Veoma zrelo i dobro producirano sa taman toliko „post“ mirisa da budu zanimljivi i publici koja možda ne bi slušala klasičan blek metal:
https://adventofgmork.bandcamp.com/album/quintum-corpus
Zanimljiv EP sa dve pesme za poljski Hekatomb. Shade of Life. Light of Death nudi energičnu muziku ali i melanholičnu atmosferu između žestokih gitara i moćnog ritma. Produkcijski je ovo, pa, prilično jeftino ali bend nadomešćuje sve ambicijom jer ove dve pesme trtaju po više od sedamnaest minuta svaka…
https://hekatomb.bandcamp.com/album/shade-of-life-light-of-death
Poljski kvintetn Jarun ima četvrti album za manje od deset godina i to je vrlo solidan tempo za ekipu koja je krenula kao solo projekat gitariste Zagreusa tamo negde 2008. Godine. Rok spokojnego słońca nudi progresivni post-blek metal – recimo – sa za poljsku produkciju uobičajenu zrelost. Album ima kvalitetan zvuk, pomalo i mašinski preciznu svirku ali aranžmani koji umešno uspevaju da udenu folk motive u inače hladne pesme uspešno stvari spasavaju od tog rizika sterilnosti. Poljska je to:
https://jarun.bandcamp.com/album/rok-spokojnego-s-o-ca
Švedski jednočlani Ancient Wisdom izbacio je peti album za, evo, četvrt veka rada, ali i posle sedamnaest godina pauze i A Celebration in Honor of Death ne samo da je drugi album za redom kome se u imenu pojavljuje smrt nego je u pitanju zaista slavljenička ploča. Marcus E. Norman (gitarista Naglfar, Bewitched etc.) sada svoja interesovanja za doom metal i black metal kombinuje na izrazito zreo način, kreirajući muziku čija ogromnma teatralnost ne zvuči ni pretenciozno ni kičasto već naprosto ispravno. Ovo su snažne pesme sa jednostavnim a jako upečatljiviom temama, pune horskih aranžmana, ali i proste, vrlo prirodno zvučeće, maltene marševske muzike koja gazi napred jednim svečanim tempom i slušaoca sa sobom nosi poput moćnog talasa. Veoma dobra ploča i lekcija za mlađe umetnike kako album ne mora da ima ni prebudžen zvuk ni prekomplikovane pesme da bi bio izvanredan:
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/a-celebration-in-honor-of-death
TERRATUR COMPENDIUM MMXXI je sempler norveškog izdavača Terratur Possessions kojim se najavljuju izdanja za ovu godinu i pošto se ovo daje za koliko para ponudite a prepuno je zanimljivog skandinavskog blek metala, skoro da je bespredmetno da tu nešto raspravljamo. Kliknite, slušajte:
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/terratur-compendium-mmxxi
Francuski Disparaître na svom dugosvirajućem prvencu, Urchig ima samo tri pesme i one su izrazito monotone i producirane praktično bez dinamike – iako sam master ima solidan dinamički raspon – ali to je upravo i poenta sa ovom vrstom artmosferičnog blek metala. Meni to nije za više od jednog slušanja, ali ko voli taj neki „tvrdi ambijent“ u kome bubnjevi, distorzirane gitare i vrištanja postoje samo kao plutajući detalji u prostoru, verujem da će uživati:
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/urchig
Turci Sabhankra su bliži mojim potrebama, pa tako sa svojim albumom Death to Traitors – njihovim četvrtim – isporučuju mišićav, energičan black/ death metal sa dosta melodije ali i sa puno brze, krljačke svirke. Ima ovde dosta atmosfere i tih nekih, recimo, emocija, ali bend generalno svira 300 na sat pa se sve to lakše proguta što se mene tiče. Sabhankra vole pamtljive, zarazne teme – slušajte strofu naslovne pesme, pa to je praktično himna – a njihova odlična svirka je ovde i dobro snimljena i miksovana da se dobije maksimum energije i melodije. Moćno:
https://sabhankra.bandcamp.com/album/death-to-traitors
Basista poljskih Stillborn, Hunger pravi i solo-blek metal pod imenom Labyrinth Entrance i drugi album ovog projekta, Deplore the Vanity donosi nam besan, atmosferičan ali agresivan zvuk kakav je već i karakterističan za Poljsku. Ovo je dugačka ploča, sa dugačkim pesmama i morate voleti monumentalnost zvuka koju Hunger ovde traži, ali ako volite njegovu teatralnu ekspresivnost, uživaćete jer Labyrinth Entrance nije projekat baroknih aranžmana i orkestracija, već brutalan, gitarski, rifaški metal usredsređen na maksimalnu štetu. Izvrsno producirana muzika, jake, pamtljive pesme, lepa ploča:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/deplore-the-vanity
„Sirovi blek metal“ je termin koji se olako baca unaokolo za sve što ima krš produkciju, ali proporcionalno malo ima bendova koji tu sirovost – kao svestan estetski izbor pored, jelte, ekonomske nužde – upotrebe ovako efektno kao meksički Flagrum Taxillatum. Njihov drugi album, Evil Prevails, stiže nam više od decenije nakon prvog i u pitanju je kolekcija snimaka očigledno rađenih u različito vreme na različitim mestima, ali ovo ploči daje poseban element autentičnosti. Flagrum Taxillatum zvuče kao pravi bend, koji iza sebe ima priču i njihov sirovi blek metal je proživljen i mojem uhu simpatičan. Bend označava jednu pesmu kao obradu Autopsy Torment (švedski death metal bend sa kraja osamdesetih), ali album zatvara neoznačenom, ali odličnom, obradom Mayhema. Sirovo, šanerski, mangupski, lepa ploča:
https://flagrumtaxillatum.bandcamp.com/album/evil-prevails
Losanđeleski Horned na istoimenom EP-ju nudi neku vrstu blackened rock’n’rolla, sa napuklim vokalima preko pankerske metal svirke. Nije da mi je otvorilo neke nove čakre ili išta slično, ali ovo je simpatično, bezobrazno i lepo curi. Za žurke:
https://hornedofficial.bandcamp.com/album/horned-ep
Simpatični galicijski/ španski duo Xerión ima novi EP sirovijeg blek metala i nežnih folk melodija. Lamento luminescente se kreće od vrlo pankerskog čukanja do ljupkih klavirskih tema i uspeva da zvuči melanholično a nepretenciozno, čak naivno i iskreno. Prelepo:
https://xeriongaliza.bandcamp.com/album/lamento-luminescente
Bourn Ultra ne zvuči kao ime blek metal benda ali ovo je zaista blek metal sastav – začet kao jednočlani projekat, porastao na tri člana – iz Los Anđelesa čiji novi EP, Skull Throne Inheritor nudi vrlo prijatan, melodičan blek metal koji ima i emociju i distorziju u dobro odmerenim količinama da meni to bude slatko. Bourn Ultra ne smaraju sa mnogo upadanja u nekakve prenaglašene kontemplacije i njihova muzika je kontemplativna uz stalni gruv i znojav rad bubnjeva i gitara, vrteći uglavnom prijatni srednji tempo i tužne melodije. Fino:
https://bournultra.bandcamp.com/album/skull-throne-inheritor
Novi EP iračkog Seeds Of Iblis je, pa, „inspired by the latest news from Jerusalem, where all religious people are killing each others just because they believe in 1400 year-old texts“. Kratko, jasno i puno sirove, no-fi muzike koja prenosi poruku jasnije nego bilo kakav tekst:
https://seedsofiblis.bandcamp.com/album/taghut
Rebis je produkt alhemijskog procesa (i lik iz stripa Doom Patrol u vreme kada ga je pisao Grant Morrison) a istoimeni ruski blek metal sastav ima novi EP, Hidden Realms i ovo je sjajan, odlično odsviran i produciran mistični blek metal. Rebis su nov bend i ovo im je prvo duže izdanje, sa pet pesama, ali su me veoma impresionirali kreativnošću i energijom. Ovo je blek metal sa dosta melodije ali bez naglašenije melanholične crte, svakako bliži projektima poput 1349 nego za mene tipičnom slovenskom senzibilitetu, uz dosta brze svirke i dinamičnih aranžmana. Jaka preporuka:
https://the-rebis.bandcamp.com/album/hidden-realms
A ko BAŠ voli slovenski blek metal, biće srećan kad čuje da je izašao novi Zgard. Ovaj ukrajinski jednočlani pagan/ folk projekat radi skoro deceniju i Place of Power mu je već sedmi album, pun epskog zvuka, lepih melodija, sintetičkih horova ali i pristojne krljačine. Osam podugačkih pesama, solidna produkcija, sasvim pristojno:
https://zgardofficial.bandcamp.com/album/place-of-power-2021
Dvočlani belgijski Kalmhain ima novi EP, Thanatos, potvrđujući jaki tempo u kome ovaj nedavno osnovani sastav nastoji da objavljuje novu muziku i ovo je melanholičan, ali dovoljno energičan post black/ blackgaze zvuk sa dosta meditativnih momenata razlaganja i melanholičnih harmonija i krljačkih pasaža. Ima ovde malčice i izleta u „pravi“ heavy metal sa, recimo, mejdnovskom solažom u Triest Afscheid i sve u svemu Thanatos mi je bio interesantan za slušanje:
https://kalmhain.bandcamp.com/album/thanatos-ep
Moram priznati da me ime holandskog benda An Autumn for Crippled Children toliko intenzivno odbija da sam se jedva naterao da poslušam novi album, As The Morning Dawns We Close Our Eyes. Mislim, nije to ni moja muzika, nego se žrtvujem radi vernih čitalaca. Koji će, ako vole nežni blackgaze zvuk, verujem, ovde biti prilično zadovoljni. AAFCC su na ovom albumu još intenzivnije pop/ shoegaze orijentisani do mere da nisam siguran da se vrištavi blek metal vokal uopšte više uklapa uz svirku, ali opet, to joj barem daje određenu oštricu. Nije da bend ne svira energično, sa još uvek čvrstom ritam sekcijom i distorzijama. MENI ova muzika ne znači previše, ali verujem da poklonicima ovako dosledno rađene sinteze black metala i shoegaze popa ovaj album može da donese puno radosti… Ili tuge… Štagod od ta dva traže…
https://anautumnforcrippledchildren.bandcamp.com/album/as-the-morning-dawns-we-close-our-eyes
Finski Lord of Pagathorn svoj treći album, Age of Curse započinje raskošnim akustičnim uvodom, ali kad tih minut i po predigre prođe, udara se žestoko i iz sve snage. Ovo jeste blek metal sa uhom za melodiju, ali muzika je generalno surova, agresivna, agresivno satanistička i kao takva predstavlja i svojevrsnu protivtežu danas čestom parenju između blek metala i shoegaze harmonija. Lord of Pagathorn su siledžije, ali siledžije sa stilom i pesme su im, iako brze i napadačke, napisane pametno i producirane zdravo. Vrlo lepo:
https://woodcutrecords.bandcamp.com/album/age-of-curse
Njemački duo Abkehr svoja izdanja naziva konzistentno, pričajući kroz njih jednu produženu priču, pa smo tako posle In Asche i In Feuer dobili i In Blut – sva tri izdanja sa istom kolornom šemom omota i muzikom koja je hermetičan, pomalo kontemplativan black metal. In Blut ima samo četiri pesme ali one su podugačke, nakrcane atmosferom i dramom i mada je produkcija dosta mutna, to se u ovom slučaju više nego uklapa u zvučnu viziju benda, doprinoseći hipnotičkim kvalitetima muzike. Fino, a ako izdanje kupite direktno od benda, plaćate koliko sami odredite:
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/in-blut
https://abkehr.bandcamp.com/album/in-blut
Prošle godine mi se album poljskog benda Odraza jako dopao, i, ako sam tada pričao da se radi o konvencionalnijem blek metalu, čini se da su ova dvojica članova Massemord rešila da me novim izdanjem demantuju. Acedia je EP koji ima samo jednu kompoziciju (dve u vinilnoj verziji koju ne možemo čuti preko interneta), ali ta kompozicija traje duže od dvadeset minuta i ima izrazito avangardnu, možda i kinematsku prirodu, sa sporim razvojem svojih tema i insistiranjem i na naglašeno narativnim elementima. Sve i jeste rađeno kao saundtrak za izložbu „Koegzistencija“ Krakovskog muzeja Podgórze a koja se bavi efektima pandemije COVID-19 na, jelte, društvo, ali ne treba sumnjati da ćete, iako posle punih petnaest minuta, ovde dobiti i propisno blek metal prženje. Sem malo prenapucanog masteringa ovde ne da nemam šta da zamerim, nego sam prijatno iznenađen i pozitivno impresioniran materijalom koju su Poljaci napisali i snimili kao – još jednu – potvrdu da metal, kad hoće, ima sasvim legitimno mesto tik uz skut „visokoj umetnosti.“ Sjajno:
https://odraza-official.bandcamp.com/album/acedia
Francuzi Au-Delà su me vrlo prijatno iznenadili svojim prvim dugosvirajućim izdanjem, Sentence. Ovo je ploča koja od nula od sto stiže za sekund nudeći prljavi, neodoljivi old school blek metal, prangijaške rifove i razobadanu svirku, ali koja kroz svojih jedanaest pesama ima mnogo dobrih ideja i osećaj za to kako da održi svežinu tokom trajanja albuma. S obzirom da pesme traju koliko traju (prva više od osam, druga više od devet minuta), dobro je koliko Au-Delà ulažu razmišljanja i rada u aranžmane, praveći od naoko jednostavnih blek-trešerskih rifova složene građevine koje često imaju vrlo kinematsku strukturu. Mislim, kad krene Veni Vidi Vici to zvuči kao da slušate nekoliko pesama, ne, nekoliko ALBUMA odjednom, a sve opet ima smisla. Francuski blek metal ima tu reputaciju da je avangardan na vrlo osobene načine i Au-Delà su sjajan primer sa svojim obiljem ideja, ali i vrlo jasnom vizijom kako da i najrazličitije od njih uklope u narativ, sa savršenom svirkom pa i dobrom, taman koliko je potrebno sirovom produkcijom. Sentence je, biću slobodan da kažem, skoro pa remek-delo:
https://epicturalproduction.bandcamp.com/album/sentence
Usporimo sada i pređimo na stoner, psihodeliju, doom itd. Australijski Jack Harlon & The Dead Crows svoj drugi album The Magnetic Ridge publikuju – između ostalog – putem izdavača Forbidden Place a što je praktično automatski najava kvaliteta. I, baš se to i desi. The Magnetic Ridge je briljantni konceptualni album o avanturama ovisnika o drogama na divljem zapadu, pa je mešavina sludge-dooma i blago country-folk intoniranih harmonija ne samo dobro stilsko osveženje već i podloga za zaprepašćujuće uspešne drame. Ovo je vrlo duboko proživljena muzika, koja svoj doom-county-metal uparuje sa tolikom količinom teskobe da joj samo ogromna količina gruva vadi prosek. Ovo je kao da stari Nick Cave džemuje sa Terminal Cheescake. Ovo je… da ne smaram više, ovo je odlično, maštovito i MOĆNO a bend daunnloud prodaje za svega jedan australijski dolar – Forbidden Place, kao i obično daju vama da odredite cenu – pa pohrlite u naručje Džeka Harlona i Mrtvih Vrana bez oklevanja:
https://jackharlon-dawsonthedeadcrows.bandcamp.com/album/the-magnetic-ridge
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/jack-harlon-the-dead-crows-the-magnetic-ridge
Iako kvartet Terraganja svoj sludge/ stoner metal nadevaju sa dosta južnjačkog gruva i šmeka, bend zapravo dolazi iz Kanade. Posle pola decenije rada, Terraganja su snimili album, ali ovo što danas slušamo je EP We Have Fun Here, sklopljen od starijih pesama za koje bend smatra da dobro predstavljaju njihov, jelte, identitet. I ovo jesu dobre i raznovrsne krljačke pesme koje će rado slušati i hardrokeri i pušači kanabisa i napaljeni klinci koji bi da se šutiraju. Vrlo dobro, a plaća se koliko sami poželite:
https://terraganja.bandcamp.com/album/we-have-fun-here-ep
Melissa je novi brazilski psihodelični horror-doom sastav osnovan ove godine a prvi album, Devil’s Mask zvuči baš kako očekujete: sporo, fazirano, hipnotički. Ovo je muzika koju čujete u svojoj glavi u četiri ujutro dok se posle tri neprospavane noći teturate prema skrovištu a nebo počinje da se kovitla u bojama koje nemaju imena. Melissa Rainbow, predvodnica ovog sastava je iskusna i veoma prolifična autorka, a Devil’s Mask za samo dolar nudi prelepu nisku psihodeličnih košmara koju ne treba propustiti:
https://melissadoom.bandcamp.com/album/devils-mask
Ukrajinski Mist Tower zvuči odlično na svom prvom EP-ju, Obsession sa pet pesama teških rifova i psihodeličnog zapevanja. Ovo je fina, dobro odmerena kombinacija doom metala i psihodelije u kojoj su pesme spore ali zvuče elegantno a psihodelični sadržaj se pomalja iz brojnih ponavljanja rifčina – sa blagim varijacijama – i dobro plasiranih vokala. Vrlo lepo:
https://misttower.bandcamp.com/album/obsession
Desde Marte su špansko-argentinski sastav čiji istoimeni debi album donosi „marsovski“ psihodelični rok. U praksi, ovo je dopadljiv, odmereno odsviran instrumentalni heavy psych koji nije pretežak i ne gazi previše po ušima ali elegantno kombinuje jaki fuzz i snažan ritam sa nežnijim, pa i emotivnijim melodijskim programom. Bend ima lep zvuk i dosta finih ideja, te izvedbu koja zvuči organski i spontano iako nisam siguran da su muzičari bili na istom kontinentu kada su ovo snimali. Lepo:
https://desdemarte.bandcamp.com/album/desde-marte
Rimski trio Io ima prvi album, Fire, i ako volite agresivni sludge-doom metal sa vrištećim vokalom ali i dobrim, teškim rifovima preko nervoznih bubnjeva koje krvnički mlati jedna Valeria, Io su dobar izbor. Njihova muzika uspeva da spoji abrazivnost sludge metala sa jednostavnom hipnotičkom dimenzijom doom metala, i ove četiri dugačke pesme čoveka okruže sa svih strana i drže u stisku dok ne vidi svetlost:
https://iosludge.bandcamp.com/album/fire
Stone Rebel jednu pesmu na svom novom albumu, Scenes Of A Dreamland posvećuje „najčistijoj duši u mom životu“. Neko nam se zaljubio? Svejedno, ovaj, već četvrti album projekta u ovoj godini se ne razlikuje supstancijalno od prethodnih, sa novom kolekcijom prijatnih psihodeličnih gitarskih sanjarija preko nežnog gruva. Sve je to standardni Stone Rebel i ko se nije zamorio od njegove uvek iste ali uvek ekstremno prijatne muzike će ovde naći još puno razloga za užitak:
https://stonerebel1.bandcamp.com/album/scenes-of-a-dreamland
Heavy Psych Sounds records ove nedelje ima drugi album portlandskih Hippie Death Cult i Circle of Days je očekivano izvrsna ploča sa hardrokerskim senzibilitetom i doom metal oštricom. Ovih pet podužih pesama uspevaju da zvuče i tvrdo i opušteno i psihodelično i kinetički u isto vreme (slušajte Hornet Party koja ima gotovo trešersku energoju majstorski izmešanu sa psihodeličnom izmaglicom), sa puno melodije i atmosfere ali uvek i energične svirke. Vrlo dobro, kako ste i očekivali:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/hippie-death-cult-circle-of-days
Da nam ne ostanu dužni tu su i fenomenalni kalifornijski Ripple Music čije je novo izdanje debi album hardrokerskih doom metalaca iz švedske, Wytch. Ovo je album koji još jednom podseća na Rippleovu reputaciju pronalaženja bendova koji kao da su iskočili niotkud, potpuno formirani, sa izuzetnim kvalitetom svirke ali i izgrađenim karakterom i Wytch na Exordium nude zvuk koji će pomiriti matore hardrokere koji vole bluz rifove i opasno dobro pevanje, ali i doom publiku koja želi da čuje da je to sve heavy i malo mračno. Bend ima sjajan, raznovrstan katalog pesama koje idu i do propisnog heavy metal krljanja (slušajte Evil Heart), odličnu produkciju koja se ne davi u prejakoj kompresiji ali najsvetlije oružje mu je pevačica Johanna Lundberg iz Vintersorga koja dominira zvukom i sigurno vodi bend kroz set moćnih rokenrol pesama. Ne propustiti:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/exordium
Nisam očekivao da novi Monster Magnet bude ovako solidan, ali A Better Dystopia je jedan dosta pošten napor, sa dvanaest pesama naglašene psihodelične dimenzije. Album, čak, i počinje govorom kakav je umeo da drži američii radijski didžej Dave Diamond koji je promovisao psihodelični rok onog vremena, da bi bend odmah posle toga uleteo u obradu Hawkwinda, „Born to go“. Mene su tu već kupili, pogotovo uz prilično dobar miks koji jeste malo natrpan u masteringu ali ipak postoji slojevitost i prostornost u ovom snimku. Ostatak ploče pošteno meša tvrdi rok i psihodeliju u vrlo uverljivom old school maniru i ovo je apsolutno obavezno slušanje za svakoga ko se imalo interesuje za stoner rok, hard rok, psihodelični rok, pa i rok muziku generalno:
https://monstermagnetofficial.bandcamp.com/album/a-better-dystopia
Nova Nadja je blagi odmak od tipičnih dron-ambijenata ovog dua i Luminous Rot ima i kraće pesme, aranžmane koji su po strukturi bliži „normalnoj“ pop pesmi, pevanje i tekstove. Da bi Nadja ipak ostala Nadja, sve je potopljeno u beskompromisne efekte, sa gitarama koje su fazirane do neprepoznatljivosti, vokalima snimljenim iz velike blizine i pretvorenim u hrskave teksture, jedva čujnim bubnjevima. Ovo može da vam zazvuči grozno na prvi udar – autor kritike na Angry Metal Guy je bio, recimo, veoma negativan – ali Nadja ovim albumom zapravo prolazi kroz svoju postpank/ šugejz/ koldvejv fazu i to ima dosta smisla ako ste u pravom raspoloženju, sa klasičnijim strukturama pesama koje služe samo da vas se zavara da slušate dugačke eksperimente sa teksturom i fidbekom. Meni zanimljivo:
https://nadja.bandcamp.com/album/luminous-rot
Jess and the Ancient Ones su finski occult rock bend koji albumom Vertigo uspešno rezurektuje zvuk sedamdesetih, ali ne onu njegovu mračnu, hororičnu stranu kakvu možda očekujete. Vertigo je nežna, pevljiva, jako melodična ploča na kojoj se laki ženski vokali divno uklapaju uz zvonke gitare i razigrane klavijature, dajući tom okultnom roku snažan pop naboj. Nije, dakle, mnogo metalski, ali je uglavnom jako dobro, sa odličnom ritam sekcijom, pametno aranžiranim gitarama i klavijaturama, moćnom pevačicom i zvukom koji je prozračan, pun dinamike, zdreaviji od 90% albuma koje ćete čuti ove nedelje. Fantastično:
https://jessandtheancientones.bandcamp.com/album/vertigo
King Witch su za ovu priliku izbacili Ep Worship the Riffs gde je na A strani Sabat, na B strani Metalika. Lep izbor iako su pesme za nijansu manje očigledni izbori. No, Children of the Sea je dobar komad za pevačicu Lauru Donelly, a The Thing That Should Not Be podseća koliko je Metalika volela da petlja sa rifovima u svojoj najboljoj fazi, praveći od svojih pesama male hromatske simfonije. King Witch obe stvari sviraju odlično, kao da to niste znali i sami:
Idemo na brže programe. Iako se zovu Lastboss, i imaju masu sintisajzera, momci iz Nagoje ne sviraju chiptune metal na svom pvom EP-ju naslovljenom R-35. Ovo je više nekakav gruverski thrash ili thrasherski groove metal sa dobrom atmosferom i energičnom srednjetempaškom svirkom, te semplovima i sintisajzerima da se sve simpatično osveži. Mosh is thrash etc.
https://lastboss052.bandcamp.com/album/r-35
Zna se da nisam neki obožavatelj nu metala ili groove metala ali moram da preporučim bankoški bend Uppercut i njihov – pretpostavljam prvi – album บังกรรม อำพราง. Svakako, ovo je utemeljeno u nu metal/ groove pristupu sa srednjim tempom, nabadačkim rifovima i tako to, ali je pevanje koje šalta između besnog laveža i melodičnih refrena onaj distinktni element koji meni ovu ploču čini zanimljivom, dajući Uppercutu osobeni karakter i prepoznatljivost.
https://uppercutbandthailand.bandcamp.com/album/-
Brazilski Rëstos je jedan momak koji je upravo snimio prvi demo sa dve pesme. Naslovna, Inhuman Holocaust je pristojan komad lo-fi thrasha, a druga je kaver Ratos De Porao. Prostački, sirovo i prelepo. Platite koliko želite.
https://restos.bandcamp.com/album/inhuman-holocaust-demo
Spid metalci Goat Rider dolaze pravo iz pakla (za koji tvrde da se nalazi u Kosta Riki) i njihov drugi album, Tsundere, iako ima Japanom inspirisano ime i omot, zapravo daje vrlo rokerski speed metal sa malo „black ’n’ roll“ začina svakome ko voli dobre rifove, šutku i vrištanje. Tematski, pesme se svakako dotiču Japana, ali i cyberpunka generalno, no muzički ovo je kao da slušate nekakav bend iz 1980. godine koji je upravo čuo Motorhead i odgledao filmski horor maraton u lokalnom bioskopu pa je muzika, prosta, rokerska, pankerska, ali neodoljivo gruverska, takođe, sa pristojnom produkcijom. Ume ovo da bude pomalo i monotono na momente ali Goat Rider uglavnom isporučuju prijatan, prljav a dovoljno uglancan metal za ljubitelje:
https://thrashingcultrecords.bandcamp.com/album/tsundere
Takođe iz Kosta Rike stižu Heavy Chains čiji drugi album, Red Reaper donosi disciplinovan, dobro produciran thrash metal spremljen po receptima starih majstora. No, nije ovo puki old school revival projekat niti nekakav Slayer/ Testament/ Sacred Reich tribute band, iako ima elemenata svega toga u zvuku. Heavy Chains su svoji i maštoviti, sa vrlo različitim pesmama i idejama koje ponekad odu i na neočekivane strane pa album ima i širi žanrovski zahvat nego što na prvi pogled deluje. Zanimljivo, raznovrsno i kvalitetno:
https://heavychainscr.bandcamp.com/album/red-reaper
Nizozemski Dark Omen su svoj demo The End of Rage apgrejdovali u pravo izdanje uz pomoć izdavačkog trijumvirata For The Passion Not The Fashion. Lepo. Ovo je prijatan, melodičniji thrash metal sa malo heavy metal elemenata, bez MNOGO svežih ideja ali sa solidnim zvukom i pristojnim gruvom. Previše para traže za četiri pesme ali nije loše da se čuje:
https://forthepassionnotthefashion.bandcamp.com/album/the-end-of-rage
Kostarikanski Paganist na slici poziraju u Slayer i Kreator majicama pa neće biti prevelio iznenađenje da je njihov prvi EP, Ritual of Hate muzički ukorenjen u thrash metalu sa prilično tipičnim vrištećim vokalima. Nema ovde puno mašte, rifovi su prostački, svirka korektna, produkcija takođe, i Paganist su prevashodno simpatični jer rade to što rade sa puno strasti i živosti, nudeći organske aranžmane i mladalačku energiju:
https://paganist.bandcamp.com/album/ritual-of-hate
Dortmundski spid metalci Vulture imaju novi album, Dealin’ Death i ovo je dosta verno ’80s predlošcima samo sa nešto modernijom produkcijom. Naravno, i na produkciju se pazilo pa, iako se ovde sve dobro čuje, snimak ne pati od prejake kompresije, instrumenti imaju lepu separaciju i album se može jako odvrtati a da vam se zvučnici ne raspadnu. Muzički, Vulture pokazuju jednu sazrelu dimenziju svoje muzike – ovo im je već treći album, na kraju krajeva – gde se klasični speed metal rifovi, falseto krici i pankersko nabadanje kombinuju u iznenađujuće složenim aranžmanima za muziku koja je ambicioznija i kompleksnija od prosečnog ’80s speed programa, a da ne napušta njegove estetske pozicije. Odlično:
Eulogy in Blood iz Kentakija na svom albumu Natural Selection donose dopadljivu kombinaciju metaliziranog hardkora, groove metala, beatdowna itd. Ne tipično nešto što bih ja slušao sa puno entuzijazma, ali Eulogy in Blood imaju solidne rifove, gruv im je poletan i ne smara mnogo i sve je prilično ekonomično i kreće se napred britkim korakom. Lepo:
https://eulogyinblood.bandcamp.com/album/natural-selection
I Big Deal iz Mičigena sviraju nekakav metalizirani, mošerski hardkor, koji bi bio skroz „kod kuće“ u 1992. godini. Ni tada nisam voleo ovakvu muziku, ne volim je ni sada, ali Great Deal of Pain, EP ove ekipe, ima taman dovoljno dobrih, metalskih rifova i kvalitetnu produkciju da mi bude simpatičan. Još i sami birate cenu:
https://big-deal.bandcamp.com/album/great-deal-of-pain
Odlične tri pesme haotičnog hardkora na EP-ju Burning Money for Warmth Floriđana Control System. Ovo je odlično producirano, matematički precizno odsvirano a opet ima dušu, sa jakom tenzijom, disonantnim rifovima i napetim ritmičkim celinama koje se razvijaju u eksplozije energije. Izuzetno, a samo dolar:
https://controlsystem.bandcamp.com/album/burning-money-for-warmth
Francuzi MIND YOUR HEAD!! Nazivaju svoju muziku i bullshitcore, ali iako je njihov album Hail to Stupidity produciran prilično jeftino, on ne samo da ima pristojan zvuk već i pričamo o maštovitom, energičnom grindcoreu koji ima zanimljiv harmonski opseg, odličnu gitarsku tehniku i programiranje bubnjeva te aranžmane koji opravdavaju pesme duže od dva minuta. Ovo se daje za onoliko koliko sami ponudite, a meni je veoma prijalo, pa urgiram da ga se posluša:
https://mindyourhead1.bandcamp.com/album/hail-to-stupidity
The Beautiful Child iz Atlante imaju lepo odmerena trajanja pesma na svom istoimenom albumu, pa tih devet komada energičnog grindcorea/ hardcore thrasha prolete za nešto više od četvrt sata. Ovaj, reklo bi se jednočlani, projekat nastupa u tradiciji emotivnijeg, disonantnijeg grindcorea na tragu, recimo, Discordance Axis ali sa malo sporijom, manje grčevitom muzikom i više srednjetempaških, mošerskih delova. Sve to zvuči vrlo solidno i preporučujem ga za slušanje:
https://beautifulchild.bandcamp.com/album/the-beautiful-child
Australijski Grindhead Records najavljuje debi album sastava 12Gauge Rampage singlom #killedmorecuntsthancovid. Slatko. Ovo je grindcore sa nešto dužim pesmama i kompleksnijim aranžmanima te dobrom produkcijom, čime me prilično podseća na legendarni Fuck… I’m Dead. Tematski ovo je svakako više za mlade nego za mene, ali kvalitetno je i rado ću poslušati i album kad izađe.
https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/killedmorecuntsthancovid
Klasičan italijanski grindcore dobijamo na prvom albumu sastava Mass Coomer iz Monce. Naslovljen Me So Cagado Sburado e Sconregiado ne i Bandalogne II: Electric Boogaloo i sa adekvatnim omotom, album jeste u blagom riziku od memecore dekadencije, ali je muzički vrlo zdrav kanališući ljubav svojih autora ka horor filmovima, ali i američkom grindcoreu (kao uticaji navode se Insect Warfare i Nails) u devet ne prekratkih ali žestokih pesama, nadevenih semplovima i dobrom svirkom. Sami birate cenu pa budite domaćin:
Američki Serration nudi dopadljiv, srednjetempaški, gruverski, mošerski death metal na EP-ju The Fortress of Fear. Ovo je sve u polomljenom gruvu, sa slemerskim rifovima koji pljuju flažolete svaki čas i zlim a prijatnim melodijama što ih smenjuju. Vrlo kompetentno odsvirano i ponuđeno za cenu koju sami borate, pa birajte pametno, ovo vredi adekvatno nagraditi:
https://caustichymnproductions.bandcamp.com/album/serration-the-fortress-of-fear
(U međuvremenu je album nestao sa Bandcampa ali osvrt ostavljam jer se možda jednom pojavi…)
Nijemci Eyemaster na svom Bandcamp profilu kažu „No Hippies No Craft Beer No Fascists No Religion“. Ne znam šta imaju protiv hipika, ali demo Charcoaled Remains & Festering Slime je simpatičan komad švedskog HM2 metala, sa očekivano glasnim, abrazivnim zvukom, bez sad nekih preterano novih ideja ali sa sasvim dovoljno energije i brutalnosti, te ubedljive svirke da čovek uživa. Plaćate kolikogod:
https://eyemasterdeathmetal.bandcamp.com/album/charcoaled-remains-festering-slime
(I ovaj album je nestao sa Bandcampa ali… nek stoji…)
Reborn su vijetnamski melodeath sastav koji nije po mom ukusu – previše pop melodija i jakih klavijatura – ali oso vakako zvuči originalno i ko nije gadljiv na ovo što sam nabrojao vredi da posluša EP Inner War koji su upravo izbacili. Pevačica zvuči zastrašujuće:
https://rebornvn.bandcamp.com/album/inner-war
Ni italijanski duo Coiled Around Thy Spine nije baš skroz moj fazon – nominalno oni sviraju melodični death metal po uzoru na Children of Bodom – ali moram da priznam da mi je njihov drugi album, From the Ashes, prilično lepo legao. Ovo je žestok, vrlo znojav death metal koji ima taj element melodičnosti, ali ima i element nevaljalog neothrasha po uzoru na, recimo The Haunted i to je dobra kombinacija. Žestina i energija koji dolaze sa trešerske strane dobro se uobliče u kompleksnije aranžmane koje bend pametno pravi da svojim pesmama da prostora za disanje. Istina je da pesme uglavnom liče jedne na druge ali Coiled Around Thy Spine većinu vremena daju program ozbiljne, moćne svirke i dobre produkcije – mada jako nedinamičnog mastera, naravno – pa sam ovo sa, dosta iznenađenja, prilično voleo:
https://coiledaroundthyspine.bandcamp.com/album/from-the-ashes
Francuzi Swamp Terror ne sviraju, kako bi to čovek očekivao, nekakav močvarni doom/ sludge metal već death metal sa jakim horor korenima i na EP-ju Gathered for Carnage donose šest pesama atmosferičnog, mračnog, old school death zvuka sa prilično „filmskim“ štimungom. Hoću da kažem, Swamp Terror ne sviraju samo rifove – što je dobro jer u pojedinim trenucima njihova muzika je u riziku da se pretvori u nerazaznatljivu supu rifova – već imaju napadačku melodičnu gitaru koja glavne teme kompozicija gotovo non-stop podcrtava i razrađuje. Uz dinamičan zvuk i mišićave, maštovite pesme, Swamp Terror uspešno ovaploćuju taj VHS horror senzibilitet koji navode kao svoju glavnu inspiraciju i ovo vredi da se pažljivo posluša:
https://swampterror.bandcamp.com/album/gathered-for-carnage
Kopenhagenški Taphos sa dve pesme na singlu Blood Plethora izazivaju dosta pozitivnih emocija svojim energičnim death metalom, krljačkom svirkom, ljubavlju ka old school mošingu i jednim generalnim odbijanjem da se uključe u nekakavu moderniju estetsku struju, a da su im pesme odlično napisane i žestoke. Odlično:
https://taphos.bandcamp.com/album/blood-plethora
Brazilski Nightmare Slaughter na svom prvom albumu, Worm Kabbalah svira divljački, energični death metal koji u sebi ima dosta old school zlovolje. Ovo nije naročito „profesionalno“ sklopljena muzika, aranžmani su haotični i svirka zvuči kao da više ide po osećaju nego po dogovoru, ali to je samo stil kojim Nightmare Slaughter sviraju i ovo je dobro uvežbana, dobro odsvirana ploča koja naprosto preferira da zvuči neprirodno i da svaka pesma ima neki svoj put kojim ide, radije nego da se uklopi u ikakav prepoznatljivi format. Time je ovo pomalo i zamorno posle izvesnog vremena, ali Nightmare Slaughter su srčani i dobro sviraju i ovo vredi da se posluša, a ako slušanje inspiriše i kupovinu, plaćate koliko poželite. Vrlo fer:
https://nightmareslaughter.bandcamp.com/album/worm-kabbalah
Čim vidite da se album zove Dropping of the Human Wrath znate da je bend iz jugoistočne Azije. I jeste, Tragedy Kereta Jenazah su Indonežani sa skoro dvadeset godina iskustva i ovo im je treći album koji demonstrira koliko su daleko otišli u svojoj tranziciji od gotik metal benda do brutalnog death metala. Ovo ima klasičan indonežanski zvuk i pristup sa lakom rukom i malo folk inspiracije između brutalnog prebijanja. Pesme su sastavljene od mnogo petljanja sa komplikovanim rifovima koji se razvijaju preko blastbitova, ali bez pretenzije da ovo bude najsuroviji album ikada koji će vam spljeskati mozak. Tragedy Kereta Jenazah više vole da im čujete rifove i u njima uživate i utoliko su meni prijemčiviji za slušanje:
https://rottrevorerecords.bandcamp.com/album/dropping-of-the-human-wrath
Argentinci Sin Piedad nisu ništa snimili devet godina, ali novi EP, Resistencia je povratak u velikom stilu. Bend je ovde u tri pesme vidno više nagnut u death/ doom stranu deaththrash formule i produkt je tvrd a primamljiv zvuk sa jakim rifčinama i meljućim ritmovima nad kojima dominira životinjsko pevanje Javiera Minnitija. Naslovna pesma je odlična demonstracija kako spora muzika može da bude brutalna i uzbudljiva a EP ima i glasnu, nabijenu produkciju bez mnogo dinamike ali sa lepim zvukom. Povrh svega, ovo se plaća koliko ko hoće da da. Lepo:
https://sinpiedad.bandcamp.com/album/resistencia-ep
Simpatičan, nenametljivo proggy death metal na novom EP-ju teksaških Malconstruct. Simulacrum ima četiri srednjetempaške, maštovite pesme koje drže lep gruv i svoje progresivne harmonske ideje dobro upliću uz stalno mutirajući ali postojani ritam. Bude to malo i jednolično, ali ako je čovek raspoložen, odlično ga vozi tih dvadesetak minuta uz solidnu produkciju i zvuk:
https://malconstruct.bandcamp.com/album/simulacrum-2
Italijanski izdavač I, Voidhanger ima reputaciju obljavljivanja avangardnog, neretko i eksperimentalnog ekstremnog metala, pa se Acausal Intrusion, novi projekat Jareda Morana (koji svira u više bendova nego što je moguće nabrojati) sa Nythrothom, kolegom, iz Feral Lord, očekivao sa zanimanjem. Debi album Nulitas ispunjava većinu potreba slušaoca koji traži DRUGAČIJI ekstremni metal, pakujući technical death metal i taj neki (anti)kosmički blek metal u formu koja je uglasta, nepredvidiva, na momente sasvim polomljena. Ovo je producirano prilično bizarno, sa dosta dinamike u masteru ali i instrumentima koji su individualno komprimovani do besmislice, pogotovo Moranov bubanj, i pesme znaju da odu u onom „ubacuj sve, pa će valjda da zvuči zanimljivo“ smeru, što za moj novac znači da Acausal Intrusion nisu do kraja realizovali potencijal koji postoji u ovoj muzici. Drugim rečima, ovo nije baš sazrelo i nada se da će čista neobičnost pristupa biti dovoljna da kompenzuje povremeno sasvim nasumično aranžiranje. Za mene neće ali svakako poslušajte:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/nulitas
Šta možete dobro da očekujete od death metal benda koji se zove Anatomia? Japanski duo svira već skoro dve decenije i Corporeal Torment im je četvrti album, sav umotan u crninu, mutan, hermetičan skoro do neizdrživosti. Ovo nije muzika za šutke i mošing, barem ne za one koji to smatraju zabavom. Oni koji u nihilizmu, crnini i beznađu nalaze smisao života, pa, to su ciljni slušaoci za Anatomiu, koja će im na ovom albumu dati četiri pesme mučno ponavljajućih rifova, iznurujućeg ritma, doom metal sporosti dodatno usporene metadonom… Poslednja kompozicija, Mortem, traje skoro dvadesetjedan minut i predstavlja svojevrsni izazov slušaocu ili, u najmanju ruku, estetski test:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/corporeal-torment
Šveđani Armus sviraju prljav, težak death-sludge metal na kratkom i efikasnom EP-ju V-II. Tri pesme, lepljivi rifovi, spor, mučan tempo, užasan napukli vokal… Pravo uživanje za ljubitelje muzike koja vas udara bez milosti zato što vas voli:
https://armus08.bandcamp.com/album/v-ii
Takođe švedski Nihilistic Vision imenom obećavaju mučnu muziku ali njihov sludge metal je zapravo zdravo pankerski i sa puno gruva pa i brzih, trešerskih momenata idealnih za šutku. EP Abandoned je energičan i prijemčiv sa lepim zvukom i dobrim rifovima, pa se snažno preporučuje:
https://nihilisticvision.bandcamp.com/album/abandoned
yoo doo right su, očigledno, ime uzeli po pesmi Can pa i njihov album, Don’t Think You Can Escape Your Purpose ima u sebi dosta tog krautrokerskog, hipnotičkog kvaliteta koji to ime sugeriše. Ovo nije baš SASVIM eksperiment u stilu „šta bi bilo da su Can svirali metal“ ali jeste muzika koja ima dosta te motoričke, ritualističke, kul energije nemačkog benda, a sa dodatom dimenzijom jake distorzije i ljubavi prema buci. yoo doo right, inače Kanađani, time na ovom albumu postižu dosta idealnu ravnotežu za moj ukus, uspevajući da ponude i veoma svečane krautrokerske sanjarije, i napržen metal. Izvrsno!
https://yoodooright.bandcamp.com/album/dont-think-you-can-escape-your-purpose
Dan Baune’s Lost Sanctuary je bend nazvan po, jelte, gitaristi Danu Bauneu koga ne mogu da kažem da znam ali enciklopedije kažu da je svirao u bendovima poput Omicida, Fractera Eden ili Monument za koje takođe nisam čuo. Moje poznavanje nemačke scene tog nekog klasičnijeg i power metala je uistinu slabo. U svakom slučaju, zajedno sa bubnjarem Fractura Eden, Dan je snimio album Lost Sanctuary i ovo je pompezan, melodičan metal na razmeđu thrasha, power metala i „normalnog“ heavy metala. Kako to u nemačkoj izvedbi ume da bude, ovo je dosta cheesy, ali Baune se izrazito trudi oko aranžmana, ali i toga da pesme imaju osobene identitete i da ne zvuče kao jedanaest verzija iste ideje. Moram priznati da sam se posle izvesnog vremena dosta zagrejao za ovaj projekat. Ovo je radio-friendly muzika koja ipak ima dovoljno žestine za moje potrebe a onda i dovoljno epskog cheesea da mi ne smeta što žestine nema više. Dobro, druga pesma je skinut Antisocial od Trusta, ali lekcija je tu prosta: kad kradete, kradite dobro. Vrlo solidna ploča:
https://rockworld24.bandcamp.com/album/lost-sanctuary
S obzirom da Tabernacle dolaze iz Dubaija njihov prvi demo, Terror in Thrace sam poslušao sa dosta pažnje. Ovo je simpatičan heavy metal sa razigranim gitarama i interesantnim pevanjem koji zvuči i pomalo starinski na ime svoje jeftine – mada čiste – demo produkcije. Bend ne deluje sasvim sazrelo ali ovo i jeste donekle do produkcije, dok pesme pokazuju solidnu količinu ideja i Tabernacle imaju dosta potencijala:
https://tabernacle-hm.bandcamp.com/album/terror-in-thrace
Sluša vam se gusarski power metal a već ste izlizali Alestorm i Storm Seeker albume? Nemajte brige, italijanski Great Master su tu sa svojim petim albumom, Thy Harbour Inn i ovo je prepuno klasičnih, melodičnih, poletnih pomorskih poskočica i vesele svirke. Nisam neki VELIKI ljubitelj ovog podžanra, ali Great Master su odlični na ovom albumu, potencirajući melodičnost i dobro raspoloženje i dajući starim pesmama vrlo prijatan metalski premaz. Odlično:
https://greatmasterband.bandcamp.com/album/thy-harbour-inn
A Better Tomorrow iz Liona sebe nazivaju „heavy soul“ bendom što u praksi znači da spajaju teže, distorzirane gitare sa muzikom utemeljenom u afroamerikom stvaralaštvu. Ako vam se učini da je to opis, pa, SVAKOG hard roka i hevi metala, u pravu ste. A Better Tomorrow svakako imaju malo više „soul“ vokale u izvođenju odlične pevačice Vanesse Ghisolfi ali generalno to ne odlazi toliko daleko od klasičnog hard end hevi izraza da bi zavređivalo potezanje čitavog novog podžanra. Je li, pak, minialbum Spiritual Crossing dobar? Solidan je. Pevanje sjajno, gitare kidačke, aranžmani prisojni, produkcija dobra i još sami birate cenu. Vredi čuti:
https://abettertomorrow1.bandcamp.com/album/spiritual-crossing
Novi Ice War? Već? Jo Capitalicide očigledno ne sedi skrštenih ruku, a što je dobro jer kapitalizam neće sam od sebe da se uruši! Elem, Sacred Land je još jedno podsećanje da Jo treba da nađe pevača. Mislim, sjajno je što on sve radi sam i njegove ploče su uvek izvor radosti ali vokali čine da zvuče blago amaterski a to je šarm ograničenog dometa. Sacred Gods je nešto sporija, meditativnija (!!) ploča od par prethodnih, puna i dalje epskog, gotivnog heavy/ speed metala koji stiže iz ledene pustoši Otave. Ko voli, nek ne propusti:
https://icewar.bandcamp.com/album/sacred-land
Za kraj: najbolji sludge album ove nedelje dolazi iz Tenesija i sa Relapse Records. Yautja već imaju jedan studijski, jedan živi album i masu EP-jeva, splitova i singlova a The Lurch je njihov debi za velikog izdavača i apsolutno ubitačna ploča brzog sludge metala koji se ukršta sa grindcoreom i jebe keve iz sve snage. Ovo je zvuk koji možda idealno sažima moderni Relapse pristup lišen metalskog cheesea i stilizacija, ali ne i metalske oštrine, težine i brutalnosti, sa pesmama koje imaju matematički savršen odnos tupog udaranja i oštre ofanzive, koje su okrutne ali ne na „žanrovski“ način već prosto, zato što život može da bude takav. Sjajan spoj benda napaljenog da pokaže šta sve zna i izdavača koji ovakav pristup metalu može naširoko da promoviše, te odličan album za svakog ko voli da mu, jelte, ne bude prijatno:
https://yautja.bandcamp.com/album/the-lurch
