Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za ovu Nedelju pozabavio sam se još jednim izuzetnim free improv izdanjem, a koje nam je stiglo negde početkom Marta posredstvom austrijskog izdavača Boomslang. Austrijanac Alfred Vogel, osnivač ove etikete je i aktivan koncertni/ festivalski promoter i, uopšte, aktivista koji godinama podmeće grbaču za avangardnu muziku i slobodnu improvizaciju i koji ima čvrste jazz korene ali će biti vrlo jasan: njegova etiketa se bavi „kreativnom muzikom, od slobodne improvizacije do kompleksnog savremenog džeza, gruvi materijalom ali i kantautorima“, da bi onda poentirao: „sve je u duhu i stavu, ne u žanrovima.“
Pošteno, a ovo sve napominjem da mi ne bi neko skočio u oči sa kritikom kako ovonedeljni album, Almut Kühne, Joke Lanz, Alfred Vogel: How Noisy Are The Rooms?, najnovije Boomslangovo izdanje nije džez. Mislim, nije, ali sa druge strane i jeste. Jer, da se razumemo – ako je džez muzika koju zajedno sviraju džez muzičari, sva u kreativnoj imprvizaciji i prominentnom korišćenju sopstvenog glasa (bez obzira na kom ste instrumentu, jelte) što ste ga godinama gradili, onda je How Noisy Are The Rooms? nesumnjivo džez ploča. Ako je džez muzika definisana harmonijama i fraziranjem, pa… siguran sam da se ovde negde na momente čuju komadići džez harmonija i fraziranja. Na kraju krajeva, dosta se tu ploča izvrti.
Ploča? Pa, da. How Noisy Are The Rooms? je trio-album na kome imete džez pevačicu i džez bubnjara a treći muzičar svira gramofon. I to kako!
Joke Lanz je švajcarski gramofondžija (ili na engleskom, jelte, turntablist), dakle moderni džokej rodea konkretne muzike koji se ne naziva didžejem naprosto jer ne dolazi iz ulične kulture korišćenja gramofona kao instrumenta, iako je, kao što se čuje na ovom albumu, više nego opremljen da, ako treba, servira i plesni gruv. Gramofoni su kao instrumenti u stvaranju (nove) muzike, uostalom, dosta rašireno korišćeni u okvirima akademske avangarde, sa kompozitorima poput Pierrea Schaeffera, Stockhausena itd. da bi kasnije, kroz radove free improv muzičara i“plandefoničara“ (Christian Marclay, Martin Tétreault, Otomo Yoshihide i John Oswald koji je 1985. godine i formalizovao „plunderphonics“ kroz esej što je tri godine kasnije dobio i zvučnu verziju u vidu istoimenog EP-ja) predstavljao paralelnu, srodnu ali distiktnu granu muzičke umetnosti – i zanata – onome što su radili hip-hop didžejevi. Joke Lanz je, kako očekujete, muzičar sa mnogo radova u okvirima elektroakustike, nojza, instalacija, radio-komada, najpoznatiji po svom projektu Sudden Infant, a danas živi – gde drugde do u Berlinu.
Sa svoje strane Vogel je džez-bubnjar u čije uticaje spadaju klasični teškaši poput Elvina Jonesa, Milforda Gravesa, Tonyja Williamsa i slično a koji iza sebe ima dugačku karijeru saradnje sa muzičarima kao što su Kevin Shea, Lucien Dubuis, Peter Madsen, René Mosele… Vogelovi radovi su zaista žanrovski šareni i mada se može reći da je to uvek manje ili više avangarda, on se svakako šeta od formi bližih džezu, preko apstraktne improvizacije, pa do džeza sa afričkim korenima, kao svaki pošten postmodernista. Treća članica ovog ansambla je Almut Kühne iz Drezdena, najmlađa od svo troje i žena sa, teoretski , najjačim vezama sa džezom – uostalom, Kühneova je studirala džez pevanje na konzervatorijumu Hanns Eisler u Berlinu i bila članica Berlinskog omladinskog džez orkestra. Posle nekoliko zapaženih albuma koji su imali i sponu sa klasičnom muzikom i osvajanja raznih nagrada, Kühneova se, čini se, ozbiljno posvetila improvizaciji i apstraktnijoj vokalnoj muzici koja se nalazi negde između „zvučne poezije“, glume i klasičnijeg pevanja. Naravno, kada se ljudski – pogotovo ženski – glas koristi na ovaj način, to ume da šokira ljude, pogledajte komentare na ovaj pevačicin performans, recimo.
Elem, How Noisy Are The Rooms? je, dakle, snimak grupne improvizacije troje muzičara urađen Februara prošle godine, studijski snimak – u onoj meri u kojoj free improv ploče to mogu da budu, dakle, nešto urađeno u kvalitetnijim tehničkim uslovima i bez publike* – i, kako i sama najava za album kaže, u pitanju je primer – i to odličan – kreativne anarhije na delu. Vogel (pretpostavljam da je on pisao pres riliz) insistira na jakim terminima, naziva muzičare, redom, „manijakom, čarobnjakom i magom“ i govori o tome da će se slušalac osećati kao loptica u fliperu, ali ovo je takođe i jedna od najzabavnijih free improv ploča koje sam čuo ove godine, a čuo sam, Alaha mi, svašta.
*Mada treba i naglasiti da Lanz insistira da nikada nije napravio „pravi“ studio i da više voli da radi sa opremom bukvalno skupljenom sa ulice jer mu se dopada ideja o spajanju nađenih stvari u svojoj produkciji
Slobodna improvizacija koja je skoncentrisana na male ansamble i na stalni incident, stalno sviranje u kinetičnom modusu, bez pauza za slušanje, pa i bez drastičnih promena dinamike ili tempa – ako ikakvog ritma i tempa u njoj ima – dakle nešto blisko pop muzici, je zapravo srazmerno retka u muzici koju ja slušam i time je How Noisy Are The Rooms? dragocenija – i zabavnija – ploča. Naravno, ovo je i uopšte moguće da postoji upravo jer je u pitanju „studijski“ album, dakle, ne „klasična“ improv ploča na kojoj je snimljen čitav nastup muzičara u kome su, tišine, gubljenja i traženja jednako deo muzike kao i srećni incidenti i u kome je, da bude jasno, i čin raspakivanja gitare iz kofera i njeno uključivanje u pojačalo jednako muzički gest kao i „pravo“ sviranje. Ovde toga nema i How Noisy Are The Rooms? me je zapravo prevashodno podsetio na radove Johna Zorna iz ranih osamdesetih, poglavito ono što je zabeleženo na duplom albumu Locus Solus. Ovde je Zorn vrlo programski bežao od dugačkih, organskih formi improvizacije utemeljene u džez tradiciji i išao na kratke „pesme“, spajajući senzibilitet radijskog popa sa eksperimentalnom avangardom, kreirajući pritom muziku koja se nije oslanjala na uobičajeno amorfne free improv forme, već je uspela da se spakuje u kratke, eksplozivne – a srazmerno neagresivne – „pesme“ koje su imale svojevrsne teme.
How Noisy Are The Rooms? je veoma nalik ovome, sa kompozicijama u kojima možemo govoriti da postoje, tema, ritam i gruv, iako moramo da prihvatimo da su oni isporučeni samo u skeletalnim skicama, da nisu nužno međusobno sinhronizovani onako kako očekujete, te da se sve može promeniti u sekundi. Uzmite, recimo, Sim Sim Sum, drugu kompoziciju na albumu u kojoj Kühneova kao da se guši pokušavajući da održi korak sa Vogelovim šepajućim dvočetvrtinskim gruvom, dok Lanz daje komadiće harmonske podloge koja uokviruje ovaj muzički incident. Negde oko minut i po zvuči kao da pevačica povraća, ali se posle ovog pročišćujućeg momenta u njenoj izvedbi pojavljuju i reči. Kompozicija ima jasan, vrlo naglašen narativ (doduše ne verbalni, više teatarski), sa Lanzovim perfektnim kreiranjem atmosfere kroz skoro mikroskopski sitan zvuk, Vogelovim gruvom koji pažljivo evoluira i pevačicom koja kao da silazi sa uma do kraja. Kompozicija ne traje ni tri i po minuta a imate utisak da ste zajedno sa muzičarima istrčali bar tri kilometra.
Sledeći komad – „Love song“ – počinje nežnom klavirskom temom miniranom elektronskim šumovima, a pevačica će ovde ući sa jednako nežnom, romantičnom džez baladom, pokazujući ne samo gde su joj koreni već i zašto je pokupila te svoje nagrade, zvučeći BAŠ kao Nemica koja je odrasla slušajući ploče Billie Holiday. Naravno, dvojica muškaraca će metodično razgraditi atmosferu do momenta kada pomislite da je Almutin glas ono što je na ploči – jer se ponavlja i preskače – dok ostala dvojica sviraju „prave“ instrumente. Rrrrub je još jedna kompozicija u kojoj čitav bend zvuči kao da se nalazi na ploči koja preskače, vozeći se u neviđeno zaraznom, kompulzivnom gruvu koga Lanz gradi iz zvukova ploče koju sporo vrti ispod igle, menjajući snimljenoj muzici visinu i brzinu dok se ceo bend ne uklopi u muziku napravljenu od muzike tretirane da zvuči nemuzički. Drugi gramofon služi za komadiće ljudskog glasa pa se Almutini nežni trileri sudaraju u vazduhu sa uzvicima nekog jamajčanskog toustera, dok Lanz ispod vrti drhturave mikrofraze a Vogel pada preko svog bubnja.
Ima ovde i apstraktnijih komada, sa manje gruva i više barouzovskog cut-up pristupa – od prve pesme, The Return of the Ah, pa do recimo iGlow,sa Vogelom koji pušta Lanza da vodi igru samo da bi mu se kasnije pridružio free jazz poliritmijom, dok pevačica preko njih prelazi put od Billie Holiday do Diamande Galas za iznenađujuće kratko vreme.
How Noisy Are The Rooms? jeste zvuk anarhije, u onom njenom najboljem smislu, kreativni sudar troje ekstremno talentovanih muzičara ali i troje muzičara ekstremno naklonjenih zvuku ansambla – barem u ovom slučaju. Magija pretvaranja prkosno nemuzičkih molekula u sasvim muzičku tvar, kroz jedanaest pažljivo zaokruženih kompozicija od kojih samo dve prelaze šest minuta i sve imaju gotovo opipljivu pop formu je ovde stavljena u prvi plan ukazujući kako biti muzikalan – na kraju dana – ne znači znati čitati note pa čak ni „imati sluha“ u onom klasičnom smislu, već pre svega biti spreman da bacite sve što znate u vazduh i onda uhvatite samo ono što, radeći sa još dvoje ljudi koji čine to isto – ima smisla. Utoliko, How Noisy Are The Rooms? je sveže i snažno podsećanje na progresivističku agendu slobodne improvizacije, pojednačavajuću ideologiju koja, u najboljim slučajevima, zaista uspeva da izbriše i žanrove i svaki pojedinačni ego i iznenadi, zapanji pa i malo očara i same muzičare pored slušalaca. Moćno.
https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/how-noisy-are-the-rooms